EPILEPSIJA I STRUKTURA ROMANA FJODORA MIHAJLOVIČA DOSTOJEVSKOG

Apstrakt: Cilj ovog rada je da analizira ulogu epilepsije i epileptičnih napada Dostojevskog kao važnih elemenata iz kojih se izgrađuje struktura (forma i sadržaj) njegovih književnih dela (Gazdarica, Poniženi i uvređeni) i velikih romana (Idiot, Zli dusi, Braća Karamazovi). Koncept epilepsije i njene književne upotrebe kod Dostojevskog razvijao se uporedo i u međusobnoj zavisnosti od transformacije autorove književne forme - od romana tajne do romana tragedije i mitskog romana. Estetska dvosmislenost karakteristična za polifonijske romane omogućila je Dostojevskom da epilepsiju i epileptične napade poveže sa nekim od njegovih glavnih literarnih koncepcija - tajnom, autoritetom i čudom, tim "trima silama koje vladaju svetom". Epilepsija je, naročito u obliku ekstatične aure, povezana sa nerešivom zagonetkom nekoliko književnih likova, a isto tako i sa estetskom trijadom koju čine istina, dobro i lepota. Posebno, važna antinomija romana Dostojevskog koja pozitivno lepog čoveka suprotstavlja oličenju zla često oslikava epilepsiju raznih zagonetnih likova. Nepovoljan uticaj epilepsije na stvaralaštvo Dostojevskog ogleda se u čestim promenama narativnog stila. U velikom mitopoetskom romanu Braća Karamazovi epilepsija je dobrim delom istisnuta iz manifestnog nivoa glavnih autorovih umetničkih ideja, ali je delotvorna kao zagonetka kojom se manipuliše radi prikrivanja oceubistva.

Uvod

Nema nijednog velikog umetnika na čiji je život i delo epilepsija toliko uticala kao na genijalnog ruskog romanopisca Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (1821-1881). Dostojevski je od epilepsije bolovao još od ranog životnog doba, pa sve do kraja života, a epileptične događaje i likove opisao je u svojim književnim delima.
Nasuprot ranijim radovima koji su se bavili razmatranjem tipa epileptičnih napada i epilepsije kod Fjodora Mihailoviča ili su davali epileptološku analizu fikcionih epileptičnih likova i njihovih zločina, ovaj rad koristi sasvim drugačiji prilaz čiji cilj je istraživanje odnosa između epilepsije i strukture (forme i sadržaja) romana Dostojevskog. Naša namera je da ovim radom dospemo do razumevanja odnosa između kreativnosti i epilepsije na osnovu razmatranja prirode i snage velikih literarnih formi Dostojevskog. Epilepsija i epileptični napadi su važni elementi u gradnji strukture književnih dela Dostojevskog. Iz studije Rajsa, poznato je da "veličina Dostojevskog, u nijednom pogledu, ne leži u poricanju bolesti, već u njenom prihvatanju i ovladavanju njome, kao i u otkriću (zasigurno i u izumu) raznolikoh i polifonijskih vrednosti baš unutar svog patološkog stanja, koje je svesno i genijalno izrazio kroz umetnost."
Sintagma "polifonijska vrednost" potiče iz sledeće teze Mihaila Bahtina: "Dostojevski ... ne stvara neme robove, već slobodne ljude, kadre da stanu uz svog tvorca, spremne da se ne slože s njim, pa čak i da se pobune protiv njega. Mnoštvo samostalnih i neslivenih glasova i svesti, stvarna polifonija punopravnih glasova doista je osnovna odlika romana Dostojevskog".
Koncept epilepsije i njene književne upotrebe kod Dostojevskog razvijao se uporedo i u međusobnoj zavisnosti od transformacije autorove književne forme - od romana tajne do romana tragedije i mitskog romana.Ovaj rad će potkrepiti ovu tezu i ilustrovati način na koji su forma romana Dostojevskog i njihova složena, polifonijska značenja neraskidivo vezana za različita književna prikazivanja epilepsije.

Dela i likovi sa epilepsijom u romanima Dostojevskog

Kao što se vidi iz tabele 1 , dela Dostojevskog u kojima se nalaze likovi s epilepsijom i opisi epileptičnih napada protežu se na dugi vremenski period.

Tabela 1. Dela i likovi s epilepsijom

Da ne bi nastali nerešivi metodološki problemi, u tabeli 1 nisu navedena druga dela Dostojevskog u kojima čitaoci mogu posredno zaključiti da se radi o epilepsiji, na osnovu opisa psiholoških odnosno psihijatrijskih poremećaja pripisanih raznim likovima.
Iz sopstvenog iskustva dugotrajne epilepsije, Dostojevski je rano uočio da epileptični napadi, kao i periiktalne i interiktalne promene raspoloženja i otvoreno remećenje psiholoških funkcija, utiču na njegove stvaralačke napore. Ponekad su postiktalni poremećaji bili dugotrajni, a s dužim trajanjem bolesti bili su sve teži. Najveći problem Dostojevskom su stvarale ozbiljne smetnje pamćenja, pa je u pismu Strahovu (1871 ) napisao: "Otkad bolujem, često mi je bilo najteže posle napada epilepsije. Kad bi napad izbio iznenada, posle dužeg vremena bez napada, nastala bi izvanredna moralna teskoba. Hvatao bi me očaj. Ranije je ta depresija trajala oko tri dana posle napada, a sada čak i do sedam, osam dana". Ana Grigorjevna, supruga Dostojevskog, zapisala je u svojim memoarima za razdoblje 1878-1879: "Epileptični napadi su Fjodoru Mihajloviču ozbiljno remetili pamćenje, najviše pamćenje imena i lica; a zbog neprepoznavanja lica stekao je i mnogo neprijatelja. Čak i onda kad bi mu rekli svoja imena, ako se ne bi detaljno raspitivao, on uopšte ne bi bio u stanju da sebi predstavi ko govori" Uprkos problemima s epilepsijom u poznom životnom dobu, Dostojevski je u svojim delima često uspevao da epilepsiju iskoristi kao važnu temu i da koristi razne literarne postupke koji su imali za cilj da smanje nepovoljan uticaj epilepsije i da strukturu njegovih dela učine bogatijom i zanimljivijom.
Epileptični napad u pripoveci Gazdarica pogađa starca Murina. Dostojevski opisuje generalizovani toničko-klonički napad i dramatični učinak tog strašnog događaja u kome je telo starca u grčevima, a lice "nagrđeno od muka". Epilepsija se koristi kao sila u zapletu radnje. Tako se Murinu napad javlja upravo u trenutku kad pokušava da ubije Ordinova. U romanu Idiot (1868), uloge su zamenjene. Potencijalna žrtva ubice Rogožina je knez Miškin, koji boluje od epilepsije i dobija težak napad upravo u trenutku kad Rogožin zamahuje nožem da bi mu zadao smrtni udarac. Miškina spašava užasan Rogožinov strah izazvan viđenjem generalizovanog tonično-kloničnog napada.
Epilepsija se, kao i svekoliko Murinovo stradanje, u "Gazdarici" pripisuje zloj sudbini koja pogađa i mistika, osobu koja predskazuje sudbinu. Na taj način, epilepsija je nesaznatljiva tajna, isto kao i sudbina.
U Poniženim i uvređenim, takođe, lik koji pati od epilepsije, devojčica Neli je utelovljenje zagonetke: "A teško bi i bilo naći čudnovatije i originalnije stvorenje (...) sa zagonetnim., nemim i upornim pogledom. (...) Njeno bledo i mršavo lice imalo je nekakav neprirodan, zagasito žut, žučan prisenak."
Zagonetka nije samo u likovima, već je prisutna i u strukturi dela Dostojevskog, zbog formalne dvosmislenosti značenja koja generiše poetski jezik, karakterističan za autorovu umetničku prozu. Dobar primer za to su različiti prevodi dela Dostojevskog u kojima se razlike ogledaju i u samim naslovima (v. tabelu 1 ). Glavni razlog je što dvosmislenost pokreće ambivalenciju u opredeljivanju za jedno od višestrukih značenja. Upravo ta karakteristika polifonijskog romana obrazuje teren na kojem se grade retoričke figure i drugi, još složeniji formalni elementi modelirani na višim stupnjevima, kao što su likovi fikcije i narativna struktura. Ogromna složenost likova u romanima Dostojevskog i oslikavanje tajni sadržanih u događajima/scenama doprinose glavnom ishodištu - višku zagonetki koji dovodi do viška značenja. Upravo iz tog razloga, tumačenje velikih romana Dostojevskog nikada nije potpuno, jer ono (tumačenje) nikada ne može da objasni niti da iscrpi sva značenja romana.
Polifonijski roman Dostojevskog u potpunosti je dijaloški, tako da se ukupnost uzajamnih interakcija neslivenih glasova i svesti obrazuju složene sile ideja koje vladaju nad junacima romana. Da bi se složena značenja razumela u kontekstu, moramo imati na umu da nekoliko ili sve polifonijske ravni romana Dostojevskog mogu biti povezane s epilepsijom. Stoga se opisi epileptičnih napada u svakom od dela Dostojevskog moraju posmatrati u uzajamnim interakcijama, ne samo likova, već i sfera srodnih ideja koje se šire u razne ravni i razilaze se sa epilepsijom.

Višestruki odnosi epilepsije i literarne forme

Važno je naglasiti da se Katerina iz Gazdarice i Neli (Poniženi i uvređeni) pojavljuju kao prva dva lika "slabih srca", tako dragocena za književna dela Dostojevskog. Prvo izlaganje filozofije "slabih srca" dolazi iz usta starca Murina:
"Rasudi, gospodine: slab čovek ne može se sam održati; ako mu i sve daš, on će sam doći i sve će ti vratiti: daj mu pola zemaljskog carstva da njim vlada, - probaj, - i šta misliš? On će se u opanak zbiti, tako će se smanjiti! Ako daš slobodu tom slabome čoveku, sam će je vezati i natrag doneti. Glupomu srcu ni sloboda ne vredi!".
Ta ideja se najbolje razvija u Braći Karamazovima, najdubljem od dela Dostojevskog. Upravo Veliki inkvizitor kazuje Hristu:
"Nema ničeg primamljivijeg za čoveka od slobode njegove savesti, ali nema ničega ni mučnijeg. (...) Ima tri sile, jedine tri sile koje su mogle zanavek pobediti i osvojiti savest tih nemoćnih buntovnika, i za njihovu sreću - te su sile čudo, tajna i autoritet.". U istoj epizodi se ističe da je Hrist prepustio svoj podvig sveštenicima koji su ga ispravili i zasnovali "na čudu, tajni i autoritetu". Ovo gledište pokreće problem ljudske slobode i moći odnosno vlasti i njihove upotrebe (kretanjem ka dobru) ili njihove zloupotrebe (kretanjem prema zlu). Tu leži i seme antinomije dobra i zla u portretima likova. Način na koji su teme tajne, autoriteta i čuda povezane s epilepsijom prikazuje shema u tabeli. 2.

Tabela 2. Odnos tajne, autoriteta i čuda s epileptičnim likovima

Ponekad su odnosi višestruki; tako su u likovima starca Murina i kneza Miškina i zagonetka i čudo povezani s epilepsijom. Međutim, ovi odnosi nisu isključivo rezervisani za epilepsiju, već se šire na druge planove, gde uključuju i neepileptične likove.
Opisivanje epilepsije je u Poniženim i uvređenim povezano sa važnim strukturnim inovacijama: tu možemo ubrojati portretisanje egoizma patnji, odnosno mazohizma (Neli i njena majka). U skladu s tim, dobro ne nadvladava zlo. To obeležava uzdizanje romana-feljtona na nivo psihološkog romana i dostizanje do praga romana tragedije.Isti ishod će se ponoviti u patnjama likova opisanim u poznim romanima - Idiot, Zli dusi i Braća Karamazovi.
Hipostaza patnje i trpljenja se u poznim delima Dostojevskog odvaja od epilepsije. Kristeva je opisivanje trpljenja povezala sa iskustvom napada Dostojevskog. U simptome posle generalizovanih napada često spadaju smušenost, poremećaj pamćenja, glavobolje, pojačana razdražljivost. Breger je naveo biografske i literarne dokaze da je u fazi posle napada Dostojevski patio od osećanja krivice i depresije i doživljavao: "Bio sam zločinac... Počinio sam užasan zločin koji je prošao nekažnjeno."

Epilepsija i zagonetka književnih likova Dostojevskog

Epilepsija u romanima Dostojevskog ne razmatra se izolovano, već se prepliće sa drugim zagonetkama koje predstavljaju još veće psihološke i filozofske probleme, kao što je samoubistvo. To će postati očito kad navedemo sledeći dijalog između Šatova i Kirilova u Zlim Dusima:

"Ima trenutaka, nastupi ih odjednom svega pet ili šest, i vi iznenada osetite prisustvo večite harmonije, potpuno ostvarene. To nije zemaljsko (... ) čovek u zemaljskom obliku to ne može podneti. Treba se promeniti fizički ili umreti (... ) u tih pet sekundi ja živim život i za njih ću dati ceo moj život, zato što vredi."
"Kirilove, obuzima li vas to često?"
"U tri dana jedanput, nedeljno jedanput."
"Nemate padavicu?"
"Ne."
"Znači, dobićete je. Čuvajte se, Kirilove, čuo sam da padavica upravo tako počinje. (.) nastupiće padavica!"
"Neće imati kad" - blago se osmehnu Kirilov. (knjiga II, 266-267)

Poslednju rečenicu epileptolozi često izostavljaju iz svojih citata, čime previđaju činjenicu da je suicidalni Kirilov već doneo odluku o samoubistvu i time iz svoje psihičke sfere isključio značaj opasnosti od epilepsije. Pored Kirilova, samoubistvo je literarna sudbina tri važna lika - Svidrigajlova u Zločinu i kazni, Stavrogina, takođe u Zlim dusima i Smerdjakova u romanu Braća Karamazovi. Od navedenih, jedino Smerdjakovu je pripisana epilepsija, ali je ukazano da se čudno ponašanje Stavrogina ('koji izgleda kao da ima nalete ludila') može objasniti izvesnim epileptičnim poremećajima (fokalnim složenim napadima ili epileptičnim statusom sa psihomotornom simptomatologijom).
U svakom pogledu, Dostojevski literarno veoma selektivno koristi epilepsiju kako bi razvio čudna i dvosmislena značenja važna za zaplet svojih romana. Jedan od njegovih metoda je da objašnjava zagonetku epilepsije, tako što daje sasvim precizan opis generalizovanog toničko-kloničkog napada kneza Miškina. Međutim, posle takvih objašnjenja, sledi niz drugih, neobičnih epileptičnih događanja, kao što je ekstatična aura, čime epilepsija postiže novo značenje, značenje još veće i nerešive zagonetke. Situacija dostiže vrhunac na kraju romana Idiot kad se knez Miški vraća u svoje prvobitno stanje "idiotije".
Na sličan način, u Braći Karamazovim, narator lično i drugi likovi nude objašnjenja epileptičnih događaja. Međutim, najveću zagonetku predstavljaju likovi braće. U svojoj strasti, najstariji brat Dmitrij nije u stanju da kontroliše svoje afekte i agresivne postupke, koje najviše usmerava prema svom ocu, Fjodoru. U razgovoru sa svojim najmlađim bratom Aljošom, on priznaje da ne zna da li bi ubio oca, ako bi bio izazvan. Stoga je on samom sebi neprozirna zagonetka. Za druge, Ivan je takođe nerešiva zagonetka. Dvosmislenost Ivanovih reči i postupaka usložnjava zaplet. U svojoj psihološkoj dihotomiji, ovaj ateista ima dve đavolske predstave - jedna je interiorizovana, u vidu pojave đavola, a druga je eksteriorizovana u njegovog polubrata Smerdjakova. Sa svoje strane, Smerdjakov pati od epilepsije i zloupotrebljava "epileptične manifestacije" da bi manipulisao drugima i da bi sakrio počinjeno oceubistvo. Posle ubistva, lekari pretpostavljaju da je status epilepticus uzrok bolesne epizode Smerdjakova. Sasvim suprotno od toga, ispostavlja se da je on odglumio svoje uobičajene napade, kako bi razbio sumnje da je on ubica svog oca, Fjodora. Ponovo će se literarni izum suicida umešati da bi se zaplet komplikovao: Smerdjakov će se ubiti. Tako će Ivan Karamazov izgubiti ključnog svedoka za dokaz da njegov najstariji brat nije kriv za oceubistvo. Dmitrij Karamazov se ne može spasiti od kazne izgnanstva. Ako izuzmemo nadu u vaskrsenje probuđenu u metaforičnoj zavšnoj sceni (v. kasnije), u ovom mitskom romanu preovlađuje tragičan rasplet.
U strukturi romana Dostojevskog, epilepsija kao zagonetka većinom sledi metonimijski obrazac, na način zamene preko susednosti. Kad izgleda da je jedna zagonetka skoro potpuno objašnjena ili odbačena, zamenjuje je neka druga. Ishodište je još veće uplitanje čitalaca u neku drugu, možda i nerešivu zagonetku ili tajnu.
Pored zagonetke važnu umetničku dimenziju postiže estetsko iskupljivanje likova koji pate od epilepsije. Nimalo slučajno, to je najbolje ilustrovano u Idiotu gde će pojava Miškinovog generalizovanog tonično-kloničnog napada, baš u trenutku kad je Rogožin podigao nož da ga ubije, užasnuti ovog drugog i spasiti Miškinov život. U Miškinovoj kontemplaciji, koja sledi njegovu svesnost jednog epileptičnog događaja, iskustvo obolelog od epilepsije transponuje se u izvanredan doživljaj lepote i sklada:

"Pa šta onda ako je to bolest? (...) Šta mari ako je taj napor nenormalan, kad je eto njegov rezultat onaj trenutak osećanja kojega se čovek seća i razmatra ga već u zdravom stanju, jedna najviša harmonija i lepota, kad on čoveku daje nečuveno, dotle neslućeno osećanje upotpunjenosti, mere, izmirenja i uzbuđenog (esktatičnog) molitvenog slivanja sa najvišom sintezom života."

Na taj način, epilepsija nalazi svoje mesto među najvećim umetnikovim estetskim idejama, u trijadi - istina, dobrota i lepota.

Epilepsija i narativna struktura

Dostojevski je, očito, imao razloga da iskupi svoju epilepsiju i da preuveliča značaj večitog blaženstva koje pružaju kratki trenuci ekstatične aure. Na drugom planu, stalno se borio da svojim stvaralačkim pregnućima smanji ili potpuno odstrani štetan uticaj epilepsije na strukturu svojih romana. Ovde iznosimo hipotezu da je epilepsija mogla nepovoljno uticati na veoma složeno i osetljivo modeliranje romana Dostojevskog, naime na njihovu narativnu strukturu. To je moglo dovesti do veoma čestih, složenih i nepredvidljivih promena naratora u romanima Dostojevskog (Kockar, Mladić, Zli dusi). Močulski (Mochulsky) je izneo da "u Idiotu autor lično pripoveda, dok je u Braći Karamazovima fikcija naratora hronike skoro neprimetna. U Zlim dusima narator je neko bezlično biće, običan ukućanin, neko iz kruga oko Stepana Trofimoviča. U Mladiću, autor je pokušao da u istoj osobi udruži naratora i junaka. Arkadij Dolgoruki priča o sebi, o svom životu i svojim idejama, ali se ne zadržava dugo na pijedestalu heroja, već ustupa mesto Versilovu i Ahmalovoj, neprimetno se spuštajući u ulogu običnog naratora". Rezultat toga je da se jednom liku pripisuju dela ili "reči" koje deluju kao da ne pripadaju uvek potpuno usklađenoj osobi. Glas autora je sakriven, menja pozicije u istom planu ili je iza likova. Međutim, u tekstu je protok jedne ideje ili nekog niza srodnih ideja usaglašen, ne samo u okviru jednog romana, već i "vertikalno", u raznim romanima. Tako su posledice ateizma u raznim romanima oslikane kao samoubistvo (kod Stavrogina u Zlim dusima, kod Smerdjakova u Braći Karamazovima).
Najvažnije svojstvo stilistike Dostojevskog je nerazrešena protivrečnost između tona "beleženja" i tona "ispovesti". Epileptični napadi mogu uticati na čestu promenu izbora i položaja naratora što je primetno u Zlim dusima. Supruga Dostojevskog, Ana Grigorjevna je navela da je Dostojevski, za vreme rada na ovom romanu imao česte epileptične napade zbog kojih je dolazilo do višednevnih prekida u njegovom pisanju. U tom periodu patio je i od poremećaja pamćenja, pa je 1873. saopštio Solovjevu: "...dok sam dovršavao Zle duhe, morao sam sve da pročitam ispočetka, zato što sam zaboravio čak i imena likova". Dostojevski je verovatno otkrio neki literarni izum da bi ispravio te formalne nedostatke: tako stari Verhovenski stalno od čitalaca traži izvinjenje zbog ponavljanja i digresija koje u njegovoj naraciji prouzrokuju njegova starost i zaboravnost. Na taj način, imaginacija velikog romanopisca je pomogla da neutralizuje štetne učinke epileptičnih napada i proizvela još jednu zagonetku koja stoji u osnovi snage njegove književne forme.
Epileptični napadi su posebno uticali na snažnu emocionalnost, psihološku crtu Dostojevskog, još od piščevog detinjstva. Ova osobina odrazila se u njegovim delima u vidu snažnog emocionalnog tona koji karakteriše pripovedača i druge fikcione likove (kneza Miškina, Rogožina, Nastasju Filipovnu iz Idiota, Dmitrija i Aljošu iz Braće Karamazovi, i mnoge druge). Hiperemocionalni tonalitet u Idiotu povezan je sa strukturom romana koji u nizu sledi: prodrom -auru - Miškinov epileptični napad - i epilepsiju samog pisca.
Dostojevski je knezu Miškinu pripisao dva svoja sasvim lična obeležja - epilepsiju i kaligrafski rukopis. Strast prema ekstremima je u zapletu Idiota povezana sa epilepsijom. Miškinova ljubav prema osobama a ne ljubav prema principima deluje daleko više kao Hristova. U stvari, Miškin se približava paraboli Hrista - božanskoj jednostavnosti nevinosti. S druge strane, suprotno od Hrista, Miškin svuda izaziva haos. Epilepsija u tome igra veliku ulogu. Na formalnom nivou, opasnost od tog iznenadnog poremećaja interiorizovanog u Miškinu ističe se u obeležjima njegovog govora i u njegovim dijalozima, kao i u dugim monolozima sa ekstatičnim elementima koji postaju preteče preteće i neizbežne katastrofe. To je najočitije za vreme Miškinovog dramatičnog epileptičnog napada u domu generala Jepančina, gde on razbija dragocenu vazu i kvari zanimljivu večernju zabavu.

Antinomije i epilepsija Dostojevskog

Pozitivno lep čovek, jedan od glavnih karakternih tipova koje Dostojevski portretira u svojim romanima, u oštrom je kontrastu sa literarnim utelovljenjima zla. Taj kvalitet veličanstveno razrađenih antinomija đavola i haosa, s jedne strane, naspram sveta harmonija s druge strane, daje romanima Dostojevskog originalnu psihološku i filozofsku dubinu.
Ova antimonija, u vezi sa opisom epilepsije i posmatrana prema hronologiji dela Dostojevskog, ima vrlo složeni razvoj, pa su samo glavni likovi navedeni u tabeli 3.

Tabela 3. Antinomija utelovljenja zla i pozitivno lepih ljudi

*Ivanov dijalog sa đavolom prikazuje dihotomiju njegove svesti između vere i neverovanja.

U Gazdarici, antinomija se javlja u rudimentarnom obliku. Glavni lik je petrogradski sanjar, mladi naučnik Ordinov, koji je "umetnik u nauci". Njegova naivna mladost ("dete u pogledu života izvan") i njegovi ideali čine ga sličnim jednom od najpoznatijih pozitivno lepih, knezu Miškinu. Zaplet pripovetke prikazuje pokušaje Ordinova da spasi još jedno "slabo srce", Katerinu, u koju se zaljubljuje. Ordinova će poraziti starac Murin, Katerinin zli duh, njen tajanstveni zaštitinik, čarobnjak koji joj je ovladao dušom zarazivši je mističnim strahom od nekog užasnog zločina koji joj je pripisan. Svojstvo sva tri lika je neka vrsta nezdravosti: Ordinov je naslikan kao da živi u nekom prolaznom delirantnom stanju - "sličnom snoviđenju, pun čudnih teskoba, uzaludnih borbi i patnji" a Katerina izgleda "neuravnotežena", "opčinjena" i zbunjena. Bolesnik od epilepsije, starac Murin ima "grozničav sjaj u očima". Izgleda kao da su formalne stilističke nedoslednosti pripovetke prekrivene planom nezdravosti likova.
Višestruka značenja antinomije, razvijena u kasnijim romanima, pokazala su mnogo složenije odnose s epilepsijom i sa patologijom likova. Nesposobnost pozitivno lepog čoveka da spreči zlo ili zločin, ta važna umetnička ideja u delima Dostojevskog, dosegla je do uzvišenije vizije u Idiotu. To je očito iz odnosa kneza Miškina i drugih likova. Možda je najčudnije to što Miškin uvek pokazuje krotkost i blagost, opraštajući čak i Rogožinu koji je pokušao da ga ubije. Miškinov izgled donekle svetačkog lika može se povezati s njegovom težnjom ka samoponižavanju koja potiče od njegove epilepsije. Knez priznaje da su ga česti napadi bolesti učinili skoro idiotom, pa on više puta pripisuje sebi da boluje od idiotije. Još jednom, njegova nedoslednost i dvojnost ("dvostruke misli") delimično potiču od epilepsije zbog koje je bio zadržan u jednom švajcarskom sanatorijumu, izolovan od društvenog opštenja u jednom ključnom dobu svoje rane mladosti. Dvojnost primetnu kod Miškina pokazuju i drugi likovi. Đavolske slike se umnožavaju kod nekoliko likova, a najčistije ih predstavlja ubilački Rogožin. Prikazano je da i Nastasja ima nečeg dijaboličnog, ali i telesnu lepotu koju vredi spasavati. Miškin ima duhovnu lepotu, ali nije u stanju da spasi lepotu oličenu u Nastasju koja se "manje plaši smrti sa Rogožinom nego života pred Miškinovim očima koje sve primećuju i sve opraštaju." Posledice epilepsije u Idiotu su samo jedan od mnogih složenih, polifonijskih slojeva koje pisac koristi da bi prikazao svoje estetske ideje o lepoti, u obliku veličanstvene i tragične vizije ljudskog života.
U polifonijskom romanu, jednu ideju ne zastupa jedan jedini lik. U mnogim romanima, više fikcionih likova predstavlja jednu ideju. Ovo je naročito evidentno u Zlim dusima gde nalazimo da je niz utelovljenja zla oslikan u glavnim likovima (Stavroginu i njegovim učenicima Šatovu, Kirilovu, Pjotru Verhovenskom i Šigajlovom) a u perifernijem krugu i drugim sitnim đavolima (Liputinu, Lebjadkinu, Ljamšinu i dr.). Takav literarni izum podudara se s piščevim konceptom da oslika posledice i tragičan ishod akcija u društvenoj sredini koju karakteriše gubitak vere. U toj krizi estetske svesti, muškarci zaposednuti đavolima postaju krdo, pa je njihovo iskupljenje nemoguće. S druge strane, čovekoboga Kirilova iskupljuju njegovo očuvano estetsko svojstvo - hrabrost, ekstatični doživljaj (verovatno tipa epileptične aure) i njegovo konačno samoubistvo koje nastaje zbog tragične dihotomije psihe i srca. Ideja o čovekobogu je razumljiva samo iz konteksta i dijaloga junaka Zlih duhova, naročito Stavrogina i Kirilova.
Još istaknutiji svetački likovi od kneza Miškina su izvesni pozitivno lepi ljudi (vladika Tihon u Zlim dusima, Aljoša i starac Zosima u Braći Karamazovima). Njihovo svetačko poslanje na zemlji nije predstavljeno kao direktna suprotnost utelovljenju đavola. Vladika Tihon i starac Zosima dosežu do svetosti povlačeći se od spoljnog sveta i asketskim životom koji provode uglavnom u manastiru. Jedino Aljoša uspostavlja potpunu vezu sa svetovnošću. Opisan je kao Miškinov zdravi kontrapunkt - "stasit, devetnaestogodišnji mladić rumenih obraza, vedra pogleda, pun zdravlja i snage".
Aljoša ima izvesne veze s epilepsijom (a tako i sa knezom Miškinom). Te veze su umanjene u završnom tekstu romana, ali je u skicama za Braću Karamazove, najmlađi brat nazvan "idiot". Kasnije, pisac mu daje ime Aljoša, po svom miljeniku, najmlađem sinu koji je umro u epileptičnom statusu, sa tri godine života, 16. maja 1877. godine. Očinska nežnost prema sinu i neostvarene nade gajene u budućnost sina prenete su na piščevog književnog, simboličnog potomka. Epilepsija se javlja i u Aljošinoj porodičnoj istoriji u kojoj čitamo da je Aljošina i Ivanova majka, smerna i "blaga" Sofija Ivanovna imala epilepsiju.
Ponovo, u Braći Karamazovim se antinomija oblikuje na višem, "supraindividualnom" nivou. Aljoša i starac Zosima obrazuju duhovni odnos otac - sin. Njihova duhovna veza je oštro suprotstavljena razornom izrazu krvnog sinstva (u odnosu Fjodora Karamazova i njegovih sinova Dimitrija, Ivana i Smerdjakova). Tako je osnovna antinomija duh - telo.
Ljubavlju motivisano Aljošino delovanje, za razliku od Miškinovog, nije uzaludno. Tako Aljoša stiže blagovremeno i spašava Dmitrija od prelaska na samoubilački čin. Međutim, on nije u stanju da spreči najveću tragediju - oceubistvo, ni epizode halucinacija koje muče Ivana, niti osuđivanje Dimitrija na izgnanstvo. Iz svojih tragičnih iskustava u necrkvenom svetu Aljoša se uči opraštanju i ojačava svoju veru.
U svom bezvernom tumaranju, ateista Ivan je povezan sa još otvorenijim oličenjem zla, Stavroginom (Zli dusi). Oba lika su povezana sa temom prikaza raznih oličenja demona ili đavola kojima je zajedničko to da vređaju ponos i estetska osećanja. Smerdjakova možemo posmatrati i kao dvojnika Ivana Karamazova. Kad počini oceubistvo, Smerdjakov otvoreno priznaje Ivanu da je ostvario Ivanovu ateističku ideju "sve je dopušteno". Kao "egzekutor", Smerdjakov saopštava svom "učitelju" Ivanu: "Vi ste ga ubili, vi ste glavni ubica, a ja sam samo vaš pomoćnik bio, verni sluga..." . Okrutnost i sadizam su rane crte u karakteru Smerdjakova:
"U detinjstvu je vrlo voleo da veša mačke i posle da ih sahranjuje sa ceremonijom. On se za to oblačio u čaršav, koji mu je bio kao odežda, i pojao je i mahao nečim nad mrtvom mačkom, kao da kadi kadionicom". Međutim, u tekstu nema osnove za tvrdnju da postoji odnos između sadizma i epilepsije, kao što čini Ozer. Smerdjakovljevo ubistvo uopšte nije motivisano epilepsijom. Naprotiv, on manipuliše epilepsijom da bi prikrio svoj smrtni zločin. Na taj način, Dostojevski je naslikao kako zagonetku epilepsije zamenjuju druge tajne zlih sila koje zloupotrebljavaju ovu bolest. Ipak, u romanu će se naći i zakoniti branitelj epilepsije. To je upravo Državni tužilac koji, u odsustvu corpus delicti, izjavljuje da Smerdjakov, "nesrećni idiot", sklon samookrivljavanju, uobičajenom za osobe s epilepsijom, nije ubica.
U strukturi romana, zagonetka ili tajna sledi primarno metonimijski obrazac, dok antinomija ima pretežno metaforička obeležja, po sličnosti ili različitosti od nekog objekta ili neke scene. Moramo znati da romani Dostojevskog sadrže i druge antinomije koje izgledaju sveobuhvatne i univerzalne. To su sloboda - ropstvo, vera -neverovanje, život - smrt. Višak značenja nastaje kad su ove antinomije prikazane kao polifonijske umetničke ideje u mitopoetskoj formi.

Literarna mitopoeza Dostojevskog

Najveće formalne jedinice u romanima Dostojevskog izražene su u formi mitologemona. Neke od njegovih mitskih tema (đavo, zlatno doba, oceubistvo) zajedničke su sa drugim delima fikcije. Oceubistvo, glavna tema u Braći Karamazovima, odavno se sreće, u starogrčkoj mitologiji i književnosti antičkog doba. Frojd je oceubistvo smatrao suštinskim događajem u utemeljenju kulture, a izneo je i pogrešnu hipotezu o "histero-epilepsiji" Dostojevskog.
U ovom radu razmotrićemo samo tri drevna mita koja Dostojevski koristi na specifičan način. To su: mit o čarobnoj nevesti, pobuni protiv Majke - Zemlje i mit o strancu.
Ima nekoliko primera čarobne mlade: Aglaja i Nastasja u Idiotu; Liza Hohlakova, Katerina Ivanovna u Braći Karamazovima. Koristeći mitske obrasce, Dostojevski želi da oda pohvalu ženi. U Idiotu su opisani zamršeni odnosi kneza Miškina, "siromašnog viteza", sa Aglajom i sa Nastasjom. Miškin ne može da bude srećan, a u izboru Nastasje a ne Aglaje više ga motiviše samilost nego ljubav. On nije u stanju da Nastasju spasi od ubice Rogožina. U tragičnoj viziji završne scene Idiota, senzualnost simbolizuje zakon smrti i ne dolazi do transcendencije. Međutim, u mitskom romanu mističnog simbolizma (Braća Karamazovi), vaskrsla ljubav nadvladava taj zakon. Duboko razumevanje tog simbolizma, sadržanog u Grušenjkinoj basni o glavici luka, dozvoljava Močulskom sledeću tvrdnju: "Aljošin susret sa Grušenjkom je mladoženjina mistična veridba sa svojom verenicom - zemljom". Prema tome, mitovi o bajnoj mladoj i mit o Majci - Zemlji međusobno se prepliću.
Ljubav prema Zemlji - Velikoj Majci karakteristična je za mitske romane Dostojevskog (Zle duhe, Braću Karamazove). Jedinstvo, odnosno sjedinjenje sa Majkom - Zemljom doživljava se kao ekstaza. U tom smislu, ekstatične aure Miškina i Kirilova mogu se shvatiti kao prethodnica ekstatičnih vizija Majke - Zemlje. Tajna Majke - Zemlje u Zlim Dusima poverena je siromašnoj i maloumnoj Mariji Timofejevnoj. U Braći Karamazovima, obožavanje Majke -Zemlje poprima nove i razrađenije forme. U ekstazi pozitivno lepih -starca Zosime i Aljoše, ono je potpuno odvojeno od epileptične aure. Kosmička Aljošina ekstaza naslikana je u vidu strasne vizije, simbola vaskrsenja, koji se javlja dok je "on plakao u ushićenju svome, baš i zbog tih zvezda što mu sijahu iz bezdana".Strastan, poročan i nesrećan, Dmitrij Karamazov će takođe imati neodložnu potrebu da napravi savez sa Majkom - Zemljom. Možemo pretpostaviti da je autorovo iskustvo ekstatične aure i njene razrade kod literarnih likova (Miškina, Kirilova) doprinelo njenom novom razvoju u mitologemoni (u Braći Karamazovima), koja se smatra najdubljim otkrovenjem celokupne ruske kulture.
Primer pobune protiv Majke Zemlje, na najširoj skali, može se shvatiti kao revolt protiv prirodnog ljudskog (ili simboličkog) poretka, a najveća kršenja tog poretka su naslikana kao ubistvo (Zločin i kazna, Idiot, Zli dusi), oceubistvo (Braća Karamazovi), samoubistvo (Zli dusi, Braća Karamazovi) ili zloupotreba dece i pretnja čedomorstvom (Braća Karamazovi). Struktura romana Dostojevskog dovodi prestupe u vezu sa preobražajima likova, sa literarnim transpozicijama i transfiguracijama. Ukratko literarni svet Dostojevskog pruža tragičnu viziju, podudarnu sa formom romana-tragedije, ali to ne isključuje transcendenciju koja, takođe, poprima mitski obrazac, najavljujući vaskrsenje. To je na najbolji način ilustrovano u završnoj sceni Braće Karamazovih. Tu čitamo dijalog Aljoše sa decom, po povratku sa pogreba dečaka Iljuše koji je umro od tuberkuloze. "Sve ću vas zadržati u mom srcu, a i vas molim da mene zadržite u svojim srcima!" kazuje Aljoša ožalošćenoj deci. Ova slika mističnog sjedinjenja u srcima još više se uzdiže posle pitanja Kolje Krasotkina:
"Karamazove, zar zbilja religija govori da ćemo svi ustati iz mrtvih, i da ćemo oživeti i opet videti jedan drugog, i sve, i Iljušicu?
'Neizostavno ćemo vaskrsnuti, neizostavno ćemo se videti, i veselo ćemo i radosno ispričati jedan drugom sve što je bilo - odgovori Aljoša pola smejući se pola oduševljeno [u ekstazi]'".
Mit o strancu započinje sa Neli u Poniženim i uvređenim a najveću razradu doseže u Idiotu (gde je stranac "pozitivno lep čovek") i u Zlim dusima (oličen u Stavroginu, utelovljenju zla). Tajna stranca povezana je s bolešću, nadasve, sa epilepsijom, kao što smo videli u primerima Neli, kneza Miškina, a možda i Stavrogina. Za Miškina, mučenje nije sama epilepsija, već činjenica da je on stranac, nepodesan za socijalnu sredinu. Sličan je s Adamom izgnanim iz raja.
Nesaznatljivo u čovekovoj duši, međutim, nije uvek u vezi sa tajnama i tajanstvenošću bolesti, već sa još većim i još teže rešivim zagonetkama. Mada je religioznost u nedavnim istraživanjima izvesnih poremećaja ličnosti kod epilepsije temporalnog režnja bila povezana s epilepsijom, Dostojevski je u svom poslednjem romanu odvaja od epilepsije. Smerdjakov ostaje ateist, čak i kad prizna oceubistvo. Zdrava dimenzija ljudske prirode, verovanje da Bog postoji razrađeno je do univerzalne ideje. Umetnička ideja, koju formuliše starac Zosima, doseže kosmičke razmere i obrazuje temelj piščeve mistične etike:
"Bog je uzeo semena iz drugih svetova i posejao ih na ovoj zemlji... i niklo je sve što je moglo nići, i sve što je zbilja živo, živo je svešću o dodiru s drugim tajanstvenim svetovima... Mnogo šta je na zemlji od nas skriveno, ali nam je namesto toga darovano tajno skriveno osećanje žive veze naše s drugim svetom..."
Veličina romana Dostojevskog, međutim, više se temelji na njihovoj inovativnoj formi nego na njihovom sadržaju. Dvosmislena značenja nerešive tajne uvek pobuđuju veliko zanimanje za piščeve polifonijske romane koji anticipiraju književnu mitopoezu u XX veku, naročito u velikim delima Džejmsa Džojsa, Herberta Lorensa, Hesea, Foknera i Tolkina.

Literatura

1. Segalloff T. Die Krankheit Dostojewskys. Munich: E. Reinhardt; 1907. p. 1-54.
2. Alajouanine R. Dostoievski's epilepsy. Brain 1963; 86:209-18.
3. Gastaut H. Fyodor Mikhailovitch Dostoevsky's involuntary con-tribution to the symptomatology and prognosis of epilepsy. Epi-lepsia 1978; 19:186-201.
4. Voskuil PHA. The epilepsy of Fyodor Mikhailovitch Dostoevsky (1821-1881). Epilepsia 1983; 24:658-67.
5. Geschwind N. Dostoievsky's epilepsy. In: Blumer D (ed): Psychi-atric Aspects of Epilepsy. New York: American Psychiatric Press;
1 984. p. 325-34.
6. Kiloh GH. The epilepsy of Dostoievsky. Psychiatric Develop-ments 1986; 1: 31-44.
7. Janz D. Anmerkungen zu Epilepsiegestalten bei Dostojewskys. (in German) Epilepsie-Blatter 1994; 7 (suppl. 2): 15-17.
8. Wolf P. Epilepsie und Verbrechen in der Literatur. (in German) Epilepsie-Blatter 1996; 9 (suppl. 1):36-40.
9. Gerigk HJ. Epilepsie und Verbrechen. Der Morder Smerdjakow in Dostojewskijs Roman "Die Briider Karamasow". Epilepsie-Blatter 1996; 9 (suppl. 1): 41-45.
1 0. Rice JL. Dostoevsky and the healing art. Ann Arbor, Mich: Ardis;
1 985. p. 234.
11. Bahtin M. Problemi poetike Dostojevskog. Beograd: Nolit; 1967.
(Bakhtin MM. Problems of Dostoevsky's Poetics. Ithaca: Cornell
University Press; 1 984). 1 2. Jovanović M. Dostojevski - od romana tajne do mitskog romana.
Beograd: Srpska književna zadruga; 1 992. 1 3. Jovanović M. Dostojevski - od romana tajne do mitskog romana.
Preobražaj žanra. Beograd: Srpska književna zadruga; 1993. 1 4. Mochulsky K. Dostoevsky. His Life and Work. Princeton: Prince-
ton University Press; 1 967. p. 385. 1 5. Dostojevski A. Dostojevski: uspomene (preveo s ruskog Petar
Vujičić). Beograd: Prosveta; 1 977. (Dostoevsky A. Dostoevsky:
Reminiscences. New York: Liveright; 1 975). 1 6. Dostojevski FM. Gazdarica. U: Izabrana dela u 35 knjiga. Knjiga
III. Novele. Beograd: Narodna Prosveta; 1933. 106-222.
17. Dostojevski FM. Idiot (preveo Jovan Maksimović). Beograd: Rad. 1966.
18. Dostojevski FM. Poniženi i uvređeni (prevela Isidora Sekulić) U: Izabrana dela u 35 knjiga. Knjige I i II. Beograd: Narodna Pros-
veta; 1 933.
1 9. Dostojevski FM. Braća Karamazovi. (preveo Jovan Maksimović). Prosveta, Beograd, 1972.
20. Kristeva J. On the melancholic imaginary [Burchill l, translator]. In: Rimmon-Kenan S (ed): Discourse in Psychoanalysis and Literature. London : Methuen; 1987. p. 104-23.
21 . Breger L. The Author as Psychoanalyst. New York: New York University Press; 1 996. p. 237.
22. Dostojevski FM. Zli dusi (prevela Veljka Marković). Beograd: Rad; 1981.
23. Dostojevski FM (1866). Zločin i kazna (preveo Milosav Babović). Beograd: Kultura; 1 963.
24. Kiloh G. The epilepsy of Dostoievsky. Psychiatric Developments 1986; 1:36.
25. Lapšin II. Estetika Dostojevskog. Beograd: Slovo ljubve; 1981.
23.
26. Soloviev E. Dostoevsky, His Life, and Literary Activity. A Bio-graphical Scetch. London: George Allen and Unwin; 1 91 6.
27. Grossman L. Dostojevski. Beograd: Srpska književna zadruga.
I 974.
28. Krieger M. Dostoevsky's "Idiot": the curse of saintliness. In: Wellek R (ed): Dostoevsky: A Collection of Critical Essays. Englewood Cliffs: Prentice-Hall;1962. p. 46.
29. Ozer IJ. Images of epilepsy in literature. Epilepsia 1 991 ; 32:798¬09.
30. Frojd S. (1912-13) Totem i tabu. U: Sigmund Frojd: Odabrana dela, 3. izdanje, knjiga 4. Novi Sad: Matica Srpska; 1973. str.
II 9-288.
31. Frojd S. (1912-13) . Dostojevski i oceubistvo. U: Sigmund Frojd:
Odabrana dela, 3. izdanje, knjige 7. Novi Sad: Matica Srpska;
1 973. str. 235-259.
32. Ivanov V. Freedom and the Tragic Life. A Study in Dostoevsky.
[Cameron N, translator] New York: The Noonday Press; 1957. p.
49-52.
33. Mereškovski D. Prorok ruske revolucije. U: Milošević N. (prir.):
Dostojevski kao mislilac, knjiga IX. Beograd: Partizanska knjiga;
1 982. str. 359-460.
34. Bear D, Fedio P. Quantitative analysis of interictal behavior in temporal lobe epilepsy. Arch Neurol 1 977; 34:454-67.
35. Geschwind N. Behavioral changes in temporal lobe epilepsy.
Psychological Medicine 1 979; 9: 21 7-1 9.

Stručni rad autora Dr Žarka MARTINOVIĆA, dr med. sci, neuropsihijatar, redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Šef Odseka za epilepsije i kliničke neuronauke, Institut za mentalno zdravlje.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi