POCETNA STRANA

Roman “Necista krv” u sebi nosi elemente socioloskog romana, jer su u njegovoj osnovi sadrzani jedno vreme i drustveni odnosi i drugi aspekt – bioloski, koji se javlja kao primaran, sto ovaj roman cini psiholoskim delom i romanom licnosti, jednim od najkompleksnijih kada je u pitanju slikanje psiholoskih stanja i dusevnih drama u srpskoj knjizevnosti.
Roman sadrzi trideset tri poglavlja.U prvom, uvodnom poglavlju romana, koje je vrlo vazno za razumevanje teme sadrzane u samom naslovu i uzroka propadanja jedne hadzijske porodice, ciji je poslednji muski izdanak efendi Mita – dat je piscev osvrt na pretke.
Size romana “Necista krv” cini glavna teza romana, ta Necista krv odnosi i poslednju svoju zrtvu, samu Sofku.
Glavni deo romana cini sama fabula romana – Sofkin svet.
Kompozicija romana Necista krv je hronoloski ostvarena i sadrzi tri cvorna mesta, tri dramska mesta, situacije koje roman cine velikom dramom ljudske duse; mesta iz kojih izvire sva dramatika romanesknog zivota.
To su:
1) Pristajanje efendi Mite da proda Sofku gazda Marku;
2) Sami cin vencanja;
3) Dolazak efendi Mite u kucu kada trazi od Tomce novac koji mu je gazda Marko obecao.

Pripovedac je sveprisutan i sveznajuci. On nas vodi kroz celu pricu da potvrdi svoju tezu o propasti hadzijskog.
Za epohu realizma, kojoj pripada roman Necista krv, karakteristicna je realisticka motivacija, gde motivi proizilaze jedan iz drugog, cineci hronoloski niz. Realni motiv je novac.
Svi motivi u romanu su dinamicki, pokrecu aktere romana na neku aktivnost. Prvi motiv, celina, je govorenje o precima, patrijarhalnom postavljanju temelja romana i ujedno i motivacija.
Pisac pocinje opisom porodicnog napretka koji je dosao sa hadzi Trifunom i njegovim neumornim radom, sticanjem bogatstva, a sa bogatstvom stvaranje ugleda u gradu i autoritetea u porodici. Medjutim, nakon njegove smrti sve se izmenilo: vise nije bilo reda u kuci, niti pravoga rada – u trgovini se sve vise gubilo, imanja su propadala. Muski svet se sve vise udaljavao; kako od posla, tako i od drugih ljudi, okrenut sebi, svojim zeljama, navikama, licnim potrebama i nagonima. To se desavalo i sa zenama: predavale su se doterivanju, sjaju, raskosi, uzivanjima, zeljama da se dopadnu svakome. A onda je, vremenom, u svima njima (u muskarcima i u zenama) zavladao nemoral, ona nagonska snaga bica, kao u Sofkinom dedi Kavaroli, u prababi Coni, u Nazi i drugima, dok nisu poceli da pobolevaju i postaju svet izopacenih i degenerisanih.
Citat iz romana najbolje opisuje iz kakve su porodice potekli efendi Mita i njegova cerka Sofka: ”Toliko umobolnih, uzetih, toliko radjanje dece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, vecito dolazenje cuvenih ecima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje raznim vodama, vodjenje kod vracara…”
Sofka je poslednji direktni izdanak nekadasnje bogate, ugledne porodice hadzi Trifuna. Nasledila je lepotu oca i majke, a nemir i vrelu krv svojih predaka, tu “necistu krv”,
to “dvogubo” u njoj koje se , bar u prvo vreme nije tako vidno i jednostavno manifestovalo.
U opisu Sofkinih roditelja preplicu se dva motiva: Todorina lepota koja je njena prednost i njena kob zapostavljene i zanemarene zene, a na drugoj strani je otac, obelezen ucenoscu, al ii gordoscu i neprihvatanjem drustvenih promena.
Njen otac je ozenio prelepu devojku iz siromasne kuce. Sofkinim odrastanjem, poceo je vise vremena da provodi sa porodicom, mazeci Sofku i pokazujuci koliko je velika njegova ljubav prema njoj. Bio je otmen i gord, ucen i uticajan, ponosan. Time je otac, vaspitanjem koje je stekao, uticao najdirektnije na svoje dete. U njoj je podstaknuta osobenost, odvojenost i tanana culnost za dusevna stanja najblizih. Ona zna, oseca, prepoznaje i pokusava da sobom pomogne, jer njeno prisustvo cini da otac bude nezniji prema majci, posvecuje se njoj koja je tako neobicnu lepoticu donela na svet. Sofka je plemenita, umiljuje se ocu jer to donosi dobro njenoj majci, uveloj raskosnoj lepotici.
Jasno mozemo uociti motv Sofkine gotovo bozanske lepote.
U Sofkinom liku postoji strascu uzarena masa snova i htenja, koja retko izbija na povrsinu. Sva vulkanska snaga koju je ona nosila u sebi bivala je utrosena na sopstveno obuzdavanje, praznila se u nedelotvornom dusevnom gibanju, bez reci i bez spoljasnje radnje. Sofka je puna unutrasnjih suprotnosti. Njeni interesi i snovi se cesto sukobljavaju, ali ne otvoreno – vec potajno. Nedoziveni u stvarnosti njeni snovi je cine da oseca otupelu pomirenost. Kako je rasla, ona njena detinjasta lepota dobijala je jos veci sjaj. Postala je sve izrazenije lepa i zgodna. Imala je cisto visoko celo, krupne crne oci, uvek vrele jagodice i tanke uvek stisnute usne, vlazne i strasne. Crna duga gusta kosa padala je na njena ramena koja su bila jednako jedra, puna i razvijena, kao i pleca. Imala je oble ruke koje su joj zajedno sa plecima cinile i dalje vitkom i pravom, pa su joj se stas i bedra jos jace isticala.
Sofka ima jedinstveni duhovni sklop. Jasno mozemo uociti motive nepripadanja klasicnom modelu devojaka tog vremena i potpune razlicitosti od drugih devojaka tog vremena.
Od samog pocetka saznavanja sveta i sebe Sofka je bila uverena da ce biti lepa i najlepsa, da ce tom lepotom zadivljivati i njom porazavati svet. Lepota je ucinila gordom, srecnom a i kakva bi bila druga u svom svetu satkanom od najfinijih osecanja, ona, corbadzijska cerka. Bila je pored toga i narcisoidna, ravnodusna prema momcima, jer se “taj” jos nije rodio, i sa visine je gledala na momke kao i na sve devojke pored sebe, jer joj nisu bile ravne. Naslonjena na kapiju svoga dvorista, ona prkosi svetu i zbunjuje prolaznike svojom slobodom u ponasanju i drzanju tela koje se ni slucajno ne pomera, a kamoli pogled da skloni pred kim. Svakog bi muskarca gledala u oci dok ne bi oborio pogled savladan tom njenom lepotom. U svojoj lepoti videla je sigurnost, slobodu, ali i odbranu, jer je kod drugih izazivala divljenje, postovanje i strah od svoje blizine i prisustva.
Motiv nagonskog obelezava Sofku, on je poznat samo njoj, skriven je u njoj, jer ona zivi u svom zamisljenom svetu.
Sofkin unutrasnji zivot obelezavaju misli o sebi i drugim devojkama, strepnja i strah da ce se pojaviti neka mladja i lepsa; ispunjavaju je nade, snovi i zanosi. Njen unutrasnji zivot se iskazuje razlicitim vidovima. Iz IV poglavlja vidimo da ne voli posete, svadbe i okupljanja, vec samo samocu i tisinu. Zato joj je zimi sve lakse i sladje. U miru i tisini ona zalazi u svoj svet, koji je samo njoj znan. Sofkina sudbina se moze razumeti kako valja samo ako je posmatramo u njenom uslovnom svetu. Greh nije daleko od Sofkinog lika: povremeno ju je kao mogucnost zanosio i iskusavao (IV poglavlje – isprobavanje pa brzo odustajanje da se poda mutavom Vanku) da bi je kasnije kao udatu zenu i upropascenu, povukao u ponor od kog je toliko strepela. Kada se u njoj pokrene taj unutrasnji zivot, kada se intenzivira i pocne culnost neukrotivo da narasta, onda se javljaju njeni nespokoji, psihicka mucenja. Svu je obuzme ono “njeno” , zatreperi joj snaga u casu i sva se ispuni miljem, topi se od neke sladosti, od beskrajne ceznje za necim, oseca da bi jauknula; obuzima je jedno narocito erotsko stanje. Tada je uhvati ono dvogubo “ja” kada oseca da se u njoj lome dve licnosti – jedna ona sama (svesni deo) i druga izvan nje (nesvesni deo) – nagonski deo, nosilac “neciste krvi”, deo koji cesto ovladava njom i kome se ona cesto predaje, zbog cega i voli i uziva u svojoj samoci i u svom svetu gde vidi “njega” izmisljenog muskarca koga svojom uobraziljom konkretizuje u jasnu sliku: on je visoka cela, crnih malo dugih brkova, a sav obucen u svilu i coju. Taj momak joj prilazi i dok traje pesma, uzima je i ona u tom zagrljaju tone, sasvim se predaje neizmernoj sreci i uzivanju.
Njen zivot se odvija u kuci. Da bi videla sta se desava iza visoke ograde ona se penje gore i sa prozora gleda na carsiju, al ii na periferiju.Njeno presamiceno telo, taj gornji deo tela nagnut je kroz prozor i tako se Sofka nalazi u isto vreme u spoljne i unutrasnjem prostoru. Istovremeno oseca ono sto se zbiva u blizini i dole u dvoristu. Odvojenosti od spoljneg sveta, zatvorenog prostora Sofka se u stvari ne boji, naprotiv kao sto se ne boji ni svezine vlaznog a jakog mirisa koji do nje dopier iz dvorista baste;nego se samo pribojava d ace je sve to sunovratiti, kao sto i hoce u erotski dozivljaj koji ona isto toliko zeli koliko i izbegava. Borisav Stankovic je izraziti psiholog , umeo je da otvori prozor i u svojim likovima kroz koje najbolje sagledava dominantne osobine ljudi i ujedno svoje glavne junakinje.Govori o stalnoj borbi koja se vodi, o podvojenosti dusevnog i svakodnevnog, u stvaralackoj snazi koja kad izbije iz prirode najjace razjeda duhovno bice.Poniranje u najskrivenije pobude otkriva tajne puti, koje ipak ostaje pod kontrolom unutrasnjih niti Sofkinog obrazovanja i prefinjenosti i poslednji trzaj uglednog - poslednjeg predstavnika corbadzijske loze. Kako naslucuje propast ona se sve vise povlaci i zatvara u svoj staleski ponos. Ona za sve posmatrace i citaoce ostaje zauvek na prozoru kao da je sopstvena propast ne dodiruje jer uspeva da sacuva tananost svog unutrasnjeg dusevnog sveta.
I time bese odredjena da zivi samo u svom svetu. Sofka nosi “musku volju” – nije jedna od onih bojazljivih. Imala je snage da ispita sebe u stvarima na koje je i sama pomisao, prema ondasnjim merilima bila gresna. Odlucno je stala pred oca kao zrela i postojana licnost, resena dam u se suptotstavi istim razlozima kojima se i on rukovodio donoseciprotivprirodnu i unizavajucu odluku da je uda za decaka. Samo sto je njega bilo vise sramota da se pred svetom pokaze u iscepanom mintanu, nego da jedinicu kcer, nadaleko poznatu lepoticu, ponizi pred svetom. Ziveci u svom svetu samo je mislia na sebe i o sebi, o svojoj lepoti na koju je bila jako ponosna i koje je bila jako svesna, uzivala u svojim strasnim zeljama, ali sada je citav njen svet za trena nestao. Stvaran svet se tek sada otrkrio pred njom. Njen “tatica”, efendi Mita, koji je i sam ozenio siromasnu lepoticu a ne bogatu devojku, sada joj prica kako je lepota prolazna i omogucuje joj da spozna da je njihova porodica pred propascu. Nikada vise njen tata u njenim ocima nece biti veliki, on na koga je bila tako ponosna. Sofka se, delom pod prinudom, delom iz sazaljenja i ljubavi prema ocu odlucuje na zrtvu ne bi li bar privremeni prividno sprecila porodicnu propast. Ovom zrtvom ona pokazuje sebi da je drugacija od drugih.
Cini joj se da ce tolikom zrtvom za koju samo ona zna, zadiviti sve i uspece da spolja, ali samo spolja dokaze da je srecna i da sa ponosom odlazi u seljacku kucu, dobrovoljno se udaje i nece dozvoliti da svet misli kako je ona poklekla. Samo njena dusa zna sta ona prezivljava, ona sama zatvorena u sebe resava svoj bol a pred svetom blista.
Varosani su se sladili sto se i ona nadmena Sofka, konacno smirila “spustila na zemlju”.
U ovom cinu pisac uvodi motiv propasti neshvacene lepote, gordosti i svega nedostiznog sto je predstavljala Sofka. Ovo je mehanizam koji motivise buduce, pravi nagovestaj neceg sto zivot upravo cini neminovnim. Placeno postaje prezreno i time se cini kraj i srece i nade i potomstva, jer koliko je fizicki opstanak ostao izvestan kao vid mucenja i potvrdjivanja glavne teze romana: da necista krv odnosi i poslednju svoju zrtvu, samu Sofku.
Koliko god ogovaranja daleko isla, kod Sofke bi uvek bila otvorena kapija, a sobe gore namestene nisu mogle da naprimaju sav taj radoznali narod, narocitp zene. Sofka je sve to unapred znala i psihicki vrlo jaka,sa osmehom na licu docekivala i ispracala sav taj svet.Znala je d ace je najvise peckati njene nazovi drugarice.Pokusavajuci da zrtvom spasi ubijeno dostojanstvo do koga je i te kako drzala,Sofka cini poslednji trzaj svojim ponasanjem i izgledom koji svakog posmatraca ostavlja bez daha.Na sebi raskosno odelo.Teske crvene kao krv salvare,sa velikim kolutima od srme oko dzepova i nogavica.Na prsima je nosila nisku dukata, koju je dobila od svekra na poklon i znala je d ace njome sve zaprepastiti. U njoj je citav jedan strastveni lavirint, pomesanost nagona i pozude koji preti da zavede al ii snaznu volju da sve potisne i prikrije u sebi- da se ne pokaze slabost pred samo sobom.
Stankovic pazljivo uvodi motiv postovanja patrijarhalnog bez obzira na licno. Sofka postaje jos vise gorda, jer cini ovu zrtvu.
Docekivala ih je sredjena od glave do pete sa uzarenim ocima i rumenim ustima,tako da bi protumacili da izgleda kao da sija od srece, kao svaka srecna verenica. Uvece bi se, umorna od tog silnog pretvaranja ispruzila na krevet. Hranila se vrlo slabo i to samo kada bi je Magda nagovorila sa jede.Svake noci bi bila u groznici. Okretala bi glavu prozoru, i tamo na nebu bi videla njega – jakog, visokog, sa snaznim rukama kako dolazi k njoj, uzima je u te snazne ruke ne savijajuci se, ljubi je tako da bi mu cak i vrh nosa osecala. On se pojavljivao u Sofkinom svetu samo nakon jakog dusevnog nemira i telesne mucnine. Ceznula je iako je u potpunosti prihvatila ulogu zrtve koja ima samo spoljasnji manifest i svoju tananu dusu. Nocu se mucila i nije imala dusevnog mira, ali ujutru bi zanemarivala svoju bol i pokusavala bar druge da usreci.
Dosao je cas kada cinom vencanja i sama Sofka jednim delom umire. Oprasta se ona, u stvari, i od onih ucestalih a slobodnih opazanja u kucnome prostoru , sa kojim je inace njeno telo gotovo sraslo, a uzbudljiva su zato sto su prozeta devojackim bujnim culnim nagonima, zatim od dubokih zelja pretkanih u snovne slike i nocne i dnevne; pa od mutnih nada, kojima je cas davala maha, cas ih potiskivala, sve u prepletu sa svojom gordom hadzijskom samosvescu i od one povremeno zavodljive igre sopstvenom voljom. Ucinice mozda, neku ludost (prkosice, krenuce krivim putem, podace se nekome, i nikad se nece udati,) za koju unapred zna da je ne sme uciniti. Sav taj moguc ljudski svet pre je moguc nego stvaran, otudjuje se od nje i umire u recenici “Sve sto je dusa volela, za cim je zedela, iako ne na javi, ono bar u potaji negovala, sve sutra ide, odvaja se, otkida….”
Pisac daje nagovestaj propasti, tuge i plakanja.
Gordo, dignute glave, polako, ne gledajuci ni u koga, kako i dolici jednoj Sofki, prosla je pored svih, naravno razlikujuci se od drugih devojaka koje su crveneci od muskih pogleda potrcale ka amamu. Verovala je da ce svojom samovoljnom zrtvom, samopozrtvovanjem izazvati divljenje bez sazaljenja. Razuverila se u to u amamu i tada je nemocno prvi put zaplakala. Tu je konacno shvatila da se svojom strasnom zrtvom nije odbranila od uobicajene devojacke sudbine i da je njen zivot, poput tolikih drugih, odavno izrecen narodnim elegijama koje oko nje pevaju kupacice. Shvatila je da je i ona, do juce slavna i nedostizna Sofka, sada tek jedna od mnogih pacenica. Ne samo sto je ismejana u svojoj dugoj opojnoj ljubavnoj nadi , vec je uzdrmana do dna svog plemenitog nevinog bica. Ovim placom kao da je sebi samoj izjavila saucesce za ono sto je reseno i za ono sto je pisano. Kako je oplakala sebe u samoci, smirena i sa osmehom na licu izasla je pred druge devojke i gledala ih “sa zadrzanim osmehom na ustima, s ocima malo stisnutim i obrvama jedva primetno nabranim, kao smejuci se svima i sve ih sazaljevajuci…” Vracajuci se iz amama u novim ceramidama na svojoj kuci vidi sopstveno meso. Znala je da su bile kupljene od dukata za koje je bila prodata kako mladom detetu od 12 godina, tako i gazdi Marku, koji je kupuje sebi sa skrivenom mislju.
Noc pred vencanje provela je u komsijskoj kuci u samoci sto joj je i inace prijalo, je r to je bio trenutak opustanja za nju. Ispila je rakiju koja ju je u grudima zezila i palila, ali joj je bila potrebna da prikupi snagu. Pila je sve vise jer se bojala da ne poklekne pred mladozenjinom rodbinom. Pokazala se vrlo jakom sto se i ocekivalo od nje. Ujutro je izgledala prelepo kao i uvek. Bila je odevena sva u svilu, ali ni salvare ni njena gotovo gola prsa, pretrpana nizama i dukatima, nisu se mogla videti sasvim jasno od dugackog i gustog nevestinskog vela. Nije mogla da smiri usta, non stop je gutala pljuvacku. Po kad kad bi pocela da oseca kako joj i pored sveg naprezanja i upiranja, iznenada od jednom zaigraju kukovi, ali nije smela da sedne i odmori se. Osecala je kako joj se graske znoja sakupljaju i padaju niz onu dubodolinu izmedju dojki, ali je bila svesna da ne bi trebala da se pomera, pogotovo namesta salvare ili brise oznopjena prsa, jer bi odmah poceli da govore sa podsmehom kako se eto doteruje za muza. Bora Stankovic je vrlo plasticno opisao Todorin oprostajni poljubac Sofki, tako da citalac to moze vrlo dobro da zamisli, taj dogadjaj obojen jakim emocijama. Zna Sofka kakva je sudbina ceka i zato sto zna prihvata, a u sebi se duboko i postepeno raspamecuje. Zivot za nju umire zajedno sa roditeljskom kucom u koju ona nakon vencanja nikad vise ne kroci. Kida sve veze sa kucom. Oprasta se od gospodskog zivota i prelazi u drugi, od koga se unapred uzasava. Isla je polako i umorno prema crkvi osvrcuci se na desavanja na ulici, na huku svog tog naroda, na svirace. Nista od toga joj nije prijatno, cak do te mere da joj je od sve te guzve pozlilo. Po ulasku u crkvu se osecala znatno bolje. Tada po prvi put u zivotu osetiula je celu crkvu oko sebe, svu njenu sirinu, visinu, osobito njene visoke svodove sa pocadjavelim tamnim slikama, sve iz strasnoga suda. Ispred nje se nalazi ikonostas sa okicenim kandilima i ispunjen ikonama . Odatle je gusio miris slika i drvoreza, podsecajuci je na budj, tamjan i otopljeni vosak, a gledajuci poplocani pod pun vlazne, trule prasine, celo telo joj se punilo jezom. Sunce je dopiralo jedino iz oltara iznad casne trpeze, u snopovima svetlosti . Sofka je prvi put videla casnu trpezu i onu mrtvu, tako hladnu, tako staru razvijenu plascanicu, i oko nje poredjane putire, krstove, cirake sa upaljenim svecama.
Uocavamo motiv raskidanja sa gradjanskim i vezivanje za novo seljacko i mlado.
Prizori u crkvi poticu od Sofkinih napregnutih i uznemirenih cula. Zato ima toliko mnogo sitnih a upecatljivih pojedinosti, u sumornom osvetljenju , sa setnim, cak ravnodusnim pogledom na hadzijsko – varoski svet (jer ga je pregorela), s kojim se oprasta, i sa uznemirenim pogledom na gazdinsko – seljacki, u koji ona odlazi. U prostoru crkve, kao nigde drugde, Sofkino telo treperi sa osetnom unezverenoscu. Dovodjenje u crkvu pred oltar Sofka prezivljava kao sopstveno prinosenje na porodicni zrtvenik. Svojom zrtvom ubija sebe. Cini sve da ne ukalja ime i ugled porodici. U ruke joj ugurase upaljene kumovske svece i do nje dovedose mladozenju koga ona tek tad pogleda izbliza prvi put. Mali sa sirokim prsima i razvijenim vilicama, ali decijim ramenima i rukama. Imao je ispupceno cello i do koze osisanu kosu. Iako odeven u najskuplje odelo, videlo se da se gubi u njemu, jer mu se nisu videli ni kukovi ni kolena. I dok je trajalo vencanje ona se mucila da zadrzi mladozenjinu ruku u svojoj koja je stalno klizila. Bojala se da im se ne razdvoje ruke, jer tim razdvajanjem ruku, padanjem svatovskih darova izmedju njih na pod prekida se bracna veza. I u toj situaciji dominantno je sta ljudi vide a ne njeni strahovi - naslucivanje . Ocajnicki je pogledala u svekra koji je shvatio njenu mimiku pokazujuci na rame i ispruzenu ruku te je on pokazao popovima da ubrzaju pevanje i okoncaju vencanje. Posle vencanja ona mora preci iz svog hadzijskog sveta, obzirna i pazljiva u taj nizi seljacki svet, mora da sidje u njega i poistoveti se sa njim. Marko je, zahvaljujuci svom bogatstvu uzima za sina koji je dva put mladji od nje; pri cemu tog sina i ne dovodi na “gledanje” pre prosevine; sto je , mada ona to ne zna, do prve bracne noci, uzima sa pomislju da mu bude suloznica. Sve je to samo sastavni deo seljackog zivota, u koji je ona kao hadzijska cerka osudjena da sidje. I kada se posle vencanja nadje medju seljacima, on ace poi prvi put spoznati njihove cudne navike, odnose medju ljudima, ponasenje i oblacenje. U njenom dotadasnjem svetu “znak gospodstva” je slobodno sedenje, opustanje i raskomocivanje u sobnom prostoru. U ovom njenom novom i potpuno nepoznatom svetu, Markovi seljaci ne ulaze u sobu, da tamo sede, nego se okupljaju “iza kuce, pod venjake”, klece ili leze uz kucni zid. Pred uzasnutom Sofkom preobrazavuju se u gomilu divljackih ljudi sa raspomamljenim culima i rusilackim nagonom. Svi su se stopili u jedno, stiskanje, stipanje, jurenje oko kuce i krkljanje. To je potpuno “tudja” slika sveta koja se ostro suprotstavlja njenom varoskom svetu. Sto je “gore” bilo bilo razdvojeno i zabranjeno, “dole” nije. Pri ulasku u kucu svekrovu na kapiji je docekuje svekrva skoro pokorno. Zadivljena je njenom lepotom i njenim poljupcima od srca. Primetivsi da ce u Sofki imati zastitu ona joj rece ”hvala ti cedo”.
U sledecoj sceni uvidjamo motiv prihvatanja novog, nametnutog nacina zivota i novih ljudi u njemu na koje ona nimalo nije navikla.
Sisavsi medju svatove pokazala je da smatra da su svi jednaki. Svi su je gledali nasladjujuci se njenom lepotom i oblinama tela. Usavsi u kucu zatekla je cigane koji se vesele, na ovima svadbama je bio obicaj da se svi ovako odvojeni od ostalih svatova, iza debele kapije napiju i vesele. Jer jednako odvojeni od kuca i rastureni sa stokom po planinama, pasnjacima, te njihove svadbe bili su jedini dani kada su se sastajali, vidjali jedno drugog, pa cak i svoje zene. I onda, dobro nahranjeni, a vec isuseni od silnih toliko uzdrzavanih, radom ubijanih strasti, ceznje, tada bi sasvim padali, sasvim se zaboravljali ne moguci nista razabrati, nista razlikovati, ni rod, doba, godine. Otuda onda one neverovatne price, glasovi o njima “seljacima”. Silazi medju njih, precutno prihvata znajuci da je iznad njih obrazovanjem, cascu i lepotom, a pokusava da olaksa trenutno zivot da bi sacuvala unutrasnji mir. Svadba je trajala puna tri dana i onda je dosao trenutak kada je trebalo provesti prvu bracnu noc, ali sa kim pitanje je bilo koje je mucilo Sofku. Onako dostojanstvena stoji u svojoj novoj sobi i stoicki iscekuje sta ce je snaci, zgrozena i uplasena a gorda pred najvecom nevoljom svoje sudbine. Svekrova telesna pozuda za snahom “dole” je dozvoljena, ali je “gore” strogo zabranjena. Zbog iste suprotnosti ona biva kobna za svekra Marka,koji ne mogavsi da provede noc sa snahom odlazi u Tursku u svesnu smrt. Odnos Marka i Sofke ima primetno dvojstvo i dvosmislenost: da bi pred drugima umanjila svoju nesrecu i pokazala se jakom, ona je sa “novim tatom” pomalo namestenu prisna i pomalo usiljeno srdacna, pa na mahove, kao zaboravi se, pusta na volju culnoj navali iz svog raskosnog tela, sto erotski opija, izbezumljuje Marka, ali sa druge strane ona je duboko uzasnuta kad oseti Markovu nedvosmislenu erotsku pozudu.
U ovom delu romana uocavamo jak motiv Sofkinog straha i borbe za opstanak.
Kad su uveli mladozenju kod nje Sofka je bila u groznici da nije znala za sebe do jutra. Probudivsi se zatekla je Toncu savijenog kod svojih nogu,dok je napolju tek svitalo. Morala je kad svane, kad asika udje, da radi sve sto joj brak nalaze, da sama mladozenju dize i raspasava. Svukla ga je i stavila u postelju, pokrila velikim jorgano i tako cekala da svane, sto jos jednom pokazuje da Sofkin svet mora da bvude za one spolja idealan. Nije ustajala iz kreveta, jer bi je danju hvatala groznica koja bi je tek nocu popustala. Pored njenog kreveta stajala bi sveca koja je uvek gorela, tepsija sa jelom, pice koje je donosila njena svekrva dok bi ona bila u zanosu, jer od stida zbog onolikog pokora, preplasena nije smela ni Sofkin pogled da saceka a kamoli da sa njom razgovara. Ispod njenih nogu, na goloj asuri bi lezao Tonca, u pola svucen i zaspao. Sa teskocom se dizala, raspremala krevet, a zatim uzimala muza k sebi jer nije htela da time odbijajuci ga, trazi za sebe kao neku postedu, posto nije htela dopustiti da je iko vise stedi i zali. Mislila je da kada je ovolika patnja neka bar bude potpuna. Zaspalog Tomcu bi tako placuci grlila i ljubila. Potom bi sva uzrujana i gotovo polusvesna isla u dvoriste, u pustu nemu noc, ogradjenu zidovima. Isla bi tako po dvoristu sa ulepljenom rascupanom kosom, raspasanim salvarama, razmaknutoj bluzi da su joj se skoro videle grudi, sa nekim cudnim bludnim pogledom koji bi trgao slugu Arsu. Posle bi se vracala u svoju sobu i opet placuci grlila i ljubila muza, moleci Boga da ovo bar jednako traje: ova noc i ona, ovako usamljena. Cele noci bi tako, dok ne bude izjutra savladana i izmucena, pala u dubok groznicav san, te bi se i sutra ceo dan gubila u vatri i zanosu. Na kraju, ta njena groznica dobro joj dodje posebno sto se, zbog toga izbegose svi oni obicaji posle svadbe prve bracne noci: ono vidjenje, cascenje i dolazak zena, komsiluka, rodbine medju kojima je ona morala da se pokazuje vesela i zdrava. Tako je cuvala sliku udate zene kojoj pripada sreca – nadajuci se. Svakog dana se osecala sve zdravijom i pocela je da izlazi iz sobe sva oronula, povezane glave i sa otromboljenim kao na plac, vrelim uzdrhtalim ustima i podbolim ocima. To je bio njen unutrasnji plac, nezan i mlak, koji ponekada tako godi.
Svekrva je zavolela Sofku i dala joj svu slobodu odlucivanja. Divila se njenoj lepoti i vrlo cesto ju je mazila po kosi dok bi Sofka klecala i cistila oko ognjista. Cak i kada su doveli mrtvog Marka kuci svekrva je zbog obicaja da snajka ne vidi mrtvaca ukoliko je trudna, sklonila Sofku u sobu i pored nje je sedela majka. Posle nekoliko godina Sofka pocinje da zivi zivot verujuci da joj zrtva nije bila uzaludna. Postovana i voljena od strane svekrve sredjivala je kucu kako je zelela, a muz je bio pazljiv i obozavao je. Kako ga je cuvala i negovala ucila vodjenju ljubavi, odrastao pored nje – bas za nju; ona je bila konacno srecna. brinula je o njemu sa puno ljubavi i paznje nikada mu nije dozvolila da izadje iz sobe neocesljan i nepripasan. Sve je i dalje u Sofkinom svetu moralo da bude za primer i najbolje. Sofka osecajuci razgradjenost svekrove kuce pokusava da preuredi prostor, te pocinju da renoviraju kucu. Svekrva je bila zaista presrecna sto joj se deca, tako vencana bez ljubavi, konacno vole i slazu. Uzivala je u njihovom novonastalom zivotu. Tomca je prosto jedva cekao da ga Sofka pozove i potrazi od njega uslugu. Slusao ju je bez pogovora i nikada pred njom nije pokazao nezadovoljstvo.
U ovom delu romana dominiraju motivi novca, kupovine i prodaje, motv olicenja snage i moci novca, sto je ujedno i motivacija propasti gorde hadzijske porodice, motiv pristanka na laz i otkup mladosti i lepote.
A onda dolazi totalna Sofkina smrt. Nakon posete effendi Mite, koji trazi od Tomce obecani otkup, sav trud Sofkin da izgradi od zrtve srecan brak pada u vodu. Pritajena, zestoka narav Tomcina odlucuje zalosnu sudbinu Sofke. Dotle, naime, pokoran,po varoskim merilima uzoran i predan muz, Tomca, istog casa postaje njen mucitelj. Okrecuci ljubav u mrznju, on svoj nezni odnos pretvara u sadizam prema Sofki. U njegovim ocima Sofka je kupljena stvar koja ne zavredjuje njegovu paznju. Ona se povlaci u sebe, vene, njena lepota nestaje sve vise, a snaga klone. Spremna na jos vecu patnju odbija ocevu ponudu da se vrati kuci. Svekrva kune sve sto je musko: Mitu, Tomcu, Marka, sve... i na kraju umire skrhana od te muke. Sofka ostavsi sama sve vise se opija, da bi se mucena od muza, jos vise umrtvila. U njoj je zavladalo unutrasnje ludilo, proradila bi “necista krv”, jer je Tomca ostavio nezadovoljenu i odlazio, a ona bi onda prizivala k sebi gluvoneme sluge. Necista krv je potpuno ovladala njome do te mere da su se deca radjala bolesna i sa raznim oblicima degeneracije. Sofka se odavno osusila, nekadasnja njena vitka i tanka polovina izvila se, te joj kao grba strci i odudara od nje. Od one silne lepote ne osta ni traga ni glasa; upale crne oci, izvucen tanak nos, izostrene slepocnice, jedino su joj usta ostala onako lepa i sveza. Ide polako, izgubljenog pogleda, nesigurnim koracima sa uvucenim rukama u nedra, te joj je kosulja uvek izguzvana i prljava na grudima. Gotovo nikada ne jede, glava joj je podvezana maramom jako stegnutih kolutica crnog luka posutim kafom na slepoocnicama i trpi jake migrenicne bolove. Takva sedi pored ognjista, zgasle vatre i sara prutom po pepelu kao da simbolicno ispisuje svoju zgaslu lepotu, izgubljenu snagu i zivot nalik na taj pepeo.
Posle svih povlacenja, ako hronoloski sagledamo sve sto se Sofki dogodilo mozemo da primetimo postojanje gradacije; od bezazlenih bezanja u snove kao odraz devojackog sanjarenja, prizivanja i prizeljkivanja pravog zivota, bez lazi, (a onakav) po njenoj meri, do bezanja od svoje tamne strane, uzmicanja pred snagom puti koja cezne za ovoplodjenjem zenske srece – do povlacenja pred najdrazim bicima, ocem i majkom, koji manipulisu njome misleci da je jaka da sacuva sebe,makar i samo iznutra, u samoci, bez prijatelja i saveznika u realnom zivotu, do najstrasnijeg razocarenja, ponizenja pred predstavnikom seljacke loze, koji ne zasluzuje ni da je dodirne, a smatra da je kupovinom poseduje.Pred poslednjim udarcem njeno povlacenje je konacno – u svakodnevni zivot, u mucenje dok ne sagori i nestane kao pepeo razvejan na vetru; osmehujuci se samo uglom navek rumenim, vlaznim usnama koji kazuje ceo roman – o zeni koja je zrtvovana, a lepotom je bila predodredjena za nadzemaljsku srecu. Ostao je tracak onog sto Sofku cini upravo onim sto je mogla, a iskliznulo joj je izmedju prstiju kao prolaznost koja potire sve sem duhovnih previranja unutrasnjeg Sofkinog sveta.
Ovde uocavamo motive trajanja i ispastanja zbog neciste krvi. Zavrsni deo romana je poslednja scena, Sofkina totalna propast, saranje po pepelu.
Razvejan pepeo, uspomene i zelje, mogucnosti i promasaji predaka i njihovih naslednika.Sofka je poslednji izdanak nekada jake corbadzijske loze, sa najstrasnijom sudbinom. Osudjena na mucenje od svog muza, na mucenje sobom, svojom krvlju, svojim najstrasnijim dzelatom, svojom tamnom stranom koja joj ne dad a se izbavi. Imamo utisak da roman jos uvek traje, na svakom koraku, u svakome od nas dok iscekujemo svog prince, ili pomisljamo da nam niko nije raven, ili se prepustamo nagonima; dok ne negujemo svoju tamnu stranu misleci da je ona najtananiji deo nase duse.
Kada se zagledamo duboko u svoju sudbinu i uvidimo da tamna strana ne mora da bude i sustinska strana naseg unutrasnjeg zivota mi smo izbavili Sofku iz njenog sveta zla da traje dok ima citalaca ovog remek – dela.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » »