POCETNA STRANA

ЉУБАВНО ПЈЕСНИШТВО ВЛАДИСЛАВА ПЕТКОВИЋА ДИСА И СИМЕ ПАНДУРОВИЋА

Владислав Петковић Дис и Сима Пандуровић чине само језгро српске модерне књижевности с почетка 20. вијека. Живјели су у истој средини, истом времену, дружили се десетак година, боемисали и удисали кафански ваздух београдски, уређивали Београдску недељу, били песимисти, знали један другом пјесме напамет.
Дис се родио 1880. године у Чачку, од оца Кумановског печалбара и потоњег механџије, и мајке, локалне дјевојке из села Заблаће. Тежак је био живот у породици са тринаесторо дјеце, од којих је већина помрла, али се некако таворило, док отац није пропао у послу и потпуно запустио дом који је мајка одржала како је умјела и знала. За Разлику од Диса који потиче из руралне средине, Пандуровић се родио у Београду, 1883. године, усред центра, у једној улици између Теразија и жељезничке станице. Он је један од ријетких српских писаца, а још рјеђих пјесника који се родио у Београду. Пандуровићева је син Шумадинца и Војвођанке, а такав спој дао је низ великих људи у нашој култури ( као нпр. Јован Скерлић). И док је Дис, захваљујући старању мајке, завршио осам разреда гимназије у Чачку, притом не положивши матуру, Пандуровић је сво своје школовање завршио у Београду. Дипломирао је 1906. чисту филозофију код Бранислава Петронијевића. Упознали су се на Калемегдану, једног јулског дана. Говорећи о Дису и првим данима познанства са њим, Пандуровић је наглашавао да се Дис стално жалио што по цијели дан мора да мјери шљиве.

Блискост међу овом двојицом пјесника уочили су већ први критичари њихове поезије. Поезија једног утицала је на поезију другог, а опет, с друге стране, остали су самосвојни. Дис је за живота објавио двије књиге, 1911. збирку пјесама „Утопљене душе“ и 1913. збирку „Ми чекамо цара“ . Обје збирке објавио је о свом трошку. Већина познавалаца Дисове поезије сматра да му је прва збирка обиљежила „каријеру“, док збирка „Ми чекамо цара“ представља, као што наводи Јован Деретић, песнички данак императиву историје. Пандуровић је објавио 1908. године збирку „Посмртне почасти“, а 1912. излази му збирка „Дани и ноћи“. Иако су били омиљени међу пријатељима и омладином, иако су у српску књижевност унијели нешто ново, њихове пјесме дочекане су „на нож“ од стране критичара. У тим критикама, свакако, предњачио је Јован Скерлић. О Дису и његовој поезији писао је у дјелу „Лажни модернизам у српској књижевности“, док је Пандуровића „оплео“ у чланку „Једна књижевна зараза“. Скерлић је Пандуровића напао одмах по изласку збирке „Посмртне почасти“ називајући га „безусловним песимистом“ каквог до тада још није било. Највише му је замјерао на пјесми „Светковина“ говорећи да је Пандуровићев песимизам „болестан и болеснички јер потиче из декадентске поезије трулежи.“ Међутим, Богдан Поповић је управо ову пјесму оврстио у своју Антологију пошто је схватио да Пандуровићев песимизам није „глумачење“ него да има свој коријен у времену и приликама. Изласком збирке „Дани и ноћи“ Скерлић мијења своје мишљење о Пандуровићу, схватајући да његов песимизам није апсолутан. Међутим, Дисову прву збирку Скерлић је осудио на први поглед. Почевши од прве пјесме у збирци (Тамница) Скерлић је схватио да се Дис само пренемаже и да није искрен, поготово што пјева о бизарним стварима у тренутку када ситуација у држави није сјајна. Није признавао вриједност Дисовом идеализму и сањарству који нису ни у којем случају били бесмислени: У Дисовој збирци ваља видети један нарочити појав...; она је последњи и најгори израз једног књижевног покрета без смисла и основице... она означава пароксизам и бедан крај наше декаденце, која је готово пре умрла и но што се родила. Суштински гледано, Скерлићева примједба Дису, као и Пандуровићу, своди се на сљедеће: он замера њиховом песимизму што није - оптимизам!
Колико се Скерлић огријешио о ову двојицу аутора, показала је историја. Чини се, ипак, да је боље прошао Сима Пандуровић јер, како смо већ рекли, Скерлић је био блажи према њему након његове друге збирке. Поготово кад је у питању родољубива поезија у којој Пандуровић има неколико снажних и патриотски надахнутих пјесама, од којих се својом љепотом и снагом издваја пјесма „Родна груда“. Дис је остао, некако, жртва Пандуровићеве лирике, што је уочио Владета Кошутић, замијерајући Скерлићу што је на рачун Пандуровића обезвриједио Диса, песника који је по надахнућу и захвату дао несравњиво боље стихове од Пандуровићевих најбољих. Миодраг Павловић у својој „Антологији“ исто тако даје предност Дису: Много мање уметности и много мање доживљајног богатства налазимо у поезији Симе Пандуровића. Нису ретка места у Пандуровићевој поезији на којима се учио и његов пријатељ Дис, иако Дисова поезија одише истим поднебљем чак и сродном уметничком небригом, Дис је био истински сањар, њему су се, неуком, отварали предели сна и јављале дотле нечувене мелодије нашег стиха.
Као пјесник Пандуровић се развио под утицајем Бодлера и француских симболиста, док Дис, у недостатку класичног образовања, свој књижевни развој дугује свом унутарњем бићу, лирском надахнућу и тренутку. Пандуровић је био рационалан и логичан, наспрам Диса, вјечитог сањара, који је дубоко загазио у области слутњи, сновиђења и ирационалних визија. Дисов унутрашњи живот био је много занимљивији и сложенији од спољашњег.
Дис је сав свој живот провео у сиромаштву и преживљавању. Тако је и умро. Враћајући се у Србију из Француске, маја 1917. године укрцава се на брод за Крф. Већ сутрадан ујутро брод напада њемачка подморница и торпедира га. Када су касније морнари извукли Дисово тијело код њега су нашли наочаре и драхму и по. То је била сва имовина коју је пјесник имао. Наслов његове прве збирке „Утопљене душе“ испоставио се као судбински за несретног пјесника.
Дисов побратим, Сима Пандуровић, живио је много дуже. Упоредо са писањем пјесама бавио се есејистиком и превођењем, гдје је највише дао у превођењу Шекспира са енглеског. Послије Другог свјетског рата ухапшен је и судио му је Суд части 1945. године. Осуђен је на губитак српске националне части због објављивања текстова за вријеме окупације. Умро је у београду, 27. августа 1960. године.

Када се говори о љубавној поезији Владислава Петковића Диса и Симе Пандуровића, незаобилазно је поређење мотива љубави, као тјелесног доживљаја, и мотива смрти, као преласка у друго стање. Они за својом мртвом драгом не жале на класичан романтичарски начин већ увијек у сагласности са смрти. Мотив мртве драге један је од најфреквентнијих мотива у љубавној поезији Диса и Пандуровића. Вољена жена није постављена на ниво недостижних идеала као у романтичарској поезији, она није идеална као што су је приказивали Данте и Петрарка. Она је дата у контексту модерног доживљаја жене као проститутке, љубавнице. Колико је нераскидива веза љубави и смрти можемо уочити у Пандуровићевој пјесми „Траг времена“ : Саранио сам своју добру драгу/ У дане што су ишчезли к'о пара,/ У мрком, муклом, црном саркофагу,/ Без љубави и пролећа што вара;/ Саранио сам своју добру драгу. Први стих ове пјесме нам говори да се смрт вољене драге догодила у прољеће, а то је веома често код Пандуровића јер он смрт вољеног бића повезује са буђењем природе. Вољена увијек умире млада и лијепа, у тренуцима када природа буја. Тако је и код Диса у пјесми „Глад мира“, гдје већ у прва два стиха каже: Саранио сам љубав к'о дан црне шуме,/ К'о дубине остареле непознати мрак;/ Саранио сам љубав што се не разуме.// И остављајући споро своје среће знак,/ Са наслоњеном главом о мртве априле,/ Ја осетих тада пораз, гроб и задах јак. Уочавамо сличности са Пандуровићем, јер и код Диса драга „одлази“ у добу пуног замаха природе, што је заиста парадоксално. Нестанак вољеног бића у прољеће, прошло вријеме и мотив сахране истовијетни су у Пандуровићевом „Трагу времена“ и у Дисовом „Гладу мира“. Пјеснички субјект бори се са прошлим сјећањима среће и љубави и суочава се са празнином која је настала. Не постоји конретна слика драге већ је њено постојање могуће само у сну, у „сферама духа и оностраног“. Мотив одласка драге проналазимо и у пјесми „Њен одлазак“ гдје Пандуровић каже: Оставила си дух прошлих времена/ У одајама својим оног дана,/ Кад су те немо од твојих драцена,/ Ружа и снова однели из стана./ Жалила ниси , изгледа што мена/ Живота у смрт беше тако рана. И опет драга умире у рано прољеће (Испратише те мартовски ветрићи), и опет смрт односи побједу над љубави. У Дисовој пјесми „Плаве мисли“ до мотива смрти драге долази се преко мотива очију и они су у нераскидивој вези. Дисов пјеснички субјект каже: О ниси, знам ја; знам да ниси могла,/ Ти рако добра, црна и дубока,/ Отићи икад до меке постеље,/ Узети собом два заспала ока,/ Два њена ока, од туге јој беље,/ Мраморно лице, главу што се погла. Евидентан утицај на Дисове „Плаве мисли“ имала је Пандуровићева пјесма „Мртви пламенови“ у којој Пандуревић на својеврстан начин одаје пошту умрлој љубавници. Мртва драга је у овој пјесми узвишена, њено тијело је сада сиви, трошни прах.

У свом дјелу „Интегрална поезија“ Пандуровић је о љубави у поезији казао да скоро половина пјесама у свијету има за предмет мотив љубави, али да је најјача љубав она која је доживљена у младости. Управо тој љубави се враћао Дис у својим сјећањима. Како наводи Милош Милошевић „Дисов доживљај љубави, најуспешније поетски реализован у Можда спава, суптилнији је, спиритуалнији, маштовитији од низа поетских доживљаја љубави чак и нам савремених песника, и то не само нашег језичког подручја. Пјесма „Можда спава“ заснована је на мотиву очију и сна: Ја сад једва могу знати да имадох сан./ И у њему очи неке, небо нечије,/ Неко лице не знам какво, можда дечије,/ Стару песму, старе звезде, неки стари дан, Ја сад једва могу знати да имадох сан.// Не сећам се ничег више, ни очију тих:/ Као да је сан ми цео био од пене,/ Ил' те очи да су моја душа ван мене, Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;/ Не сећам се ничег више, ни очију тих. Очи су те кроз које се наслућује емоција, идеја и готово никад нису банализоване или еротизоване. Код Пандуровића је овај мотив увијек везан за пут ка нематеријалном и оностраном. Снага очију које су ван овог свијета је ненадмашна и оне бдију над лирским субјектом, као у пјесми „Бисерне очи“: И онда, кад звезда моје судбе зађе/ За малу хумку трошних земних жеља,/ Последњи, општи удес кад нас снађе/ И нестане наших патњи и весеља,/ Нада мном ће, као чар усана медних,/ К'о лелујав, меки сјај висина сферних,/ Лебдети и тада сетан осмех једних/ Очију бисерних.

Код Пандуровића је мотив мртве драге литерарног поријекла и потиче вјероватно и из Шекспировог „Хамлета“ којим је Пандуровић био обузет. У својој пјесми „Светковина“ он стапа мотив мртве драге са сликом полудјелог заљубљеног пара. Љубавници, уз помоћ лудила и смрти стижу до највиших сазнања: Сишли смо с ума у сјајан дан,/ Провидан, дубок, - нама драга знан,/ И светковасмо оцепљење то/ Од мука, сумње, времена и сто/ Рана, што крваве их вређао је свет,/ Љубави наше плав и нежан цвет. Уочавамо однос болест - љубав - смрт или љубав - болест - смрт и отвара нам се могућност за психоаналитички приступ Пандуровићевој поезији. Дис је сав у оностраном, он пјева о давној, већ заборављеној љубави. Лик драге се појављује из тајанствених предјела сна (Можда спава). Тај лик је нејасан, пјесник разазнаје само очи, док се све друго губи у измаглици сна. Љубав према жени, очајнички нагон за сазнањем и „васионско сазнање“ стапају се у једно и Дис каже: Али слутим, а слутити још једино знам./ Ја сад слутим за те очи, да су баш оне/ Што ме чудно по животу воде и гоне:/ У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.

И Дис и Пандуровић оставили су дубок траг у љубавној поезије српске књижевности. На само њима својствен начин, модеран, оригиналан оставили су неке од понајбољих љубавних пјесама. Љубав према вољеној жени није везана за овоземаљско, жена је дематеријализована и њена појава везује се за стање духа и стање сна. Она (мисли се на љубав) се креће од трансформисања мотива романтичарске драге до окружења трулежи и гроба, распадања и пролажења. Драга није идеализована по романтичарском принципу већ је у натуралистичком окружењу. Она је љубавница и проститутка, она је већином мртва и остају само сјећања на њу. И један и други су сахранили своју добру драгу, били су опсједнути љубављу и смрћу, патили су од „свјетског бола“.

Литература