''Kad su cvetale tikve'' i ''Petrijin venac''
Dragoslav Mihailović

O prozi Dragoslava Mihailovića se govori kao o stvarnosnoj, dokumentarnoj prozi, novom realizmu ili superrealizmu. Kako god odlučili da nazovemo Mihailovićevu prozu moramo podvući značaj njegovog odnosa prema književnoj tradiciji koji je bitno izmenjen, drugačiji i nov.
Kao prva tačka Mihailovićevog odvajanja od književne tradicije mogao bi se navesti književni junak. Glavni junak njegovog kratkog romana ''Kad su cvetale tikve'' je Ljuba Sretenović Šampion, švedski emigrant, bivši bokser i dušanovački mangup, dok je glavna junakinja ''Petrijinog venca'' poluseljanka, poluradnica Petrija Đorđević iz sela Višnjevice. Dakle, Mihailović napušta onu književnu tradiciju koja za glavnog junaka bira povlašćenu, bogomdanu ličnost, karakterno reprezentativan lik. Mihailović se obraća običnom čoveku.
Druga tačka koja odražava novinu Mihailovićeve poetike jeste odnos junaka prema svetu u kom je. Mihailović se udaljava od one književnosti koja donosi vizije posebnih svetova, koja tumači, koja je prepuna alegorijskih simbola i situacija. Na stranicama Mihailovićevog romana srešćemo se sa svetom koji svoju izuzetnost vidi upravo u tome što nije izuzetan, što je običan. I zaista, bar na prvi pogled nema ničeg izuzetnog, posebno uzbudljivog i atraktivnog u životu jednog švedskog emigranata koji živi s porodicom na gradskoj periferiji u kući koju otplaćuje na kredit i radi u fabrici i uz to trenira fabrički bokserski klub. Slično je i sa životom jedne seljanke koja čami u privredno zapuštenom kraju Srbije okružena mačkama, starim slikama i rakijom kojom blaži tugu i samoću. Dakle, svet Mihailovićevih junaka nije svet izabranih. Mihailovićeva literatura beži od reprezentativnog i insistira na onom što je svakodnevno, što je obično, što je deo mase.

Treća bitna karakteristika Mihailovićeve proze u celini jeste odstupanje od književnog jezika i književne norme. Ljuba Sretenović Šampion govori šatrovački, u njegovom govoru mešaju se ulični i bokserski žargon. U Petrijinom govoru prepoznajemo kosovsko–resavski dijalekat u kome se genitiv redovno upotrebljava u dativskoj funkciji, a akuzativ preuzima ulogu dativa i instrumentala. Upotreba neknjiževnog jezika svakako nije inovacija u našoj prozi, dijalekatski govor pre Mihailovića srećemo kod Sremca, Nušića ili Matavulja. Međutim, upotreba neknjiževnog govora je uzročno–posledično povezana sa odabirom likova u Mihailovićevom romanu kao i sa njihovim životnim pričama. Životna priča Mihailovićevih junaka je izuzetno tragična, u njoj dominira smrt, bolest, gašenje porodice, samoća, strah i tuga. Teme su, dakle, izuzetno potresne a ipak Mihailovićevi romani plene optimizmom upravo zahvaljujući specifičnoj upotrebi jezika. Upotrebljen u neknjiževnoj varijanti, jezik je osnovno sredstvo depatetizacije u Mihailovićevoj prozi kao što će to biti ironijski lirizam u Kišovoj.

Još jedna zajednička odlika Mihailovićevih romana jeste da su oni romani lika, u centru paznje je jedan junak–junakinja i njihova životna priča. Romani su ispripovedani u JA–formi, u 1. licu jednine, u formi skaza. Pripovedač je istovremeno i protagonista pa je na taj način stvorena iluzija direktnog obraćanja čitaocu.
Godine 1968. u izdanju Matice srpske objavljen je Mihailovićev roman ''Kad su cvetale tikve'', 1969. Prema motivima iz romana Mihailović je sastavio dramu koja je nakon pet izvođenja skinuta sa pozorišnog repertoara zbog oštrih kritika uglavnom političkog karaktera. Godine 1984. drama je ponovo vraćena na repertoar Narodnog pozorišta.
Precizno određenje žanra Mihailovićevih romana nije nimalo lako. Prema tome koliko je pripovedač (Ljuba Šampion) usresređen na tok i dinamiku zbivanja i do koje mere samu kompoziciju dela uslovljava tok događaja, ova knjiga bi se mogla nazvati novelom čiji bi stožer bio, nešto oko čega će se plesti siže, glavni junak i njegova životna sudbina.
Sličan problem žanrovskog određenja pojaviće se i u ''Petrijinom vencu''. Roman se sastoji od 5 proznih celina različitog obima od kojih bi neke, poput ''Nebeskih svirača'' mogle da stoje kao zaseban roman. Proučavajući Mihailovićeve romane, Vladeta Janković je pronašao, kako sam kaže, ne baš adekvatnu ali zadovoljavajuću žanrovsku odrednicu – roman u pričama čije tematsko jezgro čini sudbina glavnog junaka.

I u romanu ''Kad su cvetale tikve'' i u ''Petrijinom vencu'' uočavamo ekonomičnost u korišćenju narativnih sredstava (odsustvo razvijenog opisa i produbljene psihološke analize).

Kad su cvetale tikve

U romanu ''Kad su cvetale tikve'', Ljuba Sretenović Šampion priča o svom ratnom detinjstvu, letu 1944. kada zbog bombardovanja nisu išli u školu što je bio pravi raj za njega. Priča o svom prvom seksualnom iskustvu kada mu je kurva – kelnerica ''skinula junfer'' a u pitanju je bilo grupno silovanje. Priča o tome kako je sa društvom jurio ''ribe'' po Dušanovcu, o tome kako se 1948. u političkim previranjima stradali ''ćale'' i ''burazer'', kako se zamerio mangupskom kralju Stoletu Apašu na jednoj igranci zbog dugonoge brucoškinje iz Kragujevca zbog čega će kasnije glavom platiti Ljubina sestra, Dušica, o majci koja je doživela nervni slom i umrla jer se jedan ludak uhvatio devojaka i boksa a druga dva ludaka politike a jedino dobro dete joj stradalo. Ljuba će se osvetiti Stoletu, tada bolesniku od tuberkoloze, a potom će prekinuti sve veze sa sredinom u kojoj je odrastao i emigriraće najpre u Austriju a potom u Švedsku. Iz završne rečenice romana shvatamo da Ljuba Šampion svoj život u Švedskoj doživljava kao konačno izgnanstvo iz zemlje za kojom će zauvek čeznuti. Njegov život je život u senci, turobna zamena za prošli život na Dušanovcu. Odnos prošlost – sadašnjost, Jugoslavija – Švedska jasno je predočen i u uvodnom delu romana. Ljuba voli svoju ženu Inge i usvojenog sina Arnea ali kad ga uhvati nostalgija u stanju je da vozi tri dana i tri noći do granice sa Slovenijom, otvori prozor, udiše naš vazduh i sluša naš jezik i potom se vrati ''kući''.
Iz perspektive sadašnjosti, života u senci ili privida života, Ljuba se retrospektivno okreće prošlosti, Dušanovcu 50-ih godina. Njegova ispovest je ispovest naročitog tipa. To je priča čoveka koji svodi račune i pita se šta je u njegovoj prošlosti bilo presudno za njegovu čemernu sadašnjost, šta je bio razlog njegovog izgnanstva iz pravog života u svet senki? Citat koji je Mihailović stavio na početak svog dela, a koji svojom arhaičnošću i visokim stilom odskače od modernog romana, pruža odgovor na ovo pitanje. Reč je o citatu Danilovog učenika (XII – XIV vek) koji govori o onima koji ''lišeni slave svoje'' i vođeni ''silama kuda neće'' stigoše na konačno odredište života. Ovaj epigraf je zapravo željeni ugao iz kog pisac želi da posmatramo junakovu sudbinu. Kad se Ljuba pita: ''Jesam li ja ovo?'' i šta je to što ga je u životu dovelo do švedske čamotinje, to je upravo pitanje o silama koje nas protiv naše volje vode kuda nećemo do konačnog poraza i poniženja.
U svojoj životnoj priči Ljuba tačno zna i izdvaja, bez ikakve bolećivosti prema sebi, razloge koji su ga doveli tu gde je: grupno silovanje 1944, svađa sa Starim Perišom koji mu je očigledno bio naklonjen, situacija u kojoj se zamerio Apašu , zatim, kada je prenebregao savet kapetana Zorića koji ga je u poslednjem trenutku mogao vratiti na pravi put (u borbu se ulazi s namerom da pobediš, ako si bolji i izgubiš, ako si slabiji, u sportu kao i životu ne postoje podmukli udarci). Potpuni sunovrat počeće sa Apaševim ubistvom. Mihailovićev junak je svestan da je činio nešto što ga po posledicama prevazilazi. Međutim, Ljuba Šampion nije zamišljen i ostvaren kao neko ko može da intelektualno izađe na kraj sa svojim sećanjima, sa osećajem krivice i slutnjom razloga koji su doprineli kvarenju njegovih ljudskih kvaliteta. Ulogu svojevrsnog komentatora ispričanih zbivanja najjasnije otkrivaju opisi bokserskih mečeva. Boksersko iskustvo Šampiona ne samo da je određena škola života već otkriva i njegovu kobnu karakternu crtu – žudnju za brzim uspehom i osvajanje svih životnih plodova koje uspeh obezbeđuje. Pratimo li razvoj Šampionove bokserske karijere otkrićemo jedan dubok korozivni proces u karakteru glavnog junaka. Svoju boksersku karijeru počeo je 1947. kao mlad, srčan bokser, ''simpatična njuška''. Tokom 48, 50. i 51. nižu se sportski uspesi. Međutim, nakon svađe sa Starim Perišom Ljuba napušta ''Radnički'' i prelazi u ''Zvezdu''. Zbog toga će izgubiti posao i dobiti odsluženje vojnog roka u specijalnim desantnim jedinicama koje traje tri godine. U vojsci nastavlja boksersku karijeru. Težak nokaut koji je doživeo u Zagrebu prethodi sestrinoj smrti. Nakon majčine smrti oseća kako se potpuno promenio. Od čistog tehničara postao je čist nokauter, uhvatilo ga je neko ludilo i ne sme da izgubi zato se koristi nedozvoljenim i prljavim udarcem direktno u srce. Svoj pad Ljuba jedino može da pojmi kroz boks.
Priča o boksu i priča o osipanju porodice sjediniće se u jedan pripovedni niz od 19-og, odnosno 20-og poglavlja. Ljuba dolazi u Surdulicu gde se Stole Apaš leči od tuberkoloze i ubija ga. Zapravo, udarao ga je sve dok Stole nije ispljuvao crnu krv a potom ga ostavio. Stole je umro posle nekoliko dana. Umesto da oseti slast osvete, kako je mislio, Ljuba ne može da se oslobodi osećaja da je suvišan u svojoj sredini: ne ide mu na poslu, kuća mu je pusta i prazna, zarastao je kao majmun, devojka koju poziva da izađu odavno se udala i ima dete, policija se raspituje gde je bio u vreme Stoletove smrti a kap u punu čašu je poseta Stoletove majke. Tako se Ljubina ''pobeda'' premetnula u dubok poraz, sudbonosniji od onog u ringu.
Ne može se reći da se Ljuba pasivno predao sudbini, bar ne u početku. Od brata koji ga bije beži na ulicu, a od ulice i kuće pokušava da pobegne u boks. Međutim, svaki pokušaj da se otrgne pritisku nesrećnih oklnosti završava se porazom te Ljuba stiče utisak da ''čovek sam po sebi postaje kvaran'' što će na kraju rezultirati prihvatanjem Stoletovih pravila igre.

Godine 1973. u izdanju SKZ pojaviće se Mihailovićev roman ''Petrijin venac'' za koji će 1976. Mihailović dobiti Andrićevu nagradu a po kome će 1980. Srđan Karanović režirati istoimeni film.

Petrijn venac

''Petrijn venac'' je roman lika ispripovedan u formi skaza. U ovom romanu Mihailović se suočio sa većim stvaralačkim izazovom nego što je bio slučaj u ''Tikvama''. Drugačija priroda kazivača kao i drugačiji obim i karakter ispričanog tražili su specifičan spoljni sklop knjige i naročitu narativnu situaciju iz koje bi se odvijala Petrijina priča.
''Petrijin venac'' priča poluseljanka, poluradnica, Petrija Đorđević iz sela Višnjevice. Još u ''Tikvama'' Mihailović je razvio postupak kojim stvara iluziju odsustva pisca – autora, odnosno iluziju neposrednog obraćanja pričaoca čitaocu, dakle, slušalac je bukvalno uvučen u priču glavnog junaka. Ton usmenog obraćanja u ''Petrijinom vencu'' je još izraženiji. Petrijina priča ne samo da podrazumeva konkretnog slušaoca (ona ga nudi duvanom i kafom) već Petrija trazi od slušaoca da ''uđe'' u njenu priču i postane njen saučesnik, neko sa kim će ona gledati stare fotografije i sećati se prošlosti, sa kim će se smejati, od kog će tražiti razumevanje.
Motivi Petrijinog kazivanja nisu jasni od samog početka romana, posebno ako imamo na umu prvo poglavlje romana ''Pi vodu i ćuti''. Pričom o nesrećnoj ženi koja je preteranom brigom i pažnjom umorila svoje dete dajući mu samo mleko ali ne i vodu, Petrija, bar na prvi pogled, želi da skrene čitaočevu pažnju, pobudi njegovo interesovanje da bi uopšte slušao njenu priču.
U ostale 4 narativne celine u centru Petrijine priče biće njen život u rasponu od predratnih godina do 70-ih godina XX veka.U tom vremenskom periodu odvijao se Petrijin život: prva udaja za Dobrivoja, sukob sa svekrvom, Velom Bugarkinjom, smrt dvoje dece nakon čega će je muž oterati, život u rudarskom mestu Dobra Sreća sa kafedžijom Ljubišom, udaja za Misu, njihov zajednički život praćen tegobama, bolestima i na kraju Misinom smrću sve do sadašnjeg trenutka kada Petrija sama, okružena mačkama, sedi, pije rakiju i priča svoju priču. Sve njene prijatelje i neprijatelje vreme je odnelo. Iz ovakvog krajnje uopštenog pregleda Petrijinog života postaje jasan motiv njene priće i pričanja – to je samoća. Samoća je tamni izvor Petrijine potrebe da priča i stiče sagovornika jer ono što je plaši jeste da je možda zaboravila da razgovara sa narodom i, što je još strašnije, da je narod zaboravio na nju.
Značaj motiva samoće kao katalizatora za priču uticao je i na način komponovanja dela u celini. Razmatrajući problem žanrovskog određenja ''Petrijinog venca'', Vladeta Janković je roman nazvao ''romanom u pričama''. Roman se sastoji od 4 manje – više kratke narativne celine: ''Pi vodu i ćuti'', ''Uveličane slike i dosadne mačke'', ''Laži mi, sestro, u krv da ti kažem koja si'' i ''Velika opasnost i vešta odbrana od veštica''. Peta celina, ''Nebeski svirači'', i obimom i sadržinom se izdvaja kao samostalna narativna celina koja se čak može posmatrati i kao mali roman unutar postojećeg.
Svih 5 narativnih celina povezuje isto središnje lice i isti pripovedač – Petrija Đorđević, a zajednički im je i ton pripovedanja. Uz to svih 5 narativnih celina su povezane unutrašnjim nitima koje se otkrivaju na smisaonom planu. Petrija dok priča ima običaj da ponavlja ispričano i podseća na proteklo (slično Arseniju Njegovanu), tako se u ''Nebeskim sviračima'' Petrija ponovo vraća na početak njenog bračnog života sa Misom o kome je već govorila u II glavi. Petrija takođe ima običaj da nagoveštava budući tok zbivanja podstičući tako čitaočevu radoznalost. Dakle, Petrija napušta hronološki tok zbivanja, što je posebno vidno u III glavi romana gde će ona najpre ispričati nesrećnu Milijaninu sudbinu a tek potom ljubavnu aferu između Milijaninog muza, Vitomira, i Poleksijine ćerke, Ljilje. Tako skokovito praćenje događaja je na neki način priprema slušaoca sa shvati ono što je u priči najvažnije, što je sama esencija života.
Kratak zapis, I glava romana, ''Pi vodu i ćuti'', najbolje pokazuje odnos pripovedača prema građi. Petrijino kazivanje je tu usmereno u dva pravca: na same događaje i na zaključak koji, potom, Petrija izvlači iz ispričanog. Petrijin zaključak je možda pomalo neočekivan ali nam otkriva sam smisao njene naracije. Taj zaključak, iako opšteg karaktera, ima i lično, subjektivno značanje: zbog toga što nije pio vodu već samo rakiju nastradao je i njen Misa. Dakle, Petrija se u svom pričanju usresređuje samo na ono što čini krajnju tačku ili presuđuje u ljudskom postojanju. Otuda su centralni motivi Petrijine priče i romana u celini: motiv bolesti, motiv smrti, motiv usamljenosti i napuštenosti.
Motiv smrti se u varijacijama provlači kroz delo u celini. Sa motivom smrti čitalac se sreće već na prvim stranicama dela – umrlo dete i sa motivom smrti se završava roman – Petrija na Misinom grobu. Opisi smrti se nalaze na strukturalno najvažnijim tačkama – prekretnicama u Petrijinom životu: smrt Petrijine dece, smrt muža Mise, a potom i smrt njenog prvog muža i obe svekrve. Smrt je u Petrijioj priči nešto najgore, ona čoveka muči kao mrcinu i našara mu lice kao za Belu nedelju ''s neku mlogo gadnu balegu''. Petrija, govoreći o smrti oseća strah i grozu ali i otpor i nemirenje.
Motiv bolesti je usko povezan sa motivom smrti. Tako Petrija opširno priča o teškoj bolesti njene ćerke Milane, zatim o bolesti svoje druge svekrve koja nije mogla mirno preći iz života u smrt dok nije priznala svoje grehe i tako spasila dušu (trovala je Petriju živom). Petrija priča i o svojoj stvarnoj bolesti – trovanju živom i umišljenoj kada joj je zbog griže savesti ''otkazala'' ruka (Petrija u jednom momentu napušta Misu jer je tukao, sreće svog prvog muža Dobrivoja i sa njim prevari Misu a potom se ipak vraća Misi). Tu je i opis Misinog bolovanja nakon povrede u rudniku, Milijanin pobačaj i Vitomirova bolest. Da Petrija iako priprosta i sujeverna žena nije i glupa pokazuje epizoda sa Vitomirovom zagonetnom bolešću. Naime, kada se Vitomir od lepog gorostasa pretvorio u nemoćno stvorenje koje balavi i mumla selo je počelo da priča i nagađa. Možda su ga izbatinali partizani jer je za vreme rata najpre bio na suprotnoj strani, možda ga je istukao Ljiljin ljubomorni muž, a možda je Poleksija nešto ugatala u ukradenu pidžamu. Petrija daje razloge i za i protiv za sve tri navedene mogućnosti sama se priklanjajući trećoj ali na kraju dodaje svako bira ono što mu odgovara, prema sopstvenoj pameti.
Bolest je nešto sa čim se Petrija ne miri i protiv čega se bori. Ako ne pomažu doktori, pomoćiće vračare ili prosto čovekova volja da se ne preda.
Dok se motiv bolesti i smrti međusobno dopunjuju, motiv usamljenosti se javlja nezavisno i vrlo je naglašen s obzirom da on pokreće Petrijino pričanje.
Još jedan značajan segment Petrijinog života jeste njena specifično izražena vera. Petrija je tipičan predstavnik našeg naroda koji, iako hrišćani, nikada ne napuštaju pagansku praznovericu. Tako kada se ogreši o Sv. Vrača (odnosno vrače, Kuzmu i Damjana, koje narod sjedinjuje u jednu strašnu pojavu) Petrija ide pravo kod Anke, vračare itraži od nje da joj obaje greh a za svaki slučaj pali i veliku sveću u manastiru da podmiri sve bogove i stare i novog. Praznoverje je Petrijin način da se izbori i razumski pojmi složene odnose u svetu i čoveku samom. Ono što ne shvata na javi Petrija će transponovati, naravno nesvesno, u snove. Takav je njen san pred Misinu nesreću u rudniku. Petrija smatra da joj je on predskazao nesreće (u snu Misa sedi na balvanu u širokim gaćama i maše levom nogom) a u stvari san otkriva tragiku Petrijinog bića, nikad ne prežaljene traume iz života i to na prvom mestu smrt dece (ona sanja dete u pećnici i svoju prvu svekrvu koja tuče i nju i dete).

Besplatni Seminarski Radovi