Malo je autora koji su toliko različito tumačeni kao što je to Makijaveli tokom moderne istorije: proglašavan, pre svega kao politički mislilac, preko svog spisa Vladalac, za jednog od stubova liberalne politike, za republikanca, takođe za pristalicu monarhizma, pa za revolucionara, za antihrišćanina, kao i za duboko hrišćanski nadahnutog teoretičara, za amoralistu, kao i za onoga ko vodi računa o temeljnim moralnim vrednostima (pre svega o vrednostima čovekove slobode), itd.
Sve te interpretacije, sama njihova višestrukost, ukrštanje i polemičnost simptom ili efekat su jedne suštinske ambivalentnosti tog dela – suštinske ambivalencije problema sa kojim se delo suočava u svom nastojanju da taj problem predstavi i opiše. I pre svih interpretacija treba se okrenuti pitanju na koji način valja pristupiti čitanju problematskog jezgra Makijavelijevog teksta.

Mandragola

Makijavelija treba pre svega čitati iz književnog ugla. To ne znači da samo treba obratiti pažnju na one njegove tekstove koji su otvoreno ili naglašeno književni, poput komedije Mandragola, veoma popularne u XVI veku (ona se može uzeti kao možda najbolji primer renesansne komedije kao takve: brzi prelazi kratkih scena, slojevit jezik, oštro ocrtani karakteri, komika izraza i situacije, erotski sadržaj, oštroumnost zapleta), koja već u naslovu upućuje na dvosmislenost. Mandragola (ili, ponekad kod nas, mandragora) jeste biljka koja svojim izgledom podseća na ljudsko telo, pa se za nju verovalo da ima svojstva afrodizijaka, da leči impotenciju i, naročito, da omogućuje začeće; ali lek koji daje snagu, u isti mah tu snagu može oduzeti, kao kakav otrov – tako da bi Kalimako, mladi plemić koji želi da osvoju Lukreciju, suprugu gospara Niče, uz pomoć spletki fra Timotea, Lukrecijinog ispovednika, i koji treba da učini uslugu gosparu Niči i da mu omogući da Lukrecija začne potomstvo, zapravo treba da strada od mandragole. Tema komedije je osvajanje, pitanje veštine osvajanja, i pitanje sredstava – leka/otrova – koje je uvek ambivalentno, koje donosi uspeh, ali može dovesti i do poraza. To je i pitanje odnosa snage – snaga je i velika (kao premoć) i mala (kao nemoć), tj. kvalitet relacije kvantiteta, odnos u nekom dinamičkom polju potencija – koje treba oštroumno koristiti. Makijaveli na svoj način razvija, u ovoj komediji, ali i u drugim delima, bokačovsku temu fortune (sreće, sudbine, sticaja okolnosti) i onoga što je bila virtu (sposobnost pojedinca, njegova oštroumnost, „vrlina” pre svega u intelektualnom značenju).

Makijaveli i „makijavelizam”

Delo je ovaj naslov – Vladalac ili Vladar – dobilo posthumno, prilikom prvog izdanja iz 1532. Sam Makijaveli je, u svojim pismima, o delu govorio pod naslovom De principatibus. Ovaj izvorniji i verovatno bolji naslov je višesmislen: on govori o tome tome šta sve može biti neki principatus (država), o tome koje su moći i mogućnosti vladavine, vladanja. Ako se ove višeznačnosti ne uzmu u obzir, pa delo shvati – jednim površnim ili jednostrukim čitanjem koje potom postaje izvor izvedenih, tekstu naknadno pripisanih nedoumica – kao priručnik za vladara, tada je put kratak da se delo Makijavelija razume kao jedno „makijavelističko” delo.
A „makijavelizam”, izraz izveden iz imena autora, upućuje na:
- prenebregavanje svih normi i pravila
- postizanje cilja ili osvajanje vlasti putem intriga, prevara;
- na opstajanje na vlasti putem nasilja; despotiju i diktaturu
- prezir prema svim načelima, zadrškama ili skrupulama
- nemoralnost moći i upotrebu svih dostupnih sredstava, ma kakva ona bila, zarad cilja vladanja (cilja koji je sam u sebi)

Makijaveli bi tako bio zagovornik „makijavelizma” i, kao takav, zagovornik, teorijski rodonačelnik modernih vlastodržaca i tirana, odnosno prevarant (tako je makijavelista sinonim za prevaranta) i beskrupulozan manipulant – kako je izraz vrlo brzo počeo da znači kod savremenika, pa i izvan Italije (kod elizabetanskih autora, na primer, zabaleženo je blizu 400 upotreba izraza „makijavelist” kao sinonimnog za prevaranta). Ako je Makijaveli „makijavelist” onda bi njegov Vladalac bio i ostao ništa drugo do „priručnik za gangstere”, kako se o tome izrazio svojevremeno Bertrand Rasel.

Površinsko, jednosmerno interpretiranje, i dubinsko, ambivalentno čitanje Vladaoca

Pa ipak, jedno je „makijavelizam”, a drugo Makijaveli i njegovo glavno delo. Ovaj spis, posvećen Lorencu de Medičiju, u čijem središtu kao da stoji lik Čezara Bordžije, nećaka pape Aleksandra VI, porodice poznate kao „makijavelističke” i pre i nezavisno od Makijavelija, samo prividno nudi savete na temu osvajanja i održanja na vlasti. Zapravo, ako bismo čitali spis samo iz ugla jedne političke propedeutike – ona koja zagovara amoralizam i slobodno upotrebu nasilja u tehnikama vladanja – ne bismo dospeli daleko, a najmanje razumeli duboku ambivalenciju same politike kojom se bavi autor.
Na primer, u VII poglavlju Vladaoca, Makijeveli piše o tome kako je Čezare Bordžija, vojvoda Valentino, osvojio italijansku pokrajinu Romanju i kako je, ne bi li po zauzeću zauzdao haotično stanje pljačke i razbojništva, na čelu uprave postavio sposobnog ali okrutnog Remira Orku. Orka je, kao upravnik, mačem i ognjem zaveo red i upristojio prilike. Usled svoje okrutnosti postao je omražen kod podanika, pa je vojvoda Valentino pribegao distanciranju od svog upravitelja – Remiro je osvanuo jednog jutra na trgu rasečen na dvoje. „Okrutnost toga prizora”, zaključuje Makijaveli, „u isti je mah ispunila zadovoljstvom i zapanjila narod”.
Dvosmernost nasilja, dvosmislenost same sile – jednom upotrebljene u svrhe postizanja građanske stabilnosti, drugi put upotrebljene protiv samog nasilnika – ostaje neuočljiva ukoliko ovu epizodu svedemo na načelo finis coronat opus (cilj opravdava sredstvo, tj. kraj kruniše delo), devizu koje kao takve nema kod Makijavelija i koju će zagovarati osnivač jezuitskog reda, Ignacio de Lojola, pripisujući je Makijeveliju protiv koga je, u ime hrišćanskog morala, ustao red jezuita.
Ukoliko, naime, čitamo Makijavelija kao „makijavelistu” nećemo, na primer, razumeti kako to da se jedan Spinoza, autor velike Etike, izjasnio krajnje pohvalno o piscu Vladaoca („Možda je Makijaveli želeo da pokaže kako slobodna masa ljudi valja da se po svaku cenu čuva toga da svoje zdravlje poveri jednom čoveku”, kaže Spinoza. „Jer izvesno je da je ovaj mudri čovek voleo slobodu i formulisao veoma dobre savete kako da se ona sačuva”), ili dvoumljenje jednog Rusoa prema tom delu, koji je u njemu video dvostruku poruku autora: jednu površinsku i eksplicitnu raspravu koja upozorava na amoralnost određenih tipova politike, ali i jednu dublju, implicitniju raspravu o onome što je politici najsvojstvenije, da bude neprekidno sučeljavanje, udaljavanje i približavanje principa slobode i principa zakona.

Politika i njena načela

Na koji se, zapravo, način može otpočeti jedno književno čitanje Vladaoca? Najpre time što ćemo sam lik Vladara, „principa”, uzeti kao lik, kao figuru preko koje se ispituje politika. Ako tako posmatramo lik Vladara kod Makijavelija možemo uočiti da je lik Principa bez principa – bez onih načela koja su, u razmišljanju o politici, dotle određivana iz oblasti koje nisu političke. Prema tradiciji političke misli pre Makijavelija, takvih oblasti koje su određivale politiku bilo je više. Navedimo barem tri.

1. Kod Aristotela, čovek prirodno teži sreći a čovekovo ponašanje je pre svega zasnovano na određenoj vrlini, uglavnom moralne vrste, budući da ljudi teže po prirodi dobru; otuda i institucije zajedničkog života, Država pre svega, treba da budu ustrojene tako da potpomažu vrlinu i dobro; prva tema političkog mišljenja ticala bi se otuda kako ustrojiti institucije, tj. koji bi bio najbolji, ako ne i idealni tip vladavine (monarhija, aristokratija, demokratiji ili republika, odnosno neke mešane, prelazne tvorevine, kako bi se sprečio najgori tip, tiranija). Aristotel traži idealni tip vladavine. Makijaveli, za razliku od aristotelovske tradicije, smatra da postoji nešto što je vrlina, ali da u političkom životu vrlina ne dolazi iz sfere morala, već je vrlina inteligencija u posebnom smislu, oštroumnost i dalekovidost snalaženja u političkom polju gde postoji različiti interesi različitih ljudi i grupa ljudi. Nije reč samo o virtu, o oštroumnosti snalaženja ili o oportunizmu (prilagođavanju okolnostima), već o takvoj inteligenciji koja će moći da pronađe pravila za ponašanje prema istorijskim okolnostima (prihvatajući jedne, a suprotstavljajući se drugima).

2. Tu Makijaveli odstupa i od druge velike političke tradicije koja govori o tzv. prirodnom pravu ljudi na dobro, sreću, istinu; ovom političkom naturalizmu Makijaveli zamera da, polazeći od idealnih vrednosti i premeštajući ih u čovekovu prirodu, odvodi brzo u utopije, a on, kako kaže u XV poglavlju Vladaoca, ne želi da se bavi „sanjanim vladavinama, nego onim stvarnim”.

3. I treća politička tradicija, od koje Makijaveli takođe odstupa, tiče se sklopa hriščanskih vrlina, gde u središtu stoje pojmovi kakvi su greh, milost, spasenje – zapravo najviše ovo poslednje koje, po Makijaveliju, jeste lični problem pojedinca i kao takav odvlači ga od socijalno-političkog i istorijskog života. Hrišćanske vrednosti, određene i kao vrednosti svakodnevnog morala, programa za vladanje sobom i između sebe, nisu nikakva osnova po Makijaveliju za političku misao; štaviše, hrišćanski sistem vrednosti onemogućuje stvaranje političke zajednice (a od pojedinaca, kaže on u prvoj Raspravi o prvih deset knjiga Tita Livija, „stvara slabiće”). Ne traži se skrušenost i poniznost, nego snaga i energija!
Sfera u kojoj se konstituiše politika i politički život nije, dakle, ni u aristotelovskom insistiranju na institucijama, na ustavu za Državu, niti u tzv. prirodnom pravu ljudi i utopijama koje odatle proističu, niti u hrišćanskom sistemu vrednosti, već tu sferu treba iznova otkriti izvan metafizike i bez transcendentalnog garanta / oslonca (Države kao suverena za Javno Dobro, Prirode kao suverena naših Prava, Boga kao suverena Povesti). Potrebno je politici osigurati posebnu, samostalnu oblast delovanja – politika kao nezavisna od morala, crkve – treba je odvojiti od oblasti koje nisu političke. Makijaveli poput Kolumba otkriva jedan novi kontinent za modernu misao, kontinent politike.

Samostalni prostor politike: Politika i njena verita effetuale

Najpre, taj kontinent ima svoje posebne oblasti, svoja posebna pravila koja se ne mogu izvoditi iz drugih sfera, ma kako bile bliske ili daleke, iz morala, prirode ili teologije. Ono što pre svega zanima Makijavelija u sferi politike jeste nešto što on fiksira izrazom verita effetuale. Šta je verita effetuale?
To nije samo stvarna istina (pravo stanje stvari), mada je i to u prvom redu ili na prvi pogled – i Makijavelija zanimaju stvarni primeri, iz antičke, prvenstveno rimske istorije, iz realnog političkog života kako u prošlosti tako i u savremenosti, stvarno ponašanje vladara i ljudi, dakle stvarna istina u politici.
Ali, verita effetuale je za Makijavelija i istina koja stvara politiku kao svoj efekat ili učinak, mesto gde politika nastaje, njeno stvaranje i samostvaranje, sfera iz koje dolaze njeni principi. A ti principi nisu transcendentni (vanvremeni, trajni), već su oni određene invencije shodno istorijskoj realnosti u kojoj važe i za koju važe. Principi dolaze iz određene perspektive i pomažu da se ta perspektiva ustanovi i uobliči.

Moć kao relacija moći

Politiku, pre svega, stvara jedna neravnoteža moći, razlika u socijalnim snagama, položaju, dobrima, sredstvima. Suština jedne moći je da se odnosi prema nekoj drugoj moći tako što ili teži da je nadmaši (potčini sebi) ili da joj se pridruži (da se sama potčini). Socijalno i istorijsko polje je uvek
a) hijerarhizovano, kao relacija jedne moći prema drugoj, ali i
b) dinamičko, promenljivo, nestabilne hijerarhije.
Ako je politička moć jedna promenljiva u formulama koje oblikuju socioistorijsko polje života, to znači i da se reaktivna ili negativna moć može svladati aktivnom, pozitivnom moći – politika nije prostor večnih principa nego polje šansi za promene.
Takođe, politikom se stvara nešto što je različito od moralnih programa koje, manje ili više, uglavnom primenjujemo kao sisteme vrednosti na svoje živote; ovde, kod Makijavelija, politika je prostor šansi i za invenciju pravila, tj. vrednosti u njihovom konkretnom dejstvu, delu ili efektu.

Politika kao prevrednovanje zakona i slobode. Vivere libere, vivere civile

Dve su političke vrednosti koje politika neprekidno stvara, tj. prevrednuje: to je zakon i to je sloboda. Zakon i sloboda stoje najčešće kao dve sile koje su protivne, ili kao snage koje teže da jedna sebi potčini, ovlada ili kontroliše onu drugu. Uvek je pitanje kako se jedno vrednuje ili prevrednuje iz ugla onog drugog – kako i koliko zakon omogućuje ili čuva slobodu, kako i koliko sloboda omogućuje ili sprečava zakon. Kad Makijaveli istakne kao svoje geslo vivere libere, vivere civile, to znači da treba živeti slobodno, ali slobodno u okvirima zakona (civilta, „civilnost” ili „građanstvo” podrazumeva zajednicu koja živi prema određenim zakonima). Ali i obratno: živeti slobodno, to ne znači samo živeti u okvirima zakona, nego i zakone postaviti u okvire slobode. Ne postoji jedna, trajna ili transcendentna formula za relaciju ove dve vrednosti; postoji samo njihova napetost, sučeljavanje, razmicanje i približavanje. Za tako što potrebna je moć političke invencije, virtu kao sposobnost da se uvek iznova iznađe, oblikuje njihova dvosmislena relacija. Politika je zato domen ljudske istorije, istorije konačnih i ograničenih bića, a ne domen transcendentalne suverenosti. Ona je odnos snaga, borba moći, sfera prakse.
Otuda za kulminantne tačke Makijavelijeve misli smatramo poglavlje XXV u Vladaocu („koliki je upliv fortune na ljudska dela i kako joj se možemo odupreti”), kao što je za nas važnije čitati Makijavelija kao književno-političkog mislioca (mislioca politike koji o njoj piše pre književnim tipom teksta nego monološko.argumentativnim stilom aristotelovske ili teološke tradicije), u svakom slučaju kao autora jednog nadasve složenog, ambivalentnog i često lavirintskog štiva koje se ne da redukovati ni na amoralni „makijavelizam” niti na moralne programe („uostalom kad bi ljudi bili dobri, onda ovi moji saveti ne bi bili dobri”, kaže on sam na jednom mestu u Vladaocu).

HRIŠĆANSKE I RENESANSNE VRLINE

Makijaveli ne ceni ni žrtvu ni samoodricanje, uzvišenost ljudi koje svet prezire. One je cenio uspeh, pobedu, ljude koji su sposobni da zastraše gomilu, da je potčine. Za njega je «pravi» čovek onaj koji raspolaže razumnom / snažnom energijom, koji ume da vodi pobedničku borbu, da dobije u borbi sa zlim ali slabim ljudima. Dakle, pravi čovek je čovek koji dela! (Uverenje da naš život zavisi u najvećoj meri od nas samih!) Ovo smelo građenje sopstvenog života zahteva realno viđenje uslova u kojima ono treba da se obavi. Treba imati na umu da čovek koji hoće uvek, u svim prilikama, da bude dobar mora da propadne među ostalima koji nisu dobri.
Makijavelijeva misao je prožeta renesansnom mišlju o moći izuzetnih ličnosti da hrabrošću (virtu) smrse konce sudbini (fortuna). U osnovi te misli leži oholost strana srednjem veku i vera koja sa boga prelazi na čoveka.
Srednji vek je za vrlinu smatrao trpljenje i podnošenje (hrišćanstvo vaspitava slabe ljude i upravo zato svet biva predat na milost i nemilost zlih ljudi, ljudi niskih pobuda) vs. Makijaveli: snaga i energija koji ljude čine sposobnim za velike poduhvate! (De Sanktis: temelji srednjeg veka: Greh je prihvatiti ovaj život kao nešto bitno; vrlina je u preziranju zemaljskog života i u kontemplaciji nadzemaljskog; ovaj život nije stvarnost, odnosno istina, nego sena i privid. Iz ovakvog teološko-etičkog shvatanja života potekla je Komedija i sva književnost 13. i 14. veka. Duh Makijavelijevog dela: rehabilitacija zemaljskog života, vraćanje aktivnosti čoveku... Stvari treba prosuđivati onakve kakve jesu, a ne onakve kakve bi trebalo da budu... Tome «trebalo bi da je» teži sadržaj Srednjeg veka... Makijaveli smatra da sada ono treba da prepusti svoje mesto onome što jeste tj. «stvarnoj» istini... Svetom ne upravljaju natprirodne sile nego ljudski duh... Upravljati znači shvatiti snage koje upravljaju svetom. Državnik je onaj koji zna da prema svojoj volji usmeri te snage... Veličina i pad naroda nisu slučajnosti ili čudesa, nego nužne posledice, kojima su uzroci u osobinama njihovim... Emancipacija čoveka od natprirodnih i fantastičnih elemenata, spoznaja samog sebe i ovladavanje sobom... Nov moralni tip nije svetac nego rodoljub.)
Energija koja dopušta da se deluje, razum koji dopušta da se tačno oceni situacija i da se biraju metodi, bezobzirnost u realizaciji odluka – to je ono što treba da karakteriše «pravog» čoveka, čoveka koji u svetu malih i slabih ljudi pobeđuje. Kao pravi čovek renesanse Makijaveli otkriva da je suština njegovog bića razum i osećaj da je taj razum svemoćan.

Makijaveli ne veruje u nesalomljivu snagu sudbine, jer zna da je može pobediti; ne čeka na proviđenje – jer zna da bog neće uraditi sve – da nam neće oduzeti slobodnu volju i deo one slave koja pripada nama. Svetom ne upravljaju natprirodne, odnosno slučajne sile, nego ljudski duh.

Hrišćanstvo se ovde kosi sa Makijavelijevim principom, viđenjem čoveka kao borca, ono u hijerarhiji ljudskih vrednosti na prvo mesto stavlja pokornost i kontemplaciju (nadzemaljskog), uz koje ide preziranje ovozemaljskog života i stav da ovaj život nije stvarnost, istina nego privid, iluzija. To (asketsko i kontemplativno vaspitanje), po Makijaveliju, vaspitava slabe ljude – slabe i duhom i telom. Upravo zbog toga, on smatra, svet biva zanemaren, predat na milost i nemilost slabih, zlih ljudi.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi