ФАУСТ - Јохан Волфганг Гете

1. Јохан Волфганг Гете

Јохан Волфганг Гете рођен је 28. августа 1749. у Франкфурту на Мајни од оца Јохана и мајке Катарине, ћерке тадашњег градоначелника Франкфурта. Захваљујући њој, од ране младости је имао значајне везе са угледним личностима у граду. Од осморо деце његових родитеља преживели су само Гете и његова сестра Корнелија.
У својој младости, Гете је, поред уобичајених предмета у школи, посебно изучавао латински, грчки, француски и енглески језик, а често је имао и посебне часове плеса, јахања и мачевања. У овом периоду мајка му је усадила љубав према луткарском позоришту. Он је рекао да када би деца расла према раним индикацијама, свет би био испуњен генијима.
1765. године Гете се уписује на студије права у Лајпцигу, по очевој жељи. Студије су му ишле траљаво, а он је уместо права „студирао живот”. У овом периоду је неколико пута боловао од полно преносивих болести. У јесен 1768. године се враћа кући на лечење, где су га неговале мајка и сестра. Током опоравка падао је у самокритичко расположење и занимао се за религиозну мистику. Интересовао се и за алхемију, астрологију и окултну филозофију, а управо свака од ових наука оставиће траг у његовом најпознатијем делу – Фаусту. 1770. године отац га враћа на студије у Стразбур. Ове године објављује своју прву збирку поезије, али анонимно. У овом периоду много ствара, међутим већину својих дела спаљује.
У Стразбуру се упознао са Јоханом Хердером, који је у овај град дошао због операције на оку. Хердер је побудио у њему занимање за Шекспира, као и за народно стваралштво. Француска влада Гетеу нуди посао, али га он одбија јер жели да остане „оригинални геније”.
1771. године је дипломирао, али његова правничка каријера није потрајала дуго, свега неколико месеци. Ово је период у ком пише под утицајем готског немачког идеала, али и делима древне Грчке, посебно се дивећи Пиндару, називајући га највећим лирским песником антике. Осећа да је рођен за велика дела, али још увек није сасвим сигуран у то. Гете сматра да је задатак песника да описује стварни свет, а не измишљени, јер је песник „рођен да гледа и створен да види”.
1774. године Гете је објавио први немачки љубавни роман „Јади младог Вертера”. Те године је преминуо Луј XV, француски краљ. Гете овим романом стиче популарност, али га црква оптужује да оправдава и пропагира самоубиство, што хришћанско учење сматра великим грехом. Нажалост, и велики број критичара пориче уметност гењових радова. Критикују га као простог подржаваоца грчке антике, као пропагатора неморала, који је потпуно равнодушан према општим друштвеним и политичким намерама, а неки му чак замерају да не зна ни сопствени матерњи језик.
1775. године Гете постаје лични саветник вајмарског војводе Карла Августа. 1782. добио је племићку титулу и у складу са тим почео да се потписује као Јохан Волфганг фон Гете. Он се тешко сналази у дворском кругу. Фридрих Енгелс у свом чланку о Гетеу из 1846. године пише да се у Гетеу стално одвијала непрекидна борба између генијалног песника, који се гади мизерије своје околине, и вајмарског тајног саветника, који се осећа принуђен да с том мизеријом склапа примирје и привикава се на њу. Гете се једном мало нашалио (мада можда и није) и рекао да када би себе самог упознао, да би побегао главом без обзира.
Он је својим делима значајно утицао на оснивање немачког идеалистичког покрета „Sturm und Drang” који се борио против апсолутистичке тираније пропагирањем индивидуалности. Они окрећу леђа литератури која тежи просвећивању и баве се страстима, осећањима, инстинктима. Њихове идеје превазилазе време у којем живе и у својим делима стварају свет какав би требао да буде, а не какав заиста јесте, најављујући скори долазак романтизма. Гете је градио на темељима својих претходника, али је и веома добро увиђао да се фокус уметничког израза премешта ка чулима, ка емоцијама, мада се чувао од вишка осећања. Трудио се да пронађе равнотежу између старих и нових вредности, а схвако претеривање називао болешћу: „Ништа горе од маште без мере”.
1794. године се спријатељује са Шилером и ово пријатељство ће потрајати све до Шилерове смрти 1805. године.
1806. године се венчао са Кристином, са којим је добио сина Карла.
Гете се разболео 1832. године. Иако је добио обичну прехладу, његово старачко тело није имало снаге да се одупре. Седео је у својој фотељи и дремао, а убрзо тог дана је упитао свог слугу који је датум, на шта му је овај одговорио да је 22. март. Тада је Гете рекао: „Добро је, почело је пролеће, значи да ћу се брже и лакше опоравити”, а затим је пао у дубок сан. На трен се пробудио и прошаптао: „Зар не видите ту лепу женску главу, црних, изразито црних увојака, тамо у мрачном дну собе?”, да би само тренутак пре смрти узвикнуо: „Светлости... Још више светлости!” Умро је у 83. години живота и сахрањен је на Старом гробљу у Вајмару. Говорио је да свака натпросечна особа има одређену мисију због које је рођена.

2. Легенда о Фаусту

Грађа о Фаусту настала је у 16. веку. „Човечанство је тада доживљавало највећи прогресивни преврат, то је било време коме су били потребни дивови и време које је рађало дивове – по снази мишљења, по страсти и по карактеру, по свестраности и по учености”, како пише Фридрих Енгелс у својој Дијалектици природе.
Историјски Фауст је обавијен велом тајне. Ни његово име не зна се тачно, а мали број непоузданих података који су сачувани, недовољан је да се реконструише његова биографија. Из докумената се види да је Јохан или Георг Фауст, рођен око 1480. године вероватно у Книтлингену, провео немиран скитнички живот, био протериван из неких градова и чак изгубио место учитеља због неморалног односа према ученицима. Представљао се као лекар, астролог и чаробњак, а хвалио се како би могао да по сећању напише дела Платона и Аристотела. Тврдио је да може у свако доба да понови чуда Исуса Христа. Међутим, ни у једном од сведочанстава о Фаусту се не помиње савез са ђаволом. Умро је, вероватно насилном смрћу, око 1540. у близини Фрајбурга. Тек у годинама после његове смрти унета је нова појединост да је своја дела и недела остварио у савезу са ђаволом и да је платио страшном смрћу.
Легенда о Фаусту је први пут забележена око 1570. године под називом „Приповест о доктору Јохану Фаусту ” аутора Јохана Шписа. Дело је постигло популарност и нове обраде, а ускоро су уследили преводи на холандски, француски и енглески, као и на чешки, око 1600. године.
Георг Рудолф Видман је 1599. године објавио нову редакцију књиге где је Фауст представљен као грешник који се каје због склапања пакта са ђаволом. Затим су уследиле и нове обраде, као и позоришне драме. Обраду чије је издање објављено 1820. године, Јохан Волфганг Гете је упознао у младости.
Све што је до тада било забележено или написано на тему о доктору Фаусту бледи пред Гетеовим делом. Не зна се поуздано када је Гете почео рад на писању Фауста. Скице које је понео по преласку у Вајмар 1775. године биле су изгубљене. Међутим, у заоставштини једне дворске даме нађен је препис рукописа који је објављен 1887. године под називом Пра-Фауст. Пра-Фауст чине две велике групе сцена – трагична судбина научника и Маргаретина трагедија. Гетеов Фауст тражи одговоре на питања који су путеви спознаје, како сазнати шта је човек, где су његове границе, шта је смисао живота? Излаз из егзистенцијалне кризе Фауст види у стапању са природом. Фауст хоће да се као субјекат укључи у процес стварања, а не као објект. Речи Духа земље сламају његов титанизам. Сцена са Вагнером, сатирична према сувопарном знању, дијалог Мефиста и студента, Мефистове шале у Ауербаховом подруму заокругљују трагедију научника. Мефисто се појављује потпуно немотивисано, у делу не постоји још увек веза између њега и Фауста. Сцену споразума написаће Гете много касније. За трагичну судбину Маргарете Гете је узео предложак из стварности. Био је подстакнут судским процесом у Франкфурту 1772, у коме је извесна Сузана Маргарета Брант погубљена због чедоморства. Мотив чедоморства је био чест у немачкој књижевности и био је усмерен против праксе друштва које је анатемисало неудате мајке, нашавши се у безизлазној ситуацији, под притиском и осудом средине, убијале своју децу.
Раду на Фаусту Гете се враћа после десет и више година. Иако недовршено (недостајале су кључне сцене призивања ђавола и опкладе), објављује га 1790. под називом „Фауст. Фрагмент.” Гете је унео промене у концепцији Фаустовог лика. Фаустов субјективизам је потиснут и он сада тежи да представља читаво човечанство.

3. Гетеов Фауст; књига I

Захваљујући подстицајима Шилера, Гете је наставио и завршио рад на Фаусту. Први део Фауста објављен је 1808. Од Фрагмента се разликовао новим сценама и троструким уводом. Ти уводи су: Посвета, Предигра у позоришту, Пролог на небу – као и нов поднаслов Трагедија. Други део Фауста је завршен 1832. године.

Faust, Rembrandt (1650)

У трећој сцени – Пролог на небу, Гете изводи на позорницу Бога и Сотону како би створио метафизички оквир у коме ће се одиграти радња драме. Арханђели Гаврило, Рафаел и Михајло славе хармонију космоса, као дело Бога коме насупрот стоје земља и тама. Јавља се Мефисто који то оспорава. Он види само зло на земљи где се човек пати као црв: „Људи се муче као кукавци сињи, па чак ни ђаво више не мари да их кињи”. Тада Господ Мефисту представља Фауста, свог верног слугу чији ход води путем јасноће. Међутим, Мефисто му предлаже опкладу: „А да л' бисте се кладили у што? Изгубићете ви њега, да знате, ако ми само допуштење дате да својом стазом водим га у зло”. Бог му дозвољава да иде на земљу да искушава Фауста, јер верује у њега: „Нагоном мутним вучен, добар човек правога пута свог је свестан довек”. Основни мотив у Прологу на небу исти је као мотив из Библије, књига о Јову где Бог искушава оданост Јова. Мефисто подсећа Господа да је већ успео да наведе људе на зло, као Адама и Еву преко јабуке, и да ће исто тако успети и са Фаустом, али је Бог сигуран да ће му овај остати одан.
Ко је Гетеов доктор Фауст? То је човек средњих година који живи у 16. веку, а видно иде испред свог времена. Он је научник који жарко жели да спозна свет око себе, да спозна његову суштину, да открије апсолутну истину. Он на почетку прве књиге седи немирно у тесној готској соби, у својој столици за пултом тражећи одговоре на велика питања: Који су путеви спознаје света, како сазнати шта је човек и где су његове границе, шта је смисао живота? Спознати за Фауста значи спознати интуицијом, сагледавањем суштине, а не рационалном анализом појавности. Дубоко га потреса и разочарава то што „види да ништа не можемо знати”. Међутим, убрзо схвата шта мудрац збори: „Свет духова од тебе није скривен; но срце ти је мртво, дух заптивен! О, учениче, вредно ступај, земаљске груди у рујној зори купај!” Он се одвраћа од Макрокозма, Духа свемира, који му је „само призор”, дакле, несхватљив знак, и обраћа се Духу земље, који представља реалне снаге природе, оно што је опипљиво: „Осећам храброст у свет да кренем сад, да сносим срећу земљину и јад, да с бурама се носим, да не клонем чак ни кад с бродом покрханим тонем”. У разговору са Вагнером, он схвата да „окрепа никад те неће прожети ако из твоје душе не потече”. Али када остаје сам, незадовољан оним што му је Дух саопштио, одбацујући то да је човек само слуга божији, не налазећи никакав одговор у књигама, жели да се отрује. Овај догађај никако не треба схватити као очајнички, напротив, то је његов покушај да се сједини са природом, ослобођен свих окова. Он сматра да би смрт била нови свет, нови почетак, а не крај. Но, у часу када приноси отров устима, чује црквена звона и хор који пева о васкрсу Христа и то га одвлачи од самоубиства.
Фауста карактеришу екстремна душевна расположења: час се уздиже до небеса, али убрзо поново пада, често захтева немогуће. Тако је стално у раскораку између својих фантазија и реалности. Гете убрзо упознаје Фауста са Мефистом, оним који „жели да твори зло, а увек добро сазда”, оним који долази из мрака, оним који је из мрака и настао. Мефисто јесте лажов, безосећајан, ироничан, подругљив, али веома интелигентан. Он предлаже Фаусту: „Ја ћу на овом свету теби служити, без починка и станка што год ти срце жели, набављаћу ти и нећеш се потужити. А кад на оном опет се будемо срели, ти ћеш се мени истим одужити”. Фауст, међутим, детаљно формулише услове: „Ако ме икад склопи лењи мир нека ми сместа дође крај! Ако ме ласком засениш да допаднем се себи сам, ако уживањем ме сплениш, то последњи нек' мој је дан!”
Гете свог доктора Фауста шаље на бескрајно путовање са Мефистофелесом, не само ка спознаји света, већ на једно веће, кључно - путовање ка себи. Да ли ће тријумфовати зло над човеком или човек над злом, да ли ће победити живот и радост у садашњици? Да ли ће Фауст пред Гетеом изговорити јасно и сигурно „Да” постојању?

4. „ДА?”

4.1. Маргарета; „О, да се никада не родих!”

„Аха, ево нас опет на граници мудрости, онде где се вама људима ремети памет. Што се удружујеш с нама кад не можеш до краја поднети то друштво? Хоћеш да летиш, а патиш од вртоглавице? Јесмо ли се ми наметнули теби, или ти нама?”

Мефисто гради Фаусту сасвим нов живот. Фауст никада пре није осетио слатку љубав према жени, нити слатки љубавни бол. Мефисто му помаже да упозна Маргарету. На овом путу, на овом свом вечном путовању у свет и путовању у себе, Фаусту се намеће још једно питање, још једна загонетка без одговора: лепота жене. Од тада, он се често губи у својим филозофским мислима, али још чешће нестаје у љубавној чежњи. Та љубав је у почетку телесна, што му и Мефисто говори, али убрзо, нешто велико и необјашњиво „срце му је сплело”. Иако Мефисто тврди да је Грета изван његове моћи, да је имуна на моћ зла, да је оличење божанског добра, он се труди да све то уништи, а посебно оно што она пружа Фаусту – љубав. И он више не стоји иза својих речи: „Слободно крећи куд год би хтео да тако спознаш живот цео”. Он не зна за топлину и племенитост људских осећања, она зла страна у њему не да се смирити. Почиње да наговара Фауста на разна злодела, а овај то и чини: даје Маргарети напитак од ког њена мајка умире, уместо да заспи, убија њеног брата Валентина. Маргарета убрзо бива бачена у тамницу због чедоморства, и свесна своје кривице (упркос чистим намерама) каже: „ Ал' – све што ме на то принудило, ах, Боже, било је добро и мило!” Без обриза на Маргаретину трагедију, она ипак не жали (не заборавимо да на крају прве књиге глас одозго за њу каже: „Спасена је”) и не дозвољава да је садашњост понесе, иако је ње сасвим свесна. Свесна је да нема чему да се нада, али је свесна и лепоте љубави коју је била доживела.

Фауст постаје очајан и жели да је спаси. Мефисто га стално провоцира, говори да она није прва која је починила чедоморство и поставља му питање, које му можда враћа свест: „А ко ју је гурнуо у пропаст? Ја или ти?” Фауст, гневан и помало луд од бола, бесан и тек сада свестан са ким се удружио, захтева од Мефиста, „чудовишта”, да је спаси како зна и уме. Њих двојица крећу чаробним коњима, међутим, чаролија важи само до јутра. У тамници је окована Грета која пева своју песму. То је народна песма из бајке о клековом жбуну која карактерише њено душевно стање, њено лудило, слично онако како чине Орфелијине песме у „Хамлету”. Маргарета прво не препознаје Фауста, али чим га препозна, говори му шта је учинила и одбија да крене са њим јер нема чему да се нада. Зора свиће.

4.2. „Новом дану што се злати веруј! Слути! – Бићеш здрав!”

Након последње сцене прве књиге, после неког неодређеног времена Фауст бива пренет на неко исто тако неодређено место, где ће му благотворни сан дозволити да преболи Маргаретино страдање. Можемо размотрити ову Гетеову изјаву Екерману: „Кад промислимо какви се ужаси на крају првог чина (мислећи на прву књигу) сручују на Гретицу и колико су морали протрести сву Фаустову душу, нисам могао наћи друго решење него да јунака парализујем и посматрам га као уништена и да из такве привидне смрти распалим нов живот. При том сам морао да прибегнем силним духовним доброчинитељима, онаквима какви су нам познати у лику и бићу вилењака. Све је ту сажаљење и најдубља самилост. Ту се не суди и не поставља се питање да ли је он то заслужио или није како би, рецимо, питали људи-судије. Вилењаци тако нешто не разматрају. Њима је свеједно да ли је у грех утонуо светац или зао човек, „био свет он или зао, несрећника њих је жао”; и тако они помирљиво и умирујући настављају и немају на уму ништа узвишеније до то да он захваљујући крепком дубоком сну заборави ужасе проживљене прошлости”.
И Фаусту је заиста било потребно снажно окрепљење, нова снага, најзанесенија љубав – живот. Он ускоро више неће бити онај Фауст из прве књиге, не. Он ће ускоро схватити како да допре до истине, до лепоте постојања и присутности, заволеће земаљски живот. Хор му пева: „Новом дану што се злати веруј! Слути! Бићеш здрав!”, а он целим својим бићем упија ту песму. Одједном, природа око њега га опчињава, уздиже, мотивише; он се „слива са постојањем”. Фауст се диви бојама, мирису, шуми, небу, читавој земљи. Пробуђен, потресен (чудима које му приказује овај свет), свеж, он осећа да је читав свет једно: „Све укруг се у рај преображава”. На тренутак се присећа свог бола због Маргаретине трагедије, али и сам признаје да га је природа повратила, излечила, да је „планула”. Он се сада стапа са природом и себе доживљава као део ње. Тада јој кличе: „Кроз шарен одраз живот нам се даје”. И већ тада, на почетку друге књиге, он схвата да је живот величанствен, да треба доживети сваки секунд његове лепоте, он схвата како је лепо бити ту, живети садашњост. Он се на тај начин усавршава. Мислим да већ тада Фауст схвата да не треба да се везује за прошлост, зато што је већ била, и да не треба да се везује за будућност, зато што је то привид, већ да се усредсреди на то да снажно проживи сваки тренутак постојања. Фауст је био лик који то није умео, али, окрепљен зна да: „Не гледа дух сад напред, нити се прошлог сећа, једино садашњица – јесте сва наша срећа”.
Фауст тада среће Хелену. „Тада се догађа изузетан сусрет између Фауста који је, иако се појављује у обличју средњовековног витеза, у ствари фигура модерног човека, и Хелене која, иако су јој дата својства хероине из Тројанског рата, представља заправо фигуру античке лепоте и, на крају крајева, фигуру лепоте природе. С изузетном вештином Гете је умео да оживи ове фигуре, ове симболе, тако да је сусрет између Фауста и Хелене саткан од осећања колико и сусрет двоје љубавника, испуњен историјским значењима колико и сусрет двеју епоха, прожет метафизичким смислом колико и сусрет човека са сопственом судбином.” У њиховим разговорима речи заиста „из душе течу” и Хелена и Фауст се веома често допуњују: Фауст започиње риму, а Хелена је довршава. Она му и одговара да је „садашњица сва наша срећа” и да „њена рука за то даје потврду”. Или када Хелена каже: „Ја осећам и да сам далеко и близу тако; ево ме! овде ја сам! – кажем сад срећно и лако”, а Фауст одговара: „Реч запе у грлу мом и једва дишем сад: не знам, обујмљен сном, ни где сам нити кад.” Убрзо, Фауст постаје тај, можемо рећи чаробњак или вилењак, који учи Хелену да усмери сву своју пажњу на садашњи тренутак и да тај тренутак не изгуби у колебљивом размишљању о прошлости и будућности. Уједно, и Хелена је та која њега учи о томе. За Гетеа је, у ствари, управо то било својство живота античке уметности: умети живети у садашњости, упознати оно што је он назвао „крепкост тренутка”, којој ће Хелена учити њега и он њу. Међутим, мора се водити рачуна да се не упадне у замку тривијалности и баналности. Никако не треба поступати попут романтичара који се приклањају свом свету да би избегли то, већ, управо, схватити да откријемо богатство у сваком тренутку. Тако учимо да будемо срећни, здрави, испуњени, ведри. Морамо бити спремни да мењамо себе, да се преобразимо, и, ако природно нисмо ведри људи, да научимо да стекнемо ту ведрину, да волимо живот.

4.3. Филозофско искуство садашњости и традиција античке филозофије код Гетеа: живети у садашњости

Гете је био добар познавалац античке књижевности, уметности и традиције, а можемо рећи, и добар познавалац античког човека, међутим, неки филозофи су снажно критиковали његове идеје о схватању античког човека и његовој спонтаној радости. Иако је антички човек био једнако забринут и узнемирен као и данашњи модеран човек, и пун трагике, без спонтане крепкости (како су тврдили Јакоб Буркхарт и филозофи после њега), Гете је сматрао да је античко спокојство било толико јако да људи старог века нису били необично способни само да уживају већ и да подносе несрећу (...), здрави смисао ових природа брзо и лако савлада унтрашње и спољашње невоље. Могли бисмо тако веровати да се та ведрина разумевала сама по себи, да је она била својствена грчком темпераменту. Међутим, Ниче је добро запазио да је та ведрина била стечена, а не изворна, да је она произишла из неизмерног напора воље: према његовом мишљењу, реч је о естетској вољи да се на ужасе постојања баци блистава мрена уметничког стваралаштва. Филозофска воља која је постојала посебно у антици, била је таква да се управо кроз сопствено преображење, кроз промену себе и погледа на читав свет, пронађе тај душевни мир о ком Гете говори.
Један од седморице мудраца, Питак, сматрао је да се треба усредсредити на садашњост и не дозволити да нас ремете ни прошлост ни будућност. Антифон још у 5. веку пре Христа критикује своје савременике који не жеве у садашњости, однсосно у јединој стварности и тако пропуштају сигурну прилику због узалудне наде. Он је говорио да постоје такви људи који као да живе некакав други живот и да док то чине, време пролази и постаје изгубљено, не може се вратити. Он нам говори о томе да се не можемо играти животом, већ да треба да искористимо сваки садашњи тренутак и да га учинимо што бољим и лепшим. О једном од Сократових ученика, Аристипу, говорило се да је могао да ужива у садашњим добрима, а да га не ометају прошлост и будућност, ондосно недостижне и одсутне ствари, као и то да је сматрао да срећа постоји једино у садашњем тренутку. Његов поглед на свет је проистицао из свесне воље да се прилагоди стварности и животу онаквом какав јесте.
У књизи Пјер Адоа „Не заборави да живиш”, говори се о епикурејском и стоичком учењу и искуству о садашњости, која је такође својствена овим учењима. Он каже да између њих можемо открити значајну аналогију: епикуреизам и стоицизам дају предност стварности; они постулирају да срећу треба пронаћи искључиво у садашњости, да један трен среће вреди колико и вечна срећа, те да срећа може у треба да буде тренутно пронађена, одмах и сместа. Епикуреизам и стоицизам позивају да се садашњи тренутак премести у перспективу космоса, и да се и најмањем тренутку постојања призна бесконачна вредност. Треба одбацити жеље које нису природне и задовољавати искључиво оне које су неопходне за наставак постојања. Епикуреизам нам заправо предлаже такву мудрост која нас учи да се опустимо, да уклонимо бригу. Реч је о потпуном преображају живота, о промени става у односу на време. Управо томе нас учи и Гете у свом „Фаусту”. Епикурејска мудрост нам предлаже корениту промену нашег става према времену, и она треба да буде присутна у сваком тренутку живота, трајна. Задовољство је потупуно у садашњем тренутку, не мора чак ни да буде дуготрајно, и нема потребе да било шта ишчекујемо од будућности да бисмо га увећали. Или, како гласи Хорацијева изрека: „Зграби дан не верујућ следећем”. Сваки тренутак треба да изгледа као предиван дар који испуњава захвалношћу оног ко га прима.
У стоицизму, како даље наводи Пјер Адо, тренутак усредсређивања на садашњост је још више наглашен. Садашњост је довољна за нашу срећу зато што је то једино што нам припада, што од нас зависи. Са становишта стоика, у ствари, суштина је умети направити разлику између онога што зависи од нас и онога што не зависи од нас: између садашњости и прошлости и будућности. И заиста је бескорисно узрујевати се због онога што више није, или због онога што можда никад неће бити; не треба жалити, већ треба живети сада и овде, не треба се плашити будућности, не треба се узалудно надати несигурним стварима, градити превелике жеље које нас одвлаче од садашњости и тако нам одузимају сигурне тренутке среће сада и овде, односно овај живот који се одвија док ми живимо у другом времену.
На једном зиду сам прочитала нешто јако лепо и истинито: Живот је оно што пролази док ми радимо нешто друго. Мислим да је ова реченица довољна сама за себе. Човек не може остати равнодушан када је прочита. Добро сам то запамтила. Она ме је мотивисала и учинила да делам у садашњости, јер тако све зависи од мене. Живот модерног човека је брз толико да заиста пролази поред њега, а ни он сам не зна у ком времену живи: „Јао, јуче нисам урадио оно што је требало, истекао је рок, морам сутра то урадити да ми не истекне тај рок, прекосутра морам да одем тамо и тамо, за месец дана морам тамо да будем”. Али шта је са овим сада, са садашњошћу? Шта се дешава данас? Живот савременог човека је постао велики планер. И сва места су испуњена осим оног данас. Модеран човек се превише каје и превише планира. Модеран човек не живи сада.
Па, да ли је Фауст заиста модеран човек? Можда је и био, али се променио, преобразио. Модеран човек није никада задовољан, испуњен. Када Фауст, упркос томе што се куне да никада неће рећи: „Тако си диван! Стани! Трај!”, ипак прекршава ову своју заклетву, он мисли на тај диван тренутак као на тренутак који је вредан, и који се само тада у саднашњости дешава,а не само на задовољство. Он је научио да цени тренутак, постао је свестан њега. Гете га је „научио” радости коју осећамо само зато што постојимо.
Код Гетеа треба разликовати два посебна вида тренутка: изузетни тренутак среће и свакодневни тренутак којем човек треба и може да да смисао. Изузетни тренутак је опијајући моменат, у којем се постојање интензивира, у којем очекујемо врхунац, као у љубавном сусрету који доживљавају Фауст и Хелена. Тада је време стало и приступамо вечности. Тада се препуштамо срећи и можда и несвесно се препуштамо томе да нас садашњост обузме. То је оно што се догодило Фаусту и Хелени: „И кад се чежњом почне све срце да преливам ти осврћеш се, питаш – Ко са тобом ужива. Не гледа дух сад напред, нити се прошлог сећа, једино садашњица – Јесте сва наша срећа”. Али то спонтано заљубљивање у садашњи тренутак може бити потврђено, интериоризовано, може постати чин воље и дар од себе. Касније, када Хелна на тренутке сумња да ли је она она у том новом животу, када сумња у сопствени идентитет, Фауст је саветује да не размишља о прошлости, јер је то узалудно, и говори да животу сада треба прионути, макар био само трен.
Пјер Адо даље разматра зашто Мефисто, који има уговор потписан Фаустовом крвљу не објављује да је добио опкладу и не преузима Фаустову душу када схвата и говори да је садашњост једина и сва наша срећа, иако се раније заклео да то неће рећи. Овде се постављају многа питања, која произилазе једна из других, а главно је: Зашто Мефисто не користи ову прилику, када је видео да је Фауст погазио дато обећање? Можда зато што види само спољашњост, а не и оно што се налази унутар Фауста. Можда зато што Фауст не користи исте речи као онда када је склапао уговор. Можда зато што не налаже тренутку да се заиста заузстави, већ жели да траје и у будућности. А можда и зато што је Мефисто стргао са себе паклену маску онога тренутка када се преобразио у Форкиду, једну од кћери морског божанства Форка. Гете сам признаје да се уметничко дело не може потпуно тумачити, већ да је све на читаоцу, на његовом осећају, или још боље, осећању. Сложила бих се са разматрањем Пјер Адоа који каже да Фауст предходним цитатом мисли на изузетан, посебан тренутак који нас потреса целе, који предтавља врхунац постојања, највишу тачку нашег живота. Он каже да на његовом путовању постоје само три таква тренутка: онај када се среће са Маргаретом, онај када упознаје Хелену и трећи, који је смештен у сам тренутак Фаустове смрти и симболизује наду да ће се појавити слободан народ, у рајској земљи. Он даље тврди да је такав тренутак изузетно стваралачки и да баш зато уговор између Мефиста и Фауста нема смисла, јер нас сваки диван тренутак никако не позива на одмор, већ уздиже наше „ја” ка вишим стањима.
Усредсредити се на садашњи изузетан тренутак, за Гетеа је то филозофија живота, животно правило. Тако деца живе – спонтано у садашњости, у „крепкости тренутка”. За њих је сваки тренутак пун значења, док је модерном човеку све записано у планеру, штавише, он нема времена да се радује тренутку, не сме да му се радује ни ако уме да га препозна.

4.4. „Кроз шарени одраз живот нам се даје”

Иако са Мефистом, Гете је свог јунака послао на предивно путовање. Можемо рећи да су се њих двојица чак и здружили. У другој књизи, посебно, Фауст се диви и велича читав космос: за њега је „свуда рај”. И Мефисто се диви природи, али упорно говори Фаусту да „у тој вечито празној даљини ништа видети неће, неће корак свој чути, нит' наћи чврста упоришта”. Можда ће га природа заиста толико занети. Али, где ће Фауст онда наћи своје упориште?
Он обожава мајке, назива их „бајкама”, обожава планине, лепоту жене, шуму, задивљују га боје. Не смемемо заборавити како Фауст, уживајући у планинском пејзажу, чека излазак сунца. Појављује се звезда која му својојм светлошћу заспепљује очи и он се убрзо окреће ка слапу у којем се светлост прелама у разнобојну дугу. Тада изговара веома снажну и битну реченицу, мисао којом је доживео препород и којом је мотивисао и многе од нас: „Кроз шарени одраз живот нам се даје”.
Посебно бих издвојила и следеће стихове:

Мефистофелес:
„Па ко ће знати шта ти срце хтело?
Зацело, нешто узвишено-смело.
К Месецу ти си жудио све ближе,
па, ваљда, страст, онамо сад те диже?”

Фауст:
„Нипошто! Овај земљин шар
још пружа простор за голема дела.
На ме још многи диван чека дар,
осећам снагу за прегнућа смела.”

Он прихвата само земаљски живот, и жели бити овде, јер кроз земаљски живот осећа праву радост постојања. У свету, у садашњости, он се осећа као у једној целини. Гете у писму Шилеру пише: „Орност, радост, заинтересованост за ствари једино је реално и једино то опет производи реалност; све остало је празно и само осујећује”.
Такође је битно издвојити и део када Фауст среће седу Бригу, која га убрзо чини слепим. Он јој говори да се у раној и бурној младости силовито пробијао кроз живот, док сада дела мудро и натенане, и даје савет и мотивацију да се ужива у земаљаком животу:

„Нек чврсто стоји и гледа по свету свем:
ваљаноме он неће бити нем!
Што да у вечност тетураво хрли?
Што спозна, то нек хвата и нек грли.
Нек ходи по земаљског дана стази;
мирно нек иде и духове кад спази;
у корачању даљем нека тражи
и шта је патња и шта је срећа права,
он, који ниједног тренутка не блажи
сазнање да га што задовољава!”

При крају друге књиге, односно у последњим тренуцима свог живота, он се нада, он би желео да направи места за милионе људи, исушио би мочваре и тако би им дао земљу. Он би желео да им подари живот, да „са слободним народом својим на тлу слободном да стоји”. Јер лепо је бити жив. Лепо је бити бачен у свет, искусити толико тога, у свом земаљском и једином животу вечно трагати и размишљати. Свако заслужује да живи. Свако заслужује да постоји, да буде присутан, активан. Фауст као да жели да поручи да не треба делити тренутке на лепе и ружне, тј. на срећне и тужне. Фауст јасно говори шта му душу напаја: „За онога су живот и слобода ко сваког дана њих осваја”. Бити спреман да прихватиш живот, бити спреман да му радосно хрлиш у сусрет, то је уметност. Живот треба гледати као целину, живот не треба делити, јер читав живот је срећа. Он жели да се све множи. Он жели да се појединац стопи са целином, са читавим космосом. Он нам улива наду, учи нас да уживамо у сваком тренутку и, коначно, пред своју смрт признаје трену: „Тако си диван! Стани! Трај!” Сигуран је да се његовом трагу на земљи неће угасити сјај. И заиста неће. Као и милионима других људи. Свако људско срце је величанствено и велико, као и земља. Некима, као Фаусту, ова два појма су једно. А свачија „мала земља” сачињена је управо од тих вечно сјајних трагова.
Читави хорови се оглашавају и примају блаженог покајника, Фауста. Ту су Блажени Дечаци (духови деце која су умрла још некрштена), Пустињак, Doctor Marianus (представник највишег степена духовне савршености), Велика Грешница, Аврам, Una Poenitentium (једна грешница, која је уствари Гретица) и други. Грета пева: „Рано вољени, смутњом не више скољени, враћа се сад.” А Блажени Дечаци се радују: „Он је много научио, он ће учити нас”.
Ханс Георг Гадамер у својој књизи „Филозофија и поезија” поставља следеће питање: Шта се дешава на крају? Да ли на крају стоји побожна преданост или обрнуто, победа непоколебљиве вере у помирујућу снагу духа, у самопомирење?
Анђели, носећи Фаустово бесмртно биће, лебдећи у највишој атмосфери, певају:

„Племенит духова се члан
спасао вражје власти:
ко трудом стреми сваки дан,
тог можемо и спасти;
па ако га још под скут свој
превишња љубав стави,
добродошлицом наш ће рој
блажени да га слави”

Поводом ових стихова Екерман у „Разговорима” наводи следеће Гетеове речи: „У овим стиховима садржан је кључ за Фаустово спасење. У самом Фаусту све виша и чистија делатност до краја, а одозго вечна љубав која му долази у помоћ. То је у потпуном складу са нашом религиозном представом, по којој се ми не избављујемо само сопственом снагом већ и божјом милошћу која се њој придружује”. Фауст је својом снагом воље, можда и не толико свесном, као и својим новим односом према животу и свету, љубави према свакој јединки, сваком атому, стекао божју милост. Он је био спасен и много пре него што је преминуо. Тај спас је пронашао сам, у сваком цвету, у сваком небу, али, он је ипак непотпун, као и свако појединачно биће. У милости вечног бића догађа се његово спасење. Та неизрецива милост, коју овде симболише „вечна женственост”, оличена у Богородици, али и у Гретици, води нас увис.

4.5. Шта за Гетеа значи „Радовати се животу”?

Као што смо видели, нада подразумева постојање и одржавање у свету. Она је неодвојива од живота. Надати се значи веровати у живот, веровати у свет, веровати у радост. Нада значи бити активан, бити учесник у стварању живота. И последњи тренутак Фаустовог живота, као што сам већ поменула, обасјан је надом. То није нека нада која би му омогућила загробан живот, то је нада за друге људе на земљи, љубав за друге људе. Гете се никада, заправо, није превише одушевљавао надом „побожних”: Гете признаје да би му било веома драго кад би нас по истеку овог живота усрећио нови живот, али изричито захтева да оном другом свету не сретне никога од побожних, који су на овоме свету веровали у бесмртност душе и који би рекли: „Зар нисмо прорекли? Зар се није збило?” Тако би и на оном свету био осуђен на досаду. Бављење бесмртношћу душе добро је за оне који немају шта да раде. Али, човек способан, који ради и дела, „препушта будући свет њему самом и задовољава се тиме да буде користан на овом свету овде”. Нада је моћ која нас вуче на горе, која нас чини испуњеним, она нам омогућава да делујемо смело, па чак и да се осећамо слободним. Нада је, као што нам сведочи већ поменути стих који означава последњи тренутак Фаустовог живота, посвећена преображају и срећи људског рода.
Нада, садашњи тренутак, сједињавање са целим светом – то представља радост постојања. Радост постојања је, пре свега, тренутно и готово несвесно осећање. Гете га описује у беседи посвећеној Винкелману, оу 1805, која му је пружила могућност да, насупрот романтичарима и хришћанству, похвали умеће живљења старих Грка: „Ако здрава природа човекова дела као целина, ако се он у свету осећа као у великој, лепој, вредној и цењеној целини, ако му хармонична лагодност пружа непомућену, слободну радост – онда би васиона, када би себе могла осетити, уз кликтај достигла свој циљ и дивила се врхунцу свога постанка и свога дивљења.” А Гете обајашњава шта је мислио у овим незаборавним редовима: „Јер чему служи сва та раскош сунаца и планета и месеца, звезда и млечних путева, комета и звезданих маглина, створених и настајућих светова, ако се, најзад, срећан човек несвено не радује што живи?”
Да бисмо заиста осећали радост, не треба да тражимо неки посебан смисао. Треба да се препустимо. Гете радост постојања пореди са дететом које ужива у ономе што му причињава задовољство: детету прија колач, а да не зна ко га је испекао. Гете сматра да о укусу живота, спонтаној радости постојања, треба питати бића која су пуна живота – децу.
Сетимо се стихова које Линкеј изговара: „Ма какво да беше - тек лепо је све ”. Он каже да је све ипак било веома лепо, иако је видео трагичан крај Филемона и Баукиде. Сетимо се и оних речи које Гретица изговара: „Било је добро и мило!”. Како је могуће да је живот упрскос свим трагедијама, боловима и патњама, ипак леп? У Гетеовим очима, међутим, стварност је, иако проткана срећом и патњом, добра и лепа. Гете, у ствари, никада није имао илузија о људима и природи. Он пристаје и на оно лепо и на оно застрашујуће. Гете сматра да је човек у потпуности човек само онда када је способан да у целини прихвати зебњу пред мистеријом постојања.

ЗАКЉУЧАК

Више пута ме је неко питао да ли бих изабрала да се родим или не, с обзиром на то да знам да ћу свакако умрети? Увек бих рекла да бих изабрала да се родим. Зашто? Зато што је живот, гледано у целини, једно предивно искуство. Вероватно и једино. И како одрастам, а имам тек осамнаест година, схватам да ништа не сме пореметити ону наду у себи, ма шта да се деси.
Многи чекају спасење, чекају Рај, плаше се Бога. Али они не знају да је то спасење у њима самима, овде, да је Рај место на земљи! Не треба много очекивати, треба живети. Бити свестан свега и прихватити све. Ослободити се. Препустити се. Научити да се живи у садашњости. Помоћи другим људима, помоћи себи. Размакнути завесе, стајати на киши. Посматрати град са врха брда. Мотивисати и бити мотивисан. Писати, оставити траг, оставити поруку. Насмешити се сваком пролазнику. Сакупљати шкољке. Заронити главу у воду. Направити колач, убрати трешњу. Поделити срећу.
Управо ми је на памет пала једна песмица коју су ми често певали пред спавање када сам била мала. Она гласи: „Неко је неком рекао, чудесан сан сам стекао, поделимо га на двоје, сад пола сна је твоје”. Радост свакако треба поделити. Међутим, како одрастам, схватам и то да људи некад не умеју да препознају срећу. Посебно они модерни људи који увек траже више. Како се модеран човек уклопити у садашњост? Ми се превише кајемо због прошлости и превише маштамо о будућности. Превише се бојимо непознатог, а опет, превише лоших ствари сами стварамо из незања.
Надам се да ћемо ускоро сви научити да заиста „једино садашњица – јесте сва наша срећа”. Надам се да ћемо схватити да „само је једно рађање и само је једна смрт, ништа није као живот”, као што Џон Штајнбеков јунак говори у књизи „Земљи и небу”. Или, Јустејн Гордеров јунак који чита писмо које му је давно оставио свој отац, у књизи „Девојка са поморанџама”:

„Свет! Никад не бих дошао овамо. Не бих био сведок велике мистерије.
Свемир! Никад не бих погледао у искричаво звездано небо.
Сунце! Никад не бих крочио на топле стене код Тенсберга. Никад не бих доживео прави скок на главу.
Сада схватам. Одједном схватам читав обим свега тога. Тек сада читавим срцем шта значи не постојати.”

Многи велики људи су нам остављали сјајне мисли и велика искуства у својим романима, на својим сликама, кроз своју музику или кроз само своје постојање. Колико различити они били, и колико год стварали на другачије начине, или живели на другачије начине, поручују нам исто: Лепо је бити ту. Треба пронаћи живот и на сивом платну и на жутом. Волети подједнако оба. Треба се заљубљивати, што чешће, у све што нас окружује. Треба се заљубити у живот. И онда, када умиремо, и даље да кличемо животу и да будемо срећни што смо имали прилику и част да се родимо, да постојимо, да будемо овде, на овом свету и у овом времену.
Не заборавимо да живимо!

Литература:

- http://www.creemaginet.com/sajt/johan-volfgang-gete-biografija
- Јохан Волфганг Гете, „Фауст”, Нолит, Просвета, Завод за уџбенике, Београд, 1984.
- Јохан Волфганг Гете, „Фауст, други део”, Српска књижевна задруга, Београд, 1985.
- Пјер Адо, „Не заборави да живиш”, Федон, Београд, 2009.
- Ханс-Георг Гадамер, „Филозофија и поезија”, Службени лист СРЈ, Београд, 2002.

Besplatni Seminarski Radovi