Poznato je da najviše tragova starih verovanja Slovena sadrže u sebi lirske narodne pesme, na prvom mestu obredne i običajne. Međutim, i pojedine epske narodne pesme čuvaju ostatke svog starijeg značenja.
Primer za ovakvo zadržavanje starijih slojeva ispod kasnijih nanosa jeste poznata pesma kosovske tematike „Smrt majke Јugovića“. Ova pesma o simbolu svih majki koje su doživele tragičan gubitak, o njenoj hrabrosti i njenom bolu bez suza ušla je u sve antologije srpske epike i svoj vrhunac ima u završnim stihovima:

Al' tu majka odoljet' ne može
Prepuče joj srce od žalosti.

Ovi stihovi, široko rasprostranjeni i opšte poznati, savršeno zatvaraju priču o majci heroju i istovremeno predstavljaju jedan od najvećih falsifikata u našoj narodnoj epici. Ove stihove u pesmu je uneo Stojan Novaković u svom pokušaju sastavljanja epa „Kosovo“, budući da se stihovi koje je Vuk zapisao i koji su se prvobitno nalazili na mestu ovih nikako ne uklapaju u opšti baladični ton pesme. Međutim, ako originalni stihovi i kvare kasniju koncepciju pesme, oni otvaraju put ka saznanjima vezanim za njen nastanak prvobitnu tematiku. Poređenje opisa smrti majke Јugovića u glavnim komponentama poklapa se sa načinom uništavanja nekih poznatih bića iz srpske demonologije, na prvom mestu vampira („naduo se kao vampir“). Može se zaključiti, dakle, da je majka Јugovića prvobitno bila neki ženski demon. Narodni pevač je stariju pesmu prekrio istorijskim nanosima, ali je, iz razloga što su početak i kraj markirana mesta u poetici usmene književnosti, završetak ostao neizmenjen. U ovom svetlu posmatrani, novo značenje dobijaju i fantastični elementi pesme:

Bog joj dao oči sokolove
I bijela krila labudova;
Ona leti nad Kosovo ravno.

Naknadno motivisani kao posledica milosti hrišćanoskog boga, ovo su zapravo ostaci prvobitnih atributa demonskog bića koje leti na razbojište i hrani se leševima. Ovo dokazuje da Sloveni mitskim i demonskim bićima nisu posvećivali samo kratke lirske forme.

Majka Jugovića

Majka Jugovića je bila žena koja je imala devet sinova i sve ih je izgubila u boju na Kosovo polju. Njena velika ljubav prema sinovima i bol zbog njihovog gubitka opevani su pesmi “Smrt majke Jugovića”.
Zbog velike brige za svoje sinove i nestrpljenja da sazna njihovu sudbinu majka je molila boga za oči sokolove i krila labudova. Bog je uslišio njenu molbu i poklonio joj ono sto je želela, jer je znao za njenu veliku tragediju. Kada je majka stigla na Kosovo i videla svoje sinove mrtve pretrpela je veliki bol, ali nije zaplakala. Bila je tvrda srca i odolela je tom velikom iskušenju. Kada se vratila u dvor i saopstila tužne vesti, svi su plakali osim nje. Slušala je glasan plač svojih snaja i gledala njihov bol, ali ni tada nije zaplakala. Ona je tugovala negde duboko u sebi. U noći bdenja konj njenog sina Damjana je zavrištao. Iako je znala zbog čega konj vrišti, želela je da joj neko skrene misli i kaže pogrešan odgovor kako bi joj bilo lakše. Zato je pitala da li je konj žedan ili gladan, a kada joj je Damjanova žena rekla da konj vrišti jer mu nema gospodara, majčin bol bio je jos veći, ali je i njega izdržala. Sutra ujutro doletela su dva crna gavrana krvavih krila koji su ispustili ruku junaka u majčino krilo! To je bila ruka njenog sina Damjana i ona je podstakla majku na sećanje i razmšljanje o svojim sinovima. Njen bol je bio ogroman i nije ga mogla izdržati. Bio je toliko velik, da se nadula se i rasprsnula.
Ljubav majke Jugovića prema sinovima je bila ogromna, a bol zbog njihovog gubitka jos veći. Iako je bila jaka i izdrzljiva nije mogla da preboli smrt svojih sinova i njemo srce puklo od žalosti. Ljubav majke Jugovića prema svojim sinovima je simbol majčinske ljubavi koja nema granice i koja se ne može izmeriti.
Pesma Smrt majke Jugovića pripada kosovskom ciklusu epskih pesama. U njoj je opevana herojska tragedija majke koja hrabro podnosi smrt svog muža i svih svojih sinova, do trenutka kad se duševni bol preobraća u fizički, kada patnja prelazi sve granice izdržljivosti, i kada nagomilani, potiskivani jad raznosi celo njeno biće. Tananom inscenacijom, pevač taj trenutak povezuje s pojavom crnih gavranova koji majci u krilo bacaju junakovu desnicu. Pevač prvo pušta mladu ženu da odmah u njoj pozna, po burmi, ruku odrasla čoveka, Damjana, svoga muža, da bi majci ostavio duge mučne trenutke prisećanja

Okretala, prevrtala s njome,
Pak je ruci tijo besjedila:
Moja ruko, zelena jabuko!
Gdje si rasla, gdje l' si ustrgnuta!

Pušta je a se vrati u prošlost, da sagleda malenu ruku sinovljevog detinjstva i da ukrštanjem srećnih uspomena i tragične stvarnosti presvisne:

A rasla si na kriocu mome,
Ustrgnuta na Kosovu ravnom!"

U početku pesme (stih 17 ) kaže se da je više braće Jugovića bilo devet bojnih kopalja, i na kopljima devet sokolova — očevidno je, dakle, da su koplja bila pobodena u zemlju. Koplja je usadio u zemlju, namestio na njih sokolove, poređao oko njih (ili, možda, vezao za njih, upor. pesmu ,Smrt vojvode Kaice', stih 243 idd) konje i ,lavove' (= lovačke pse), razume se, neko drugi, a ne sami Jugovići. Mi nismo u nedoumici šta sve ovo treba da znači: koplja, sokolovi, konji i psi, u ovom slučaju, jesu posmrtna žrtva Jugovićima. Običaj ovakve žrtve na grobu ima dubok religiozni smisao i poznat je svima narodima; iz istorije znamo vrlo mnoge primere, a u simvolima sačuvao se taj običaj i do današnjeg dana.

Primitivan čovek toliko čvrsto veruje u zagrobni život — koji, po njegovom shvatanju, nije ništa drugo nego nastavak ovoga života, sa svima manifestacijama i potrebama — da sa pokojnikom meće u grob, ili mu ostavlja na grobu, ili spaljuje (gde postoji običaj spaljivanja) sva bića i stvari koje pokojniku na onom svetu mogu biti od potrebe. Na grob ili na lomaču meće se oružje i oprema, odelo, posuđe; pa onda, na grobovima ratnika i uopšte moćnih i bogatih ljudi, ubijaju se konji i (lovački) psi, robovi i robinje, žena (ili žene) pokojnikove. To je apsolutan uslov za produženje života s onu stranu groba [...].

U pesmi se dalje govori kako je Jugovića majka pokupila koplja, sokolove, konje i pse, i, s njima zajedno, vratila se u dvor. Zašto? Da li zbog epizode koja počinje sa stihom 39, i zbog koje je potrebno da konj jednoga od Jugovića bude u dvoru? Mi u to nećemo ulaziti, ali napominjemo da su stihovi 26 idd nelogični i u kotradikciji sa onim što je rečeno ranije. Koplja, sokolovi, konji i psi jesu žrtve manima (= dušama) Jugovića, prema tome: to su predmeti povučeni iz upotrebe, i imaju ostati na grobu. Šta će tu s njima biti, to je pitanje bez odgovora: Kajičini drugovi ne pitaju šta će biti sa sokolom, konjem i oružjem ostavljenim na Kajičinom grobu; divski starešina ne pita šta će biti s konjem koga je vezao nad jamom gde je bačen ,ludi' Jovan; današnja srpska majka ili sestra ne pita šta će biti s pokojnikovim odelom i ostalim stvarima koje mu je ostavila na grobu. Glavno je da se predmet koji se žrtvuje rashoduje, isključi iz upotrebe, a šta će dalje s njim biti, to se ostavlja slučaju. Ko bi pokušao da se tim predmetima služi, da ih upotrebi u svoju korist, taj 6i oduzimao mrtvima ono što njima pripada i što je bitni uslov po njihovu egzistenciju i blagostanje na onom svetu; takav čovek rizikovao bi da uvredi mrtve i izloži se njihovom gnevu i osveti.

Ako ikome, rodbini je dužnost da vodi računa o pokojnikovom kultu — to jest, da mu materijalnim prinosima (u hrani, piću, odelu i ostalim potrebama) omogući i olakša zagrobni život (za koji, kao što smo rekli, po verovanju primitivnog čoveka postoje isti materijalni uslovi koji i za ovaj ovde). Kakva bi iz-gledala majka koja bi sa groba svoje dece uzimala ono što je njima namenjeno? Kakva bi izgledala majka Jugovića kad bi radila tako? Dajući odgovor, mi se moramo staviti na gledište onog društva u kome su krvne žrtve, žrtve u živim bićima, postojale još kao stvarnost, ne u simvolima. Jugovića majka koja bi pokupila oružje, sokolove, konje i pse i odvela ih u dvor izgledala bi isto onako neprirodna i nemoguća kao današnja srpska majka koja bi pokupila haljine svoga deteta, ostavljene na njegovom grobu, i odnela ih kući za profanu upotrebu; ili koja bi, sama, potrošila ono što je detetu spremila za podušje. Takvu majku nemoguće je zamisliti, i zbog toga su stihovi 26—29 u pesmi ,Smrt Majke Jugovića' neočekivani i nemogući.

U stihovima 11 idd kaže se da je majka Jugovića iz-molila od Boga ,oči sokolove' i ,krila labudova', pa je na tim krilima odletela na Kosovo. Reči ,oči sokolove' mogu biti figura, metafora, za dobar, oštar vid uopšte: ,oči sokolove' znače oči oštre, snažne kao u sokola, a ne znače da je izvršena stvarna metamorfoza čovečjeg oka u sokolovo oko ili zamena čovečjeg oka sokolovim; onako isto kao što fraza ,Argusovo oko' znači oko (oštro) kao u Argusa, a ne oko samog Argusa, u direktnom smislu te reči. Ali ,labudova krila' nisu figura, već stvarnost. Figura bi bila da je majka Jugovića tražila, na primer, jelenske noge (=noge kao u jelena): to je deo tela koji žena već ima, i metafora sa jelenskim nogama označila bi samo jednu naročitu (snažno potenciranu) osobinu, brzinu i izdržljivost ljudskih nogu. ,Labudova krila, međutim, ne može biti metafora, jer tu nedostaje predmet na koji bi se upoređenje odnosilo — nedostaje tertium comparationis. Jugovića majka, dakle, doista je tražila i dobila krila, krila labudova, i na tim krilima — kao što se u pesmi izrikom kaže — odletela je ona na Kosovo.

Na taj način, mi se nalazimo u punoj mitologiji. Majka Jugovića, sasvim očevidno, nije obična smrtna žena — ona je mitološko biće. Koje? NJena pojava na razbojištu, njen interes za pale junake, i oblik u kome se javlja, dovoljno je karakterišu. U germanskoj mitologiji za poginule junake interesuju se valkire; one dolaze na bojište, skupljaju mrtve i vode ih u Odinovu palatu, u Valhalu. Valkire su srodne sa našim vilama, i javljaju se često u obliku labuda. U srpskoj mitologiji za junake se interesuju vile. One druguju sa junacima, pomažu im u borbama, leče im rane, žale ih i oplakuju kada im se desi nesreća. Taj motiv poznat je, veoma dobro, i u narodnoj i u umetničkoj poeziji; mesto drugih primera ukazujemo samo na [...] stihove odličnog tumača kosovske epopeje, pesnika ,Kosovskih božura', koji je, proročki jasno, razumeo našu mitološku prošlost. Vile, međutim, javljaju se često u obliku labuda.

Događaji na dvoru, težak ali diskretan bol majke Jugovića i scene povodom toga — najlepši deo cele pesme! — pripadaju drugoj, mlađoj partiji pesme, i čine čast njenom autoru, koji je, doduše, bio rđav poznavalac mitologije, ali dobar pesnik. Pitanje je sada da li u toj ,mlađoj' partiji ima nečega iz stare poezije, da li u karakteru majke Jugovića ima nečeg starinskog epskog — drugim rečima, da li je u laiciziranoj majci Jugovića ostalo ipak nečeg vilinskog. — Ovo suptilno pitanje ne može se potpuno rešiti sa materijalom koji ovde imam na raspoloženju; mesto toga rešenja, ja ću ovde dati samo nekoliko napomena.

Najjača (i jedina, uostalom) psihološka karakteristika majke Jugovića je njen otmen, diskretan bol i rezignacija, njeno ,tvrdo srce'. ,Žalost majke Jugovića uopšte nema suza, nego je suva, oštra, a velika' (Pavle Popović, n. n. m.). Takva žalost je psihološki veličanstvena, njen opis umetnički savršen — ali da li je to žalost srpske žene i srpske majke? — Nikada ni do veka! Žalost matere i sestre (razume se; patrijarhalne matere i sestre) nije privatan osećaj, već dužnost. Žena je dužna ne da žali svoga mrtvaca diskretno, u sebi, već da tu žalost pokaže: naricanje, sečenje kose, busanje u grudi, nisu samo slučajne eksplozije žalosti, nego neumitan zakon, poznat i čuvan u celom primitivnom čovečanstvu, i čine jedan nerazdvojno važan elemenat u kultu mrtvih [...].

Da u ponašanju majke Jugovića nad mrtvim sinovima ima nečeg neobičnog, nečeg što iznenađuje i vređa epskoga Srbina, osetio je dobro i sam pevač. Kroz redove može se pročitati da on nije odobravao njeno ponašanje; stihovi 24 id, 38 id, 55 id, izraz ,tvrdo srce' su direktan prekop, a u gnevnim rečima:

Nadula se Jugovića majka,

Nadula se, pa se i raspade

(stih 81 id) oseća ce sva indignacija pevačeva prema neprirodnoj majci. Ideja, koju često čujemo i čitamo, kao da je u pesmi ,Smrt majke Jugovića' iznesen tip srpske majke, prema ovome, netačna je: daleko od toga da majku Jugovića istakne kao primer, pevač prosto referiše njeno ponašanje, ne propuštajući da ga kritikuje i pored njega metne svoje znake čuđenja. Sasvim prirodno. Mi smo već rekli da je autor druge polovine pesme shvatio majku Jugovića kao ženu, pa zato s pravom očekuje da će ona vršiti svoje ženske i materinske dužnosti.

Karakteristika majke Jugovića, dakle, nije od mlađeg autora, i nije karakteristika srpske žene. Ali baš taj fakat da ju je mlađi autor zadržao, iako ce ne slaže s njom, znači da ju je on već našao gotovu u starijoj poeziji. Mi, uostalom, imamo za to i direktan dokaz: u stihovima 24—25 spominje se kako majka Jugovića nije pustila suze nad mrtvim Jugovićima na Kosovu, a mi smo videli da cela partija 1—25 pripada starijoj poeziji. U toj starijoj poeziji, međutim, majka Jugovića nije smrtna žena, već vila.

Stvar je sada jasna. Ponašanje majke Jugovića koliko ne doklikuje smrtnoj ženi toliko dolikuje i na svom je mestu kod vile.

Ako se, donekle, izuzme Afrodita, koju je poezija izopačila i srozala, može se reći da, u narodnoj religiji svih Indoevropljana, ženska božanstva imaju jednu zajedničku karakternu crtu: to su strašna i neumitna, ledeno ozbiljna božanstva. Setimo se samo Artemide, Dimitre, Palade Atine, pa onda naše svete Petke. svete Nedelje, pa Ognjene Marije, sa svima propisima i predrasudama koje su vezane za njen praznik. Ženska božanstva su čuvari, šampioni morala i pravde (setimo se Erinija, i uloge koju ima Ognjena Marija u našoj pesmi ,Sveci blago dijele'). NJihova odlika je čednost, diskretan ženski stid i dostojanstvo. Takva su najviša ženska božanstva, pa su takva i niža, ženski demoni voda i šuma, sa čijom nas je prirodom lepo i svestrano upoznao Manhart, u svojoj monumentalnoj studiji o božanstvima šuma i polja (v. gore). Srpske vile mogu biti pokatkad dobri, pomažući demoni, ali su one u osnovi svirepe, osvetoljubive, kapriciozne; one oduzimaju ljudima pamet, vuku ih u dubine da ih tu udave; kralju Vukašinu ne daje vila da podigne Skadar; Miloša Obilića ubija vila zato što ima lepši glas od nje. U Vukovom rečniku s. v. baždarina nalazi se citat:

Na vodici vila baždarica,

Te uzima tešku baždarinu:

Od junaka oba crna oka,

A od konja noge sve četiri

(upor. i pesmu ,Marko Kraljević i vila vodarica', iz III knjige Petranovićeve zbirke, stih 126 idd). Nesrećnik koji nagazi na vilinsko kolo, ili večeru, ili inače čime uvredi vile (Vuk, Rječnik, s. v. vila), neka sam sebi pripiše posledice, jer za tu krivicu ima da izgubi oči, ili obe ruke, ili i sam život. I samo ime vilino može biti tabu: u Banatu vile se često zovu divne (onako kao što se Erinije eufemistički nazivaju eumenidama = naklonjenim, milostivim boginjama). Vila može biti verna prijateljica ljudima koje sama izabere, ili koji je, junaštvom ili lukavstvom, sebi potčine; ali njena ljubav uvek ima u sebi nečeg odbijajućeg, božanski rezervisanog, njena nežnost puna. je skrupula. Ona miluje svoju decu, žali junake, ali samo kad ovi spavaju i kad je ničije oko ne može videti. Niko ne vidi njenu žalost i njenu radost, nikome ne otvara ona svoje srce — njeni osećaji ostaju za smrtne ljude nerešena zagonetka.
Majka Jugovića zadržala je, dakle, i u docnijoj, jako racionalističkoj poeziji, svoju vilinsku psihologiju i karakter.
Čajkanovićevim opaskama koje se tiču mrtvačkog kulta i vile ne mogu se činiti nikakvi prigovori. To vredi, uglavnom, i za njegov prekor pevaču realisti i racionalisti što „je u čarobni mitološki aparat starinske srpske epopeje uneo prozaičnog, sterilnog hrišćanskog Boga, od gorske vile načinio običnu dvorjanku, iz grandioznog pogreba epskih junaka oduzeo svu poetsku draž i načinio ga nerazumljivim". Da je hrišćanski Bog „sterilan" za poeziju, to je odavno utvrđeno, posebno u tzv. svađi oko hrišćanskog čudesnog na kraju XVII i na početku XVIII veka. Ali, srećom, kako je sam Čajkanović utvrdio, pevač realista i racionalista nije „od gorske vile načinio običnu dvorjanku". S pravom ljut na njega zbog „sterilnog hrišćanskog Boga" i zbog ogrešenja o pogrebni obred, Čajkanović mu bez dovoljno razloga upisuje u greh kontradikciju između prvog i drugog dela pesme.

Ma koliko grešio u pojedinostima, pevač nije pogrešio u osnovnom: očuvao je od početka do kraja pesme „vilinsku psihologiju i karakter" majke Jugovića, a to je dovoljno za jedinstvo koncepcije koje obezbeđuje jedinstvo utiska. Sem toga, vila može da uzme oblik labuda, ali isto tako može da uzme i oblik žene — i tu osobinu vilinu, bez obzira na pogrešne pojedinosti, pevač je prikazao bez kontradikcije. Naposletku, i naduvanje i raspadanje majke Jugovića na kraju pesme ne samo da ne protivreči vilinskom karakteru nego je u punom skladu s njim: to je neobičan bol neobične ličnosti, to je demon koji se naduva i raspada. Prema tome, jedinstvo koncepcije i jedinstvo utiska uglavnom je očuvano.

Daleko od „direktnog prekora" i „indignacije", od „kritike" i „znakova čuđenja", pevač se divi majci Jugovića i peva o njoj da bi joj se i drugi divili. Po svemu sudeći, on nije ni hteo da peva o vili nego o neobičnoj ženi, o majci koja se posle pogibije muža i sinova našla u muškom položaju i pokušala muški da se ponaša — neprosečno, neprirodno, kao glava porodice, kao mitsko biće, kao vila. On je, očevidno, pribegao mitu da bi izrazio ogromne razmere kosovske nesreće, za čije bi predstavljanje postupak prosečne srpske majke i srpske žene bio isto toliko nedovoljan koliko i jedno slovo za pisanje knjige.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi