BOGORODIČINA CRKVA U PARIZU – VIKTOR IGO

Bilješke o piscu

Viktor Mari Igo (Victor Marie Hugo) je jedan od najvećih francuskih pisaca i najznačajnija ličnost romantičarskog pokreta u Francuskoj. Rođen je 1802. godine i skoro čitav svoj zivot je proveo pisajući.
Uzor mu je bio Šatobrijan i već sa četrnaest godina je razvio tezu „Želim biti Šatobrijan ili ništa“ ( „Je veux être Chateaubriand ou rien“) . Viktor Igo se sa još nekoliko pisaca okupio i zajedno su sačinjavali senakl (Cénacle) . Ovaj krug mladih pisaca bio je dom romantizma.
Pisao je pesme, romane i drame i bio je uspešan na svim poljima. Predgovor njegove drame Kromvel (Cromwell, 1827) se smatra manifestom romantizma, jer je u njemu sadržana suština ovog pravca. U tom djelu je Igo razvio ideju, i te kako bitnu za roman „Bogorodičina crkva u Parizu“ (Notre Dame de Paris), a to je o grotesknom i uzvišenom .
U njegovim djelima se ističe dualistički pogled na svijet sa stalnom borbom pozitivnog i negativnog, sklonost ka tajanstvanim predjelima, lokalnim bojama, simbolima i slikama, kao i melodramski obrti u radnji .
Igoove ličnosti nisu psihološki produbljene, one su skicirane kao tipovi, što ćemo kasnije vidjeti u dijelu predviđenom za likove.
Njegovi najpoznatiji romani su Han sa Islanda (Han d’Islande), Poslednji dan jednog osuđenika (Dernier Jour d’un condamné), Bogorodičina crkva u Parizu, Jadnici (Les Misérables), „Čovek koji se smeje“ (L’Homme qui rit) i Devedeset treća (Quatre-vingt-treize).
Viktor Igo je umro 22. maja 1885. godine od zapaljenja pluća u osamdeset trećoj godini života. Više od dva miliona ljudi se pridružilo njegovoj pogrebnoj povorci koja je krenula od Trijumfalne kapije pa do Pantenona gde je sahranjen.

Bogorodičina crkva u Parizu

1831. godine, Igo objavljuje svoj prvi istorijski roman, Bogorodičina crkva u Parizu (Notre-Dame de Paris). Otkako se pojavila u knjižarama, knjiga je doživjela veliki uspeh.
Priča nas odvodi u Pariz iz 1482. godine, kada mladi Grengoar (Gringoire) izvodi svoju misteriju u Velikoj dvorani. Nakon potpunog neuspijeha te misterije, on se upoznaje sa lepotom zanosne ciganke Esmeralde (La Esmeralda) prema kojoj arhiđakon Klod Frolo (Claude Frollo) gaji ogromnu strast do te mjere da naređuje svom zvonaru, Kvazimodu (Quasimodo), grbavom čudovištu, da mu je dovede na silu. Ali kapetan Febus, u koga se ona kasnije zaljubljuje, je spašava, a Kvazimoda hapse i osuđuju. Esmeralda sažaljeva jadno biće i daje mu vode dok je bio na sramnom stubu što je u njegovom srcu probudilo ljubav prema njoj. Zbog neuspjelog plana, zlobni arhiđakon ubada kapetana Febusa nožem i Esmeralda biva optužena za ubistvo i vještičarenje. Kvazimodo je spašava i odvodi u Bogorodičinu crkvu koja je bila azil. Ali njeni prijatelji, ne znajući šta se dešava, napadaju crkvu, a nju odvode Grengoar i arhiđakon. U svom tom jeku, Esmeralda pronalazi svoju majku, od koje su je oteli malo nakon rođenja, ali ipak ne uspijeva da pobjegne svojim dželatima. Uhvatili su je a potom i objesili. Kvazimodo, shvativši da je sve ovo arhiđakonovo delo, baca ga sa crkve i odlazi na mjesto gde je ostavljeno Esmeraldino tijelo da tu umire.
Roman je napisan baš po romantičarskom receptu. Priča o strastima spojena sa lokalnom bojom, sa istorijskim epizodama, za koje Igo ponosno ističe da su nastale dugim proučavanjem srednjeg vijeka .
Ovaj roman se može posmatrati sa dva aspekta. Sa jedne strane imamo jednu ljubavnu priču sa nesrećnim završetkom, a sa druge imamo kritiku Srednjeg vijeka. Ljubavna priča se vrti oko Esmeralde u koju su zaljubljeni Klod Frolo i Kvazimodo, dok je ona sama zaljubljena u kapetana Febusa. Igo nijednom svom junaku nije dao srećan završetak pa čak ni Esmeraldi koja je u ovom romanu oličenje svake vrline. Iako je osvojila sva muška srca širom Pariza, jedno, ono za nju najvrijednije, nije uspjela. Jedino ona i Kvazimodo vole onom čistom, nevinom ljubavlju, dok drugima u srcu vlada strast, koju teško obuzdavaju i koja je Kloda Froloa uspjela potpuno da uništi. Zaustavićemo se ovde na trenutak da malo bolje shvatimo o kakvoj je zapravo strasti riječ.

„—Čuješ li? ja te volim! — uzviknu on još jedanput.
— Kakva ljubav! — reče nesrećna devojka i strese se.
On dodade:
— Ljubav prokletoga.“

„—Entends-tu? je t’aime! — cria-t-il encore
— Quel amour! — dit la malheureuse en frémissant
Il reprit:
— L’amour d’un damné.“

I Klod Frolo svoju ljubav naziva prokletstvom. Itekako je svjestan koliko ga je obuzela i koliko on više ne može da vlada samim sobom. U dijelu određenom za analizu likova upoznaćemo Kloda Froloa onakvog kakav je bio prije buđenja ove strasti, ali sada ćemo više pažnje posvetiti arhađakonu koji je spreman na sve samo da dobije Esmeraldu.
Na početku ovog romana na Klodovom licu vidimo samo gađenje i mržnju prema Esmeraldi. Lu-kavi pisac čuva sve tajne njegovog srca samo za sebe da bi čitaocu tek ponekad nataknuo šta se zapravo tu krije. Takvim vođenjem radnje, Igo nas čini jedinim svedocima njegovog laganog ali sigurnog propadanja kao i njegovih zlodjela koje je počinio zarad te njegove ljubavi. Pokušaj otmice, pokušaj ubistva, kršenje zavjeta su samo neke od stvari na koje ga je natjerala strast.

„...preblede, kad je uočio najstrašniju stranu svoje kobne strasti, te ljubavi ubistvene, otrovne, pakosne, neutoljive, koja je Ciganku odvela na vešala, a njega u pakao: ona osuđena, on proklet.“

„..il redevint pâle en considérant le côté le plus sinistre de sa fatale passion, de cet amour corrosif, venimeux, haineux, implacable, qui n’avait abouti qu’au gibet pour l’une, à l’enfer pour l’autre : elle condamnée, lui damné.“

Njegovo očajanje, koje apsolutno vlada njegovim bićem, odvlači ga toliko duboko u ponor iz koga on ne vidi nikakvog izlaza. Za njega su spas ili njena predaja ili njena smrt.
Ovim prvim dijelom vlada sudbina. U svom predgovoru pisac nam govori da je baš ova riječ, urezana u zidu Bogorodičine crkve, povod ovom romanu. Tu riječ ćemo naći ponovo kasnije u romanu, u sobi Kloda Froloa, a Igo će nam indirektno, kroz primjer muve i pauka, objasniti na šta se tačno ova riječ odnosi.
U sobi su bili kraljev prokurator i Frolo kada se jedna muva uhvatila u paukovu mrežu. Pauk je odmah krenuo na nju i kada je prokurator, iz sažaljenja, pokušao da joj pomogne, na putu mu se ispriječio Frolo govoreći : „Ostavite sudbinu da čini svoje!“ („laissez faire la fatalité“ ).
Ova tema, tema determinizma, dominira najvećim dijelom priče vezane za Esmeraldu. Mnogi likovi ovog romana ne vjeruju u slobodnu volju. Na primjer kada Pjer Grengoar prati Esmeraldu, on se odriče slobodne volje i prihvata bilo koji put koji ona odabere. Esmeralda isto tako pada na koljena pred Febusom, prepuštajući njemu svoju sudbinu.
Frolo vjeruje da je sve što se dešava unaprijed predodređeno i da ništa ne može da ga zaustavi u hvatanju Esmeralde. Baš kao što je muva upala u paukovu mrežu, tako će i ona pasti u jednu od njegovih zamki. „Sudbina“ mu služi kao opravdanje za njegova dijela jer niko i ništa ne može da promijeni ono što mora da se desi. Dok Frolo svog sagovornika upozorava da se ne miješa u sudbinu, Igo priznaje da ona ima velikog udjela u ovom romanu, ali nagovještava da je slobodna volja ipak moguća i da ovakav Froloov stav i razmišljanje o slobodnoj volji jeste ono što ga je načinilo groznim čovjekom.
Drugi dio ovog romana za svoj centar ima u prvom kadru Katedralu, a u drugom društvo. Društvo Igo slika krajnje subjektivno, bez mnogo saosjećajnosti. Slabe i siromašne štiti, dok bogate uopšte ne štedi u svojim kritikama. To se vrlo dobro vidi u poglavlju pod nazivom „Nepristrasan pogled na nekadašnje pravosuđe“ („Coup d’oeil impartial sur l’ancienne magistrature“) Naime, tu imamo vrlo komičnu scenu u kojoj sudija, pokušavajući da sakrije činjenicu da je gluv, ispituje Kvazimoda koji ne čuje njegova pitanja, pa samim tim i sve vrijeme ćuti, dok sudija vjerujući da je Kvazimodo odgovorio, nastavlja sa pitanjima i izaziva smijeh svih koji to gledaju i slušaju. Igo se tu dobro narugao tadašnjem sudstvu posebno uzevši u obzir da u naslovu stoji „nepristrasan pogled“. Na dosta mjesta ovde Igoov ton podsjeća na Rableov (François Rabelais) u njegovom djelu „Gargantua i Pantagruel“ (Gargantua et Pantagruel):

„Pošto je, dakle, dobro promozgao o Kvazimodovoj krivici, on zabaci glavu i zatvori oči upola, da bi izgledao što dostojanstveniji i što nepristrasniji, tako da je u tom trenutku bio u isti mah i gluv i slep, bez čega nema savršenog sudije. U ovom dostojanstvenom stavu otpoče on saslušanje.“

„Ayant donc bien ruminé l’affaire de Quasimodo, il renversa sa tête en arrière et ferma les yeux à demi, pour plus majesté et d’impartialité, si bien qu’il était tout à la fois en ce moment sourd et aveugle. Double condition sans laquelle il n’est pas de juge parfait. C’est dans cette magitrale attitude qu’il commença l’interrogatoire.“

Za Igoa, Bogorodičina crkva je nešto posebno. U zbirci „Četiri vetra duha“ (Quatre Vents d’esprit) Igo je napisao „Volim katedralu a ne Srednji vijek“ („J’aime la cathédrale et non le Moyen Âge“). Njemu je ona simbol srednjevjekovne umjetnosti i nju je učinio središtem svog romana. Ona je znak neprolazne umjetnosti, dok je prolazno sve što je zemaljsko i ljudsko . U katedrali i oko nje se dešavaju skoro sve glavne radnje ovog romana.
Kao i za sve ostale likove ovog romana, Igo je i za Bogorodičinu crkvu izdvojio jedno poglavlje koja nosi njeno ime kako bi se samo njoj posvetio. Pisac kreće od opisa fasada pa malo po malo otkriva sve njene kutke. Prati svaki njen pojas, objašnjavajući raznovrsnost stilova u umjetnosti koji su korišteni za vrijeme njene izgradnje. Objašnjava nam sve promjene koje je ona pretrpjela tokom vijekova i ljut je, ljut na ljude i ljut na vrijeme što ne poštuju tu veličanstvenu građevinu.

„Morate uzdahnuti, zgroziti se, kad pogledate bezbrojne povrede i oštete koje su ovom svetom spomeniku naneli u isti mah i vreme i ljudi, bez ikakva poštovanja“

„Il est difficile de ne pas soupirer, de ne pas s’indigner devant les dégradations, les mutilations sans nombre que simultanément le temps et les hommes ont fait subir au vénérable monument, sans respect...“
Nisu njoj „povrede“ nanjeli samo revolucije i vandali, već i umjetnici hoteći da je poprave, uljepšaju, skladno sa tadašnjim ukusima.

„Mode su nanele više štete nego prevrati. One su zasekle u živac, okomile se na kostur umetnosti, one su sekle, parale, razorile, ubile građevinu i u obliku i u značenju, i u skladu i u lepoti.“

„Les modes ont fait plus de mal que les révolutions. Elles ont tranché dans le vif, elles ont attaqué la charpente osseuse de l’art, elles ont coupé, taillé, désorganisé, tué l’édifice, dans la forme comme dans le symbole, dans sa logique comme dans sa beauté.“

Igo je srednjevjekovnim spomenicima posvetio pažnju u još jednom poglavlju pod nazivom „Ovo će ubiti ono“ („Ceci tuera cela“). Pristup nije isti kao u prethodnom, ali nosi istu poruku : očuvanje srednjevjekovnih spomenika. Ovde su katedrala kao i ostali spomenici predstavljeni kao knjige od kamena. Knjige ispisane simbolima. Ali Gutembergovim otkrićem na scenu stupa druga vrsta knjiga. Knjige na papiru za koje Igo predviđa da će „ubiti“ knjige u kamenu.

„male stvari tamane velike; jedan zub odnosi pobedu nad čitavom masom. Nilski pacov ubija krokodila, sabljarka ubija kita, knjiga će ubiti građevinu“

„les petites choses viennent à bout des grandes; une dent triomphe d’une masse. Le rat du Nil tue crocodile, l’espadon tue la baleine, le livre tuera l’édifice“

Budući da pisac svoje misli projektuje preko Kloda Froloa, koji je arhiđakon, ne možemo a da ne pomislimo da ovde nije u pitanju samo strah od prevage jedne knjige nad drugom, već prevaga slobode ljudske misli nad stegom vjere.

„Svaka civilizacija počinje teokratijom a završava demokratijom“
„Toute civilisation commence par la théocratie et finit par la démocratie“

Igo ovo izjavljuje kao postulat. To je njegovo viđenje toka istorije. Ide toliko daleko da čak Gutenberga naziva pretečom Lutera, jer je njegova štamparija omogućila širenje jeresi. Knjige se brze pišu nego što se katedrale prave, manje koštaju i mogu da se nose svuda. Tako se ljudska misao brže prenosi i ne može se zaustaviti.
Ove Igoove ideje možemo reflektovati na ono što se na primjer dešava danas : Internet će ubiti knjigu.

Analiza likova

Svi likovi osim Pjera Grengoara i Luja XI (Louis XI) su plod piščeve bogate fantazije. Psiholo-gija likova nije produbljena, iako Igo daje veoma detaljne psihološke analize. Slika ličnosti radije prema njihovoj spoljašnjosti. Oni su više simboli i tipovi – nosioci određenih osobina.
„Još vam kažem, gospodine, da osim poezije, bogatstva misli i drame, postoji nešto što me je zaista iznenadilo. Da, Kvazimoda koji posjeduje da tako kažem ljepotu duše i požrtvovanja – Froloa koji posjeduje znanje, nauku, i intelektualnu moć- i Šatopera koji posjeduje fizičku ljepotu, svojom divnom zamisli stavite ova tri tipa (...) licem u lice sa naivnom mladom djevojkom, skoro divljom usred civilizacije, i date joj da izabere a njen izbor da bude tako ženske prirode.“

„Je vous dirai encore, Monsieur, qu’à part toute la poésie, toute la richesse de ponsée et de drame, il y a une chose qui m’a bien vivement frappé. C’est que, Qausimodo résumant pour ainsi dire la beauté d’âme et de dévouement – Frollo l’érudition, la science, la puissance intellectuelle – et Châteaupers la beauté phisique, vous ayez eu l’admirable pensée de mettre ces trois types (...), face à face avec une jeune fille naïve, presque sauvage au millieu de la civilisation, pour lui donner le choix, et de faire ce choix si profondïément féminin.“

Esmeralda

Pravo ime joj je Agnes. Još dok je bila sasvim mala, oteta je od svoje majke i otada živi među ciganima.
„Esmeralda beše (...) stvorenje bezazleno i krasno; lepa, osim kad načini onu svoju grimasu; devojka naivna i puna strasti, koja ništa ne zna i koju sve oduševljava; koja još ne zna razliku između žene i muškarca, čak ni u snu; eto takva; koja naročito i strasno voli igru, larmu, skitanje; to vam je kao neka žena pčela koja na nogama ima nevidljiva krila i živi u vrtlogu.“

„La Esmeralda était (...) une créature inoffensive et charmante, jolie, à cela près d’une moue qui lui était particulière; une fille naïve et passionée, ignorante de tout, et enthousiaste de tout; ne sachant pas encore la différence d’une femme à un homme, même en rêve; faite comme cela; folle surtout de danse, de bruit, de grand air; une espèce de femme abeille, ayant des ailes invisibles aux pieds, et vivant dans un tourbillon.“

Lijepa onoliko koliko je bila i dobra. Tako dobra da je već unaprijed bila predodređena za propast. Svi su je mnogo voljeli i rado gledali njene nastupe na Grevskom trgu, osim jedne ispo-snice koja ju je hulila kad god bi je vidjela, a za koju se kasnije ispostavilo da joj je majka.
Dobila je ime po smaragdu koji je nosila oko vrata zajedno sa svojom dječijom cipelicom koju joj je njena majka isplela. Uvjek ju je nosila u nadi da će pronaći nekad svoje roditelje, a radi toga se zaklela i da će ostati čedna. Međutim, sve njene zakletve i nadanja padaju u vodu kada se zaljubi u kapetana Febusa Šatopera. Zbog njega bi se odrekla svega, iako ga nikada nije zapravo upoznala. U njenoj glavi njegovo srce je bilo isto toliko lijepo koliko i njegova spoljašnjost, međutim to ni blizu nije bilo tako. To je bila njena propast. Ona nije doživjela da sazna kakav je on bio u stvari.

Kvazimodo

Kvazimodo je štićenik Kloda Froloa. On ga je našao ostavljenog u crkvi, uzeo ga, usvojio i odgajio. Igo ga opisuje ovako:
„Velika glava obrasla riđom kosom; između ramena ogromna grba, zbog koje su i grudi bile ispupčene; noge, sastavljene tako neobično da su se mogle dodirivati samo kolenima, kad se pogledaju spreda izgledale su kao dva polumeseca, dva srpa čije su drške sastavljene; stopala velika, ruke nezgrapne...“

„Une grosse tête hérissée de cheveaux roux; entre les deux épaules une bosse énorme dont le contre-coup se faisait sentir par devant; une système de cuisses et de jambes si étrangement fourvoyées qu’elles ne pouvaient se toucher que par les genoux, et, vues de face, ressemblaient à deux croissants de faucilles qui se rejoignent par la poignée; de larges pieds, des mains monstrueuses...“

Kvazimodo je žrtva društva u kome živi. Ili mu se smiju, ili mu se rugaju ili ga se plaše. On je dobrotu upoznao samo kod Froloa, pa nije ni čudno to što izvršava svaku njegovu naredbu i što ga prati kao kuče gdje god da ovaj krene. Zamrzio je ljude jer su ga odbacili, i živi za svoja zvona kojima je dao i imena. Kvazimodo je najsrećniji u crkvi, tamo ga svi vole. Često vrijeme provodi pričajući sa kamenim statuama jer mu se čini da ga one jedino razumiju. Iako pisac pokušava na početku da ga prikaže kao zlog, mi ne možemo tako da ga doživimo. Tek kad se zaljubljuje u Esmeraldu pisac dopušta da vidimo tu njegovu dobru stranu. Zna on da je ljubav između njih nemoguća, ali on želi da je služi, da ona bude srećna, pa čak i po cijenu izdaje svog bivšeg gospodara koga će i da ubije na kraju.

Klod Frolo

„Činilo se kao da taj čovek (...) nije imao više od trideset pet godina; međutom, bio je sasvim ćelav; jedva je sa strane imao nekoliko pramenova retke i već sede kose; na njegovom širokom i visokom čelu behu se počele pojavljivati bore, ali u njegovim upalim očima ogledala se neobična mladost, bujan život, duboka strast.“

„Cet homme (...) ne paraissait pas avoir plus de trente-cinq ans; cependant il était chauve; à peine avait-il aux temps quelques touffes de cheveux rares et déjà gris; son front large et haut commençait à se creuser de rides; mais dans ses yeux enfoncés éclatait une jeunesse extraordinaire, une vie ardente, une passion profonde.“

Tako nam Igo na početku predstavlja ovaj svoj lik, da bi nam tek kasnije dao čitavu njegovu istoriju. Roditelji su ga predodredili da postane sveštenik i pohađao je mnoge škole, izučio sve što je stigao, čak je i pored teologije učio i medicinu i nauku, vrlo čudno za jednog sveštenika, posebno u srednjem vijeku. Prelom u njegovom životu predstavlja smrt njegovih roditelja u njegovoj devetnaestoj godini; bio je primoran da se izvuče iz svijeta knjiga i posveti se stvarnom životu kao i brizi o svom malom bratu.
„Ovaj mlađi brat bez oca i bez majke (...) sasvim ga preobrazi. On uvide da na ovome svetu nisu sve i sva teološka razmišljanja i Homerovi stihovi, da je čoveku potrebna naklonost, da je život bez nežnosti i ljubavi što i nepodmazani točkovi što škripe.“

„Ce jeune frère sans père ni mère (...) fit de lui un homme nouveau. Il s’aperçut qu’il y avait autre chose dans le monde que les spéculations de la Sorbone et les vers d’Homerus, que l’homme avait besoin d’affections, que la vie sans tandresse et sans amour n’était qu’un rouage, sec, criard et déchirant.“

U ovom dijelu vidimo jednog sažaljivog Kolda, punog ljubavi i zaštitnički postavljen prema bratu u kome vidi nešto što je krhko i nesposobno da se samo bori kroz život. Ovaj mladi čovjek je bio toliko pun sažaljenja prema djeci da je uzeo pod svoje ono „malo čudovište“, Kvazimoda, koga su se grozili čak i dok je bio beba. I uzeo ga je ne nadajući se ničemu, osim nagradi od Boga, ali opet ne za sebe, već za njegovog malog brata, da bi se iskupio unaprijed za njegove moguće buduće greške. I to je ogromna suprotnost od onog Kloda o kome smo slušali ranije.
Njegova ljubav prema Esmeraldi mijenja sve. Ovog Kloda zamijenjuje proćelavi, očajni starac koji ne može da se bori protiv osjećanja koje je u njemu probudila mlada Ciganka. Upravo time Igo želi da iskaže jednu svoju misao koja se prožimala i u nekim drugim njegovim romanima: zlo spolja ulazi u čovjeka, a čovjek se ne rađa sa njim. Igo nam dozvoljava da s vremena na vrijeme zađemo unutar njegove glave i čujemo njegove misli koje su u haosu. Čas se smije, čas je očajan. Igo je to njegovo stanje nazvao Groznicom (Fièvre).
„I kad je ispitujući ovako svoju dušu, video koliko je mesta ostavila priroda u njoj za strasti, on se stade smejati sa još više gorčine. On prevrnu u dnu svoga srca svu svoju pakost, i sa hladnim pogledom lekara koji gleda bolesnika primeti da ta mržnja i ta pakost nisu ništa drugo do izopačena ljubav; da se ljubav, to vrelo svake vrline u čoveku, pretvara u nešto užasno u srcu sveštenika, i da čovek njegove prirode, postavši sveštenik, postaje demonom.“

„Et en creusant ainsi son âme, quand il vit quelle large place la nature y avait préparée aux passions, il ricana plus amèrement encore. Il remua au fond de son coeur toute sa haine, toute sa méchanceté, et il reconnut, avec le froid coup d’oeil d’un médecin qui examine un malade, que cette haine, que cette méchanceté n’étaient que de l’amour vicié; que l’amour, cette source de toute vertu chez l’homme, tournait en choses horribles dans un coeur de prêtre, et qu’un homme constitué comme lui, en se faisant prêtre, se faisait démon.“

Igo je možda i najviše pažnje posvetio baš Frolou, jer u knjizi nema mnogo preispitivanja duše osim kada je on u pitanju. Njegova strast ga je na kraju ubila.

Grengoar

Pjer Grengoar je siromašni pisac kome od uspijeha drame zavisi opstanak. I on je jedan od nesrećnika koje je opila ljepota Esmeralde, ali on se brzo od toga oporavio. Ipak, on joj je bio bliži nego ostali, on joj je bio muž. Muž koga je Esmeralda brakom spasila vješala. Ali brak nikada nije ovjekovečen svadbenom noći, za čim Grengoar nije ni mario, bilo mu je dovoljno to što ima krevet i hranu.
„On nije bio viteškog i musketarskog soja što na juriš osvaja mlade devojke. U ljubavi, kao i u svemu drugome, on je bio oklevalo i umerenjak; i jedna dobra večera, u prijatnom društvu, činila mu se, naročito kad je bio gladan, divan odmor između prologa i svršetka kakvog ljubavnog događaja“

„Il n’était pas de cette espèce chevalière et mousquetaire qui prend les jeunes filles d’assaut. En matière d’amour, comme en toute autre affaire, il était volontiers pour les temporisations et les moyens termes; et un bon souper, et tête à tête aimable, lui paraissait, surtout quand il avait faim, un entr’acte excellent entre le prologue et le dénoûment d’une avoenture d’amour.“

Volio je Cigankinu kozu. Čak kada su optuživali Esmeraldu za Febusovu smrt, on se više bojao šta će učiniti kozi, nego Esmeraldi. Zbog nje, on odlučuje da pomogne Frolou da izvede Esmeraldu iz Katedrale koja ju je čuvala od dželata, a onda odlazi sa kozom, a Esmeraldu ostavlja na mislost i nemolost pokvarenog arhiđakona.

Kapetan Febus od Šatopera je mladi zavodnik, nemirnog duha. Iako treba da oženi svoju rođaku, on se ne smiruje. Esmeralda mu je zapala za oko zbog svoje ljepote. Fizički ga privlači i ništa više. Ništa mu ne znači žrtva koju je ona bila spremna da podnese za njega, bitno mu je samo fizičko zadovoljstvo. Ne možemo za njega reći da je zao, samo je ravnodušan prema dobrim dušama i zato čak ni ne pokušava da spasi Esmeraldu vješala na koja je šalju zbog njega. On je samo osvajač, lovac. Kada mu se plijen preda on gubi interes i ide dalje. On „svrši takođe tragično: oženi se“ („aussi fit une fin tragique, il se maria“ ).

Zaključak

U romanu je do krajnosti provedena antiteza. Tu je katedrala, vjerska institucija, oličenje arhitektonske ljepote, a ispunjena ružnim kamenim gargojlima. Klod Frolo, uza sve što je čovjek najplemenitijih osjećanja, u stanju je da zbog svoje strasnti počini mnoga zlodjela. Sve zbog jedne žene. Kvazimodo koji je inkarnacija svih mogućih tjelesnih mana, najnježnije voli Esmeraldu koja je sa druge strane zaljubljena u lijepog Febusa koji za nju i ne pita. Iz ovih protivrječnosti je Igo stvorio svoj roman koji potpuno odgovara njegovoj tezi iskazanoj u predgovoru za njegovo djelo Kromvel. To je smjesa uzvišenog (sublime) i grotesknog (grotesque). Tu imamo pored najnježnijih lirskih scena, mnogo strašnih i svirepih.

Literatura