СТИЛСКЕ ФИГУРЕ

1. Увод у стилске фигуре

Реторика, настала у старој Грчкој, обухвата учење о говорништву, језику, прозном изражавању и о начелима критичког оцењивања књижевног дела. Књижевне врсте, стилови и начини композиције међусобно су се условљавали. Свакој врсти одговарао је одређени стил и одређени начин компоновања, а уз то и одређене песничке фигуре.
Саму основу старе реторике чинило је учење о украшеном говору као најбитнијој књижевној особини. Граматички део бринуо се, као и данас, за исправно писање, а реторика се бавила дубљом употребом речи и реченица у виду изузетне изражајности. Стилске фигуре су за стару реторику апсолутна средства књижевног израза, а у сaвременој стилистици се доводи у питање њихова апсолутност и она постају релативна средства којима се књижевни израз користи у већем броју.
Стилске фигуре су, заправо, утврђени начин изражавања. Могу се издвојити по томе што одступају од свакодневног начина говора. Док се стари реторичари и поетичари нису слагали око самог броја стилских фигура, па и њихових дефиниција, у савременој стилистици све је тачно утврђено. Према подели савремених стилских фигура издвајамо: фигуре дикције, фигуре речи (тропе), фигуре конструкције и фигуре мисли.
И дан данас подела стилских фигура је предмет расправе теоретичара. Долази до сукоба мишљења између оних по којима је ова подела вaжећи и између оних који сматрају да она није потпуна и да одређене фигуре немају права места у оквиру датих група.

2. Стилске фигуре

Као што смо већ у уводном делу напоменули, стилске фигуре се могу поделити на: фигуре дикције, фигуре речи (тропе), фигуре конструкције и фигуре мисли. Њихова подела би графички изгледала овако:

2. 1. Фигуре дикције

Фигуре дикције представљају гласовне, тј. звучне фигуре, чије се деловање заснива на самом учинку одређених гласова у говору. Настале су према латинском dictio, што значи говор, израз. Ове стилске фигуре подразумевају понављање одређених гласова или групе сродних гласова, опонашање звукова природе или, пак, понављање читавих речи. Као главна карактеристика фигура дикције, понављање, служи да појача или знатно умањи одређење димензије значења речи. Баш због ове особине, фигуре дикције не смемо схватити као једнодимензионалне. Сваким понављањем оне у књижевности отварају неку нову димензију и, самим тим, речи у књижевном делу, као и само дело, добијају неко ново значење. Можда је то један од главних разлога за различита тумачења књижевних критичара.
У фигуре дикције спадају: асонанца, алитерација, ономатопеја, анафора, епифора, симплока и анадиплоза.

2. 1. 1. Асонанца

Настала је од латинске речи assonare, што значи „одјекивати“, „звучати у складу“. У звучној организацији стиха представља понављање истог вокала унутар реда чиме се појачава звучна компонента, а тиме и експресивност песничког језика.

пример 1: „Оловне и тешке снове снивају
облаци над тамним горским странама
монотоне сјене реком пливају,
жутом ријеком међу голим гранама“ (Антон Густав Матош `Јесење вече`)

пример 2: „И јеца звоно
боно
по кршу дршће звук
с уздахом туге
дуге
убоги моли пук.“ (Алекса Шантић `Вече на шкољу`)

Асонанца је честа у изрекама и у поезији, где често служи као средство за изазивање еуфоније, тј. милозвучја („око соколово“).

2. 1. 2. Алитерација

Назив ове фигуре настао је од латинске речи ad, што значи „близу“ и littera, што значи „слово“. У звучној организацији стиха представља један од фактора ритмичке организације у виду понављања истих слугласника или сугласничких група у низу речи, нарочито у иницијалном положају.

пример 1: „Врх хриди црне трне
задњи румени зрак“ (Алекса Шантић `Вече на шкољу`)

пример 2: „Вијавица. Вјетар вије
човјека ни вука није.“ (Јуре Каштелан `Тифусари`)

Више се користи у пословицама, изрекама и поезији него у прози („ој девојко драга душо моја“). Најизраженија је алитерација у акцентованим слоговима на почетку речи, када се јавља као један од фактора метричке организације стиха, тј. алитерациони стих, нпр. немачкој поезији.

2. 1. 3. Ономатопеја

Добијена је према грчким речима оnoma у значењу „име“ и poieo у значењу „чиним“, „стварам“. Ономатопеја је творба или употреба гласовних скупова којима се настоје имитирати или репродуковати неки природни звуци. То је транспозиција неартикулисаних крикова и буке у артикулисан говор.

пример 1: „Зашто ноћас тако шуме јабланови
тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?“ (Јован Дучић `Јабланови`)

пример 2: „И цврчи, цврчи цврчак на чвору црне смрче.“ (Владимир Назор `Цврчак`)

Поред ових фигура, у фигуре дикције се могу убројити и фигуре понављања у стиховима. Ове фигуре се због честе употребе у лирици зову и „лирски паралелизми“. У њих спадају анафора, епифора, симплока, анадиплоза.

2. 1. 4. Анафора

У грчком језику anaphora значи „наношење“, „понављање“. Анафора представља понављање исте речи или групе речи на почетку више стихова или строфа у поезији, односно више речи или реченичних делова у прози. Доприноси снажнијем утиску и јачем доживљају. Посебно наглашава делове текста који су битни за даљи развој и ток дела.

пример 1: „И нема сестре ни брата
и нема оца ни мајке
и нема драге ни друга.“ (Тин Ујевић `Свакидашња јадиковка`)

пример 2: „Кажи ми, кажи
како да те зовем
кажи ми какво
име да ти дам?“ (Јован Јовановић Змај `Кажи ми, кажи`)

2. 1. 5. Епифора

Настала је од грчке речи epiphora, преведено „додатак“. Представља понављање речи на крају стиха или реченице, супратно анафори. Доприноси емоционалном и експресивном набоју читалаца.

пример 1: „Чујем у сну
сањам у сну
видим у сну.“ (Јуре Каштелан `Ливаде изгубљених оваца`)

пример 2: „Купи војске колико ти драго
код Сталаћа кад је теби драго
идри Сталаћ како ти је драго.“ (Народна песма `Смрт војводе Пријезде`)

2. 1. 6. Симплока

Simploka из грчког језика код нас значи „сплетање“, „уплетање“, „сједињење“. Она предстаља уједињење анафоре и епифоре, тј. понављање и на почетку и на крају стихова. Њеном употребом наглашава се смисао и тема дела.

пример 1: „У тамници је глава народа
у тамници је снага народа
у тамници је нада народа.“ (Лаза Костић `Самсон и Далила`)

пример 2: „Донећу ти цвеће наше крви
донећу ти небо наше крви.“ (Душан Матић `Донећу ти цвеће`)

2. 1. 7. Анадиплоза

Настала је од грчке речи anadiplosis, што значи „удвостручење“. Представља фигуру дикције у којој се речи понављају на крају једног и на почетку идућег стиха. Називају је још и палилогијом и сматра се да ова два појма нису терминолошки одвојена. Аутор текста употребом ове стилске фигуре у читаоцу изазива субјективизам. Понављањем одређеног дела реченице имамо осећај да смо у већ познатом окружењу, а самим тим су нам јунаци и фабула опипљивији.

пример 1: „Кад ујутру бијел дан осване
дан осване и огрије сунце“ (Народна песма `Цар Лазар и царица Милица`)

пример 2: „Врати ми моје крпице
моје крпице од чистога сна.“ (Васко Попа `Врати ми моје крпице`)

2. 2. Фигуре речи (тропи)

Настале су према грчком tropos, у значењу „окрет“. Фигуре речи обухватају оне стилске фигуре које стари реторичари нису сврставали у тадашњи систем стилских фигура. Они су сматрали да се сви песнички украси могу поделити на две основне скупине: фигуре и тропе. Тек знатно касније тропи и фигуре су изједначене. Фигуре речи настају променом основног, уобичајеног значења појединих речи.
У свакодневном говору несвесно користимо фигуре речи: „баш си лав“, „сијалично грло“, „нога стола“. Но, ми ове фигуре не осећамо као фигуре пренесеног значења, јер је оно временом постало уобичајено. Временом се, код неких, изгубила из употребе функција речи која јој је била примарна: „уморан“ од глагола „уморити“ (убити), „Морава“ од придева „мор“ (тамноплав). Као што видимо, динамичност језика у дијахронијском смислу је избрисала из употребе неке речи, али их је пренесено значење сачувало.
У фигуре речи спадају: метафора, метонимија, персонификација, синегдоха, еуфемизам, епитет, алегорија и симбол.

2. 2. 1. Метафора

Метафора спада у најпознатије песничке фигуре. Настала ја од грчког meta (преко) и phero (носим), па би metaphora значила „пренос“. Код Аристотела у књизи „О песничкој уметности“ она означава све врсте тропа.
Многи теоретичари је сматрају најсложенијом и најферквентнијом фигуром речи у употреби, тако да је постала део свакодневног говора. Настаје у процесу упоређивања два појма у сродности, а заснива се на пренесеном значењу речи и преношењу појмова из једне области живота у другу. Објашњава се као скраћено поређење у коме се исказује само други члан, па је сваку метафору могуће проширити у поређење. Неки теоретичари, пак, дефинишу је као замену значења једне речи значењем друге речи. Метафора је најсложенија стилска фигура јер на други појам преноси не само основно значење него и низ других, пратећих особина. Кад се каже за неког да су му зуби као бисери, белина је оно што се доживљава као доминантно својство, али и облик, величина, тврдоћа, уједначеност и слично. Битна особина метафоре је њен афективни карактер, јер показује пишчев став према предмету о коме је реч. Код речи она згушњава значење и истиче израз и ритам. Понекад је потребно уложити и известан интелектуални напор да би се значење метафоре разрешило.
Постоји више врста метафоре:

1. лексичка метафора или мртва – то су речи и изрази који се више не третирају пренесеним значењем.
пример 1: Он је моја десна рука.
пример 2: Ми живимо у центру града.
2. банална метафора – то су оне метафоре које су од дуге употребе избледеле и не остављају никакав утисак.
пример 1: зуб времена
пример 2: бујица речи
3. шаблонска метафора–метафора која се често среће у језику говорника, новинара или политичара.
пример 1: крупни кораци развоја
пример 2: идемо ка Европи.

Постоје и метафоре „из нужде“ или, такозване, „неуспеле метафоре“ које служе да обележе неки саджај за који у језичком фонду не постоји израз (руски „спутник“ = „пратилац“ употребљена је да означи вештачке сателите Земље).
Употреба метафора, такозвана, метафорика је врло важна књижевна особина језика.
Друга подела по сличности између елемената метафоре је на: једноставну и сложену метафору. Једноставна метафора се заснива на подударности у једној тачки, а сложена, у више тачака.

пример 1: Прљав као свиња. –поклапање у једној тачки ( прљав)
пимер 2:   Ти си моја ружа. –поклапање у више тачака (мирисна, лепа, румена...)

2. 2. 2. Метонимија

Потиче од грчке речи metonymia, што значи замена имена. Према неким теоретичарима, сматра се да је она само подврста метафоре, док је други сматрају самосталном фигуром. Метонимија је фигура речи где се веза између два појма или предмета не остварује на основу њихове супротности или сличности, већ на основу њихове логичке зависности.
пример 1: „Коме закон лежи у топузу
трагови му смрде нечовјештвом.“ (Петар Петровић Његош `Горски вијенац`)
пример 2: „живи од својих десет прстију“
пример3: „он је седа глава“
пример4: „Србија је устала“
пример5: „читам Толстоја“

2. 2. 3. Персонификација

Персонификација је посебна врста метафоре у којој се стварима, природним појавама, апстрактним предметима, биљкама или животињама дају људске особине. Настала је од латинске речи persona (особа) и facere (чинити).
пример 1: „Ливаде су ме вољеле.
Носиле су мој глас
и њим су сјекле потоке.“ (Јосип Пупачић `Три моја брата`)

пример 2: „У дворани кобној, мислима у сивим.
Само коса твоја још је била жива.
Па ми рече: Мируј! У смрти се снива.“ (Антун Густав Матош `Утјеха косе`)

2. 2. 4. Синегдоха

Синегдоха је подврста метонимије. Добијена је од грчког syn (заједно) и ekdekhomai (узимам). Ова фигура се заснива на замењивању два појма по количини и обиму њиховог значења. Појмови су истог рода, а узима се:
1. део за целину – пример: „Не би л` могле ноге алатове
достигнути златине сватове“ (Народна љубавна песма, бр. 133)
2. целина за део – пример: „претворио сам се у уво“
3. једнина уместо множине – пример: „по ливади цвет расцветао“
4. множина уместо једнине – пример: „почупао ми косу“

Честа је у свакодневном говору: „нећу да макнем ни малим прстом“, а и поезији: „Кад видим те руке безбројне што се пружају послу / кад видим ту вољу напету да се мравињак преуреди“ (Тин Ујевић `Погледи у праскозорју`).

2. 2. 5. Еуфемизам

Еуфемизам је настао према грчком euphemismos (ублажавање) од глагола euphemeo што значи „повољно говорим“. Може се схватити као подврста метонимије, а означава замењивање неких речи, тако да се уместо речи са неугодном, непристојном или опасном конотацијом, употребљавају речи пријатне конотације, а исте денотације: „весео“ у значењу „пијан“. Код нашег народа се користио из сујеверја и религиозног страха од помињања имена неких богова, ђавола („нечастиви“), змије („отровница“)... Такође, користи се и у свакодневном говору када се служимо избегавањем одређених израза. Тако ћемо за „проститутку“ рећи „лака жена“ или „жена лаког морала“ попут Дучића.

2. 2. 6. Епитет

Епитет подразумева атрибут у најширем смислу речи. Настао је од грчке речи epitheton, у значењу „додатак“, што и јесте, јер он представља додатак у именици да би омогућила стварање живље и потпуније слике неке ствари, појаве или живог бића. За разлику од атрибута који представља баналне, уобичајне описе („висока кућа“, „снажна животиња“), епитет истиче изузетна својства предмета или особа и одређене односе међу речима. Епитет је честа стилска фигура, како у писаној, тако и у усменој књижевности.

пример 1: „Загледао се у лепу
у облу у плавооку
у лакомислену бескрајност.“ (Васко Попа `Љубав белутка`)

пример 2: „Дуго у ноћ, у зимску глуху ноћ,
Моја мати бијело платно тка.
Њен погнути лик и просједе њене косе
Одавно је већ залише сузама.“ (Драгутин Тадијановић `Дуго у ноћ, у зимску бијелу ноћ`)

За усмену књижевности карактеристични су, такозвани, стални епитети. То су епитети који увек стоје уз одређени предмет или особу без обзира на фабулу. Међутим, они су више нека врста украсне карактеризације која је везана за традиционални песнички израз. Тако ће „лице“ увек бити „бијело“, „љуба вјерна“, а „земља црна“.

Поред ових фигура речи, такође се могу убројити и неке фигуре које донекле припадају и у групу фигура мисли. Ипак, основа ових фигура је пренесено значење речи, тако да су сврстане у тропе. Ту спадају алегорија и симбол.

2. 2. 7. Алегорија

Реч „алегорија“ добијена је од грчког allos (други) и agoreuo (говорим). Често се схвата као продужена метафора. То је фигура изрицања мисли помоћу замене појмова и у обрнутом значењу речи. Алегорија најчешће настаје ако метафору продужимо на целу слику, на више
стихова или строфа, односно радњи. Честа је у народним песмама, где служи као тајно средство споразумевања, као што је то случај у песми „Ропство Јанковић Стојана“ када он каже жени:
„Вила гнијездо тица ластавица,
вила га је за девет година,
а јутрос га поче да развија.“

Често се употребљава и у пословичном говору: „ко се дима не надими, тај се ватре не нагреје“, „кад на врби роди грожђе“...
Читава књижевна врста, басна, заснива се на алегорији. Животиње представљају одређене типове људи и у басни наступају као носиоци њихових особина. Ако алегорија поприми вид критике и осуде оног о чему говори, онда у завијеном и изокренутом смислу исмева људске мане и појаве у друштву. У овом сатиричном облику алегорије, у нашој књижевности, прославио се Радоје Домановић („Данга“, „Вођа“).
Суштина алегорије је у томе да све појединости текста, сваки за себе, стално одговарају правом смислу тог текста, тј. да свака има свој еквивалент:
„Имао сам од злата јабуку
па ми јутрос паде у Бојану,
па је жалим, прежалит не могу.“ (Народна песма `Зидање Скадра`)

2. 2. 8. Симбол

Симбол је фигура или ознака апстрактних појмова помоћу конкретних предмета. У грчком језику symbolon је „знак“. Он има конкретну, материјалну ознаку, тј. реч, којом упућује на сасвим одређен, апстрактан појам: лисица – лукавство, магарац – глупост, голуб – мир... У књижевности, али и у свеукупној култури користе се стални симболи или амблеми. Тако је „крст“ ознака за „хришћанство“, „вага“ означава „правду“, а „срп и чекић“ представљају „савез радника и сељака“. Песнички симболи имају значење у оквиру појединог дела или целокупног опуса неког песника. У нашој народној поезији Милош Обилић је симбол јунаштва, док је Вук Бранковић симбол издајства. Симбол често може да се прошири на цело дело, па тако постоје песме симболи, попут песме Војислава Илића „Грм“:
„Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји,
К'о црн и мрачан див. И густе травице сплет
Горди му увија стас - и горски несташан лахор
Лелуја шарен цвет.
У зима дође већ, и својом студеном руком
Покида накит сав и гору обнажи сву,
Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи,
А он ће бити ту.“

На употребу симбола посебно су инсистирали песници симболизма, као што су: Стефан Маларме, Пол Верлен, Александар Александрович Блок, а у нашој, Иво Андрић, Јован Дучић, Милан Ракић, Сима Пандуровић, Владислав Петковић Дис...

2. 3. Фигуре конструкције

Стари реторичари су у фигуре конструкције убрајали искључиво оне које настају посебним распоредом речи у реченици или у некој већој целини књижевног текста. Оне су заправо фигуре распореда речи. С обзиром на то да се део граматике који се бави анализом реченице назива синтаксом, ове фигуре често називамо синтаксичким фигурама. Свако одступање од природног реда речи оставља посебан утисак на читаоца / слушаоца, тј. појачава његов доживљај одређеног дела. У фигуре конструкције спадају: инверзија, реторичко питање, елипса, асиндетон и полисиндетон.

2. 3. 1. Инверзија

Настала је од латинске речи inversio што значи „окретање“, и „скретање“. Под инверзијом се подразумева обрнут ред речи или делова реченице од граматички најисправнијег. Њоме се наглашава оно што се обичним редом речи не може нагласити.
пример 1: „У дворани кобној, пуној смрти красне
У дворани кобној, мислима у сивим.“ (Антун Густав Матош `Утјеха косе`)

пример 2: „Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што посљедњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!“ (Милан Ракић `На Газиместану`)

Поступак инверзије у књижевности је јако чест. Неки песници остварују наглашавање избегавањем очекиване инверзије.

2. 3. 2. Реторичко (реторско) питање

Реторичко питање представља посебну употребу упитних реченица без намере да стварно означе питање. Упитне реченице су, заправо, изјавне реченице.
пример 1: „Тече и тече, тече један слап;
Што у њем значи моја мала кап?“ (Добриша Цесарић `Слап`)
пример 2: „Тко ме понизио к ријеци,
мене, која сам вода?
Тко ми је дао удес извора и ушћа?
Тко ми је рекао смрт,
Мени, која сам бескрајна?“ (Весна Крмпотић `Глас воде у ријеци`)

2. 3. 3. Елипса

Елипса је добијена од грчког elleipsis, што значи „недостатак“, „изостављање“. Као што нам само порекло ове речи говори, елипса означава изостављање поједине речи из реченичне целине али на такав начин да се смисао те целине, ипак, може схватити. Њоме се постиже згуснутост и снага у изражавању мисаоних ставова или одређене драматичне ситуације. Овај начин изражавања се примењује у свакодневном говору из практичних разлога. Када кажемо „Киша!“, „Пожар!“ из ових реченица знамо да киша пада или је пожар обухватио неки објекат. Није нам потребно изговарање свих чиниоца реченице да бисмо схватили смисао.
пример 1: „Зрно по зрно – погача;
камен по камен – палача.“ (Народна изрека)

пример 2: „Власи одасвуд, пушке, ножи!
Коња, коња, Хасо, коња!“ (Иван Мажуранић `Смрт Смаи –аге Ченгића`)

2. 3. 4. Асиндетон

Добијена од грчке речи asyndeton у значењу „неповезано“, асиндетон је фигура јако слична елипси. Настаје низањем речи, при чему су везници изостављени. Ову фигуру први помиње Аристотел .
пример 1: „Гвожђе, оков, коноп, ноже,
палу, колац, огањ грозни,
уље врело и сто мука.“ (Иван Мажуранић `Смрт Смаил – аге Ченгића`)
пример 2: „Мисли млада, нико је не чује,
слушало је момче чобанче,
стријели јој у скуту јабуку.“ (Народна песма `Овчар и девојка`)

2. 3. 5. Полисиндетон

Полисиндетон, што значи „много везано“, добијен је од грчке речи polysyndeton. Он представља фигуру супротну асиндетону, а састоји се у понављању истих или различитих везника између неколико речи у реченици или стиху.
пример 1: „Продиру кроз камен, земљу, тмине рјечне
плијене и носе и ниште и бију...“ (Алекса Шантић `Часови`)

пример 2: „Човјек је на њој као на чаробној љуљашци; И земљу прелази, и водом плови, и простором лети, и опет је чврсто и сигурно везан за касабу и своју бијелу кућу“
(Иво Андрић `На Дрини ћуприја`)

Сврха полисиндетона је иста као код асиндетона, дакле, посебно истицање појединих речи, посебан начин гомилања замисли.

2. 4. Фигуре мисли

Оно што је било предмет расправе старих реторичара и поетичара јесте управо ова група фигура. Већ смо напоменули да неке фигуре речи спадају делом у групу фигуре мисли, али ћемо их најбоље дефинисати ако кажемо да се оне међусобно прожимају. Фигуре мисли, према данашњој подели, чине: поређење (компарација), антитеза, хипербола, литота, градација, иронија, парадокс, оксиморон.

2. 4. 1. Поређење (компарација)

„Поређење“ је настало према латинском comparatio, што би и значило „поређење“. Оно представља фигуру мисли којом се неко својство, стање или деловање доводи у везу, објашњава и чини ближим неком познатом својству. То је повезивање два појма на основу сличности. Упоређени појмови се називају поредбени корелати, а својство по ком се пореде – поредба. У поређењу се издвајају три члана:
1. oно што се упоређује – komparandum
2. oно са чиме се пореди – simile
3. заједничка особина-копула

Упоређени појмови везују се помоћу речи: као, попут, налик на, сличан. Ове речи називају се поредбеним популама, које могу, али и не морају да постоје.
пример 1: „Ајант који брани мртвог друга пореди се са лавицом која брани младе.“
(Хомер `Илијада`)
пример 2: Гладан сам као вук.

Поређење се врши у свакодневном говору, кад неку апстрактну појаву желимо да опишемо. Од успелог поређења се тражи да истакне неку нову особину упоређених појмова.

2. 4. 2. Антитеза

Према грчком antithesis, антитеза означава „супротност“, „супротстављање“. Представља посебну врсту компарације која се заснива на супротности. То је супротстављање два или више појмова упадљиво супротних особина, нпр.: сит гладном не верује. Аристотел је одобрава јер сматра да поређење по супротности је лако размети, нарочито ако супротности стоје једна уз другу.

Постоје антитезе:
1. појмова – пас и мачка
2. групе речи или делова реченице – Боље добар глас него златан пас.
3. целих реченица – снове снивам, снујем снове

У нашој народној књижевности честа је употреба антитезе у виду словенске антитезе, која гласи: A није A, него B, тј. поставља се тврдња, која се, потом, негира, те се онда поставља ново, коначно решење. Можда, најпознатији пример словенске антитезе, а у оквиру ње и реторичког питања, јесте у народној песми „Хасинагиница“:
„Шта се б'јели у гори зеленој?
Ал' је снијег, ал' су лабудови?
Да је снијег, већ би окопнио,
лабудови већ би полетјели.
Нит' је снијег нит' су лабудови,
него шатор аге Хасан-аге.“
пример 2: „Ој пунице, ђевојачка мајко!
Или си је од злата салила?
Или си је од сребра сковала?
Или си је од сунца отела?
Или ти је Бог од срца дао?“
Заплака се ђевојачка мајка,
А кроз сузе тужно говорила:
„Мио зете, Милић-барјактаре!
Нити сам је од злата салила,
Нити сам је од сребра сковала,
Нити сам је од сунца отела,
Веће ми је Бог од срца дао.“ (Народна песма `Женидба Милића бајрактара)

2. 4. 3. Хипербола

Хипербола је настала од грчке речи hyperbole, што значи „претеривање“. Она представља фигуру преувеличавања ради наглашавања одређеног емоционалног става према предметима, појавама или радњама. Често се среће у свакодневном говору: „рекла сам ти хиљаду пута“, „полудећу од те буке“... Сматра се једном од основних средстава изражавања афективности у језику. У књижевности се користи као елемент патоса, свечаног тона и сл. Такође, сматрамо је делом комике, гротеске и сл.

пример 1: „Дрзнеш ли даље, чућеш громове
како тишину земље слободне
грмљавином страшном кидају.“ (Ђура Јакшић `Отаџбина`)

пример 2: „Имао сам глас као вјетар,
руке као хридине…“ (Јосип Пупачић `Три моја брата`)

2. 4. 4. Литота

Litotes на грчком језику значи „ублажавање“, „умањивање“. Дакле, литота представља стилску фигуру супротну хиперболи. Она умањује тако што прави израз замењује слабијим и то негативним и супротним. Разликује се од еуфемизма по томе што се израз само привидно ослабљује, а уствари се иде за појачавањем. Честа је у свакодневном говору: „није лоше (добро је)“, „отишли сте мало предалеко (тешко сте погрешили)“

2. 4. 5. Градација

Настала је од латинског gradatio (ступњевање). Посебним избором речи, слика и мисли, она изазива јачање или слабљење од почетне мисли. Пошто је у питању степеновано јачање или слабњење речи назива се још и климаксом (према грчком klimaks – врхунац,stepenice) или антиклимаксом (уколико је низање од јачег ка слабијем).
пример 1: „Што је небо, да је лист `артије,
што је гора, да су калемови
што је море, да је црн муређеп,
па да пишем три године дана,
не бих моји` исписала јада...“ (Народна песма `Љубавни растанак`)

пример 2: „Нађите ме,
вежите ме
спалите моје сјећање
закопајте моје сунце
у језгро најтамније коријења
отворите моје дланове од соли
и одузмите ми тај лик
који и шљунак претвара у љубав.“ (Ирена Вркљан `Чаролија заборава`)

Различити начини градације у песништву се често примењују са скоро истом сврхом као поређење и хипербола.

2. 4. 6. Иронија

Иронија је фигура мисли која речима даје, духовитим начином, супротно значење од оног које оне у основи имају. У грчком језику eironeia значи „претварање“, па иронија, самим тим, претвара реч или појам у њену супротност и доводи је у несклад са контектстом. Јавља се у свакодневном говору, од доброћудне шале до заједљивог сарказма. Иронија може представљати и нечији животни став. У говору се иронија означава нарочитом интонацијом, а у писању понекад знацима навода. Познавање контекста у оквиру ког се иронија јавља је уједно и предуслов за разумевање ироније.
пример 1: „Лијепо ли ова сабља чита,
дивно ли нас данас разговори!
Аманати, ђе научи тако
јесу ли те у Мљетке шиљали?“ (Петар Петровић Његош `Горски вијенац`)
пример 2: „Био си главни
кад си полагано корачао
са десет кино-карата у џепу.“ (Звонимир Мајдак `Фрајерски ноктурно`)

2. 4. 7. Парадокс

Парадокс на грчком језику paradokson означава оно што је неочекивано. Представља фигуру у којој се изриче нека мисао која је наизглед противречна или супротна општем мишљењу. Потиче још из античког доба као термин судског говора, кад је предмет противречан правном осећају, кад се сумња у право странке.
пример 1: „Знам да ништа не знам“ (Сократ)
пример 2: „Ја волим све што се креће, јер све што се креће
креће се по законима мировања и смрти.“ (Бранко Миљковић `Љубав поезије`)

2. 4. 8. Оксиморон

Оксиморон је добијен од грчког oksys (оштар) и moros (луд), па би дословни превод био „оштроумна лудост“. Представља термин античке реторике којим се означава повезивање два појма упадљиво супротних значења: „живи леш“, „јавна тајна“, „речита тишина“... То је посебна врста антитезе, односно парадокса. Интересантан је назив романа Владана Деснице „Зимско летовање“.

Закључак

Као што смо већ рекли, учење о стилским фигурама потиче из старогрчке реторике. У основи њеног учења била је идеја о општеприхваћеном добром стилу, којег су се држали тадашњи песници. У антици сваки стил је диктирао употребу одређених стилских фигура. Међусобно се нису мешали и постојала је јасна граница између ниског, средњег и високог стила, а дело се рангирало на основу употребљених фигура. Данас стилске фигуре представљају један битнији фактор анализе самог дела. Крута граматичка правила и слободу песништва повезују баш оне, простирући се чврстим коренима и са једне и са друге стране. Њихова лепота лежи у посебности и различитости од свакодневног говора, као и од туробног препричавања. Осећамо их као живо тело које на својим плећима носи целокупну усмену и писану књижевност са граматичким правилима и њиховим иступањима.
Попут наученог сабирања и писања, са првим рецитацијама несвесно смо их прихватили. Од „У свету постоји једно царство“, преко народних песама и „Горског вијенца“ прошли смо кроз све стилске фигуре. Са новим делима долазе нови примери како у књижевности, тако и у стварном животу.

Литература:

1. Миливој Солар „Теорија књижевности“, Школска књига, Загреб 1981.
2. Зденко Шкреб / Анте Стамаћ „Увод у књижевност“, Глобус, Загреб
3. Рене Велек / Остин Ворен „Теорија књижевности“, Утопија, Београд 2004.
4. Драгиша Живковић „Теорија књижевности“, Свјетлост, Сарајево 1965.
5. Аристотел „О песничкој уметности“, Култура, Београд 1955.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi