POCETNA STRANA

Jasunari Kavabata (14. jun 1899 —16. april 1972) bio je japanski pisac i prvi Japanac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost (1968. godine).

Život i delo

Jasunari Kavabata je rođen u Osaki 1899. godine. Imao je teško detinjstvo, ostao je bez porodice kada je bio veoma mali, pa je živeo samo sa dedom do svoje sedme godine, kada je i on umire. Nakon toga neko vreme živi u internatu jedne srednje škole, a potom odlazi u Tokio i tamo upisuje prvu elitnu gimnaziju.
Kavabata dalje nastavlja svoje obrazovanje kao student 1920. godine na Tokijskom carskom univerzitetu, gde studira japansku književnost. Nakon diplomiranja na univerzitetu 1924. godine, Kavabata sa Kataoka Tepeijem, Jokomicu Riićijem i drugima osniva časopis ”Bungei đidai” (Književno doba”). Oni stvaraju nov pravac u japanskoj književnosti i nazivaju se neosenzualistima. Ovaj novi vid stvaralaštva je poznat i kao ”književnost osećanja”. Neosenzualisti naglašavaju važnost osećanja i zalažu se za smenjivanje ”beživotnog, objektivnog, pripovedačkog jezika”, koji je odlikovao realistične pravce, a pogotovo revolucionarnu proletersku književnost. Kavabata smatra da bi u tom novom jeziku japanskog romana pripovedač ili neki njegov junak trebalo da govore ponekad nedovršeno da bi čitaocu dao puniju sliku ličnosti, njihovog sveta, vrednosti i dr.
Kavabatina dela možemo podeliti na period pre i posle drugog svetskog rata. Za vreme predreatnog perioda možemo izdvojiti njegova dela poput „Ptice grabljivice i druge zveri“, „Junak sahrane“, kao i čuveni roman „Snežna zemlja“ koji je osvojio dosta književnih nagrada brzo pridobivši pažnju velikog broja čitalaca. Tokom sukoba Japana sa Kinom Kavabatine priče su bile veoma popularne među običnim ljudima, tako da je budio nostalgiju vojnicima koji su bili daleko od otadžbine.
Tokom drugog svetskog rata, Kavabata je jako malo pisao i više se bavio izučavanjem japanske klasične književnosti, ali čim se rat završio Kavabata je počeo puno da piše. Prvi roman koji je izdao posle rata bilo je delo „Hiljadu ždralova“ (napisan 1949. godine). Ubrzo se nižu i druga dela poput: Zvuci planina (1953), Jezero (1954), Prolećni dan (1954), Sporedna ulica (1954), Čovek iz Tokija (1954), Supruzine misli (1954).
Tokom svog života Kavabata je napisao preko stotinu kratkih priča. Jednom prilikom je izjavio kako su mu te priče najomiljeniji radovi. Većinu je napisao tokom dvadesetih godina svog života, ali ih je nastavio pisati i i tokom posleratnog perioda kada je bio u vrhuncu umetničkog stvaralaštva.
Kavabata je Nobelovu nagradu za književnost dobio 1968. godine tako postavši prvi Japanac koji je dobio ovu značajnu nagradu (kasnije će i Kenzaburo Oe dobiti ovu nagradu postavši tako drugi pisac iz Japana koji ju je dobio). Obrazloženje za dodeljenu nagradu bilo je: za pripovedačko majstorstvo, koje sa velikom osećajnošću izražava suštinu japanskog duha.
Godine 1972. Jasunari Kavabata izvršava samoubistvo ne ostavivši ni jednu poruku za sobom. Kao suprotnost tome Kavabata se ceo život zalagao za život govoreći dosta o besmislenosti samoubistva. U svom eseju „San na samrti“ napisao je reči koje je u sličnom obliku ponovio čak i na dodeli Nobelovih nagrada:
Koliko god čovek bio otuđen od sveta, samoubistvo nije oblik posvećenja. Koliko god vredan divljenja čovek bio, on je daleko od domena svetaca ili mudraca.

Ljubav u delima

Od malena nas uče da su ljudi viša vrsta od životinja. Na pitanje po čemu se ljudi razlikuju od ostalih živih bića mogu se dobiti razlićiti odgovori. Lingvisti će, na primer, reći da je govor ono što čoveka odvaja od životinjske vrste. Taj govor, iako se u drugačijim vidovima može naći kod nekih životinja (pčela, delfina), je poseban jer je artikulisan.
Oni koji govore da su ljudi jedina intelektualna bića i nisu preterano informisani. Štaviše, životinje često znaju biti razumnije od ljudi.
Romantičari i književnici će, konačno, reći da je ljubav ono što uobličava ljudski rod. Kod životinja će pre biti da je reč o potrebi i zavisnosti o parentalnoj jedinci.
Širom sveta, za reč ljubav postoje različiti nazivi, pa shodno tome se i u različitim kulturama ona različito shvata i iskazuje.
Za ljubav na zapadu kruži glasina da se iskvarila usled remećenja sistema moralnih i društvenih vrednosti. Naravno, postoje izuzeci koji se ni ne vide u moru izveštačenosti.
Ovde ljubav sve više biva oslobođena svakog tabua, i sve veći broj ljudi biva marketinški podstaknut da voli i da je ispoljava. Sve je operisano, plastificirano i ubačeno u klišee.
Rečenica 'volim te' postaje fraza, i ljudi je sve češće izgovaraju bez ikakvog osećaja odgovornosti za izgovoreno, nelagodnosti zbog neprikladnog, niti razmišljanja o izgovorenom.
Ipak, zapadnjačka ljubav je formalno i dalje ’slobodan građanin’, iako je dokazano više nego jednom da ljudi ne znaju šta bi od tolike slobode.
Na Istoku, konkretno u Japanu, su oduvek postojale određene norme i pravila ponašanja.
Ljudi iskazuju poštovanje jedni prema drugima na svakom koraku, i samim tim se više cene međusobno. Na Zapadu se persiranje prerasta maltene onog trenutka kada čovek postane punoletan.
U poslednjih nekoliko decenija, došlo je do globalizacije i do stvaranja, takozvanog globalnog sela, pa se i Japan, otvaranjem prema Zapadu, malo izmenio. Ali u samoj srži njihove kulture i dalje počiva tradicija i pravila koja se duboko poštuju i retko kada krše.

Ljubav je u Kavabatinim delima prikazana u više vidova. Sa sigurnošću se može reći da je ovo jedan od glavnih motiva njegovih priča. Budući da je u većini priča težište usmereno na psihologiju protagonista, svakako se u velikoj meri projavljuju emocije likova, njihova opažanja i razmišljanja.
Ljubav prema ženi se, na primer, pojavljuje u dva oblika u Kavabatinom pisanju. Prva, koja je ujedno i bezazlenija i bezbrižnija se ne može sa sigurnošću tako ni nazvati. To je više neka vrsta uzvišene naklonosti, opčinjenosti iliti divljenja sa iščuđavanjem, koja je tipična za japanski narod i proističe kao prirodna tekovina njihove kulture i običaja. Na taj se način Šimamura odnosi prema Joko, kao i student prema igračici Kaoru. Taj odnos bi se jedino mogao obeležiti epitetom ljupkosti, ali naklonost i pažnja koju muški likovi posvećuju nikako ne prevazilazi misaone niti prijateljske okvire, pa se na taj način zadržava na nivou nižem čak i od platonskog, a svakako ne prelazi granicu smernosti. Fizičkog kontakta u ovakvim odnosima gotovo da nema, a i sami razgovori su nečesti i zbijeni, puni učtive snebivljivosti.
Ipak, ni naklonost nije naivna, jer su za Japance to veoma potresne veze, što vidimo kada student plače na kraju kada odlazi. Ovakav odnos je sasvim prirodan među Japancima, i ne postaje čudan čak ni kada student otkriva da je Kaoru mlađa nego što je mislio.
Druga vrsta ljubavi je nešto što je bliže zapadnom svetu, barem kada je ophođenje u pitanju. Za razliku od naklonosti, koja, u svoj svojoj dražesnosti, ne prevazilazi okvire prijateljstva, ova definitivno sadrži određene odlike romantične veze. U razgovoru Šimamure sa Komako se naziru tačke koje umnogome podsećaju na zapadnjačke, pa bi se možda mogao izvući zaključak da, kada je ova vrsta ljubavne veze u pitanju, ipak postoje neke univerzalije u kulturama koje su toliko različite. Komako, na primer, na neki način podseća i na dame iz realističnih romana najboljih evropskih pisaca, jer, iako je otmena i dostojanstvena na sasvim drugačiji, japanski način, kako to priliči samo gejšama, pred Šimamurom doživljava transformaciju. Naime, baš kao i dvorske dame, ona otkriva svoju ženstvenost i pravu stranu tek onda kada se nađe pred čovekom koji je čini ranjivom.
S druge strane, i kod muških likova se naziru osobine svojsvtene za zapadnjačke protagoniste. To se najbolje vidi kod Šimamure, verovatno zbog toga što je njegova psihologija najprodubljenija. Kod njega se jasno ocrtava zbunjenost enigmom koju predstavlja žena, i samim tim nesposobnost razumevanja Komakinog ponašanja. Ono što je drastično drugačije od života na Zapadu je ta, štaviše, normirana konzervativnost pri ispoljavanju osećanja kod Japanaca.
Nije teško primetiti da nijedan dijalog u Kavabatinim delima ne sadrži u sebi emotivnu prezasićenost. Često se dešava da razgovor zamire na mestima gde bi se u zapadnjačkoj književnosti očekivala kulminacija određenog odnosa. Tako Šimamura, a i sam Kavabata, prekida razgovor, odnosno pripovedanje opažajima prirode. Takođe, Japanci nikada neće koristiti zapadnjački oblik izjavljivanja ljubavi: ”Volim te.”, prvenstveno jer to uopšte nije u duhu njivog jezika , a jezik je delimično odraz društvene stvarnosti. Oni očigledno ne koriste toliko reči da se iskažu pa samim tim njihova osećanja dobijaju na tajnosti i svetosti. Ako čovek ćuti, to ne znači da ne oseća ništa, a ovo pravilo definitivno važi za japansko življe.
Ljubav žene prema muškarcu je, pak, bliskija zapadnjačkim shvatanjima. Žene koje su obeležile Kavabatina dela su svakako Komako i Kjoko. Ljubav koju Komako oseća je ljubav do srži, ona koja promeni i izludi čoveka.
Iako to nije jasno iskazano u tekstu, nije teško doći do zaključka da se ona sva predala toj ljubavi. Ona je gejša, što je samo po sebi pomalo neshvatljiv pojam na zapadu, pa je grub epitet koji neminovno ide uz njih ’uvažene prostitutke’. Istina je da je ona slobodna žena, koja je pritom veoma učena (konkretno Komako svira samisen), koja može da odbije da ide kod klijenata koji joj se ne dopadaju. Komako to svesrdno i čini, i to sve da češće da bi posećivala Šimamuru. Kako se bliži trenutak njihovog rastanka, ona sve više svog vremena odvaja za njega. Njena žrtva i tragičnost, koju ne može razumeti svako ko ne poznaje japansku tradiciju, je utoliko veća upravo stoga jer se zaljubila, što gejše nikako ne bi smele, jer to ne valja za posao. Ipak, ona ne mari za to, i ostaje slobodnog duha. U svojoj slobodi, ona često navraća kod Šimamure pijana, njeno ponašanje je krajnje čudno i promenjivo, iako Šimamura ne izvodi nikakve negativne zaključke osim toga da je ne razume. Sam Kavabata kaže da se, za razliku od Komako, koja se sva ulila u Šimamuru, Šimamura uopšte nije ulio u nju. Ona jednom prilikom ističe da jedino žene mogu tako voleti, što je još jedno opšte mesto koje se može pronaći i zapadnije od Japana. Sve ovo govori o tome koliko ona zapravo teško podnosi ogroman pritisak situacije u kojoj se obrela, bez obzira na to što sve naizgled podnosi stojički. Ona je takođe, veoma svesna da će on otići. Na kraju, i sam njihov rastanak je protekao čudno. Akcenat uopšte nije na bilo čemu što se dešavalo između njih, nego na njihovom okruženju. Požar se može shvatiti kao simbolična oznaka rastanka, koji je bio neminovan, jer je njihov odnos, bez obzira na to koliko je ljubavi možda bilo u njemu, bio nemoguć.
Kavabata ostavlja priču skoro nezavršenu, na mestu požara, što još više potvrđuje neminovnost Šimamurinog odlaska, a Komako ostaje sa lešom Joko, i preuzima krivicu za njenu smrt jer smatra da je to kazna zbog veze za Šimamurom. U suštini, na Zapadu se verovatno taj odnos nikako ne bi smatrao nečistim i pogrešnim, pogotovo pod tim okolnostima, ali je očigledno da i sami likovi potvrđuju neuobičajenost svoje veze svojim suptilnim dramatičnostima u dijalozima i ponašanju.
Sem Komako, koja je zaista izuzetan i nesvakidašnji lik japanske književnosti, tu su i ostali ženski likovi koji svakako zaslužuju pomen. Donekle se može povući paralela između svih udatih ili naprosto zaljubljenih, odanih žena koje služe u poljzu svojim muževima, pogotovo između Joko i Kjoko.
One su žene čije je ponašanje mnogo lakše objasniti poznavajući kulturu Japana, jer ne predstavljaju izuzetak od pravila, pa samim tim i nisu toliko neuobičajene.
One su smerne i poslušne, i u njihovom ponašanju ima nečega poniznog, gotovo ropskog prema svome voljenom, koji im je gotovo gospodar. Joko, pak, robuje na drugačiji način od ostalih. Ona, brinuvši se o bolesniku za života, nastavlja to da radi i nakon njegove smrti, ali na taj način što se skoro potpuno predaje održavanju njegove slike. Ona redovno posećuje njegov grob, i Komako je naziva ludom, iz čega se može naslutiti da Komako ne odobrava tu vrstu robovanja mrtvima zbog sopstvenog prevelikog osećaja slobode i nazire se da smatra da je Joko umrla upravo jer je robovala mrtvima, jer i na kraju mahnito ponavlja da je bila luda. Svaka žali ovu drugu, i čini se da ne uspevaju da odobre shvatanja ove druge. Jokina smrt bi se mogla protumačiti čak i kao upozorenje za Komako, da se vrati svojoj slobodi, i da ne stremi ka nemogućem, tj. čoveku koji joj ne pripada.

Kjoko iz priče ”Mesec na vodi” se takođe brine o bolesniku. Nju za njega vezuje ljubav prema svakom trenutku provedenim sa njim, kojih nije bilo mnogo. Ona je požrtvovana žena koja nije odustala od muža koji je ostao vezan za krevet. Štaviše, ona pronalazi način da za njih dvoje stvori novi svet putem ogledala. Taj motiv drugog sveta se pojavljuje i u ostalim Kavabatinim delima (staklo prozora u vozu i ogledalo u ”Snežnoj zemlji”, ogledalo i fotografije velemajstora u ”Velemajstoru”). Ovde je ogledalo postalo sveti artefakt koji je povezivao njenog muža i nju čak i nakon njegove smrti. To je njihova sveta tajna, koju se zarekla da će čuvati od ostatka sveta onog momenta kada je ubacila ogledalo zajedno sa telom pokojnika. Ona, ipak, za razliku od Joko, ne strada u procesu ’robovanja’, nego je ogledalo naprosto nagoni na sećanja i ne da joj da zaboravi ljubav prema mužu. Ona na kraju, ipak nastavlja sa svojim životom, počinje čak i da pronalazi da je njeno telo lepo i gradi život sa novim mužem.
Žene, koje su samo pomenute u ”Velemajstoru”, su veoma nalik Joko i Kjoko. One, dakle, predstavljaju taj soj žena koje se brinu o svojim muževima, ali se ne upliću preterano u njihove poslove, iako uticaja na njih svakako imaju. To se pogotovo vidi kada Otakeova žena uspeva da ga nabedi da nastavi meč kada ovaj sazna da je velemajstor bolestan.

Ljubav prema umetnosti je takođe nešto od veoma velike važnosti za japansku kulturu. To je deo njihove filozofije i prepliće se sa moralnim načelima, kao i religijom i svakodnevnim životom. To je nešto što je nekada postojalo svuda na svetu, ali se u međuvremenu zagubilo i sada se može pronaći samo u tragovima, ali nikako u onom jeku kako je to bilo, na primer, u doba romantizma. Priča ”Velemajstor” govori upravo o ljubavi prema umetnosti iz koje proizilazi snaga da se izdrže postavljeni izazovi. Bez udela umetnosti i poštovanja iste, igra go ne bi bila to što jeste, niti bi imalo smisla toliko opširno je opisivati. Naravno, od svih Kavabatinih dela, čitaoci drugih kultura će imati najmanje razumevanja za ovo, jer je zaista teško razumeti šta to znači ljudima koji se bave ovom igrom. Pa ipak, ko se preneo u ličnost velemajstora Šusaija, moći će barem da pojmi snagu koja iz toga proističe, jer, da je velemajstor igrao tu igru bez ijednog višeg načela, on ne bi izdržao toliko dugo. Sam način na koji majstor igra uprkos svim poteškoćama je veličanstvena, a velemajstor je predstavnik te stare, umiruće struje koja čuva stare tradicionalne principe, kako igre go, tako i životne principe. Već sa Otakeom se može naslutiti da i u Japan polako pristiže nova struja, koja sve podvrgava pravilima i efikasnosti i polako briše entitet uzvišenosti u igri, i umetničkog udela u svemu tome.

Ljubav prema prirodi je još jedna od osobenosti japanske kulture. Oni veoma poštuju prirodu, i imaju praznike koji slave prolaznost, cikluse života. U Kavabatinim romanima često opisi prirode dopunjavaju ono što nije iskazano dijalozima, i na taj način daju na još većoj suptilnosti. O Šimamuri u više navrata saznajemo kroz njegova razmišljanja o prirodi, a ređe nam njegove reči govore o njemu. Tako, na primer, kada u vozu prvi put sreće Joko, on nju posmatra kroz pejzaže i pažnja mu je skrenuta ne njeno oko tek kada ono biva osvetljeno. U toku požara, kada Jokino telo padne sa galerije, on postaje svestan težine njene smrti tek onog momenta kada se seti kako ju je promatrao kroz pejzaže.
Isto tako je jedini put kada on podrobnije krene da promatra svoj odnos sa Komako zapravo onda kada mu na pamet padne điđimi. On tada snežnu belinu i trajnost đuđimija upoređuje sa trajnošću ljubavi i podređuje rok trajanja ljudske ljubavi životnom veku jednog odevnog predmeta, koji procenjuje na oko pedeset godina. Iz ovog razmišljanja se konačno trgnuo sa mišlju da je sigurno umoran, što možda sugeriše da Japanci zaista i ne razmišljaju previše o svojim osećanjima.

Zaključak

Emocije iskazane u Kavabatinim delima svakako imaju svoje sličnosti i različitosti u ispoljavanju u odnosu na ono kako smo mi navikli. Ponekad deluju preterano hladni i nezainteresovani, ali to ne mora ništa da znači. Na Istoku je sve često previše suptilno i u nagoveštajima da bi jedan amaterski poznavalac japanske kulture mogao da prodre u pravo značenje svega.

Sam Kavabata, ipak, naglašava pojedina mesta koja smatra bitnim, i to obično ponavljanjem čitavih rečenica. Ovakva isticanja očiglednog, dok mnoge druge stvari od kardinalne važnosti ostaju nerazjašnjene za zapadne književne standarde deluje previše stilski nezrelo i neadekvatno, ali se verovatno i to može opravdati razlikama u kulturi i nastojanjima da se izmisli novi pravac u umetnosti.
Jasunari Kavabata je svakako ostavio važno svedočanstvo o odnosima između ljudi u vremenu kada je Japan tek krenuo da potpada pod uticaj Zapada, a svaki prelazni period je kulturolozima svakako veoma interesantna tema za proučavanje.
Ljubav je, naravno, potekla od iste ideje, bez obzira na to koju je formu kasnije zadobila.
U svim Kavabatinim delima ona je, zajedno sa (ostalim) osećanjima, obavezan motiv bez kojeg ne bi bilo ni radnje, a ni likova. Možda je glavna osobenost Kavabatinih romana upravo to što je zbog urođene suptilnosti ljubav lišena patetike, koja je postala toliko omražena u svetu.

Literatura