POCETNA STRANA

Dioba Jakšića

Pesma “Dioba Jakšića” pripada krugu pokosovskih pesama. Pesme pokosovskog ciklusa opevaju poslednje trenutke naše samostalnosti i posle Kosovskog boja, poslednje otpore turskim silnicima koje su pružali srpski despoti i banovi, knezovi i vojvode iz moćnih feudalnih porodica poput Jakšića, Brankovića, Crnojevića. Najčešće su to pesme pune stradanja i poraza, ličnih i opštih tragedija – istinska slika vremena i događaja koje su opevale. U pokosovskim pesmama se najviše izdvajaju pojedinačne pesme, ali dok u prvima dominiraju velike moralne drame, druge se odlikuju naglašenim emocionalnim odnosom prema događajima i likovima. Među pokosovskim pesmama lepotom privlači nekoliko baladičnih pesma u kojima se sukobi, čak i kad imaju šire, kolektivne razmere, uvek rešavaju na ličnom i porodičnom planu. Jedna od najlepših je pesma “Dioba Jakšića”
Pesma Dioba Jakšića nastala za je vreme velikih previranja. To je epska pesma izuzetnih etičkih vrednosti koja govori o iskušenjima koja vrebaju kada se pohlepa izdigne iznad moralnog i ljudskog. Dioba Jakšića je kratka, lirski intonirana pesma koja osim imena nema ničeg istorijskog. To je ustvari porodična drama u kojoj strast na smrt zavađene braće biva pobeđena plemenitošću žene jednog od njih. Ova pesma je u vezi Jakšićima koji su prema istoriji potomci Jakše, vojvode Đurđa Brankovića. Braća Stefan i Mitar prelaze u Ugarsku da bi se borili protiv Turaka.
Jakšići su junaci narodnih pesama starijih vremena. Za njih su najčešće vezivane teme o bratskim i porodičnim odnosima sa baladičnom notom (deoba, iskušavanje ljuba).
Predmet ovog rada u nastavku biće analiza pesme Dioba Jakšića ali sa posebnim osvrtom na motive zavade braće i bratoubistva u pesmi.

Analiza pesme Dioba Jakšića

Pesma “Dioba Jakšića” predstavlja najstariji zapis koji postoji na srpskohrvatskom jeziku, u usmenoj književnosti.
Reč je o pesmi koja pripada jednom konkretnom krugu pesama (pesme o deobi braće) koje se odlikuju izraženim tzv. invarijantnim jedinicama, zajedničkim jezgrom, kao i nizom određenih komponenti i konkretnim odnosima između junaka u pesmi. To ujedno predstavlja prvu specifičnu karakteristiku ove pesme.
Dioba Jakšića poseduje snažan stvaralački impuls, poseduje drugačiju stilizaciju, umetnički kvalitet i postignuta je njena celokupna poetizacija. Odnosi scena u pesmi su u odmerenoj i fantastičnoj razmeri, što je omogućilo da pojave i bića mogu da govore, učestvuju, čude se.
U oživljavanju pejzaža, prisutne su i suprotnosti ali i nežne i tihe dimenzije kako u duhovnoj tako i u materijalnoj zoni. Upotreba znakova je veoma izražena i prisutna. Primera radi:
- utva zlatokrila koja je nedodirljiva,
- utva se brani,
- dvoboj ptica koji se ne završava smrću već teškom ranom,
- zlatasta ptica primorava lovca da zapliva u jezero i sl.

U celoj pesmi se oseća nastojanje samog autora da spoji mitsko i ljudsko, u čemu je i uspeo. Ovakav izbor autora nije bio slučajan već u neku ruku nužan. Prosto samo ovako nešto je autor i mogao da realizuje u pesmi, s obzirom da je reč o starijoj građi.
Autor sledi pojave u pesmi, razdvaja dva događaja a potom ih na kraju ponovo spaja na najbolji način. Konkretno, Dmitar, jedan od braće prepoznaje u rečima sokola svoju sudbinu i žuri natrag da je spreči.
U Diobi Jakšića se smenjuju predanja i ljudska svest, koje zajedno daju jednu sliku sveta u kojoj se traže znaci ljudske sudbine, koristeći se pritom Suncem, Mesecom i zvezdama na nebu.
Ono što pesmu Dioba Jakšića istovremeno pak izdvaja od drugih takvih i sličnih pesama, jeste izvesna etnografska formula koje obuhvata magiju i verovanja.
Ova mitopoetska dimenzija Diobe Jakšića uslovljena je dvostrukom vrednošću, dakle, svojstvom unutrašnjenapregnutosti i kolizije.
Primera radi, u pesmi je Mesec u vezi sa zvezdom Danicom. Zvezda Danica (jutarnja i večernja ili istočna i zapadna) se na početku pesme nalazi na zapadnoj strani, i na toj strani počinje priča u pesmi.
Dvostruka vrednost mitopoetske dimenzije, je prisutna i kod glavnih junaka pesme odnosno dva brata. Iz ovog ugla posmatrano, moguće je najbolje uočiti razloge zbog kojih Dioba Jakšića je više legenda nego ljudska priča.
Dalje, dva brata u pesmi su suparnici. Jedan od braće je u funkciji negativca a drugi u funkciji pozitivca.
Jedan brat se zove Bogdan za koga se pretpostavlja da je bio starijeg porekla i da su godine osnovni uzrok koji se može koristiti pri objašenjenju ponašanja brata koji je ujedno žrtva u ovoj pesmi.
Primarna i izražena dvojnost mitopoetske dimenzije se urušava sa daljim tokom pesme. Prvi momenat toga jeste postojanje trećeg lika u pesmi, Anđelije. Anđelija označava dobrotu i anđeosko vladanje, u njoj su sadržane sve odlike ljudskog savršenstva pa otuda i ovakvo ime.
Anđelija je ta treća i istovremeno spasonosna komponenta. Položaj Anđelije u jednom momentu u pesmi biva potpuno beznadežan. Međutim, on se kasnije menja. Uvođenje Anđelije u pesmu je ključna promena i njena potreba proizilazi iz želje da se konačni zaplet i kulminacija odvede u jednom od dva smera, odnosno u smeru dobra ili zla.
Dvojna konstrukcija se narušava i kada je reč o prostoru i vremenu u pesmi. Naime, dolazi do razdvajanja braće, jer jedan od njih, Dmitar odlazi u lov, u planinu, izjutra. Lov je ovde namerno ubačen i simbol je i uvertira za ono glavno što predstoji u pesmi.
Ovde je reč o fizičkom odvajanju braće, ali ono nije samo fizičko. Razilaženje braće ustvari, znači kretanje između njihovih dvostrukih priroda, kako nasleđene tako i ljudske. Njihovo ponašanje se razlikuje na početku i na kraju pesme. Jakšići su na početku smrtno zavađena braća. Dmitar je oličenje nemilosrdnosti.
Dioba Jakšića je može se reći više legenda o bratoubistvu i kao takva obiluje brojnim motivima.
Prvi motiv koji se ističe u pesmi jeste molitvena, zlatna čaša. Naime, razni obredi, mitski otisci, citati i sl., mogu zadobiti potpuno drugačiju ulogu uvođenjem u određeni žanr. Razlog tome jeste što etnografska činjenica ima svoju životnu prošlost pa stoga nije ni redak slučaj da jedan detalj u pesmi progovori drugim jezikom, ostvari sasvim drugačiji estetski učinak ili pomeri težište samog toka radnje.
Da bi se ovako nešto uočilo u pesmi neophodno je detalje sagledati sa aspekta svih okolnosti kako na spoljašnjem tako i na unutrašnjem planu i odrediti prirodu tvorevina koje su kazivane usmeno. Taj detalj je posebno zastupljen u zlatnoj, molitvenoj čaši, koja predstavlja poseban motiv gesta junakinje pesme Dioba Jakšića.
Ujedno, podatak o molitvenoj čaši u pesmi Dioba Jakšića je najstariji podatak te vrste. Ovaj podatak je u pesmu prvi uveo Vuk Stefanović Karadžić.

U pesmi Dioba Jakšića dva brata Jakšića dele očevinu. Imetak je podeljen na dva jednaka dela među braćom, ali sukob i konflikt između braća nastaje oko podele konja i sokola. O tome svedoče sledeći stihovi u pesmi:

“Lijepo se braća pogodiše,
Očevinu svoju pod'jeliše:
Dmitar uze zemlju Karavlašku,
Karavlašku i Karabogdansku,
I sav Banat do vode Dunava,
Bogdan uze Srijem zemlju ravnu,
Srijem zemlju i ravno Posavlje,
I Srbiju do Užica grada,
Dmitar uze donji kraj od grada,
I Nebojšu na Dunavu kulu,
Bogdan uze gornji kraj od grada,
I Ružicu crkvu nasred grada.
O malo se braća zavadiše,
Da oko šta, veće ni oko šta,
Oko vrana konja i sokola...“

Konj i soko, jesu povod bolji reći uzroci za motive zavade braće i bratoubistva. Brojne su epske pesme u kojima konj i soko ili pak oružje, su glavni povod za neka zlodela. Osnovno pitanje koje se ovde nameće jeste šta ustvari konj i soko predstavljaju i znače indirektno u pesmama, pa uspevaju da dovedu do jednog takvog spleta okolnosti?
Po mnogim autorima i kritičarima epskih pesama, konj i oružje a time i soko predstavljaju položaj i starešinstvo. U nekim pak konj i oružje predstavljaju znake kraljevskog ili vlastelinskog položaja.

preuzmi seminarski rad u wordu » » »