POCETNA STRANA

NA DRINI ĆUPRIJA
Vremena i ljudske sudbine vezane za most

Pisac je u svom romanu napravio paralelu izmedju neprolaznog-most i krhkog i kratkotrajnog-ljudski život. Most simbolizuje snagu i čvrstinu, pa je zato dat kao nešto što se provlači kroz ceo roman. On je tu da bi čitaocima pokazao prolaznost i nebitnost zivota. S obzirom na to da radnja romana traje skoro četiri veka, opisani su pojedinci iz razlicitih epoha. Njihove sudbine su na razne nacine povezane sa mostom, a one zajedno čine jednu celinu. Mnogo je ljudi došlo u dodir sa mostom i otislo, dok je most taj, jedan jedini, koji je svedok svih dešavanja i koji miruje dok život oko njega teče. On povezuje dve strane, dva sveta potpuno suprotnih mišljenja, običaja, i vere. To je mesto gde su se radjale prve ljubavi, gde su se okupljali ljudi zbog raznih razloga, tu su se okupljala deca i igrala se, prva maštanja i snovi su rodjeni tu, na mostu koji spaja dve obale, Drine, i vekovima prkosi reci, vremenskim nepogodama, i svemu ostalom. Stoji večno tu, kao večiti simbol neprolaznosti.

Prica počinje davne 1516. godine, kada je jedan dečak silom otet iz svog roditeljskog doma, i odveden u, kako pisac kaže "daleki, svetli, i strašni Stambol". On je, tada kao desetogodišnjak, u pletenom sepetu odveden, otet je od roditelja, i preko skele prenešen na drugu stranu reke preko koje će, mnogo godina kasnije, taj isti dečak, nekada Bajica, a sada veliki Mehmed-Paša Sokolović podići most, veličanstven u svojoj lepoti, zadivljujuće snažan, spajajući tako njegovo poreklo i njegov sadašnji život, njegovo malo selo gde je odrastao, sa sultanovim dvorom, mestom koje je zaslužio poštenjem, i uglednim vojničkim životom. Koliko god bio u raskoši, on je pamtio "crno sečivo" iz svog detinjstva, sećajući se možda i svog porekla, i svoje porodice, i patnje kroz koju je prolazio dok je, sa nekim njemu tada nepoznatim ljudima prelazio Drinu na skeli. O njemu samom nema mnogo toga u knjizi, pominje se na svega nekoliko mesta, za razliku od drugih, običnih ljudi, kojima je pisac dao mnogo vise mesta, pridajući veći značaj običnim ljudima, postajući tako slikar sudbina malih ljudi, čime istorijska slika jednog vremena postaje uverljivija. Istorija zapostavlja male ljude, a istorija velikih je poznata. Zato ćemo, pričajući o ovom delu, pričati upravo o malim, običnim ljudima, i njihovim sudbinama. Počevši od blizanaca, Stoje i Ostoje koji su, kako legenda kaže, uzidani u zidine mosta da bi se umilostivile "više sile", odmah na početku možemo reći da je tu pisac hteo da prikaže duh jednog naroda, koji se ogleda u čemu drugom, ako ne u verovanjima tog naroda, ali i u narodnoj poeziji, iz koje je pisac preuzeo motiv žrtvovanja:

Zidanje Skadra

Grad gradila tri brata rođena,
Do tri brata, tri Mrnjavčevića:
Jedno bješe Vukašine kralje,
Drugo bješe Uglješa vojvoda,
Treće bješe Mrnjavčević Gojko;
Grad gradili Skadar na Bojani,
Grad gradili tri godine dana,
Tri godine sa trista majstora;
Ne mogaše temelj podignuti,
A kamoli sagraditi grada:
Što majstori za dan ga sagrade,
To sve vila za noć obaljuje.
Kad nastala godina četvrta,
Tada viče sa planine vila:
"Ne muči se, Vukašine kralje,
Ne muči se i ne harči blaga!
Ne mož, kralje, temelj podignuti,
A kamoli sagraditi grada,
Dok ne nađeš dva slična imena,
Dok ne nađeš Stoju i Stojana,
A oboje brata i sestricu,
Da zaziđeš kuli u temelja:
Tako će se temelj obdržati,
I tako ćeš sagraditi grada."

Kao što možemo videti, tu se pisac poslužio legendom, da bi stvorio novu legendu, koju će kasnije ceo svet upoznati zahvaljujući njemu. U svakom slučaju, nesrećna sudbina dvoje blizanaca je bila unapred odredjena, da bi se most mogao sagraditi: u davna vremena je postojalo verovanje medju narodima sa ovih prostora (a nebitno je koje su vere ili nacionalnosti) da nije mogla nastati nijedna velika gradjevina, ako nije priložena žrtva vilama, pošto se verovalo da onda za noć vile razrušuju sve što majstori za dan sagrade. U knjizi "Na Drini ćuprija" taj motiv vuče vrlo jak koren, ne samo kod blizanaca, nego i kod Crnog Arapina, nesrećnog pomoćnika majstora Antonija: "U tom trenutku, na nerazumljiv način, popustili su konopci i blok se srušio, najpre jednim krajem, a zatim celom težinom na uzbudjenog Arapina, koji nije ni gledao iznad sebe, nego dole na vodu. Čudnim slučajem, blok je pao tačno gde treba, ali je pri padu zahvatio Arapina i pritisnuo mu celu donju polovinu tela" Tu je Andrić joč jednom potvrdio da velika gradjevina mora uzeti svoj "danak" u vidu neke žrtve, pošto je njegova donja polovina i ostala tamo, ispod mosta, da deli večnost sa gradjevinom. Pisac je dalje iskoristio još jedan motiv iz narodne poezije, kod scene nabijanja Radisava na kolac. On se umešao u poslove rušeći noću most, dok ga naposletku nisu uhvatili, pa ga kaznili nabijanjem na kolac. I ovde je pisac, najverovatnije inspiraciju našao u narodjon poeziji, varovatno u sledećem primeru:

Smrt Smail-age Čengića

"Hitre sluge poslušaše,
Izvedoše tamničare.
Na noguh im teške negve,
A na rukuh lisičine.
Kad ih vidje silan aga,
On namaknu gojne vole
I dželate ljute rise,
Ter ih turskijem darivao darom:
Svakom momku ostar kolac daje,
Kome kolac, kome li konopac,
Kome britku palu namjenjuje."
*****
"Krcnu kolac nekoliko puta,
Zviznu pala nekoliko puta,
Zadrhtaše ta vješala tanka,
Al ne pisnu Crnogorčad mlada,
Niti pisnu, niti zubi škrinu.
Proz poljanu mrka krvca teknu,
Niti pisnu, niti zubi škrinu.
Poljana se napuni tjelesa,
Niti pisnu, niti zubi škrinu.
Već tko zovnu Boga velikoga,
Tko lijepo ime Isusovo,
Ter se lasno rastadoše s suncem
Zatočnici mrijet naviknuti."

Radovan je zbog mosta i na mostu poginuo, vrlo herojski, nije molio da ga poštede, nije odao svog druga sa kojim je zajedno rušio most, jedino je molio da ga ubiju brzo, kad već smrt ne može biti izbegnuta. Kada je Radisav nabijen na kolac, on je ostao da živi u sećanjima ljudi koji su to videli, i kasnije se priča o Radisavu sa Uništa prenosila dalje, sa kolena na koleno obezbedjujući mu besmrtnost i postojanost, neprolaznost koju poseduju i on i most zbog koga je, i na kome je poginuo. Time što su Radisava sahranile vile, a ne obični ljudi, pisac još snažnije ističe njegovu veličinu:
"Medju Srbima na Mejdanu, žene su pričale kako su vile sahranile mrtvo telo nesrećnog Radisava pod Butkovim stijenama, i kako noću pada s neba obilna svetlost na njegov grob: hiljade hiljada zapaljenih sveća koje plamsaju i drhte u dugom nizu od neba do zemlje. Videle su ih kroz suze"
Sve ovo se desilo još dok se gradio most, ali tu ima još mnogo likova čije su se sudbine bitno izmenile zbog mosta: Treba pomenuti Abidagu, surovog i opasnog čoveka, koji nije prezao ni da udari, ni da ubije ako treba, samo da bi očuvao red i poslušnost, i svoj zao i naopak glas. On je seljake mučio, nije im plaćao ništa, a čak ni hranu nije davao onako kako je trebalo, smanjivao je obroke, a novac stavljao u svoj džep. Zbog toga ga je jednog dana njegov neimar, Tosun Efendija potkazao Mehmed-Paši Sokoloviću, koji ga, je, saznavši za sva njegova zverstva i zlodela oterao daleko, nakon što ga je naterao da vrati sav novac koji je uzeo. Tako je on, od nekada glavnog vezirovog poverenika za gradnju mosta ostao van vezirove milosti, što je za njega značilo potpunu propast i sramotu. Izgubiti milost značilo je kraj lagodnog života na koji je bio navikao, kraj bilo kakve karijere i napretka u turskoj carevini. Zbog njegove pohlepe izgubio je sve sto je imao, a sve je počelo od njegovog nameštanja na mesto poverenika za gradnju mosta. Abidagina sudbina pokazuje da svako zlo razara samo sebe, i da na kraju, uvek mora biti kažnjeno.
Od straha od Abidage je loše prošao i Pljevljak, starešina sejmena, koji se "sujeverno i strahovito bojao Abidage. Taj strah se vremenom pretvorio u mučnu moru, koja ga nije napuštala." "On je verovao da će jednog dana zbog Abidage izgubiti ne samo hlebac i položaj, nego i glavu" Zbog svog prevelikog straha od Abidage, on je dao sve od sebe da se uhvati krivac koji ruši most, da bi se dokazalo sujevernim seljacima da to nije vila, nego neko od njih. Kada je Radisav uhvaćen, Pljevljak je zbog svoje prevelike sreće poludeo, tako da je "ostao sa glavom na ramenima, ali bez pameti u njoj." On je sitna ličnost, strašljiv, i nebitan, nesposoban da izdrži teret koji ga je pritiskao, i zato je tako i završio.
Posebno je tužna priča o mladoj Fatimi, devojci koja je bila poznata po lepoti. Ona je pristala na udaju, da bi održala reč svog oca, ali sa druge strane nije mogla da podnese sramotu da bude udata za čoveka koga ne voli. Tu je opisao vrlo teško emotivno stanje devojke koja je odbila mnogo njih, a na kraju je morala da podje ne za nekoga koga je ona birala, već, naprotiv, za nekoga kome je nju njen otac obećao. Psihološki je vrlo težak momenat u trenutku kada su zastali na mostu, zato što je ona znala da je to jedini trenutak kada to može uraditi, pripremala se za to, i na kraju se, bacivši se sa mosta, prepustila Drini, u kojoj je našla jedini izlaz, jedino rešenje za svoje probleme.
Treba spomenuti jednu od najvažnijih i najupečatljivijih ličnosti u delu, Alihodža, simbol starog turskog feudalnog načina života. On veruje u sudbinu, sve je tako kako jeste, i tako mora biti. On se miri sa sudbinom, a kada je prihvati njegovo osećanje postojanja prelazi u rezignaciju. Iz bolne pomisli o propadanju Osmanlijskog carstva Alihodža je, kako kaže pisac, crpeo svoju prkosnu ravnodušnost prema svemu. On pokušava da ostvari ravnotežu izmedju svoje istinske pripadnosti osmanlijskom načinu življenja, i prilagodjavanju novim okolnostima. Alihodža, predstavnik poraženog osmanlijskog carstva, umire nemoćan i sam. Vrlo je simbolična scena u kojoj je Alihodža ugledao veliki krst na vojnikovoj levoj mišici. Taj krst je doživeo kao simbol propasti turske imperije, odnosno, kao pobedu hrišćana u Bosni.
"Kroz suze hodža je, kao u neobičnom snu gledao na vojnikovoj levoj mišici belu široku traku, i na njoj veliki i pravilan krst od crvenog platna. Samo u groznici mogu da se vide takva gadna i strašna snovidjenja. Taj krst mu je plivao i poigravao u suzama i, kao ogromno prividjenje, zaklanjao ceo svet." Alihodžin dramatičan dozivljaj krsta, iskaz je njegove mržnje prema hrišćanima. Taj krst je Alihodžino saznanje o pobedi jačeg i nadmoćnijeg.

Zaključak

U romanu "Na Drini ćuprija" Andrić prolazi kroz 2 velika perioda, turski i austrijski, i opisuje mnogo likova čije su sudbine vezane za most. On navodi njihove osobine, strahove, nadanja i uspomene, on daje čitaocu čast da pročita vrhunsko delo prožeto istorijom, mitologijom, magijom i narodnim pripovedanjem. On likovima daje karakteristične psihičke crte i time ih čini jedinstvenima. Pored toga, on se bavi i problemima zivota, ljubavi i smrti, kao i filozofijom istih. jer, kako sam pisac kaže: "Život je neshvatljivo čudo, jer se neprekidno troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto, kao na Drini ćuprija."

Literatura