| OSTALI
SEMINARSKI RADOVI IZ FILOZOFIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
FRIDRIH NIČE
"Gde god sam našao zivo bice, našao sam i volju za moc; cak i u volji sluge našao sam volju da bude gospodar",zapisao je Nice.
Fridrih
Niče rodio se 15. oktobra 1844. u Rekenu, blizu Licena, u Saksonskoj,
kao sin lokalnog protestantskog paroha. Kad mu je bilo četiri godine,
umro mu je otac, pa su napustili selo i prešli u Naumburg. Godine 1858.
stupio je u čuvenu srednju školu u Pforti, a 1864. godine upisao se na
univerzitet u Bonu. Prvobitnu svoju nameru da se posveti teologiji ubrzo
je napustio i prešao na klasičnu filologiju. Kad je njegov profesor klasične
filologije Ričl prešao iz Bona u Lajpcig, Niče je pošao s njim. Tamo se
1865. prvi put upoznao sa spisima Sopenhauerovim, koji je imao presudan
uticaj na formiranje njegovog duha. Godine 1868. on se upoznaje sa Rihardom
Vaterom, čovekom koji predstavlja jedan od najkrupnijih doživljaja njegova
života, s čijim je imenom Ničeovo vezano nerazdvojno. Godine 1869. on
biva izabran za vanrednog profesora klasične filologije na univerzitetu
u Bazelu i pre doktorske habilitacije. Te iste godine, 17. maja, pada
i njegova prva poseta Tribšenu, gde je Rihard Vagner živeo sa svojom porodicom.
Te posete, koje su neobično zbližile ta dva čoveka i inspirisale Ničea
za Rođenje tragedije, ostavile su duboka traga na Ničeu i u istoriji ljudskih
odnosa važe kao značajna pojava. Deset dana posle prve posete održao je
Niče svoje pristupno predavanje „О utakmici kod Homera". Već iduće
godine izabran je za redovnog profesora. U to vreme pada francusko-pruski
rat i Niče odlazi u dobrovoljce kao bolničar. Godine 1871. pojavljuje
se Ničeova prva knjiga, Rođenje tragedije iz duha muzike, u kojoj Niče,
na njemu samo svojstven način, objašnjava smisao apolonskog i dionizijskog
fenomena u presokratovskoj Grčkoj
i tumači grčki smisao tragedije. Godine 1872. Niče i Vagner su u Bajrojtu.
Godine 1873. objavljuje on svoja prva dva Nesavremena razmatranja: „О
koristi i šteti od istorije" i „David Straus". Tu mladi Niče
baca rukavicu Nemačkoj svoga vremena i objavljuje rat koji ga je uistinu
skupo stao. U „Davidu Strausu" on napada filistarski i samozadovoljni
duh Nemačke sedamdesetih godina. Koliko ga je s jedne strane trenutno
inspirisala nemačka volja za pobedom u francusko-pruskom ratu, toliko
su ga duboko sada zabrinuli plodovi nemačke pobede. Niče, koji je duboko
germanski duh, osećao je Nemačku kao zemlju koja nema osećanja za kulturne
vrednosti i bio je zbog toga veoma zabrinut. Koliko je u Sopenhaueru nalazio
nemačkog vaspitača i učitelja, a u Vagneru nemačku realizaciju umetničkoga
duha, toliko je isto strahovao od onoga što na drugoj strani stvara i
hoće Bizmarkova Nemačka. Te iste godine napisao je Niče svoj fragment
o filozofiji u tragično
doba Grčke, kojim dopunjuje i upotpunjuje svoju raspravu o smislu
antičke umetnosti. Naredne godine pojavljuje se njegov treći Nesavremeni,
„Sopenhauer kao vaspitač", koji uistinu predstavlja jedan zadatak
ijedan program; 1878. on objavljuje četvrti Nesuvremeni, „Rihard Vagner
u Bajrojtu", koga je Huston Stjuart Čemberlen nazvao najboljim delom
o Rihardu Vagneru. Pismo kojim Vagner zahvaljuje za spis poslednje je
njegovo pismo Fridrihu Ničeu. Iste godine dolazi poznanstvo s Paulom Reom,
piscem dela О poreklu moralnih osećaja, i prijateljstvo s njim zamalo
što se nije svršilo tragično. Zatim duže odsustvo od profesure, zima u
Sorentu i bavljenje s Vagnerom u Sorentu. Godine 1878. ugledao je svet
prvi deo aforizama Ljudsko, suviše ljudsko, kada i Vagnerov Parsifal.
To je bilo prvo ukrštanje mačeva između Ničea i Vagnera. Iz iste je godine
i Ničeovo poslednje pismo Vagneru. Te godine snalazi ga duga bolest, duševna
depresija, i pojavljuje se drugi deo Ljudsko, suviše ljudsko. Spis Putnik
i njegova senka izišao je naredne godine, kad je došlo i do konačnog napuštanja
univerziteta. Godina 1881. donosi nam Zoru, koja sadrži u slici mnoga
bitna shvatanja potonjeg Ničea i predstavlja vrlo važan preokret. Kruna
te reakcije od romantizma, pod uticajem naučnih studija, data je u Veseloj
nauci 1882. godine. U to vreme palo je i poznanstvo sa gospođom Lu Salome,
posredovanjem Malvide fon Majzenbug, i niz spletaka i intriga koje su
Ničea veoma puno koštale.
Godine 1883. pojavljuje se prvi i drugi deo Zaratustre, Ničeovog najpoznatijeg
spisa, baš u vreme Vagnerove smrti. Opet jedno značajno ukrštanje. Uskoro
potom, 1884, pojavljuje se treći i četvrti deo Zaratustre, a 1886. Niče
piše neku vrstu komentara Zaratustri: S onu stranu dobra i zla, i pravi
prvi plan za svoje kapitalno delo, Volju za moć, kome je sudbina bila
da ostane nedovršeno. Godine 1887. on objavljuje drugi deo toga komentara
Zaratustri: Genealogiju morala, da olakša razumevanje svojih misli. To
delo u stvari je tumačenje izvesnih termina i pojmova koji su od kardinalnog
značaja u Ničeovoj misli. Poslednja godina njegovog svesnog života, 1888,
bila je puna grozničave literarne aktivnosti. Kao da je predosećao katastrofu
koja se bližila, Niče je pokušao da u nizu polemičkih spisa kaže svoje
misli u skraćenom obliku. On piše Slučaj Vagner, Niče protiv Vagnera,
spise veoma polemičkog karaktera, koji su okrenuli protiv njega sve njegove
stare prijatelje, vagnerijance, koji nisu ni naslućivali o čemu se tu
upravo radi. U stvari, Niče se svetio sam sebi za iluzije i zanos mladosti
koje sebi nije mogao oprostiti. Za njima su došli Sumrak idola i Antihrist,
dva ne manje polemička spisa, pisana pod visokom nervnom napregnutošću,
koju nam može objasniti jedino katastrofa koja je došla iza njih. U Ecce
homo, spisu kojim je mislio da sebe rastumači svetu i koji je preko Georga
Brandesa mislio da poveri Avgustu Strindbergu da ga prevede na francuski
- govori velika gordost, koju ublažava jedino vanredan stil i suptilnost
izvesnih analiza i ispovedanja koji su zaista retki. Početak 1889. donosi
nam potpuno pomračenje uma i duha iz koga mu nije bilo vraćanja sve do
smrti. Smrt je došla posle dugih godina bolesti, 25. avgusta 1900, pred
kraj jednoga veka čiji je on bio jedinstven izraz i mnogostruka sinteza.
Od toga veka, njegovih problema, njegovih sukoba, njegovih kontradikcija
i traženja, Niče je nosio u sebi više negoli ma koji drugi duh toga veka,
i nosio sve to u povišenoj temperaturi jedne svesti kojoj je sva ta problematika
bila sastavni deo života, njegov lični problem, a on bio njena žrtva.
Tragedija Ničea čoveka bila je u tome što je intelektualna žeđ za saznanjem
imala isto toliko duboku protivtežu u volji za misterijom, za proročanskim
stavom. Ništa nije karakterističnoje za Ničea od misli ojednom novom uvođenju
u tajnu bića putem ideje o večitom vraćanju istoga: misao kojoj je bilo
namenjeno da bude vrhunac propovedi Zaratustrine. Niko nije toliko osećao
potrebu da što pre popuni prazninu koja ostaje u takvom jednom svetu i
čoveku za čiju svest ne bi postojao Bog i sve ono što je u svesti, snovima
i žudnjama ljudskim kroz vekove bilo vezano s tim.
Možda zamisli o tome šta svet bez Boga znači niko nije dao tako tragačan
i definitivan oblik kao što je dao Niče u sledećem aforizmu Vesele nauke:
„Kako ćemo se utešiti mi najubilačkiji od svih ubica? Najsvetije i
najmoćnije što je svet do sada imao izdahnulo je pod našim nožem. Ko će
sprati krv s nas? Kakvom ćemo se vodom očistiti? Kakve ćemo sveštene igre
izmisliti? Nije li veličina našeg dela odveć velika za nas? Nećemo li
sami postati bogovi samo da bi se pokazali dostojni svoga dela?"
Niče nije ni prvi ni poslednji među ljudima koji gleda na svet kao na
jedan samim sobom zatvoreni krug. Ali je prvi koji je misao bezbožnosti
pokušao sprovesti kao sistem shvatanja sveta do kraja, stalno svestan
ogromnog značaja koji je misao o Bogu imala za sudbinu čovekovu.Jedan
od najsamosvojnijih i najkontroverznijih mislilaca, pisac ogromnog literarnog
dara i jedan od najbriljantnijih stilista nemackog i latinskog jezika...
U Niceovom filozofskom stvaranju
obicno se isticu tri perioda. U prvom periodu Nice je pristalica Sopenhauerove
filozofije (pre svega njegovog voluntarizma) i Vagnerovih muzickih shvatanja
(Rodjenje tragedije iz duha muzike, 1872; Nesavremena razmatranja, 1873).
U drugom periodu Nice je blizak pozitivizmu, prirodoslovlju (Ljudsko,
suvise ljudsko, 1878-1880; Jutarnja rumen, 1881). Treci period odlikuje
se isticanjem metafizickog elementa, postepenom razradom ucenja o volji
za moc (Vesela nauka, 1882; Takoje govorio Zaratustra,
1883-1885; S one strane dobra i zla, 1886; Genealogija morala, 1887; Antihrist,
1888; Sumrak idola, 1889; Volja za moc, 1901, Putnik i njegova senka).
Volja za moc je, po mnostvu tema i jezgrovitosti iskaza, najzanimljivije, a za tumacenje najnezahvalnije i po sudbini najkontroverznije Niceovo delo... Voljom za moc moze se nazvati celokupna Niceova metafizika.
Da li je Bog mrtav? Da li je tradicionalni moral samo
"korisna zabluda"? Vodi li "volja za moc" pravo do
holokausta? Sva ova i jos mnoga druga pitanja nalaze se u
filozofiji Fridriha Nicea. Ova knjiga upoznaje nas na popularan nacin
sa sirinom i dubinom misli ovog velikog filozofa 19. veka, predstavljajuci
nam Nicea kao bespostednog kriticara tastine i kao coveka za koga je sam
Frojd rekao da je
"u samoanalizi otisao dalje od svih ljudi cija sam dela citao."
Zaratustra je nesumnjivo najoriginalnije, da ne kazemo najznacajnije Niceovo
delo. Ne povodi se ni za kakvim autorom, vec nosi sasvim osoben licni
pecat svog tvorca. Nije samo najneobicnije nego i najlicnije njegovo delo.
Ni pre ni posle Zaratustre, Nice nije stvorio nista slicno. Niti prethodna
dela nagovestavaju takav razvoj, niti potonja nastavljaju istim pravcem.
Kao daje Nice iznenadno podlegao nekom neodoljivom iskusenju, nekoj neodoljivoj
potrebi, kao daje u magnovenju nasao nov, neponovljiv izraz za svoju osnovnu
filozofsku misao, kao da je samo za trenutak progovorio svojim vlastitim
jezikom. Nice je u Zaratustri video ni manje ni vise nego delo koje "nagoni
covecanstvo na resenja koja odlučuju o čitavoj covekovoj budućnosti".
Niceov plan je bio: uvesti u filozofiju pojmove smisla i vrednosti. Moderna
filozofija je ocigledno dobrim delom zivela, i jos uvek zivi, od Nicea.
Mada mozda ne na nacin na koji bi on to zeleo. Nice nikada nije krio da
filozofija smisla i vrednosti treba da bude kritika... U Ecce homo nalazimo,
najmanje, tri ravni filosofske misli. Prva je autobiografska, te se ovo
delo moze smatrati i kao autobiografsko Niceovo delo. Druga ravan bi se
mogla naznaciti kao ravan u kojoj Nice izvodi poznatu kritiku gradjanskog
sveta i drustva, pri cemu skoro ni u jednoj tacki ne odvaja zivot pojedinca.
Treca ravan preko koje je Nice, i u ovom delu razvijao, jednu od osnovnih
i poznatih tema i ideja - vecno vracanje, bezuvjetno i beskonacno ponavljanje
kruznog toka svi stvari.
Po stilu svoga pisanja, Niče (1844-1900) predstavlja posebnu pojavu u filozofiji. Pisao je u aforizmima, metaforama i kratkim razmišljanjima, ne izgrađujući filozofski sistem poput npr. Hegela. Njegova tema je duboko nezadovoljstvo načinom mišljenja i življenja u njegovom vremenu. Nije se raspravljao sa drugim filozofima nego sa usvojenim, uobičajenim "duhom vremena". Smatrao je da su individualnost i strast potisnuti kulturnim modelom koji podstiče nemisaono uklapanje u postojeći moral i društvene norme. Najpoznatije Ničeove knjige su Tako je govorio Zaratustra, Volja za moć, S one strane dobra i zla i Genealogija morala.
"Moral" je uvek više od minimalnih zajedničkih normi koje bi jedna, npr. kantovska, etika mogla opravdati. Zbog toga se moralom mogu nametati načini života koji mogu sputavati sam život. Na taj način se ono što je postojeći kulturni model, pretvara u apsolut najčešće podržan "metafizičkim", nadzemaljskim razlozima. U skladu sa opštim usmerenjem protiv metafizike, koje je karakterisalo 19. vek, Niče se na svaki način trudio da skine taj oreol svetog sa postojećeg.
Tamo gde je u filozofiji i usvojenom moralu stajala neka večna ili samorazumljiva istina, Niče je video neku sklonost ili volju za moć, upravo se trudeći da sve svede u zemaljske okvire. Ukoliko nešto nije moglo da se opravda istinom argumenta, Niče je odmah u tome video ljudski motiv da se nekim stavom stekne prednost u odnosu na neke druge ljude. Sve je ispoljavanje volje za moći, i to se ne može izbeći - ono što Niče očigledno nije podnosio je zaogrtanje ovih motiva plastom "viših istina".
U učenjima moralista Niče je video proizvoljnu želju da se mišljenja i želje ujednače, želju koja ne koristi životu i istini jer ne potpomaže stvaranje novih formi života i mišljenja.
Smatrao je da važeći kulturni model Zapada oličen u vrlinama skromnosti, odricanja i suzdržanosti, potiče iz odluke napravljene još u Staroj Grčkoj da se izabere "apolonski" umesto "dioniskog" kulta. Ovaj "dioniski" (po polubogu Dionisu u grčkoj mitologiji) model je slavio život kao takav, a ne neki njegov nadzemaljski nastavak ili ideal, kao što to čini hrišćanstvo koje je posledica izbora "apolonskih" vrednosti. Moderna varijanta starih dioniskih vrednosti koju se Niče trudio da formuliše, treba da bude vodič za prevrednovanje svih vrednosti.
Nasuprot svom prethodniku Hegelu koji je u istoriji video napredak, Niče je smatrao da je kretanje istorije kružno. Vreme se kreće kao "večno vraćanje istog". Svoju najčuveniju knjigu naslovioje "Tako je govorio Zaratustra", tako simbolički pokazavši da ne smatra da su novije istorijske forme samim tim bolje od starijih. U tom izboru naslova vidi se i Ničeova otvorenost za druge, ne-zapadne kulture, koju su raniji filozofi retko pokazivali.
CITATI
• Savest vremena
Dosad su svi ti izvanredni unapređivači čovečanstva- koji se nazivaju filozofima i koji se sami retko osećaju kao prijatelji mudrosti, pa sebe pre smatraju neprijatnim budalama i opakim pitačima - svoj zadatak, svoj mučni, prisilni, neizbežni zadatak, ali najzad i veličinu svoga zadatka nalazili u tome da budu nemirna savest svog vremena.
• Problem morala
Upravo zato što su filozofi morala samo grubo, u proizvoljnim izvodima i grubim skraćenjima poznavali moralne činjenice, recimo kao moral svoje okoline, svoga staleža, svoje crkve, duha svoga vremena, svoje klime i kraja - upravo zato što su bili slabo obavešteni i čak nedovoljno radoznali u pogledu na različite narode, vremena i minula stoleća - oni nikad nisu upravili svoje poglede ka istinskim problemima morala, koji se pojavljuju tek pri upoređivanju mnogih morala. Celokupnoj dosadašnjoj "nauci o moralu" nedostajao je - ma koliko to čudno zvučalo - problem samog morala; nedostajala je sumnja da u moralu postoji nešto problematično. Ono što su filozofi nazivali "utemeljenjem morala" i što su iziskivali od sebe bilo je - gledano u pravom svetlu - naučni vid opšteg verovanja u vladajući moral, novo sredstvo za izražavanje tog verovanja, znači - čak činjenica unutar određenog morala, pa i - na kraju krajeva - neka vrsta poricanja da se taj moral sme kao problem shvatiti - i u svakom slučaju protivljenje ispitivanju, razlaganju, dovođenju u sumnju i vivisekciji upravo tog verovanja. ...
Svi ti morali koji se obraćaju pojedincu da bi ga, kako se to obično kaže, "usrećili" - nisu ništa drugo do uputstva za ponašanje koja se tiču stupnja opasnosti u kojoj pojedinac živi sam sa sobom; recepti protiv njegovih strasti, njegovih dobrih i rđavih sklonosti, ukoliko one imaju volju za moć i žele izigravati gospodara; mala i velika lukavstva i smicalice, obavijene tajnovitim mirisom kakvog domaćeg leka i bapske mudrosti; po formi, svi ti morali barokni su i nerazboriti - jer se obraćaju "svima", jer uopštavaju tamo gde se ne sme uopštavati. Svi oni govore bezuslovno, smatraju sebe bezuslovnim; nisu začinjeni nijednim zrncetom soli i podnošljivi su - čak zavodljivi - samo onda kad su odveć začinjeni i počnu opasno da mirišu, pre svega na "drugi svet".
• Strast i mišljenje
Postoji samo perspektivno gledanje, samo perspektivno "saznavanje"; i što više svojih strasti uvodimo u igru kada je reč o nekoj stvari, što više očiju, raznih očiju, imamo za istu stvar - toće potpuniji biti i naš "pojam" te stvari, to će potpunija biti i naša "objektivnost".
• Prevrednovanje vrednosti
Ka novim filozofima; nemamo drugog izbora; ka duhovima koji su dovoljno iskonski i snažni da daju podstreke za suprotna vrednovanja i da prevrednuju, prokrenu "večne vrednosti"; ka pretečama, ka ljudima budućnosti, kadrim da sadašnjost povežu uzama koje volju milenijuma usmeravaju na nove staze.
• Zaratustrino učenje o Zemlji i nadzemaljskim nadama
Kad Zaratustra dođe u obližnji grad, koji se nalazio pored šume, zateče onde silan narod okupljen na trgu: jer bilo je obznanjeno da će videti igrača na užetu. I Zaratustra se ovako obrati narodu: Ja vas učim o natčoveku. Čovek je nešto što treba prevazići. Šta ste učinili da bi ste ga prevazišli?Sva su bića dosad stvorila nešto iznad sebe: a vi želite da budete oseka usred ove velike plime i radije čak da se vratite životinji nego da prevaziđete čoveka? ...
Natčovek je smisao zemlje. Vaša volja neka kaže: natčovek nek bude smisao Zemlje!
Preklinjem vas, braćo, ostanite verni Zemlji i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Trovači su oni, znali to ili ne.
Prezirači života su oni, odumiru sami zatrovani, i Zemlja ih je sita: pa neka se počiste sa sveta! ...
Nekad je ogrešenje o Boga bilo najveće ogrešenje, ali Bog je umro, a s njim su umrli i ovi grešnici. Greštiti se o Zemlju sad je najstrašnije, i utrobu nedokučivog poštovati više nego smisao Zemlje!
Nekada je duša s prezirom gledala na telo: i u to doba je taj prezir bio nešto najviše: - želela je da ono bude mršavo, grozno, izgladnelo. Takoje smerala da umakne njemu i Zemlji.
• Pohvala prolaznom (o vremenu)
Nekad se govorilo: bog, dok se gledalo na daleka mora; a ja sam vas sadnaučio da kažete: natčovek. ...
Da li biste mogli da zamislite nekog boga? - ali volja za istinom neka vam znači: da se sve preobrazi u ono što je zamislivo za ljude, vidljivo za ljude, osetljivo za ljude! Svojim sopstvenim čulima treba da mislite do kraja? ...
Bog je misao koja krivi sve što je pravo i obrće sve što stoji. Šta?
Zar da vreme nestane, i sve prolazno daje samo laž?
Ova pomisao je vrtoglavica i nesvestica za ljudske kosti, pa čak i želudac
goni na povraćanje: uistinu, vrtoglavom bolešću nazivam ovakvo nagađanje.
Zlim to nazivam i čovekomrzačkim: celo to učenje o onom jednom, punom, nepokretnom, dovoljnom i neprolaznom!
Sve neprolazno - samoje poređenje. A pesnici suviše lažu. -
Ali najbolja poređenja treba da govore o vremenu i postajanju: treba da budu pohvala i opravdanje svekolike prolaznosti!
Stvarati - to je veliki spas od patnje, i olakšanje života. Ali da bi stvaralac nastao, za to je neophodan bol i mnogo preobražavanja.
• Vrlina različitosti
Zato govori i mucaj: "To je moje dobro, to volim, ovako mi se potpuno sviđa, samo ovako želim daje dobro.
Ne želim ga kao božji zakon, ne želim ga kao ljudski propis i nuždu: neka mi ovo ne bude putokaz za nadzemaljske predele i rajeve. Zemaljska vrlina je ono što volim: malo pameti je u tome, a najmanje um sviju.
Ali ova ptica je kod mene izgradila gnezdo: zatoje volim i mazim - sad ona sedi kod mene na svojim zlatnimjajima."
Tako treba da mucaš i da hvališ svoju vrlinu.
ARTUR ŠOPENHAUER
Bilo bi nepravedno da se u ovom kratkom eseju ne nadje i ime Artura Sopenhauera.Naime,
Šopenhauer je zapravo preteča Ničeove filozofije. Šopenhauer je svoju
filozofiju takođe stvarao u suprotnosti prema Hegelovoj.
Glavna Šopenhauerova knjiga zvala se Svet kao volja i predstava.
Ako je Hegel smatrao da svime rukovodi Duh, dakle nešto racionalno, Šopenhauer
je prvi to negirao. Smatrao je da na fenomene utiče Volja kao iracionalni
princip, volja ne za nekom posebnom svrhom, već slepa volja, koja je jednostavno
tu da označi da princip sveta izmiče našem razumu. Volja je ključ za dokučivanje
one nedokučive Kantove stvari
po sebi. Poštoje taj princip sveta iracionalan do njegovog saznanja ne
možemo doći razumom, već intuicijom.
Niče Šopenhauera naziva pesimistom, što znači da se u njegovoj filozofiji
ogleda gubljenje vere da se svet približava racionalnim idealima i da
se to dešava po snazi istorijske nužnosti.
ZAKLJUČAK
Saobrazno velikom filozofu,ali prije svega covjeku hrvacu koji se kroz citavzivot hrvao sa bolescu,Nice zasluzuje sve pohvale.Na njega njegov zivot i stvaralastvo neuki su bacili sijenu zbog arijevske rase,nacizma za kog mnogi smatraju da je nastao upravo zahvaljujuci Niceu.Naime svijetina za bunar, iz kog je izvucena kofa sa nacizmom,daju kazu da je vlasnistvo Niceovo,Sta se moze napraviti losim tumacenjima jedne filozofske misli?Da lije to tako ili se samo trazio krivac na kraju covjecije propasti,dotaknucem dna ,postupkom kojim se mogu pohvaliti samo zivotinje odnosno zanemarivanjem osnovne razlike nas ljudi kao svijesnih u odnosu na zivotinje koje su nesvijesne svojih postupaka, to je na svakome da sudi i da za sebe donese zakljucak.Zar razlikovanje dobra i zla nije nasa najveca vrlina,covjeka kao vrste? Da li se Platonov mit o pecini moze dovesti u bilo kakvu vezu sa Niceovom voljom za moc? Zar se ljudi koji izadju iz pecine ne mogu indentifikovati kao nadljudi? Zar oni nisu pobijednici nad ordinarnoscu i monotonoscu pecine?Da li se zelja za svijetloscu van pecine moze poistovijetiti sa voljom za moc? Mnogo pitanja a jedan odgovor-Ja mislim da da.Odgovarajuci ovako ja ostavljam prostora za pravdanje greske koja kako ja smatram moze nastati samo nevodjenjem misli po redu.Najbolji red za ovakav zakjucak je istorijski redoslijed zbivanja u kome se prije svega moraju nekako prevazici vremenske razlike odnosno empirijsku premoc savremenih filozofa u odnosu na ktitore filozofe,na one koji se mogu indentifikovati kao tvorci nauke o misljenju.Nice je bio veliki rodoljub.Martin Hajdeger je bio misljenja da je fasizam ustvari izrod nihilizma.Sve u svemu covjek koji je borac bio tokom citavog zivotajer nema teze borbe od borbe sa svojim tijelom,zasluzuje nase divljenje i duboko postovanje.
LITERATURA
Izvori :Dijela F.Nicea i internet
literatura:
• Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra
• Fridrih Niče, S one strane dobra i zla
• Fridrih Niče, Genealogija morala
• Fridrih Niče, Volja za moćinternet:
• www.wikipedia.org
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi