|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Stari uskrsni običaji na području Čitluka
Za temu svog seminarskog rada izabrala sam napisati nešto o načinu pripremanja
i slavljenja Uskrsa na području Čitluka i njegove bliže okolice.
Uskrs je za nas kršćane najveći blagdan. Kršćani ga doživljavaju kao važan,
središnji događaj spasenja i kao navještaj Uskrsnuća. Uskrs i nastanak
proljeća se uvijek isprepliću, njihovim se približavanjem u svakome budi
želja za obnovom, buđenjem i novim početkom.
Dolaskom korizme, svaki vjernik bi trebao odrediti svoju žrtvu koju bi
izvršio u nadolazećih 40 dana. To je poziv za sve nas na veći post, molitvu,
pokajanje, žrtvu da bi osjetili što dublje na svome tijelu Kristove patnje.
Često bi se dogodilo da se ta pokora postane i stalnom
odlukom. U tome je bio bit Uskrsa i korizme; pokušati se popraviti, doživjeti
muku i pokornost kao mali dio naše žrtve za sve što je Isus Krist učinio
za nas vjernike.
Doživaj Uskrsa danas i prije nekih 50 godina je bio pomalo drugačiji,
neki su običaji potpuno izgubljeni, neki sačuvani s malim promjenama.
Priču o njihovim običajima, načinu života i razmišljanja u vrijeme korizme
i Uskrsa nam pričaju Božica i Viktorija, dvije kazivačice iz bliže okolice
Čitluka.
POKLADE
Božica: „Za poklade ili ko što naš narod rekne 'Mačkare' bi se pekli uštipci.
Ovo je dici bilo najdraže, nije se moglo ostat od njih, šta su sve oblačili
na se. Undan bi dica takva namačkarena odala po kućama po komšiluku. Nakupi
se njih desetak, pa se vesele i svašta nešto glume prid vratima. Davalo
bi im se svašta kad bi ti došli. Najviše bi davali smokava suvi, oraja,
uštipaka, kocku šećera ili šta bi se imalo u kući. Ta nije ko danas, da
se samo pare dile. Čim im dadneš danas krofnu, ono neće, samo bi za pare.
Zaistinu nije tako bilo prija!
Dadneš mu prija suvu smokvu, ko da si mu dao ne znam šta. Dadneš im malo
štruce, jedu je ko da je od šećera.“
Viktorija: „Neko bi za mačkare palio i krnju, neko ne bi, to kako je ko
tijo i volio.
Tome su se dica uvik najviše veselila. Tad bi naši stari pivali poklade,
opušćali bi se tako prije nego što se uniđe u korizmu. Pravilo bi se za
ručak u kućama nešto masno za pojist da se čeljad najede jer će sutra
počet korizma i odricanja. Neki su zvali ovo vrime i mesojeđe.
Skoro pa se moralo pojist nešto masno jer ko što su govorili 'nema mrsa
do Uskrsa'.“
KORIZMA
Božica: „Post bi počinjo na Čistu sridu ili Pepelnicu. Taj dan bi se provodio
samo o suvu kruvu i vodi, ništa drugo se ne bi smilo pojist. Stari su
uvik govorili “Čista srida očistila criva.” Kad bi no se kuća
čistila, mater bi uzela mrsne sude di je kuvala čorbe i graja i sve ćuture
što je imala i onda bi to oprala dobro. Nije se smilo u korizmu uć sa
masnim sudima.
Korizma je bila posna, nije se puno smilo masnog ist, tribalo se žrtvovat
koliko je ko mogo i tijo. Išli bi na Čistu sridu u crkvu svi k misi na
pepeljanje. Došo bi svak polako u redi i prid oltar, pa fratar svakom
po mrvicu pepela prospe na glavu. Dok to prosiplje, kaže fratar : „Sjeti
se čoviče da si prah i da ćeš se u prah vratit.„
Čim korizma dođe prvi dan, odma se zapostilo i tako znači četrdeset dana.
Undan kasnije neko bi postio tri dana, neko i čitavo vrime do Uskrsa.
Tribalo se unda ispovidit da se moreš pričešćivat kad dođeš k misi, da
se dobro pripremiš za Uskrsa. More ispovid trajat do Duhova,
al ko se tijo ispovidit, ispovidio bi se prije. Ali svak se moro ispovidit,
jer kaže tako 3. crkvena zapovid, da se moraš bar jednom na godinu ispovijedit
i pričestit.
U vrime korizme ne bi bilo udaje, nit ni se iko prosio ni ženio dok ne
prođe Uskrs, tek undana. A postilo se žestoko. Odrekne se ko oće, čega
misli da može, ili se naćera da bar u korizmi nešto uradi što se ne more
naćerat kroz godinu.
Neko bi zavitovo čitavu korizmu bit samo o kruvu i vodi, puno nas je tako
radilo. Danas to jedva iko odluči, samo možda ovo nešto od starije čeljadi.
Ništa se masno nije jelo, petkom bi vazda bi strogi post, samo bi se jelo
kruva i pilo vode. Jednom sedmično bi se jelo meso, a to
bi bilo obično sridom. Ko što se za Božića za pripremu išlo na zornice,
tako se za Uskrsa išlo na Put križa u crkvu. Petkom bi se tad molile Isusove
krunice.
Ne bi svak to vazda išo, ko bi mogo od čeljadi otišo bi se pomolit. Malo
je bilo čeljadi što su imali molitvenik i mogli moliti pobožnost križnoga
puta. Samo bi poneko imo očenaše pa su mnogi molili oni, ostali bi se
nekako snalazili. Običavalo se uvečer sist svi skupa i molit se
Bogu, čitava familiji se okupi i pokorno se moli, vazda se Gospa pozdravljala.
Svake subote i nedilje bi se škropila i blagoslivljala kuća. Inače se
nediljom isprid crkve vazda plesalo kolo, al kad bi došla korizma, nije
se puno izlazilo ni veselilo, odman poslje mise se iđe kući ili iđeš s
momkom ako ga imaš. Jedino što se pivalo kroz ovo vrime ti je bio Gospin
plač. Divojke bi pivale vazdan, četrnest je tude lista.
Svaki dan bi se to pivalo, išli bi vazda u nekog, pa ko te zovne da dođeš
u njeg, lozu naslaži i uprti i ponesi u njiovu kuću. Orio bi cili Čitluk
od pivanja, orilo bi na sav glas.
Iđeš s posla, nosiš đubre na njivu i pivaš iz sveg glasa. Sve se orilo
plačem, di se god išlo. Ili dok radiš pa se umoriš, malo sidneš i svi
odma pivaju plač. Čuješ doli neđe s njive piva li se piva, a sve sino
pokupljeno, ništa nema na podu. Radi se i piva u isto vrime. Bilo je sve
lipo i veselo koliko je moglo bit, niko ne bi mrzio nikog, svima bi bio
'Faljen Isus'.
I cure i momci bi sidili skupa, ne bi niko bio podiljen. Danas više niko
neće da piva plač. Da danas iziđeš i počneš vani pivat, svi bi rekli da
si poludio. A prija je sve to bilo fino i normalno.“
Viktorija: „ Ma korizma ti je bila samo skrušenost, skromnost i Gospin
plač. Uvečer ja iziđen vani, prikrstim se i svi bi undan izlazili iz kuća
kad bi me vidili, okupilo bi nas se puno isprid kuće i pozdravljali bi
Gospu, molili litanije, zahvaljivali bi Bogu. Bilo je to vazda lipo vrime,
čistili bi kuću, sve bi se pripremalo polako, al važnije ti je sinko od
sveg toga bilo očistit dušu, od grija i svega nečistog. Samo se Bogu molit
tribalo i pivat Gospin plač, ništa drugo. Svaka je nedilja imala ime svoje.
Prvo išla Čista, to je prva nedilja posli Čiste sride. Pa undan Pačista,
Bezimena, Sredoposna, Gluva i Cvitna nedilja. Na gluvu nedilju bi se u
crkvi pivalo bez ičega sa strane, sve bi po crkvi bilo pokriveno, niđe
ničeg nije bilo“.
CVJETNICA
Viktorija: „Vako ti je bilo. Dan prija cvjetnice bi se išlo ubrat raznog
cvića, sve što bi cvatom bilo procvalo. Najviše bi se bralo ljubičica,
al ubralo bi se uz to još šta bi se našlo, nije to bilo važno. Undan bi
se to stavilo u vodu, pospulo se kršćenom soli i molilo bi se Virovanje.
Ujitra kad se ustane, prija sunca sva se čeljad time treba umit. Prvo
se znači prija umivanja prikrsti i undan bi se opet izmolilo Virovanje.
Undan se umije onom vodom, pa cvićem. Za cvjetnicu se u crkvu nosile sviće,
danas to više ne rade, jerbo bi se u vlikoj gužvi danas mogo
neko zapalit, ne paze više ko šta smo mi prija. Na taj bi se dan išlo
u crkvu i svi bi nosili palmine ili maslinove grančice, ili ako nisi to
imo, ukršiš neku drugu granu, ko da je bilo važno kakva je. Glavno da
je procvitala. I to bi se u crkvi undan blagoslovilo i kad bi se došlo
kući, to bi zatakli za prozor, il mi bi najviše zakačili za raspelo u
kući. To svako di je tijo stavio. To smo stavljali da nam štiti kuću od
nevrimena i gromova, i da čuva čeljad u kući kroz godinu, da nam se svima
smiluje Bog.“
Božica: „ U nas bi ustala sva čeljad u zoru, iznili bi isprid kuće lavor
sa cvićem da se, ko što ćaća kaže, umiju anđeli. I undan bi se svi izredali,
umili u tom cviću zbog lipote i da nam obrazi i duša budu čisti u vrime
korizme. Išla bi dica prija mise u crkvu da pomognu u kićenju oltara,
išli bi okolo po selu i kupili čeljad što bi tila doć pomoć u crkvi. Mi
divojke bi sadile neko cviće prija korizme, pa bi donile to undan u crkvu
da se okiti oltar. Na Cvitnicu je uvijek bila puna crkva i mladog i starog
naroda, sve bi bilo lipo okićeno i veselo. Na misi bi se pivalo i blagoslivljale
bi se grane što bi svak ponio i undan posli mise bi se klanjalo oltaru
što su uvik lipo okitila dica. A što bi iz crkve donili grane blagoslovljene,
neke bi okačili bi po kući, a neke bi kasnije i sačuvali do sljedeće godine,
pa bi za Čistu sridu to zapalili kod pepeljanja. Stari su vazda te grančice
nosili na njive u šenicu da šenica bolje rodi. To bi se išlo prija zalaska
sunca zabost u njivu. Mater bi malo tad blagoslovljenog cvića znala metnit
pokojnima na grob.“
VELIKI ČETVRTAK
Božica: „Na Veliki četvrtak počnu zadnje pripreme za Uskrs. Jelo bi se
za ručak zelje, neko bi brez mesa kuvo, neko bi malo i mesa stavijo, al
u Evanđelju kaže da treba samo gorko zelje. Veliki tidan bi se slavio
tako da se u ponedeljak, utorak i sridu smilo radit po zemlji, a undan
kad dođe Veliki četvrtak samo se smilo do podne, kasnije ništa. Od podne
na četvrtak do petka u podne se ništa ne bi radilo, ko što bi no rekli
'ne dira se u zemlju'. Na Veliki bi se četvrtak vezala crkvena zvona i
tako bi ostala svezana sve do Velike subote. Molili bi se Križići. Tribalo
bi se do podne izmolit sto Očenaša, sto Zdravo Marija i deset Slava Ocu
za oprošćenje grija. Prikrižilo bi se sto puta i undan bi se uz to izgovarala
pjesma:
'Dušice grišna,
Bud u viri kripna.
Kada poješ putovat,
uskim putem,
tisnim klancem
srišće tebe
duh nemili, duh nečisti;
Pitat će te:
Dušo grišna,
Il si moja il Božja
Nisam tvoja, već Božja.
Ja sam rekla
na blag danak
na Veliki četvrtak,
sto križića,
sto Jezusa,
sto Amena,
sto se puta prikrstila:
U ime Oca i Sina
i Duha Svetoga. Amen.'
VELIKI PETAK
Viktorija: „Na Veliki petak bi se ujitra išlo u crkvu. Danas se to sve
primistilo navečer. Oltar bi bijo sav prazan, sve se očistilo i postilo
se strogo. Ustala bi za zoru sva čeljad i undan bi se molile 33 krunice.
To se tribalo izmolit do podne, ko bi mogo. A kako ćeš ih pribrojat da
su
33 kad je slabo ko imo očenaše. Pa smo uzimali neke špage ili šta imaš,
pa na to veži kamenčiće. Pa kad izmoliš jednu, vadiš iz džepa kamenčić
i nekako to svežeš i nastaviš molit. Tribalo se snalazit, nije svak mogo
imat očenaše. „ Božica“ Na Veliki petak se nije ništa smilo raditi. Šta
se moralo jedino radit je da se strogo posti i iđe na Put križa i obrede.
Nije se smio raditi ni najmanji poso. Na misu bi svak išo, bila
bi uvik crkva puna mlade i stare čeljadi. Tad se kantala muka i ljubio
bi se križ što bi ga stavili prid oltar. On bi bijo pokriven dvanest dana
i undan se otkrije na ovi dan. Svi bi stali u red i išli naprid do oltara
da poljubimo križ. To je uvik išlo u tišini, čule bi se nekad babe što
plaču kad ljube križ. Za ručak bi se napravilo nešto malo, nije se smilo
puno pojist jer se postilo, malo beskvasna kruva i ako mater još nešto
donese sa njive. Svi bi popili posli ručka po redu malo crnog vina na
spomen Isusove muke.
VELIKA SUBOTA
Viktorija: „Na Veliku subotu bi se pripremalo kući šta će se nosit na
blagoslov u crkvu od rane. Išlo bi se k misi uvečer i tad bi se palila
vatra prid crkvom. To bi se radilo ili tad, ili u cik zore prid Uskrs.
Dica ti se okupe u krugu i undan se zapali vatra, fratri to zapale i poškrope
i unda bi se zapalila svića od tog plamena i to bi se unosilo u mračnu
crkvu. Prvo bi unišli fratri pa i undan svi ljudi. Kad bi svi unišli,
palili bi svoje sviće i sva bi se svitla upalila. Nosili bi ranu na blagoslov,
stavili bi u košare nešto kruva, malo uz to mesa ponesi il pršuta i vako
suvog mesa, šta se ima i malo jaja obojenih da to blagoslovi fratar. Prvo
bi bilo bdijenje i undan misa na kraju. Ko stigne posli mise prvi kući
govorilo se
da taj bude cijele godine najvridniji. Blagoslovljena rana se nije smila
jest u subotu. Nije se smila ni primirisat, govorili su da je to grij,
a kamoli da se jede.“
Božica: „Iz crkve bi se nosio kući ugalj ko sveta vatra, i palilo bi se
ognjiste koje se prije tog izgasilo. Neko bi stavlja uglja u polje i u
njive da bi sto bolje rodile i bile blagoslovljene.“
BOJENJE JAJA
Viktorija: „Mi bi vazda na Veliku subotu počeli kuvat i bojit jaja. Nije
se ni tad tribalo radit,al su se jaja mogla pravit. Pored jaja se peko
i kruv, pravila bi mater, ko što je ona govorila 'Uskrsnu pogaču'. Jaja
bi se bojila ujutro i undan bi se u podne išlo na Križni put pa bi se
posli
toga dici dilila jaja prid crkvom. Kad bi se ditetu dalo jaje, to uvik
bio sretno ko niko. Dica bi skupljala ta jaja, pa da mogu probrat najtvrđe
za tucanja na Uskrs. Kad bi se ujitra trebala bojit jaja, svi bi ustali
zarana i okupili bi se u kujini. Nije tad ko danas bilo umjetnih boja
i čuda, nego smo se snalazili kako znamo. Mater bi u lonac ugrijala vode
i stavila bi luka. I undan bi to dvajes minuta kuvalo, dodavali bi malo
kvasine i soli da ne puknu. Kad bi koje jaje puklo, dica bi se uvik ljutila,
pa je mater pazila kako će ih kuvat.
Kad bi izvadili jaja, bila bi neke svijetlo-smeđe boje i undan bi to mi
premazivali slaninom pa bi se jaja lipo sjajila. I danas vidim da rade
žene tako ko mi, takva budu lipša sto puta nego kad im nalipe svačega.
„
Božica: „Moja bi mater uvik slala mene i sestru da iđemo brat neke biljke
da zalipimo na jaja. Kad bi nam se jaja oladila, oblipili bi ih listovima
diteline, mrkve ili laticama nekog cvića, šta god bi našle. To bi undan
umotali u tanke čorape i ostavili u vodi nešto malo vrimena, pa kad budu
gotova, premazali bi ih slaninom da se lipo sjaje. Naš bi dedo vazda imo
one šarene kokoši viraunke što su no im jaja skroz tvrda, ko što no kažu
'ko kamen.' Al su bila mala, pa bi uvik svako skonto da je to od viraunke
i ne bi se tijo tucat š njime.“
USKRS
Božica: „Na Uskrs bi se rano ustajalo i nikom nije bilo krivo kad bi ih
se probudilo jer je Uskrs. Dica su jedva čekala da se potucaju, a nisu
ni oni stari bili manje za toga. Prvo šta bi se uradilo ujitra je da bi
se ona jaja blagoslovljena na Veliku subotu ogulila i stavila na tanjir,pa
bi se posolilo kršćenom soli iz crkve i undan bi se izmolilo Virovanje
i sva bi familija to pojila natašta. Svak je moro pojist malo, nije se
moglo ić na misu dok se svak ne osoli.
Dobro se je pazilo da koja mrvica blagoslovljene ne pane na zemlju i pogazi
se. Ne bi se ništa bacalo od rane, a i kad bi se nešto moralo bacit, moralo
se prija tog poljubit. Da se ne poljubi prija, to bi bijo grij. Kad bi
to svak pojo, išlo bi se na misu. Sva bi se familija spremila u finu robu,
ne bi niko smija ostat u kući. Isprid crkve bi cure posli mise počele
kolo, pa bi se tu malo pivalo i proveselilo. Čestitali bi svima 'Sritan
Uskrs', potucali se malo sa prijateljima i išli kući na ručak s familijom.
Za ručak bi se napravio japrak i sa tim malo bravjeg mesa, ili
zelja što se nađe s njive i malo s tim isto mesa, 2,3 rebra. Pilo bi se
domaće vino. Za ručak se prikrsti, izmoli virovanje i undan ko što i uvijek
prid ručak izmolimo :
'Blagoslovi Bože nas i svete tvoje darove koje ćemo blagovat i uživat,
da nam bude tilu na pokripljenje. Po istom Kristu Gospodinu našemu. Amen.“
Viktorija: „Prija ručka bi morali svi dobro oprati ruke, jer ne moreš
uzimat blagoslovljenu ranu nečistim rukama. E undan kad bi svi to napravili,
okupili bi se oko sinije i sidili bi na drvenim tronošcima. Nije nas nekoliko
imalo di sist, al bi se nekako skupili. Jelo se drvenim
kašikama, nije se ni imalo puno za pojist, pa šta ko uvati, ali bili smo
zadovoljni. Prije ručka se sićan još jedne molitve što smo skupa svi molili:
Aleluj, aleluj, Gospe pomiluj!
Faljen Isus slavna Divo!
Daj ti meni dobar dar,
ja ću tebi bolji glas
od Isusa Sina tvoga.
Jutros ti je usrkrsno.
Na nebesa uzašo.
Daj mi ga, Gospe daj,
na umrli dan,
ko što je tebi na
jutarnji dan!
Poslije ručka bi se svi skupa pomolili za naše pokojne. Komšije bi posli
ručka dolazile da se potucaju, da se vidi ko ima jače jaje. Odalo bi se
po komšiluku, to se njih desetero iskupi iz kuće, najviše muškadija i
undan odaju od kuće do kuće. Dici to bilo najdraže. Tražilo se najtvrđe
jaje, pa kad nekom razbiješ, undan ti on mora dat to svoje jaje ko znak
da si ga pobjedio. Nekad se znalo danima poslije Uskrsa pričat o nečijem
jajetu koje je razbilo drugih tridesetak jaja. Nekad bi i djevojke momcima
poklanjale jaja što su bojile same. Svak je svakom poklanjo.
Na Uskrsni ponedjeljak bi isto bio svetac,se išlo k misi ujitra, došla
bi rodbina, ko nije došo dan prija, unda bi tad došo malo sist. Mlađež
bi vani plesala kolo. Tad se nije postilo. Jelo bi se što je jaja ostalo.
Ništa se od blagoslovljenog jela nije smjelo bacati. Ako je slučajno nešta
ostalo da se nije pojilo, undan bi se to dalo stoki ili se bacalo u vatru
da izgori. Neko bi od jaja što su ostala napravili nekakvu salatu, kuvali
bi se cili kompiri s tim ili bi se nešta smislilo, samo da ne propanu.“
ZAKLJUČAK
Uspoređujući ovo današnje vrijeme i današnje običaje koje mi izvodimo,
mogu zaključit da se dosta toga promijenilo. Mislim da su stari ljudi
prije, sudeći po ovom što su kazivačice opisale, više shvaćali i poštivali
značenje Uskrsa. Mnogo se njihovih starih običaja potpuno izgubilo. Poneki
su se događaji zadržali i dan danas, ali su ili promijenjeni, ili premješteni
iz kuća u crkve. Primjer toga je Gospin plač, koji su stari pjevali po
čitave dane, gdje god bi pošli, po kućama i vani. Danas se moli jedino
u crkvi, možda poneko od starih ljudi i u kući, ali radost u širenju te
pjesme dok se radilo i druželjubivost svih ljudi kad bi se okupili skupa
se izgubila. Baš kao što je jedna od kazivačica rekla: „Da danas iziđeš
i počneš vani pivat, svi bi rekli da si poludio.“
Također se promijenilo značenje odricanja u korizmi. Prije su se ljudi
više odricali, a imali su malo. Danas imamo previše, a odreknemo se nečega
bez čega itekako možemo, tek tako da se nešto učini za korizmu. Značenje
hrane i onoga što posjedujemo se najviše promijenilo, kao
što se i mijenja svaki dan i uvijek će. Primjer toga su Poklade, kad su
kazivačice ispričale da su djeca bila zadovoljna kockom šećera i kruhom,
a danas se zadovoljavaju samo novcem.
Gledajući sveukupno, sve što se radilo prije nekih 50 godina se uglavnom
promijenilo jer svakim danom sve postaje novije,a staro se baca u zaborav.
Moram priznati da nisam bila upoznata sa dosta ovoga što su kazivačice
radile sa svojim obiteljima u uskrsno vrijeme. Naša baština i naši običaji
su nešto što bi se trebalo širiti i čemu bi trebalo pridavati više pozornosti.
Jer ipak, što ćemo mi za nekih 50 godina moći ispričati našim unucima
o našim uskrsnim i li svakodnevnim običajima?
PODACI O KAZIVAČIMA:
1. Božica Sušac ( djevojačko prezime Pehar), rođena 1937. godine u Gradnićima.
Prebivalište: Podgreda, pored Čitluka
2. Viktorija Martinović ( neudata), rođena 1934. godine u Blizancima
Prebivalište: Blizanci, pored Čitluka
Snimljeno: u Čitluku, 29. i 30. Siječnja 2011. godine
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
