JOVAN DUCUC | SEMINARSKI RAD IZ KNJIZEVNOSTI

OSTALI SEMINARSKI RADOVI
- KNJIŽEVNOST | JEZIK -

Još...

ЈОВАН ДУЧИЋ (1871-1943)

Јован Дучић је рођен у Требињу. После завршене учитељске школе у Сомбору, живео је једно време у Мостару, где је друговао са Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем, и с њима покренуо и једно време уређивао књижевни часопис Зору. Године 1899. одлази на студије и у Швајцарској и Француској студира права, која завршава у Паризу. По завршетку студија ступа у дипломатску службу, па је као дипломатски представник Србије и касније Југославије боравио у Софији, Атини, Риму, Мадриду, Женеви, Каиру, Будимпешти. После 1941. капустио је земљу, отишао у Америку и налазио се на страни монархијских сгруја. Умро је у Америци далеко од своје домовине.
Дучић је писао стихове, прозу, путописе и есеје. Свој књижевни рад започео је самоучки, песмама, под утицајем Војлслава Илића, а затим нешто и под утицајем руских песника Пушкина и Љермонтова, које је и преводио. Када је отишао на студије, дошао је у додир с француском поезијом и прихватио многе идеје и ставове прилагођавајући им се, и у нашој књижевности постао најизразитији представник ларпурлартизма. Он је песник лепоте, осећања природе и љубави, а и рефлексија. Изванредан је стилиста не само у песмама, него и у прози, путописима и есејима.

ЗАЛАЗАК СУНЦА

Још бакрено небо распаљено сија,
и црвени река од вечерњег жара;
још подмукли пожар као да избија
из црне шуме старих четинара.
Негде далеко чује се где хукти
воденични точак промуклијем гласом,
ал' над долинама док још небо букти,
цвет водени већ је заспо над таласом.

Опет једно вече ... И мени се чини,
негде далеко, преко трију мора,
при заласку сунца, у првој тишини,
тужна у сенци смарагдових гора,
бледа као чежња, непозната жена,
с круном и у сјају, седи, мислећ на ме...
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
на домаку ноћи, тишине и таме.

Пред вртовима океан се пружа;
разлеће се модро јато галебова;
у бокору мртвих, доцветалих ружа
шумори ветар тужну песму снова.
Два грдна Сфинкса према небу златном
стражаре немо и безгласно тако,
док она плаче ... А за морским платном
уморно сунце залази полако.

И ја ком не зна имена ни лица
еве њене мисли испуњавам таде.
Верност јој збори са бледих усница,
силна ко самрт, ко љубав без наде...
Ах! не реците ми никад: није тако,
ни моје срце да то лаже себи;
јер ја бих плако, ја бих вечно плако
и никада се утешио не би.

ЈАБЛАНОВИ

Зашто ноћас тако шуме јабланови,
тако страсио, чудно? Зашто тако шуме?
Жут месец је давно зашао за хуме,
далеке и црне ко слутње; и снови

у тој мртвој ноћи пали су на воду
ко олово мирну и сиву, у мраку.
Јабланови само високо у зраку
шуме, шуме чудно и дршћу у своду.

Сам крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
ко потоњи човек. Земљом према мени
лежи моја сенка ... Ја се ноћас бојим
себе, и ја стрепим сам од своје сени.

СУНЦОКРЕТИ

У тужном оку сунцокрета,
што немо прати неба блудње,
ту су све жеђи овог света,
сва неспокојства и све жудње.

Шуме у страху свом од мрака:
„Бог је помало све што зари;
и светлост је једна зрака
мера и цена свију ствари!...

„Све је што живи на дну тмине
с проклетством немим на свет пало —
све што не гледа у висине,
и није једном засијало!..."

С истока краљи, обучени
у тешко злато, стоје плачни;
и жреци сунца, наспрам сени
просјачки вапе у час мрачни.

Те тужне очи сунцокрета
у мом су срцу отворене —
али су сунца накрај света,
и тихо слазе мрак и сене.

Помреће ноћас широм врти,
двореди сјајних сунцокрета,
али ће бити у тој смрти
сва жарка сунца овог света.

ПЕСМА

Изгубих у том немиру
другове и све галије.
Који је сат у свемиру?
Дан или поноћ, шта ли је?

Дубоке ли су путем тим,
Господе, твоје провале!
Бусије с блеском краљевским.
Златне ме чаше тровале.

Сунцима твојим опијен,
сјајем небеских равница,
не знах за твоју замку, сен,
дно твојих гнусних тамница.

И кад се откри путања
сва сунца где су запала,
на мору твога ћутања
као дажд ноћ је капала.

МЕЂА

Када се јаве на црти,
на крају туге и пира,
високе планине смрти,
и хладна језера мира —

Ко чека на међи? О, та
највећа тајна што траје!
Граница двеју лепота
и двеју сујета! Шта је?

То немо раскршће вера,
мост бачен између срећа,
та међа двеју химера —
нег живот и смрт је већа!

Знам чува безгласна жица
све звуке неба и света,
и црна поноћна клица
све боје сунчаног лета ...

А страшна међа шта значи,
што дели покрет од мира?
Шумна је река, кад смрачи,
од својих обала шира.

ИСТОРИЈА, РАЗВОЈ И КРИТИКА ДУЧИЋЕВОГ ДЕЛА

Одрастао близу Јадранског мора и фомиран у орбиту медитернаске културе Јован Дучић је већи Латин од иједног српског песника. У његовом мишљењу, у његовом говору и писању нема ничег од Средње Европе из које су изишли наши романтичари, нити ичега из Русије, у којој су гледали наши реалисти крајем деветнаестог века. Ближи Риму но Византу, Французима но Русима, паганству но хришћанству, Јован Дучић је изразито медитерански човек латинске културе. Као да није православац, тајно се заносио величином историје католичког света. Не само да су светитељи које он помиње у својим путописима сви од реда католички, него и све што зна о хришћанској вери он зна од Латина. Он се не уноси у православље, које не познаје, и нема никакве радозналости за византијску културу. - он не зна ни за њене архитекте и сликаре, ни за њене песнике и беседнике. Годинаме је живео у Атини, а чини се да није пошао до Солуна, или, ако је и био у њему, да се није задивио његовој историји, ни његовим базиликама и мозаицима у њима. Изгледа да није посетио ни Свету Гору, нити зажелео да види Хиландар, или, ако их је и видео, да их није разумео. Читајући латинске писце, Дучић је у Византији и православљу налазио оно што су у њима видели и Латини.
Као и за већину медитеранских људи са почетка двадесетог века, за Јована Дучића светску историју представљају античка Грчка, ренесансна Италија и модерна Француска. Нико у српској књижевности није са толиким заносом говорио о Атини, Риму и Паризу, нити се тако дивио хеленској и латинској култури. У старих Хелена, који су, по њему, највећи и најхуманији народ на свету, не зна се шта више воли, земљу или историју, ни шта више у њих цени, мудрост или уметност. Размишљајући о разним категоријама лепог, он каже: “Лепо, то је ипак оно грчко лепо. То је материја и идеја, уједињена у хармонију” И додаје, да не останемо необавштени, као што није ни он: “Осим лепог на грчки начин, постоји и бизарно као лепо, и дивљчки као лепо”. Он се долучио: “Али апсолутно лепо, то је само оно грчко, и дефинитивно: лепота у хармонији”. Дучићево схватање уметности и, добрим делом, људског живота, првенствено је класично и паганско...
Књижевни рад Јована Дучића текао је истим поредком и логиком како је текао и његов живот. Почео је, у младости, сентименталним монолозима о жени, о љубави и природи, а продужио живописним сликама галантних људи и обичаја барокног Дубровника и достојанствених личности и призора српског царства. Увек у покрету и тражењу, изишавши у зрелости из природе и себе, упутио се, у поезију, у филозофију љубави и смрти, у путничким писмима у откривању лепоте и историје света. Неподмитљив и једнак себи, своје писање је завршио као и свој живот - дијалогом који је, усамљен и невесео, водио са богом.
С временом, песник Дучић није опадао, оно што бива са песницима, своја најбоља дела он је дао не на почетку, него на крају свога рада. Сам се одрекао свих песама - које је објавио пре него што је имао тридесет година. Његови први стихови и нису значајни за његову и нашу поезију, значајни су за нашу прошлост...
Прве своје циклусе, Сенке по води и Душа и ноћ, Дучић је писао за студенских дана, у туђини у Женеви и Паризу - они су израз колико његов толико његове околине и његове лектире...
У раним својим песмама, више декоративним и сентименталним него осећајним, Дучић је песник љубавне игре, не љубавних срећа и несрећа - он више хоће да се види но да се исповеди. Јесте да он у својим стиховима често плаче, и не само он, него још више његова драга, која плаче: “сву дан и ноћ целу”. И јесте да нас - из бојазни да не останемо у недоумици - песник уверава: “У савком стиху има суза, јада, у свакој строфи легло срце цело”. Али ни ту најаву пеникову, ни његове јади и сузе не треба схватити дословно: више него израз аутентичног бола, оне су декор љубави. Те Дучићеве “мирне песме осенчене јадом” , та поезија “мирна као мрамор, хладна као сена”, која је “тужна са сопствених јада”, настала је у срећно доба, не у несрећно - срећно за песника, који је проводио с њима радост у дивним студенским градовима, и срећно за Европу, која је, мирна и моћана, живела у изобиљу. Више створени но рођени, и више смишљени но проосећани, ти стихови су мање живот но што су књижевност. У њима дан очајно тиња, ветар цвили, чесме плачу, у песника је око суморно и суза мутна, али бол песников је већи на речима но у срцу — те песме нису толико лички говор колико начин суременог поетског казивања ...
Више ласкаве но искрене и више дискретне но интимне — пре писане за читаоце у иностранству него код куће — Сенке по води и Душа и ноћ су ванредно значајне, али не и репрезентативне песме српске књижевности и Дучићевог књижевног дела — то је више велика литература него велико песништво. Одјек салонских удварања, не истинских драма, и рефлекс нарцисоидних огледања, не самопосматрања, састављене од лепих речи и још лепших слика, оне нису толико поезија колико поетска атмосфера. Писане ради тога да буду читане у малом скупу пред женама у вечерњој тоалети и пред људима у смокингу, за читаоце који не знају за смокинг и камин, те песме су неме. Избледеле на сунцу живота, оне имају ту јасну страну да чувају игре иоје се више не играју као млада лица на портретима наших старих којих више нема.
Значај Дучићевих песама написаних између 1900. и 1908. није толико естетички колико историјски — с њима се у српској поезији, и времепски и суштински, свршава један и настаје други век. Оне обележавају прекид с фолклором и с песништвом Средње и Источне Европе — с њима српска поезија улази у орбит француског песничког сентимента и француског начина казивања. Више производ интелекта него осећања, та поезија је рационализована, више прорачуната и смишљена но спонтана. Љубав у њој није само осећање, већ и мисао, жена није само биће, већ и судбина, однос жене и човека је више сложен ио драматичан. Говор песнички, речник, ритам, из основа је нов. После динамичног казивања револтираног Ђуре Јакшића и речитатива занесеног Лазе Костића, и после умилне кантилене Војислава Илића, дистанцирани Јован Дучић доноси достојапствеци александринац и отмени сонет. Дотад ниједан наш песник није, као он, слушао „у мирној љубичастој ноћи где шуште звезде", ни чуо „те речи лишћа и тај говор вода", „ветрова песму и музику кише", нити је ко пре њега видео „прах сребрних звезда", „пурпурну кишу из јутрењег свода", нити је ко написао: „Врти су мрели с болним нестрпљењем". То су не само нове речи него и нов сензибилитет. Колико је песнички говор сав у симболима и сликама, толико је духовна радозналост сва у слутњама. Ако то није велика поезија, то је велик стил.
Хладан и меланхоличан песник љубави, који о њој више мисли но што је доживљава, Јован Дучић је ведрији и топлији као песник Јадранског мора и његових обала. У поређењу с другим нашим песницима који говоре о природи, он је друкчији и по мотивима и по сећању. После суморних јесени и мрачних зима, после громова и олуја, планина и стена, којима су испуњени стихови романтичарских и реалистичких песника, Дучић уноси у српски педзаж дискретну тишину и велику светлост. Ни у чијим стиховима нема толико сунца и неба, толико сјаја и пространства као у његовим Јадранскил сонетима. У Дучићево време, ти стихови су били више него песме — били су откриће.
Као песиик природе, Дучић не налази само њене видљиве лепоте него и њене тајне, он не само да казује него и сугерише, и он не иде у природу да ужива у њој, него да у њој размишља — она је за њега колико музика и слика толико загонетка. Нема, не бољих, већ нема ни других приморских пејзажа у српској поезији од Дучићевих Јадранских сонета.
Као и сви велики песници, Јован Дучић није живео само у садашњости, него и у прошлости. Увек различит, он, и тада кад залази у прошлост, залази у друкчију него други. Њега у нашој прошлости не привлаче дани пада него успона: он се сећа наших освајања и победа, не наших пораза; његова велика личност у нашој историји није кнез Лазар, него цар Душан; он тражи тријумф у животу а не у смрти; њега заноси, не монашки Хиландар, него аристократски Дубровник. Никаквих хајдука и никаквих ханџара у његовим песмама. Он не гледа на нашу прошлост очима гуслара, нити има речник и ритам народних стихова. Он гледа на њу очима грађаиина, и пева о њој прозодијом модерног песника. У време идолатрије сељака и села, Дучић је у нашу књижевност уносио култ градова и градске културе. Дубровачке поеме и Царски сонети долазили су да сведоче да ми нисмо само сељачки народ — као што и нисмо...
Изузетне по мотивима, Дубровачке поеме су ретке и по томе што су наративне. Ја знам да у наше дане није ништа омрзнуто као нарација у стиховима и да се савремена поезија своди на симболе и фигуре. Али богатство се никад и нигде, па ни у књижевности, није састојало у сиромаштву. Наративна поезија — од Хомера до Пушкина — није мања, ни мање привлачна од дескриптивне и интимне, нити у њој има мање мисли и осећања но што их има у рефлексивној и симболичној. У нашем песништву, од Бечких елегија Јована Суботића није било духовитијих ни више мисаоних нарација у стиховима но што их има у Дубровачким поемама. Дучић је мајстор да у песми од четири строфе од по четири стиха исприча целу једну људску историју, ведру или драматичну колико и она која се садржи у некој новели или у кратком роману.
Исто толико приче колико песме, Дубровачке поеме својом материјом нису мање за гледање него за слушање — у нашој лирици нема живописнијих слика или привлачнијих портрета него у њима. По атмосфери, по сценама, лицима, анегдотама, Дубровачке поеме су оно што су галантне свечаности француских и италијанских сликара XVIII века, које је Дучић несумњиво видео и њима сс инспирисао ...
У Дучићевом животу — видели смо — нема ничег наглог ни неочекиваног. Ничега неочекиваног ни наглог нема ни у његовом путу кроз књижевност. Промене с њим и у њему вршиле су се по мери његових искустава, што зиачи колико постепено толико непрекидно. И књижевна и животна линија Дучићева пењала се вертикално. Међу српским песницима нема никог у чијој би активности била толика раздаљина између првих ситних корака и завршног лета.
Књижевне фазе Дучићеве излазе једна из друге не може бити природније, као што година излази из године. У првој, која настаје после првих покушаја и (која иде од 1900. до 1910. по прилици, кад су настале Сенке по води, Душа и ноћ, Јадрански сонети и Дубровачке поеме, којима су се потом придружили Царски сонети и Моја отаџбина, Дучић је песник чији је таленат изузетан, али у орбиту националног, не европског песништва. У другој фази, која настаје 1910. по прилици и достиже свој високи домет између 1920. и 1930, кад су настале Јутарње песме, Сунчане песме, Вечерње песме и Песме љубави и смрти, да им се придружи на крају Лирика, Јован Дучић се упутио у песнике светске вредности.
У својој дужој фази, Дучић није више песник „са срцем што није ни срећно ни плачно", нити је његова поезија „тихо бледо девојче што снева". Сад, кад пише стихове, њему је „сва у чудну светлост обучена душа", он сад чује „поклич у дну духа свога, као вест пророчку", он сад осећа где му „благе речи вечитога.. . пролазе кроз срце и уста". Он је сада исто толико човек колико песник.
Стихови Дучићеви у другој фази нису сликарске дескрипције, ни меланхолична расположења, ни ведре приче, као што су то најчешће бивали у првој. Далеко од снобизма који су му, за живота, толико пребацивали, а којег је у младости свакако и имао, он сад пише песме у којима нема ни глумљења ни прецизности. Његов свет је сад више унутрашњи него спољашњи, песничке теме не ефемерне, већ непролазне, поетски утисак не ефектан, већ сублиман.
Друге мисли и осећања нашли су и друге изражајне форме. Песме су често у кратком метру, говор сажет и спокојан, богат метафорама и рефлексијама, с поентама које звуче као дефиниције у логици и финале у музици. „Лирика је највиши степен метафизике". каже сад Дучић у једном есеју, „лирски песник је филозоф који иде до крајње границе трансцендентног и општег". Песле љубави и смрти и Лирику треба читати полагано и с пуном концентрацијом. У њима је свака реч, у сваком стиху, не потребна, него незаменљива. Међу стиховима у циклусима Сунчане песме и Вечерње песме једва је могућно правитн избор. Ако има савршених песама, оне су.
Велики песнички мотиви Дучићеви у другој половини његова жнвота, то су усамљеност човекова, љубав, тражење вере, ломирење са смрћу. У Песмама љубави и смрти и Вечерњим песмама он ништа толико не осећа колико „неизмерне и болне самоће", „горке самоће ове земље", нити шта чује колико сопствене ,,речи у самоћи очајања", „сетни говор с богом, његов глас у духу". Он покушава да изађе из самоће, ослободи се тамнице живота и порекне смрт. У њега је бесна жеља за лепотама, љубавима, уживањима, победама — он без престанка пева химне светлости и летењу. Не налазећи задовољења у стварности, он га тражи у сновима и химерама, у разговору са природом и дружењу са несталим светом, у огорченој тежњи за непропадљивошћу и вечиим трајањем. Номади, Химера, Срца, Завет, Крила, Заборав ненадмашна су казивања с незаситим радостима ка путу кроз живот и болу од нестанка.
Усамљен, он би да воли и буде вољен, али све његове љубави су несрећне, и он говори о свима њима, не кад се приближују ,ни кад су у њему, већ кад престану. Па ни жена о којој он пева није одређена, једна жена, која има своје име и свој живот. Свакако, он није ни волео једну жену, иако у његовим стиховима нема разлике међу њима. Жена у његовим стиховима није личност, него мисао и она је симбол, а не биће — он не пева о жени које има, пего које нема. Ни његова љубав није игра, ни банална срећа и несрећа која долази и пролази, него судбина. Његово певање није само поезија, него и филозофија.
У српској књижевности има ватренијих, нежнијих, мистичнијих љубавни песама од Дучићевих — у Ћуре Јакшића, у Змаја Јована Јовановића, у Војислава Илића, у Диса — али нема дубљих ни одуховљенијих. Има их и полетније написаних и страсније изречених, но нема их које би биле толико сублимне. Дучићеве Песме сутона, Песма тишине, Песма умирања, Последња песма и Песма жени налазе се на врху европског песништва.
Полазећи од свог првог судбинског тренутка, од младости, с њеном највећом срећом, љубављу, Дучгић у својој поезији иде до последњег тренутка који га чека— до смрти. Ниједан наш песник пије више и дубље размишљао о смрти од њсга, који је видео у њој негацију, не само циља и хармоније света него и бога. Ничеанске Песме смрти су јединствене у нас, и по дубики, не само по теми.
На изглед све у светлости, Дучићеве Сунчане песме— међу њима нарочито Ћук, Шума, Сунце, Бор, Ветар, Ноћ, Буква, Мрави — нису само сјајна дескрипција оног што им каже натпис, већ и симболична апотеоза лепоте и мистичне судбине нераздељивог живота и света. Не супротност, већ наставак њихов, Вечерње песме продужују Дучићев монолог људи и ствари на растанку са светом. Сукцокрети, Сета, Песма, Међа садрже сав „горки мирис свега што неста", у неупоредивом контрасту радосног ритма и невеселих мисли...
Несвакидању сажетост мисли и тананост осећања пратило је у Дучића савршенство форме, које он није постизао простим надахнућем. Ни у најранијим годинама он није сматрао да је песма импровизовање. Тражећи од уметника не само талент него и културу, он је држао да је писање не само занос већ и посао. Близак класичарима свих времена, за које је писање тежак интелектуалан рад, он — као и његов модел Бодлер, као и његов савременик Пол Валери — сматра да поезија треба да почива на раду и рачуну. Критичари и читаоци били су изненађени његовом изјавом да је песник кабинетски радник и учени занатлија на тешком послу риме и ритма. Дучић је имао два разлога да то каже: што је то у многом погледу истина, и што је он то можда више но икоји новији орпски писац. Истрајан и методичан, био је крајње критичан према себи. Има српских лиричара који су написали исто толико или и вишо стихова него он, али нема ниједног у кога би их било толико добрих као у њега — и најстрожа антологија Дучићевих песама износила би, не свешчицу, већ књигу. „Лирска песма је једини род уметнички где осредње значи што и рђаво; и где ништа није добро што није и савршено", каже он на једном месту, да би потврдио на другом: „Песма мора бити савршена, пошто иначе није никаква".
Дуго размишљајући о ономе што пише, Дучић је унапред бележио стихове, строфе, па и речи, да би потом од њих правио песму, а није је. понесен осећањем, одједном написао целу. Кад је приређивао своја Сабрана дела, прегледао је у свакој песми сваку строфу, сваку реч. У песми Очи, стих: „Имају глас слутње у гранама бора" изменио је у „имају шум слутње" — Једио зато што гране дају, не глас, него шум, а друго да избегне какофонију два с. У циклусима Сенке по води и Душа и ноћ, писаним пре 1908, ретка је песма у којој није 1929. извршио измене при њеном уношењу у дефинитивно издање својих дела. „Нема ниједне књиге за коју њен писац мисли да је сасвим готова", каже он сам и додаје: „Најбољи је онај писац који мисли да би свако своје дело требало да изнова напише".
Луцидног интелекта и будних чула, церебралан и медитативан песник, у кога нема осећања које није процеђено кроз сито размишљања и за кога је закон пропорпије главни закон мисли, Јован Дучић је наследник класичара, не романтичара. У њега има и мудрости, и спокојства, и полета, и жара има, али незадржљивих осећања ватре, страсти, инема у њега. Он је ретко узбуђен кад што доживи или види, или кад што открије, и зато ретко узбућује и читаоца. Њега засењују боје, заносе звуци. заводе жене, одводе у давнину прошли дани и он, озарен и задивљен, засенује и задизљује друге, али их не заноси и не очарава.
Сам Дучић у томе није видео недостатак, него вртину. „Има песама интимних, непосредних, топлих, чак и дубоких, али то није велика поезија", каже он; „песма је савршека кад је пре свега сублимна". У својим књижевнзш огледима он на неколико места потврђује то осведочење. Сећајући се, свакако, Расина и Гетеа, он каже: „Велики песници су узвшпени, али не и интимни; они нас задивљују, али нас не заносе". Не може се (и не треба) порећи да се у Дучићевим стиховима сублимност каткад садржи у блиставим метафорама више него у мислима и осећањима; кроз осам стихова једне његове песме ређа се поређење за поређењем, од којих се не зна које је лепше, али их је толико и толико разних да живе за себе, а не ради чега су написаие. Али ако то једно треба рећи, не треба ни друго прећутати. У Дучића је не скроман, него импозантан збир песама насталих у оном сувереном владању собом и уметничком материјом које је он видео да имају антички Хелени у скулптури, Пијеро дела Франческа у сликарству и Рамо у музици. Јован Дучић пије хладан. већ спокојан. Оно што је велико у њега, то није темперамент, коме се ми обично дивимо у једног песника. Велика је његова мирноћа, мисаоност, која не пламти, него светли.
Желећи да у свему што напише постигне „савршенство и последњу реч мудростн и облика" — као што сам каже — Јован Дучић је и као песник и као прозни писац изузетно мпого давао на језик и стил. Лепих стихова има и пре њега — и каквих! — у Његоша, у Ђуре Јакшића, у Лазе Костића, У Војислава Илића али лепота речи као засебна естетичка категорнја улази у нашу књижерност са Јованом Дучићем. Стихови у генерацији наших романтичара — ко није приметио! — пуни су провинцијализама, алитерација, елизија, приповедачка проза у генерацији реалиста пуна дијалеката и вулгарних фраза. У Дучића не само што ниједна реч није залудиа него је и пробрана, и пробрана не само садржајно, већ и музикално. Сваки израз који има ружан призвук он одбаци, а где постоји могућност алтернативе, одлучује се за племенитију. Каквих ли дивиих речи у њега, и у стиховима и путничким писмима! Стазе пуне косоваца; замрли гајић оскоруша; огаљ дажди, дажд ромиња; виторог се месец заплео у грање; сијају реке пуне жераве; шума помрчала у сенкама; жути се млади шипраг клена; у небо први козлац гледа — море једно колико лепих толико ретких речи. Нико у Дучићевој генерацији, у којој је било толико изврсних стилиста, није више култивисао језик од њега. Као сликар у бојама, као музичар у тоновима, Дучић је сензуално уживао у речима, у њиховом облику, у звуку. По лепоти речи, песме и путничка писма Дучићева превазилазе све што је у српској књижевности написано.

*Милан КАШАНИН