Homo balcanicus, homo heroicus

Beleške o piscu

Petar Džadžić, književni kritičar, esejist i istoričar knjževnosti, rođen je 1929. godine u Bitolju. Osnovnu školu je završio u Skoplju, a 1941. godine, posle progona Srba iz Makedonije, prešao je u Požarevac, očevo rodno mesto, gde je završio gimnaziju. Diplomirao je na grupi za Jugoslovenske književnosti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, a doktorirao je sa tezom „Odnos stvarnosti, legende i mita u Andrićevom delu.“
Književnu kritiku počeo je da objavljuje u Radio Beogradu, a potom u nizu listova i časopisa. Prvu knjigu objavio je 1957. godine.
Bio je glavni i odgovorni urednik studentskog književnog lista Vidici i jedan od osnivača i urednika avangardnog časopisa Delo. od 1960. godine bio je više od tri decenije urednik izdavačke kuće „Prosvet“. Pedesetih i šezdesetih godina bio je stalni književni kritičar Nin-a, Politike i TV Beograd.
Tekstovi su mu prevođeni na engleski, ruski, francuski, nemački, španski, italijanski, rumunski, češki, slovački, mađarski, bugarski, albanski, slovenački, makedonski i hindi jezik.
Pored mnogih članaka i eseja publikovanih u listovima i časopisima, objavio je i neke posebne knjige kao na primer: Branko Miljković ili neukrotiva reč, Prostori sreće u delu Miloša Crnjanskog, Homo balcanicus, homo heroicus, Zapisi i dr.
Ivo Andrić mu je poverio privređivanje svojih Sabranih dela u deset tomova. Priredio je i posthumna izdanja Sabranih dela u XXVI i XVII tomova. Na Andrićev predlog, napisao je opsežnu uvodnu studiju Život i delo Ive Andrića za izabrana dela našeg nobelovca na francuskom, nemačkom i italijanskom jeziku, u izdanju Švedske akademije i Nobelove fondacije.
Za književnokritićki rad dobio je više priznanja, između ostalog i Oktobarsku nagradu grada beograda, za studiju Branko Miljković ili neukrotiva reč, potom nagradu „Milan Bogdanović“ za „najbolju novinsku kritiku“ posvećenu Peščaniku Danila Kiša i nagradu „ Đorđe Jovanović“ za knjigu Kritike i ogledi.

Jovan Cvijić i balkanski psihički tipovi

Cvijićeve „Psihičke osobine Južnih Slovena“ nastale kao rezultat četrdsetogodišnjeg istraživanja, pojavile su se u Evropi u periodu kada je psihologija naroda sve češće podvrgavana kritici. Romantizam je obeležio psihologiju naroda, čiji su utemeljivači Lacarus i Štajntal. U okviru jedne grane romantizma atribut narodno označava jedinstvenu i nezamenljivu vrednost. „Sve što odiše istinskim poznavanjem stvari i pronicanjem u život, što pleni razumevanjem i univerzalnošu, dobija rezultat narodno.“
U Rusiji je bio izražen narodnjački kult mužika koji je odgovarao našem kultu „neobrazovanog naroda“. Etnopsihologija obuhvata romantičarske predstave „narodne duše“ i „narodnog duha“ protiv kojih se pobunio Diltaj. Preispitivanje psihologije naroda nakon I svetskog rata utiče na podelu ove nauke na smerove i pravce. Jedan od smerova jeste karakterologija koja utemeljenje ponalazi u „Logici“ Stjuarta Mila. Vladimir Dvorniković, Cvijićev nastavljač, smatra da karakterologija može ispraviti tokove etnopsihologije pre nje. I drugi Cvijićev sledbenik, Gerhard Gezeman, naginjao je ka karakterologiji.
Ne formirajuci se u potpunosti kao nauka etnopsihologija je polako počela da se „gubi“ u svojim pomoćnim granama. Bila je ugrožena od strane sociologije i socijalne psihologije, naročito etnografije koja je prerasla u kulturnu antropologiju, a koja teži da postane sveobuhvatna nauka o čoveku. Međutim, iako je etnopsihologija usled novijih naučnih grana prešla u drugi plan, iz Cvijićevog dela preuzeti su valjani stavovi, metode i konkretne analize etnopsihologa.
Originalnost Cvijićevog dela ogleda se u njegovoj stvaralačkoj individualnosti, kao i u stvaranju antropogeografskih zona koje najvećim delom odgovaraju kulturnim zonama zapadne kulturne antropologije.
U etnopsihološkim studijama Jovana Cvijića možemo uočiti dve težnje, od kojih je druga manje prisutna. Prva ima ishodište u nacionalnoj romantici herderovskog tipa. Ako bismo posmatrali samo nju mogli bismo govoriti o Cvijićevom etnomorfizmu. Druga se ogleda u kritičkom razmatranju psihičkih odlika i mentalnog sklopa analiziranih etničkih grupa.
Prvo izdanje Psihičkih osobina Južnih Slovena objavljeno je na francuskom jeziku. Imajući to u vidu Cvijić, kod koga je postojala romantičarska odanost narodu, je nastojao da Južne Slovene prikaže kao „doduše zaostale, vitalne i sveže, prirodno inteligentne i u visokom stepenu obdarene ljude.“ Cvijić se manje bavio gradskim stanovništvom, kojeg u periodu kada je on obavljao istraživanja nije ni bilo puno. Prilikom svojih istraživanja Cvijić se najvećim delom oslanjao na lično iskustvo, a kao glavni metod koristio je neposredno posmatranje.
Cvijić je otkrio i ustanovio nekoliko etnotipičnih modela ličnosti, za koje bismo mogli reći da su uslovljeni posebnostima kulture. On je utvrdio postojanje četiri psihička tipa: dinarski, panonski, istočnobalkanski i centralni i više grupa u okviru ovih tipova. Dinarskom tipu pripadaju šumadijski, bosanski, erski, bosanski i jadranski varijetet, dinarska plemena, muhamedanska i lička grupa. Panonskom pripadaju slavonski, sremsko-banatski, slovenački i alpski varijetet, zagorska i zagrebačka grupa prava slovenačka grupa. Centralnom tipu pripadaju zapadnomakedonski, moravsko-vardarski i kosovsko-metohijski varijetet, bitoljsko-prilepska, mavrovko-rekanska, binačko-klisurska, prespansko-kosturska, struško-ohridska, debarska, pološka, sirinićko-srednjačka grupa kaao i grupa vranjanskog Pomoravlja. I na kraju, istočno-balkanskom tipu pripadaju donjodunavski, rumelijsko-trački i poločki varijetet, kao i varijetet Srednje gore.
Najznačajniji etnopsihološki fenomeni koje je Cvijić uočio su violentni tip dinarca (tj.dinarski tip u celini), rajanska psihologija i moralna mimikrija.
Vrhunac Cvijićeve analize violentnog tipa dinarca možemo pronaći u njegovom tumačenju narodne pesme „Ženidba Maksima Crnojevića“. U osnovi violentnog tipa dinarca, kao i dinarskog tipa uopšte Cvijić uočava „nepomućeno, bezgranično“ samopouzdanje koje formira mišljenje da ne postoje prepreke koje se ne mogu savladati. Cvijić ističe i površnost dinarskog tipa, nespremnost za samoanalizu kao i „jaku imaginaciju koja je često karakteristična za violentni tip“ i koja stvara „neistinite slike i predstave“. Ovim iskazima se nagoveštava da mitomanija predstavlja jednu od glavnih odlika dinarskog tipa, pri čemu mitomanija predstavlja jednu vrstu kompulzivnog ponašanja, kao i stvaranje ulepšane slike sebe samog. Vioentni tip dinarca u odnosu na sam dinarski tip ima nešto naglašenije iracionalno – nagonske crte.
Rajinske osobine naročito se mogu uočiti kod centralnog tipa, ali se javljaju i u panosnkom i dinarskom tipu. Cvijić smatra da je usled ropstva pod Turcima nastala „potištena i niža klasa, raja.“ Rajinska psihologija se odlikuje nestabilnošću karaktera, dvoličnošću i izraženoj sklonosti ka laži i podvali. Cvijić, takođe, pokazuje kako je pod uticajem „surovosti i nasilja“ nastajala „rajinska duša“, kako su „poslušnost i napor robova da se ugodi željama i ukusu gospodara“ doveli do nastanka moralne mimikrije. „Ovi ljudi postaju prituljeni, skriveni, nepoverljivi i podmukli; naviknu se na pretvaranje i na podlost, jer im to pomaže da mogu živeti i da se sačuvaju od nasilja“, kaže Cvijić.
Oslobađanje od Turaka stvorilo je model srpskog „gospodara“ koji se formira po ugledu na turskog, ti ljudi imaju „tursku gospodarsku ćud i tiranske navike gospodara i nasilnika.“

Učini kao Strahinjić

Zagonetku ove narodne pesme, koju je Starac Milija predočio Vuku Karadžiću, godinama su pokušavali da razmrse veliki umovi, kojima nije bilo lako da prihvate siže narodnog dela, onako kako im je predočeno, nego su uvek iznova i iznova razmatrali ideju da je nešto od vitalne važnosti skriveno u stihovima.
U vreme kada je Veliki vojvoda vajmarski, Karl Avgust, u nemačkom prevodu pročitao ovu pesmu u štutgartskom Morgenblatt-u, on je mogao samo da bude apsolutno zadivljen veličinom duše epskog junaka, koji je smogao snage i volje za oprost, nakon svega što mu je učinjeno. Upravo iz tog razloga, nalazeći da bi jednostavno bilo suviše lako da se sve završilo bez ikakve tragedije koja bi stvarno potresla čitaoca, Karl Avgust je posumnjao da je zarpavo nemački prevodilac srpsku pesmu prepevao drugačije nego što je ona to u originalu bila. Učinilo mu se da je nemački prevodilac možda smatrao da je zaslužena kazna nevernoj ženi bila odviše strašna i jeziva, pa da je svom prevodu dao ’’sentimentalan i melodramatski završetak’’. Smatrajući da se “nemačko – teatralni kraj ne slaže sa srpskom naravi” i Avgust i njegov prijatelj, slavni pesnik Gete, obratili su se prevodiocu Vilhelmu Gerhardu, koji je pak otklonio njihove sumnje, izričito istakavši da se su svemu držao originala.
Pesmu Kako je Strahinji Banoviću žena učinila izdaju, i kad su je za to braća pogubili, nalazimo u Narodnim pjesmama iz starijih najviše primorskih zapisa Valtazara Bogišića i to je najstarija, prva objavljena verzija pesme o Strahinji. Pesma ima 131 stih, i naspram široko poznate deseteračke pesme, ona je zapravo u formi bugarštice. U ovoj verziji za nevernu ljubu nema milosti, već su je braća “na kordice” razdelili, iako to i nije bio jedini način da se kazni preljubnica. Pored tako surove , ali za ono vreme verovatno i donekle prihvatljive sadržine narodnog stvaralaštva, nije čudo što je kasnije Starac Milija posejao nedoumice koje traju više od veka i po, jer se pažljivo mora razmotriti šta je ono što formira dublji istorijski, socio – kulturni ili poetički osnov, koji očekivani kraj menja drugačijim, mnogo manje očekivanim.
Pesma Banović Strahinja Starca Milije i Vuka Karadžića jedna je od dvadeset i dve dosad poznate verzije iz kruga varijanata i tema vezanih sa manje ili više slikovit prikaz neverstva žene, sa istom ili sasvim sličnom sižejnom strukturom. U svojoj studiji Radoslav Medenica analizira i dovodi u uzajaman odnos sve varijante, pružajući tako izvanredan pregled i uvid u značaj određenih društvenih previranja i normi kolektivne svesti srpskog naroda u period kada su pesme nastajale, a u Dodatku daje “dosad neobjavljene rukopisne varijante” kojih ima deset.
Prilikom klasifikacije Medenica se poslužio podelom na perifernu epiku i dinarsku epiku hercegovačko – crnogorskog patrijarhalnog terena. On je otkrio jedan paradoks: u većini perifernih varijanata ljubu stiže kazna, dok se u većini varijanata dinarske epike ljubi prašta.
Iznenađujućem obrtu priključila se i nerazgovetnost poslednjih stihova:

Ne dam vašu sestru poharčiti,
Bez vas bih je mogao stopiti,
Al’ću stopit svu tazbinu moju,
Nemam s kime ladno piti vino,
No sam ljubi mojoj poklonio.

Posebno značajnu diskusiju svojim predavanjem na Narodnom univerzitetu 17. Oktobra 1935, izazvao je poznati nemački slavista Gerhard Gezeman, čije je tumačenje bilo da je veliki junak Banović Strahinja, isto tako imao i veliku dušu, i da je, da bi ostao u prijateljstvu sa svojom tazbinom, on oprtostio svojoj nevernoj ženi i poklonio joj život.
Ubrzo potom, Prilozi proučavanju narodne poezije donose desetak studija i članaka o „Banović Strahinji“, među kojima i tekstove Dragutina Kostića, Miloša Trivunca, Jaše Prodanovića i Bogdana Popovića koji smatra da peti stih u citiranom odlomku treba da bude treći. Branislav Krstić tumači sve dosta suprotno, objašnjavajući Banovo držanje i reči koje je izgovorio tastu i šuracima, kao jasan pokazatelj njegove želje da raskine prijateljstvo sa Jugovićima.
Arhetipska struktura epskog junaka neposredno je određena mitskim izvorom. Mitovi o prvobitnim herojima uticali su na kasnije oblikovanje junačkog epa, te stoga na istom nivou funkcionišu univerzalnost mitskog junaka, koja sa sobom vuče i univerzalnost epskog junaka. Razlika je u tome što je epski junak uronjen u aktuelno vreme, i poseduje svojstva koja ga izdvajaju i ocrtavaju u datom vremenu i prostoru. Na taj način, priroda epskog junaka ispoljava specifičnu dvostrukost. Taj statični i dinamični sloj se izdvajaju i u širem opsegu, kada posmatramo epsku poeziju uopšte, razlikujući relaciju spram mitskog jezika i arhajske epike, i odnos prema aktuelnim istorijskim zbivanjima, koji u sebi sadrži i kolektivne mehnizme kompenzacije, identifikacije i projekcije.
Kraljević Marko u punoj meri odražava takvu dvostrukost epskog junaka. Narodni pevač pomera Marka u vremenu, a junak kakav je on predstavlja ideal za bilo koje vreme. Kao i većina drugih slavnih junaka epske poezije raznih naroda, uključujući i naš, Kraljević Marko nasleđuje mnoge opšte crte mitskog heroja i junaka arhajskog epa. U obimnom i slojevitom pevanju o Marku prisutne su i mnoge tradicijske niti koje su se uvek preplitale stvaravši inspirativnu pozadinu istorijskoj ličnosti koja je u najvećoj meri kod nas mitologizovana.
Iako istorijski nije bio ni upola značajan kao druge ličnosti zastupljene u narodnom pevanju, u Vukovim narodnim pesmama, Marko Kraljević zauzima herojski pijedestal, zato što njega, u stvari, opeva ustanička Srbija, svojstva i osobine koje mu daje narodni pevač, delimično su aktualizacija pevačke tačke gledišta, vremena u kome peva, kao i iskustava naroda iz tog vremena.
Svaka epoha dala je Marku Kraljeviću poneko svoje obeležje. San o epskom heroju Marku proizilazi iz istorijske i ropske realnosti narodnog bića. Bitno je napomenuti da bi Marko izmicao identifikaciji ako ne bi bio takav kakav jeste – ne u svemu etički ispravan i moralno čist, često uprljan muljem života i istorije.
Potreba za junačkim simbolima javlja se kada je našem ja neophodno osnaženje, i kada valja mobilisati ne samo snage kojima svesno raspolažemo nego i one skrivene u dubinama nesvesnog. To što i značajniji epski junaci imaju svoje onostrane zaštitnike ukazuje na potrebu našeg ja za širom identifikacijom.
Ako je narodu bio potreban svojevrstan krivac, čija uloga je neslavno pripala Vuku Brankoviću, isto tako im je bilo potrebno i oličenje junačke časti, koja je ostala pohranjena u stameno prikazu Kraljevića Marka.
Drugačiji prikaz sprskog junaštva, ogleda se i kroz drugi segment, kroz druge cikluse koji su opet osklikavali vlastiti doživljaj teške političke, istorijske i društvene – nadasve, u jednoj reči - životne, situacije, čiji su deo bili i narodni pevači. Drama koja se događala u intimi porodičnih ognjišta mnogo je složenija i mnogo dalekosežnijih posledica no što je prost čin nasilja koji dođe i prođe. Turci su smatrali, prema rečima Svetozara Markovića, srpski narod gotovo kao delom svog imanja. Turski hroničar iz XV veka kaže: „Kad se borba završavala islamskom pobedom, pre no što bi počelo robljenje i pljačkanje, mnogi su nevernik i nevernica, mladić i devojka, i deca, iz straha da ih Turčin ne bi uzeo ispuštali dušu skačući svojevoljno u provaliju.“ Pišući o vremenu dahija, koje se pamti kao jedan od najsurovijih previranja na vlasti u okviru srpske teritorije, Vuk Stefanović Karadžić kaže:“ Oni su ljud’ma sudili i presuđivali po svojoj volji, ljude bili i ubijali, globljavali, otimali konje i oružje, i drugo što im se gođ dopalo; najposle stanu silovati žene i djevojke: izgonili su ji u kolo, da igraju pred njiovim anovima i šardacima, one su uzimale k sebi; tako danas jednu, a sjutra drugu; kadšto po jednu a kadšto i po dvije i po tri ujedanput.“
Na sastanku viđenijih Srba pred osvit ustanka rečeno je da valja ići u borbu protiv raspuštenih dahijskiih janičara, jer, kako se objašnjava „bolje je da mremo junački, kao ljudi, barem da zamijenimo svoje glave i da pokajemo svoju braću; a žene i djeca i kuće ako nam propadnu, ni onako nijesmo gospodari od nji.“
Naravno, niko nije mogao pomisliti, da od lošeg može nešto još više poći po zlu, a poraz ustanika i velika bežanija sa jeseni 1813. uslovili su upravo takvu situaciju, koja je eskalirala surovom turskom odmazdom, koja je dvanaest dana bila sačinjavana od beskrajnog genocidnog linča i orgija bez ikakve kontrole i prestanka.
Tačka gledišta ustaničke Srbije, pruža mogućnost posmatranja sklopa mnogih međunarodnih događaja, i iz te perspektive, borba i uspesi ustanika čine se značajnijim nego što se to da primetiti na prvi pogled. Borba je okarakterisna kao veličanstvena, a uspesi su ogromni, jer je tom borobom udaren temelj onoj državi za koju je zamišljeno da treba da ostvari sve pohranjene ideale. Zla vremena rađaju pesmu. Isto tako razočaranja ustanika, koja nisu bila ni prva ni poslednja u životu srpskog naroda, ostala su potomstvu u nauk. Čini se da u vreme nacionalnog i državnog uspona epska poezija ne cveta, da stagnira ukorenjena u svojoj biti, i da oživljava svoj procvat u onim istorijskim periodima kada se junaštvom, podvizima i prošlošću lečimo od trauma sadašnjice.

Karađorđe u književnosti

Književno stvaralaštvo o Karađorđu trebalo bi razmatrati u kontekstu značajnih dometa svetske književnosti, kao i oblikovanju životopisa najznačajnijih istorijskih ličnosti iz dva razloga. Prvi je da naša današnja književnost ima značajno mesto u savremenoj svetskoj književnosti, a drugi je što možemo kao model književnog dela koji je zasnovan na životopisu istorijske ličnosti uzeti jedno naše delo. Reč je o romanu Omerpaše Latas Ive Andrića. Međutim, može se prigovarati da primer Omerpaše Latasa ne odgovara Karađorđevom. Ali ako se zapitamo kakav je odnos umetnika prema istorijskim činjenicama, ili ako postavimo pitanje gde se završava vidokrug istoričara, a gde počinje kreacija umetnika, Andrićevo delo nam daje jasne, i trajne odgovore.
Drama Andrićevog Omerpaše nam prikazuje šta postaje i šta ostaje od čoveka koji iz jednog sveta prelazi u drugi pri čemu raskida sa svim što je dotad bio njegov život. Šta postaje Omerpaša Latas na istorijskoj sceni to znamo. Međutim, šta postaje posle velikih promena u njegovom biću i šta ostaje od ranijeg Omerpaše Latasa, to nam otkriva samo pisac, u ovom slučaju Andrić, pri čemu njegovo viđenje ne mora biti i jedino moguće.
Poznato nam je šta se događalo na istorijskoj sceni za vreme Karađorđevog života i pod njegovim vođstvom. Ali veoma malo znamo o tome šta se događalo u nutrini njegovog bića. Postoje 3 prelomna trenutka u životu Karađorđa, oceubistvo 1786., ubistvo brata 1806. i opšta klonulost i bolest 1813. godine i to u vreme sloma ustanka.
Problematizovana su mnoga istorijska zbivanja, pa čak i biografski podaci koji se tiču Karađorđa. Tako je nastao spor da li je Karađorđe ubio oca ili pak očuha.
Sima Milutinović Sarajlija, Njegošev vaspitač i borac u oba ustanka, izneo je u spevu Serbianka da je Karađorđe ubio očuha. Tu priču preuzima i Milenko Vukićević, autor najpotpunije i najbolje monografije o Karađorđu do sada napisane, kao i drugi pisci srpske istorije.
Do speva Serbianke govorilo se samo o ubistvu oca. Zabunu je moglo stvoriti dvojako očevo ime Petar i Petronije, pri čemu je reč o istom čoveku zbog toga što je oblik Petronije vremenom bio zamenjen oblikom Petar.
Međutim, učesnici i svedoci su smatrali da na ovaj način mogu braniti Karađorđa zbog toga što nije isto ubiti oca i očuha. Stvorene su i druge nedoumice. Jedna od njih je da li je Karađorđe ubio oca pucnjem u leđa, nakon opomene da ih ne napušta, prilikom bekstva preko granice ili je naložio nekom momku da puca u Petra. Prema Karadžiću pokušaji da se prikrije ubistvo oca još više su sramotili Vožda, dok je za Sarajliju to ubistvo bilo „gnusno ali neobhodno“.
Postoje različite verzije i o ulozi majke Marice. Prema jednoj, Marica je zahtevala od Đorđa da puca u Petra, da „ubije psa“, prema drugoj, ona je proklela sina i upravo u tom času nazvala Crnim. Razlikuju se i verzije o Maričinom viđenju bratoubistva. Prema jednoj je odobrila čin, a prema drugoj u dubokom bolu ga je otpatila.
U srpskoj književnosti ne postoji veliki broj vanserijskih dela posvećenih Karađorđu. Ne postoji čak ni sveobuhvatna i moderna monografija o njegovom životu i delu.
Narodna epska pesma „Početak bune na dahije“, Filipa Višnjića, najvećim delom posvećena Karađorđu je izuzetno delo.
Dositejeva „Pesna na insurekciju Serbijanov“ posvećena „srpskim vitezovima“ i njihovom „vojvodi Gospodinu Georgiju Petroviću“ potiće iz prvih dana ustanka.
Sima Milutinović Sarajlija, preteča romantizma u našoj književnosti, u Serbianki opeva hroniku ustanka pri čemu veliku pažnju posvećuje Karađorđu. Sarajlija je, pred svoju smrt 1847. godine, na bolesničkoj postelji, napisao spev od 11000 stihova pod nazivom Tragedija serbskog gospodara i vožda Karađorđa u kome veliki deo zauzima Voždova glava iz koje šiklja krv i koja govori. Tragedija serbskog gospodara i vožda je dramski spev u kome Sima za poraz i rasulo pravda Vožda i okrivljuje sve druge ustanike.
U srpskoj poeziji nema patriotskog pesnika koji nije napisao neki stih o Karađorđu. Ako bi trebalo izdvojiti najviši domet u našoj poeziji, pored naravno Njegoševih stihova, to su pesme Pope „Crni Đorđe“ i „Smrt Crnog Đorđa“.
Najviše mesto u memoarskoj književnosti zauzimaju Memoari prote Matije Nenadovića, istaknutog učesnika u ustanku.
Dramu, koja se ceo jedna vek održala na pozornicama Mađarske i Srbije, napisao je, na mađarskom, Šivan Balog, 1918. godine. Drama je štampana 30-ak godina kasnije, a preradio ju je i preveo na slavjanoserpskom Joakim Vujić.
Po Džadžićevom mišljenju objavljeno je više od 40 drama o Karađorđu među kojima i tragedija u pet činova Miloša Cvetića Kara-Đorđe, koja je štampana 1907, 2 godine posle pišečeve smrti. Na osnovu ove drame snimljen je i prvi dokumentarno – umetnički film u saradnju sa jednom francuskom filmskom kućom. U tekstu „Člančić o padu Srbije u obliku pisma Crnom Đorđu“ koji se može uvrstiti u tekstove književno- istoriografskog karaktera Vuk Karadžić daje svoje viđenje događaja iz 1813. Pored ovog Vuk o I ustanku govori i u tekstovima „Prva godina srpskog vojevanja na dahije“, „Praviteljstvujušči sovjet serpski.“ Građu za istoriju I ustanka Vuk je ustupio Leopoldu Rankenu, i iz nje je nastala znamenita knjiga Srpska revolucija.
Najviše bi trebalo govoriti o proznoj umetnosti zato što se tu leže najveće mogućnosti za stvaranje celovite slike Voždovog života i dela. Nažalost, nemamo puno razloga za neku širu priču o našoj umetničkoj prozi posvećenoj Karađorđu. Kao primer za korektno delo iz novijeg vremena može se ubrojati roman Gospodari Danka Popovića.
Nakon povratka u zemlju, Vožd je priznavši da je ubio oca. Karađorđe se ispovedio i arhimandritu Gligoriju. Pokajanjem K. je pokazao da mu je stalo do toga da se pravda i opravda.
Međutim, dodatna okolnost od velikog značaja bacila je posebnu svetlost na oceubistvo. Dvadesetak godina kasnije K. je ubio brata i to tako što ga je svojeručno obesio o jedna od pomoćnih vrata njegovog doma. S obzirom na to teško da su bilo kakva pravdanja svrhovita.
Veliki broj primera svedoči u kojoj meri je pristrasnost da se Karađorđe opravda ili ocrni bila prisutna na javnoj sceni. Kod mnogih naših pisaca može se uočiti greška u pristupu. Oni se ponašaju kao branioci ili kao tužioci na sudskom procesu. Ali, umetnost nije sudski proces.
Vožd poreklom iz srca dinarske regije, od crnogorskih Vasojevića, u sebi sadrži sve odlike Cvijićevog dinarskog tipa i to vioelntnog tipa dinarca. „To su ljudi plahe rešnjivosti, „vruće krvi“, kojima „krv brzo jurne u glavu“i odmah prelaze u nesmišljenu akciju koja se po pravilu krvlju završava“. Naleti „vruće krvi“ što „brzo jurnu u glavu“ naročito su obeležili 1806. i 1808. godinu kada su od K. ruke stradali mnogi Srbi, pa i njegov brat Marinko.
Cvijić je, međutim, zapazio da violentni dinarci mogu postati i strasni tumači narodnih težnji, koji velikom energijom pokreću točak istorije, ugrađujući se u kolektivne ciljeve zajednice.
A „smena jako aktivnih perioda sa dobima potpune pasivnosti“, koju Cvijić navodi kao jednu od bitnih odlika dinarskog tipa, dogodila se 1813. godine kada nagli pad borbene i životne energije kod Vožda prati i bolest sa simptomima Frojdovog beksta u bolest.
Jedinstvo koje je zasnovano na dvojstvu Karađorđeve ličnosti najbolje je prikazao Puškin, za koga Dostojevski kaže da je „mogao da primi u svoje srce tuđe genije kao i svoje rođene“ U Puškinovom viđenju Karađorđev lik formiraju antinomije divan / strašan, prestupnik / heroj. Junak zaslužuje i da ga slave i da ga se užasavaju.
Devet decenija posle Karađorđevog oceubistva i Dostojevskom pažnju privlači „Pesmu o Crnom Đorđu“ i o tome govori u svom Piščevom dnevniku i to baš u vreme kad se među njegovim Karamazovima razvija ideja o oceubistvu.
Postoje predrasude koje otežavaju posao i umetnicima i naučnicima. U našoj istoriografiji, ali i u književnosti, kao i u javnom životu uopšte, postoji stereotip koji istraživačevu težnju ka istini stavlja na velike muke. Reč je o tome da se od značajne ličnosti koja u jednoj određenoj oblasti načini podvig, naročito u malim kulturama koje nemaju mnogo priznatih ljudi u svetskim razmerama, stvara model koji treba da usmerava generacije. Tako je Crni Đorđe, sa svim svojim neporecivim manama i svojim čudesnim podvizima, za srpski narod pravi mitski heroj – spasilac. Neustrašiv kao mitski heroj, ali i okrutan kao mitski heroj.

Ivo Andrić i Trojni pakt

U članku Željka Krušelja „Hladni ambasador“ Ivo Andrić je predstavljen prvenstveno kao diplomata kome je karijera bila preča od stvaralačkog rada. Smatrati da neko može biti veliki umetnik, a umetnost u svome životu gurnuti na margine nije dopustivo. Komentator lista Danas najverovatnije polazi od tvrdnji samog Andrića, povremeno iskazanih, da nedovoljno piše, da nema pravu radnu disciplinu, čak i da sebe smatra amaterom. Međutim, te tvrdnje nisu dovoljne za određivanje Andrićevog pravog odnosa prema umetnosti. Načela svoje poetike Andrić je, kako i sam kaže, izneo u svom poznatom eseju „Razgovor sa Gojom“.
Visoko obrazovanje, velika književna kultura i provereno rodoljublje omogućili su Andriću uspešnu karijeru u diplomatskoj službi. On je bez sumnje bio dobar diplomatski službenik, ali je besmisleno da iz tih podataka izvlačimo zaključak da mu je diplomatija bila važnija od pisanja. Iz celog članka ishodi da je Andrićevo držanje bilo pronacističko. Kao povod za napis u Danasu poslužila je knjiga kanadskog slaviste i hrvatskog pisca Želimira Boba Juričića „Ivo Andrić u Berlinu 1939-1941“, pri čemu mu se zamera da svoje zaključke koji se tiču Andrićeve diplomatske karijere u Berlinu, nije dovoljno radikalizovao.
Andrićev zadatak u Berlinu nije bio nimalo lak, ali sigurno da on svoje poslove nije obavljao na štetu dostojanstva ni zemlje koju je zastupao, ni svog sopstvenog. Nema nijednog podatka o Andrićevom približavanju Nemcima izvan okvira njegovog posla. Sa druge strane postoji više primera njegove građanske hrabrosti i humanističke čvrstine koje i Juričić ističe, ali Danas prećutkuje.
Kako Danas dokazuje ili bar nagoveštava da je Andriću nacizam ipak bio slabost? Čuvenom metodom: pošto nema podataka o tome šta je ambasador u tom smislu činio, koristi se onim što nije činio.
Komentator Danasa smatra da bi jugoslovenski ambasador usred Berlina trebalo da o Nemačkoj i Nemcima piše oštro i nepomirljivo. Ali Andrić nije ostao dužan ni Hitleru ni nacizmu kao književni stvaralac. Početkom 1940. godine u Berlinu, Andrić je napisao pesmu objavljenu tek posle njegove smrti pod naslovom „Pismo Nikome“.

Na visinama, gde je sveže
I svetlo i čisto i široko,
Borave moje misli, a ovde
Dole, gde ove reči pišem,
Odmora nema gudno oko.
Sputan živim i teško dišem,
Sve me je manje, sve sam niže,
Sve je mračnije i sve teže.

Svoje viđenje totalitarizma Andrić je dao u Prokletoj avliji. Uskomešanost zatvora u koji se sliva zli talog imperije koja je prešla svoj vrhunac, ali gde, igrom slučaja, zalutaju i ljudi koji su samo drukčiji od ostalih, postaje neka vrsta zamene za svet on traje u vremenu i ne obazire se na pojedinačne ljudske sudbine koje ga tvore.
U romanu „Na Drini ćuprija“ Andrić je dao dugu genezu verske i nacionalne mržnje u daljoj prošlosti koja rezultira pomorom Srba, jednim, drugim, trećim u manjim ili većim vremenskim razmacima, ali uporno i sistematično, ciklično.
Polazeći od pretpostavke da će malo ko čitati knjigu ali da će svi čitati Danas, sadržaj i smisao Juričićevog dela iskrivljuju se, prećutkuju se svi primeri Andrićeve građanske hrabrosti usred Berlina. Naime, jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Andrić je oštro reagovao i kada je saznao da jugoslovenska vlada i ministar vojske, preko vojnog atešea u Berlinu, Vauhnika, ispituju kakav bi stav Nemačka imala prema jugoslovenskoj aneksiji Soluna. To je „čin izdaje Grčke“ vikao je Andrić.
Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića.
Andrić je pokušao da barem odloži potpisivanje Pakta. O tome čitamo u Memoarima Petra II Karađorđevića, koji kaže: „Zanimljivi, vrlo alarmantni izveštaji stizali su od našeg ministra u Berlinu koji je doživljavao mučne časove pokušavajući da odloži čas našeg potpisivanja Trojnog pakta . . .“
Da se Juričićeva knjiga mogla izvrtati do mile volje, svedoči i ovaj podatak iz Danasa. „ U javnosti je godinama bila prisutna teza kako je Andrić dao ostavku na mjesto poslanika zbog potpisivanja pristupnice Trojnom paktu. Iz Juričićeve je knjige jasno da to ne odgovara činjeničnom stanju.“
Međutim, na strani 200-201. Juričićeve knjige nalazimo tekst Andrićeve ostavke upućene ministru Markoviću 20. III 1941. dakle u vreme kada je pristup Paktu izglasan u jugoslovenskom vrhu. Andrić piše: „A sve što se dešava ... me je još više utvrdilo u mome mišljenju o hitnoj potrebi promene ličnosti na položaju Kraljevskog poslanika u Berlinu. To je moje na iskustvu zasnovano i nepromenljivo mišljenje“
„...danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja“, kaže još, nedvosmisleno i prilično odlučno, berlinski ambasador.
Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta.
Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Odbija, takođe, da Srpska književna zadruga za vreme dok „narod pati i strada“ objavi njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine završava i Na Drini ćupriju.
Pošto u dokumentima koja postoje, nema podataka koji bi otkrivali Andrićevu naklonost nacizmu, Danas poseban značaj pridaje dokumentima koja ne postoje. „... još uvjek nije poznato gdje se nalazi i šta sadrži gro Andrićeve diplomatske prepiske, ne samo iz berlinske faze nego i ranijih vremena“ , kaže se na jednom mestu.
U jednom izveštaju Ministarstvu spoljnih poslova Andrić pakt vidi „ne kao vojni savez između dve zemlje, nego kao produženu ruku neutralnosti Jugoslavije, koja će je sačuvati da ne uđe u rat, barem za sada.“ U tome nije bio usamljen. Pavle je i na Krunskom savetu u Beogradu, kada je usvajan Pakt, govorio da on daje zeleno svetlo Paktu zato što mora, da je on vaspitanjem i porodičnim vezama spojen sa Zapadom, ali da želi da sačuva zemlju od uzaludnog i bezizglednog krvoprolića. Samo manji broj jugoslovenskih upravljača iz 1941. godine koji su izglasali pristupanje Trojnom paktu bio je za Trojni pakt iz ideološkog uverenja da valja pristupiti Hitlerovom „novom poretku“ ili pak iz uverenja da će Nemačka dobiti rat. Za većinu Pakt je označavao izlaz iz bezizlaza, rešenje uslovljeno nuždom. A, Andrić je bio patriota i Jugosloven, odmereni i racionalni diplomata koji je proveo dve godine u Berlinu sa jasnim ciljem da učini sve što je u njegovoj moći da svojoj zemlji obezbedi neutralnost i spase je od uzaludnih žrtava i krvoprolića sa nesagledivim posledicama.

Zatočnik istorije

Preoblikujući uvek izvesno intrigantnu temu sukoba pojedniaca sa epohom u kojoj žive i sa sredinom u kojoj su se našli, Dobrica Ćosić uvek uspeva da iznedri roman, rečit onoliko koliko različitih segmenata ima svaki od njegovih romana: politički, istorijski, psihološki, sociološki. Od samog začetka svojevrsne sage o srpskom mentalitetu i životnim mogućnostima i neprilikama koje se pružaju pred pripadnikom srpske zajednice, pisac nas vodi kroz istoriju jednog stradanja, teško preživljenog koliko i olako prihvaćenog. Vreme smrti je možda i najznačajnije delo srpske književnosti, koje za cilj prvenstveno ima da iznese priču o Prvom svetskom ratu i njegovim dejstvima na našem prostoru. Književno delo ovakve snage lako prodire u suštinu i iznosi glatka osmatranja istorijskih, socioloških i etnopshiloških posebnosti koje je Prvi svetski rat ostavio u ''nasleđe'' i večno sećanje. Hegel nas je naučio da istorija nije kraljevstvo sreće i da su srećna razdoblja zapravo samo prazne stranice istorije. Ali, iako se tako jedostavno formuliše imanje ili nemanje sreće, nesreća je ono što se više računa, a ona nikada nije ista svakome.
Tom građom služi se Dobrica Ćosića. ''Vreme smrti'' je Ćosićev ''Rat i mir'' sa jednom izvesnom razlikom, a to je da je osnovno istorijsko pitanje ''Rata i mira'' hoće li Rusija odoleti Napoleonu ili će biti poražena, dok je osnovno pitanje u ''Vremenu smrti'' da li će Srbije i Srba biti ili neće. Hoće li doći do ponovnog rađanja želje da se kazni jedan ceo narod, hoće li oživeti ideja takve monstruoznosti ili ne. Pored tog bezmalo očiglednog, postavlja se i pitanje ne samo kakvi su ti protivnici nego i kakav je taj narod koji „privlači gromove“.
Šireći raspravu, dolazi se do one teze da ima naroda koji slobodu plaćaju morem krvi, a da postoje i oni drugi koji strpljivo čekaju da vreme samo donese vetar promena. Ako se razmisli o tome ko je u pravu u zadržavanju svog stava, dolazi se do sučeljavanja i nesagledivih razlika između dva antipodna smerenja. Ćosić o tome ne sudi, već samo pokazuje, otkriva i otiskuje zauvek u kolektivnu svest primere trpeljivosti i obdarenosti za predano i stalno stradalništvo srpskog naroda koji kao da se metafizički potvrđuje hodom po ivici, uvek na korak od potpunog uništenja, uvek na samom rubu strmog ambisa. Tome lako može da posvedoči i dramatična odluka iz četvrtog toma ''Vremena smrti'' da se ne ide linijom najmanjeg nego linijom najvećeg otpora.
Monumentalna vizija Srbije između dva svetska rata, i čitav period pre i posle, opisan kroz vizuru tačno karakterno izdiferenciranih likova, pomaže da se shvati na koji način su i političke insinuacije, proturane u vreme nastanka svakog od Ćosićevih romana, uzele svoj danak i oblikovale svest kako glavnih junaka, iznova i iznova provlačenih kroz nizove reči i poglavlja, tako i njihovog tvorca.
Negde u romanu rečeno je da u radosti vreme ima brzinu svetlosti, dok u patnji jednostavno staje. Ako se posmatra sa tog stanovišta, iskrsava krajnje pesimistička ideja, a to je da je vreme u ovom romanu nepokretno, jer je gotovo sve u znaku patnje, ispaštanja, poniženja, mučenja, fizičkih mrcvarenja i duševnih bezizlaza.
Pisac snažne istorijske i sociološke imaginacije kakav je bio Ćosić, nije želeo da propusti i ovaploti likove koji imaju svoje uporište u istorijskoj stvarnosti, te ja zato u svom ''Vremenu zla'' posegao za isklesavanjem različitih, a lako prepoznatljivih karaktera, uvek računajući sa tim da čitalac može da se poistoveti sa onim aspektom koji smatra sebi najsličnjim i najprivlačnijim u prikazivanju junaka.
Ako je Ivan Katić Grešnik, Bogdan Dragović Otpadnik, Petar Bajević je Vernik. Ali svi su oni sve: i grešnici, i otpadnici i vernici, zato što nema nikave nade da će put stajati u mestu: počinje se kao vernik, a završava kao grešnik ili otpadnik, uvek, bez mnogo nade uložene u to da se sve to ciklično ponavlja, i da će možda doći trenutak kada će se ''Vreme zla'' preobraziti u neki svoj antipod.
Katići, porodica kroz koju je svima približio svoja razmišljanja vezana za funkcionisanje jedne srpske porodice u manje i više nemirnim periodima, Ćosićeva su pomalo kondenzovana svest o boljem delu srpstva. Sunovrati istorije ne ostavljaju Katiće nepošteđenima, već i njih vuku ka dubokom dnu, s tim što oni i u tako nezavidnim položajima uspevaju da zadrže određeni nivo i moralnu visinu. To kao da govori da postoji jedna crta ispod koje Katići, i kad sasvim propadaju, ne idu.
Iako je možda sam i bio vođen nekom čudnom intuicijom sagledavanja budućnosti i njenog razmatranja, kada je Ćosićeva trilogija ''Vreme zla'' započeta, a i u procesu njenog nastajanja, niko nije mogao pomisliti niti se nadati da će doći do skore i potpune agonijske destrukcije boljševizma, pogotovu ne da će se doći do toga što je brz i potpuni krah.
Više ili manje suptilno nameće se i distinkcija između dva dosta zastupljena pojma u njegovim delima, bilo u smislu prave, fizičke, pisane pojave, bilo u smislu podrazumevanja. Naime, reč je o nacizmu i boljševizmu, jednoj političkoj struji koja je brutalno otvoreno izlagala sve svoje programske ciljeve, a sa druge strane jednoj koja je išla potpuno drugačijim putem. Naravno kada se pomene drugačiji put, misli se na boljševizam i humanističku teoriju kojom se služio kako bi ostvario svoje ciljeve, ali su sredstva za dostizanje željenih visina morala biti plaćana velikom cenom, i bila su jednako mračna kao i nacistička.
Boljševik nikako nije samo tip od lokalnog značaja za neku zajednicu i njeno poimanje svog sopstva. On je kao tip internacionalizovan, mada je, po logici događaja, najpotpuniji model izgrađen u „prvoj zemlji socijalizma“. Balkanski boljševik obogaćuje izvorni model svojim osobenostima, na koje su dosta uticali večita trpeljivost i neka forma karakterističnog strpljenja, koja je bila mogući rezultat petovekovne turske vlasti.
Intimne i porodične drame koje se prepliću sa ideološkim prikazima i ratnim nedaćima podeljenog naroda, ipak su ostavile malo slobodnog mesta i da jednim originalnim postupkom, pisac uvede i „sebe“ u roman, problematizujući svoju ličnost i svoju ulogu kao svedoka i saučesnika iz vremena kada je i sam bio boljševički vernik. Na taj način on dopunjuje priču osvrtom na svoju poziciju spram cele problematike, a ta pozicija je kako ideološka i promišljena, tako je isto i nepodnošljivo ljudska.

Istrebljenje kao sudbina

Svakako jedan od najupečatljivijih primeraka proznog stvaralaštva u srpskoj književnosti XX veka, jesu pripovetke Antonija Isakovića iz zbirki ’’Tren 1 i 2’’, a među među njima posebno značačno mesto zauzima “Deveto kazivanje Čeperku”. Sama priča evocira ono što bi trebalo da bude klasični prikaz povratka ratnika svom domu i porodici, i na samom početku priče mi i vidimo glavnog junaka, koji se vraća sa nadom da će uskoro ponovo biti sa svojim sinovima, ženom, ocem i majkom. Drugim rečima on se, nakon dugog vremena patnje nada dobru, međutim, dobra u njeogovom životu više nema. Njegov dom je uništen, deca odvedena ili usmrćena, a ognjište obeščašćeno. U isušen i uprljan bunar na njegovom imanju, ubačen je ubijeni kućni pas, kao i ognjišnji žar. Prema narodnom verovanju, veoma zastupljenom u to vreme, nije postojalo okrutnije i teže beščašće koje se može počiniti nad nečijim domom. Junak pripovetke zna za to, i isto tako zaključuje da samim tim za takav zločin nisu mogli biti odgovorni nemački vojnici, kojima se ni u jednom trenutku nije javil potreba da do takvih folklornih elemenata srpske tradicije dolaze tokom okupacije.
Isakovićev protagonista nastoji da sazna istinu, i da utvrdi odgovorne krivce, savladavajući u sebi uvek prisutnu ljudsku želju da se nekome sudi pre nego što sve izađe na videlo i svetlo pravde. On uporno i predano traga za ubicom, ali što više stvari saznaje, to manje u sebi nalazi umeća da pravično presudi.
Istorijsku pozadinu koju pripovedač otkriva jednim malim delom, jako lako možemo smatrati jednim od ‘’likova’’ pripovetke, s obzirom da je njen uticaj na sam razvoj radnje od suptinske važnosti. Naime, nema mnogo naroda koji su u svojoj istoriji više puta kolektivno osuđivni na smrt. Naš narod je to proživeo nekoliko puta: 1813. (posle propasti I srpskog ustanka) kada je i počela intenzivnija narodno-oslobodilačka borba, još više izazvna revoltom potlačenog srpskog življa, 1914, nakon još jednog pokušaja oslobođivanja od stega tuđe vlasti, i 1941. godine, kada je Hitler operacijom “Kazna”, osudio na uništenje ne samo prestonicu, Beograd, nego i ceo srpski narod. Međutim, ovaj plan je bio zamenjen drugim, jednako efikasnim u destruktivnoj nameri: za svakog poginulog Nemca uzimano je sto srpskih glava, a za svakog ranjenog pedeset.
Dom i porodica pripovedača iz “Devetog kazivanja Čeperku” uništeni su. Povod za takvo potpuno uništenje je bio leš nemačkog oficira koji je isplovio nedaleko od njihovog sela. Neočekivano i potpuno van protokolarno za njih, Nemci su se sažalili nad stanovnicima malog sela pokraj Ibra i odredili danak od samo deset glava za smrt svog zemljaka, pri čemu su seljanima ostavili da sami odluče kojih deset ljudi će platiti tu strašnu cenu.
Tu, zapravo, počinje mučna nedoumica seoskih stanovnika. Savet sela, koji je opisan kako zapravo izlazi pred glavnog aktera priče i pripovedača, prikazuje celu situaciju iz svoje perspektive, pokušavajući samo jedno: da glavnog junaka priče natera da se stavi u njihov položaj, da odluči pravedno o onome o čemu se morala doneti odluka. Selo ništa pravednije i pametnije nije moglo smisliti nego da traženu cenu plate porodice onih koji su i otišli da se bore protiv Nemaca, jer ti koji su otišli su mogli biti oni koji su okončali život nemačkog oficira, pre nego bilo ko drugi iz malog sela. Ne mogavši da odredi krivca, a ujedno i ispunivši sebe osećajem sopstvene krivice, junak odlučuje da bojkotuje svoje selo, ali i da se delom okrene i protiv sebe, ne praštajući ni njima, ali ni sebi.
Pravilo da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika ubijalo stotinu Srba, a za ranjenog pedeset, postojalo je samo na našoj teritoriji. Iz tog ugla Isaković stavlja na ispit savest glavnog junaka, pri čemu ga dovodi u neobične okolnosti umešanosti i saučesništva pogibije u njegovom selu, iako je za vreme rata bio stotinama kilometara daleko. Na taj način nam i pokazuje kako je funkcionisala kolektivna svest jedne grupe ljudi, i pojedinca koji je izabrao da sam sebe izopšti iz zajednice čije delovanje nije mogao da prihvati. Ove krvave norme nisu bile nikakva nepoznanica za nas. Kako se često navodi, ona istorija koju pišu pobednici pravda svaku cenu koja određena za konačnu pobedu, mi smo plaćali i žrtveni bilans uzimali kao pokazatelj i rezultat tegobnih ponosa i slave. Istorija se pretače u nešto krajnje konkretno i bolna ljudska stvarnost postaje posebno bliska, tek kada se ovaploti u umetnosti, i kada kroz umetnost dobije odgovarajući artistički i životni oblik koji omogućava ljudima željnim dubljeg saznanja, razumevanje koje vodi široj spoznaji. . “Tek tada istorija može da nas boli”, tada žrtve jednog naroda prestaju biti samo apstraktni podatak koji smo pohranili negde u svesti i počnu da naseljavaju emotivnu sferu našeg bića. Kaže se da tamo gde prestaje posao istoričara, počinje kreacija pisca.
Druga priča nas opet vodi istim pravcem, samo malo drugačijim putem. Radnja priče “Obraz” smeštena je u dane aprilskog sloma 1941. u provincijskoj varoši. Atmosfera ojađenosti, apsolutnog nesnalaženja, teskobne napetosti u očekivanju Nemaca, sve to je dato iz ugla fiktivnog pisca, “nepouzdanog pripovedača”, koji beleži ono što čuje i što vidi, pri čemu nam stavlja do znanja da ne vidi dovoljno i da ne čuje sve, da postoji neka tajna, svaki put sebe tako usko omeđivši i uvek iznova naglašavajući da postoji mnogo toga što možda nikada nećemo ni saznati. Dopušta nam se da saznamo da se tajna ogleda u liku nepoznatog čoveka, oficira, koji se pojavljuje u varoši i koji je za masu prava “Roršahova mrlja”. Važno je napomenuti da je i pisac pred istorijskom stvarnošću, kao ispitanik pred Roršahovom mrljom. Tajna ljudske percepcije, u stvari je tajna čovekove neponovljivosti, a tajna čovekove neponovljivosti je i garant neponovljivosti umetničkog čina.
Iako bi se moglo očekivati da će ljudi poći od pretpostavke da je neznanac moguće izgubljeni očajnik koji jednostavno ne zna šta će sa sobom, to ovde nikako nije slučaj, već se smatra da je neznanac otelotvorenje ratničke savesti naroda, borac koji u opštem rasulu poraza ne može doneti veliki preokret, niti izvojevati bilko kakvu značajniju pobedu, ali se misli da može spasiti obraz ratničkom nacionu. Čudno je shvatanje koje dovodi do postavljanja priroteta na određeno mesto, jer nije važno što ništa neće ublažiti tragični poraz i što će neznančeva žrtva biti uzaludna, važno je samo spasiti obraz. U žrtvi koju će podneti ofciri neće biti ikakvog stvarnog efekta, a ako se razmisli o tome, neće postojati ni racionalni razlozi koji bi svemu tome predstvaljli kakav-takav stožer, ali će zato sve biti u skladu sa zahtevima epske tradicije.
Isakovićev obrt u jednom trenutku je ipak neočekivan. Dok Nemci ulaze u varoš, slavljeni spasilac obraza se veša na grani jedne od sedam topola na obali reke. Ali potom se u priči javlja još jedan izvanredni obrt, naime, obešeni čovek dobija još više na značaju nakon što je utvrđeno da su mu u džepovima bile bombe (niko ih doduše nije video i nikome nisu došle u ruke). To saznanje je uticalo na nekog iz prisutne gomile da uzvikne da je obešeni oficir “spasavao srpski obraz” Od tada “zaravan ispod sedam topola” nosi naziv “Srpski obraz”
Pri pravoj studioznoj interpretaciji, ili barem sa iskrenim i otvorenim pristupom, uočava se da izgubljeni i po svoj prilici samodegradirani oficir nije i ne može nikako biti slavno oličenje bitke za “spasavanje obraza”. To je projekcija onoga što masa hoće i želi da vidi u njemu i što željno prihvata uprkos realnosti koja je izneverila njena očekivanja.
Čin, delanje i izgovorena reč određuju biće književnog junaka. Ne pruža se ništa izvan toga, a sve što ostaje prikriveno, treba da postane plen čitaočevog domišljanja. Ako književni junak ima muke sa sopstvenom svešću ili treba doneti odluku, nećemo se susresti sa unutrašnjim monologom, niti složenim “psihološkim” dijalogom, već sa jednim “fenomenom” koji svojom vizuelizacijom teži da se nametne kao simbol ili znak. Tretman u kome pisac daje samo postupke i reči protagonista svoje proze, a ne misli ili osećanja, neki teoretičari nazivaju dramskim načinom koncipiranja likova.
Komandant u priči “Podne” ima dužnost da izvrši naređenje i da strelja borca zbog prestupa kome je povod žena. Ono što potom pokreće priču jeste dilemma koja se javlja kod komandanta, jer nije siguran treba li to zaista da učini ili ne. Obuzimajuće nedoumice javljaju se i istrajavaju do samog kraja priče, a sa njima isto tako opstaje i amblematski prikaz psa, koji je “siv kao kamen”, on se pojavljuje i iščezava na horizontu, spreman da mogućeg osuđenika simbolično povede put onog drugog života. Ali, u trenutku kada se komandant odluči da ne izvrši kaznu “psa nigde nije bilo”. Pas je u funkciji svoje mitske, kerberovske uloge čuvara podzemnog sveta – pojavljuje se dok god ima izgleda da će poslužiti kao vodič ili sprovodnik u “Zemlju iz koje se ne vraća”, a nestaje kada komandant odluči da borcu poštedi život.
Pomenuti tip simbola je veoma čest i rado upotrebljavan u Isakovićevim delima. Pas je u funkciji priče, odnosno pripovedačevog postupka u kome samo vizualizovani fenomeni, opredmećeni zbivanjam, mogu imati “težinu” simbola ili znaka, i tu najlakše prepoznajemo načelo simbolističke poetike, koja se mnogo više može vezati za predmet pesničkih nego prozaističkih interesovanja.
Isakovićeva proza slavi ljudski vitalitet. Isakovićevog čoveka ne muči što gine, niti postavlja pitanje zašto gine. Često se sagledava to da su zapravo neke sitne ljudkse potrebe ono pto ih zaista zabrinjava i po čemu mere svoju individualnost. Naspram muških likova, Isakovićeve heroine su bolja polovina ljudske zajednice. Žene na razne načine nastoje da brane pleme od bilo kakve deteriorizacije, i one su najmanje otuđeni deo ljudske zajednice. U likovima žena nazire se “majčinski arhetip”, a sama individualizacija se, kao i u slučaju sa muškim likovima, najizrazitije postiže kroz različite dijaloge.
U Isakovićevim delima sve je viđeno kao fenomen, ništa kao pojam. Nema eksplicitnog vrednovanja života, borbe, ljudskih postupaka. Škrte reči zahtevaju čitaočevu dogradnju. Isaković sam kaže da nastoji da u “malom” da “veliko”.
Kasnije tematski krug Isakovićevog pripovedanja znatno se proširuje. Pripovetke sa ratnom tematikom dobijaju izvesnu neočekivanu perspektivu uključivanjem paralelnih saznanja iz novijeg vremena, dakle jedno naknadno viđenje. Bitna svojstva Isakovićevog postupka, međutim, ostaju ista, i to je ono što se kao vredno hvale uvek može posebno izdvojiti pri analizi njegovih dela. Jednakost i doslednost u različitosti uvek podstiču na to da možemo ići dalje u svom razmišljanju, i upraviti ga u onoliko smerova koliko smo spremni da budemo širokoumni.

Saga o Kalu i Kaljanima ili istorija Srba u romanu – mitu

Istorija Kala i Kaljana (Kao, koji je svet “sirotinje raje” i Kaljane možemo smatrati metaforom za Srbiju i Srbe), počinje dočaravanjem paganske drevnosti, a proteže se do sredine prošlog veka.
Testament je pravi roman-mit, jedan od retkih u našoj književnosti. Rečenica koja ga najbolje definiše je “Sve se dešavalo kao u nekom beskrajnom snu sa mnogo spavača koji sanjaju sebe.”
Jedna od klasifikacija snova obuhvata podelu na četiri kategorije, pri čemu prve tri održavaju delimičnu vezu sa svetom, dok četvrta u potpunosti pripada nesvesnom. To su tzv. Veliki snovi pomoću kojih su Stevanović i njegov pripovedač želeli da otvore “sa sedam brava zapečaćeni arhiv naroda.”
Pripovedač ređa svoja “pedeset i dva bdenja”, a svako od njih predstavlja jezičku i egzistencijalnu celinu. Ona predstavljaju jedan zatvoreni niz, tj. predstavljaju pedeset i dve nedelje ili jednogodišnji ciklus potreban za stvaranje celokupne istorije. Pripovedač vodi Kaljane kroz različite faze evolucije. U bdenjima dolazi do ukidanja uzročno – posledičnog niza i “zanemarivanja” istorijskih detalja. Po N. Fraju bdenja bi spadala među “demonske slike” u “svet noćne more”. Pharmakos, žrtvovana žrtva, predstavlja prikaz sveta u kojem prevlast imaju “demonske slike”. U Testamentu je žrtvovana žrtva ceo etnos. Pripovedač nam predočava kompoziciju koju stvara: delovi treba da zaokruže celinu, a celina treba da se iskaže kroz delove.
Nemiri u čoveku, prirodi i istoriji povezani su putem magije. Kada jedan Lazar gine: “Jasen pred kućom (vršnjak mog sina) polomi se i pade na zemlju.”
Istorija kao hronika, sa nazivima događaja, sa datumima i najvažnijim akterima ne postoji u Testamentu. Pripovedačev postupak podseća na postupak koji se ogleda u tome da kolektivno sećanje preobražava istorijski događaj u mit, legendu ili predanje. Davna prošlost je utonula u mit. Međutim, što se više bližimo savremenom dobu, istorijski prizori postaju sve češći, tako da logos sve više potiskuje mitos, ali do kraja romana nigde ne dolazi do potpune prevlasti logosa nad mitosom.
U ovom delu mit i legenda predstavljaju stvarnost. Svet predaka u Testamentu organizovan je prema obrascima mita. Oblikovanje stvarnosti putem magije ovde je u funkciji dočaravanja prošlosti i tu dolazi do prekoračenja racionalnih normi.
Reinterpretacija istorije u ovom delu data je iz ugla svedoka i saučesnika koji stvaraju istoriju i to u trenutku stvaranja. Mitologizovanje istorijske prošlosti znači povratnost na svim nivoima, ona određuje i kompoziciju romana – mita. Slojevi mitskog i istorijskog, povremeno su samostalno prikazani ili pak jedan od njih preovlađuje.
Odnos mitskog prema pojavama života i sveta određen je sistemom binarnih opozicija . Dvojnu prirodu stvari na mitskoj ravni u Testamentu otkrivamo na samom početku, gde je prikazano “veliko drvo života” koje se “razračvalo u dva pravca, prema gore i prema dole” , što simbolizuje dodir s višim sferama i dodir sa podzemnim svetom.
U skladu sa ovim u Testamentu nalazimo rečenice: „Svi Kaljani misle da su Belokaljani. Crnokaljane preziru.“ Crnokaljani predstavljaju drugi par opozicije. „Mozak im je pun zala. Oni su bez duše.“ Pored Crnokaljana predstavnici „tame“ i „neprijateljskog“ su i Džidovci. „Džidovci su nastali iz semena sedmoglavog zmaja sličnog nemanima koje u mitovima otelovljuju haos.“
Začetnik kaljanskog plemena je Cveta, pramajka koja „zaklanja čitavu prošlost“ i koju „svi slušaju kao da su deca“, čuvar ognjišta. U njenoj senci nalazi se „smeteni Lazar“, koji je ujedno i njen saputnik. Od njih dvoje potiče pleme jedinstvenog junaka Testamenta, Lazara. U prvom Lazaru su preegzistencije svih budućih Lazara. On ih je prepoznavao, „ličili su na njega“, ali „su se u njima, kao u otvorenim posudama, pojavljivali i oni koje nije poznavao.“ „Biti Lazar znači ponavljati postupke svoga pretka i usaditi istu takvu sklonost u svoga potomka, i to dalje znači razlikovati se od drugih Lazara u svemu nebitnom a biti istolik u svemu bitnom, to najzad znači biti jedinka, koja oličava mnoštvo.“ I na fizičkom planu Lazari su isti: visoki, crnpurasti i oštronosi. Za svakog Lazara čin inicijacije jeste „kušanje smrti“. „Kad mi se rodio sin znao sam da ću ga jednom poslati na vojsku. Mi ginemo čim jedno koleno stasa i počne da živi, čim se kuće podignu, polja obrade, a grobovi zarastu u travu.“
Scene koje su u romanu lajtmotivskog karaktera su slike „sveta noćne more“: „odlazak svakog naraštaja na vojnu i mimoilazak s mrtvom vojskom koja se vraća, ponavljanje čina prvog Lazara na kaljanskoj zemlji koji je „nekog ubio“ i, s tim u vezi, učestana i neizbežna oceubistva, materoubistva, bratoubistva, ritualno deljenje hleba – telosa onima koji će izginuti i potraga očeva – Lazara za sinovima – Lazarima na bojnim poljima.“ Scene koje označavaju povratak istog predstavljaju scene izvršenog nasilja nad Kaljanima, ali, takođe, i scene koje sami Kaljani čine.
U Testamentu postoje dva značajna lika. To su lik čoveka „koji nije mogao da se skrasi na jednom mestu i koji se delio na dvojicu: onog koji se vratio i onog koji opet odlazi“ i lik Sluge, koji je jedan od najkarkterističnijih likova, „neuništiv“ i „reverzibilan“. Kao dopuna liku Sluge javlja se lik bratoubice, janičar. Sluga i bratoubica nas navode da pomislimo kako kaljanski etnos mora „u naporu samoodržavnja zazirati najpre od sebe samog.“
Roman se završava letom Kaljana ka nebu, na konjima koji su na početku bili crni, ali su se pretvorili u bele, u skladu sa željom za „novi život“, ali i u skladu sa binarnom opozicijom. Ali Kaljani su opet promašili. Neko viče: „Zora nije tamo kuda vi gledate, Kaljani. Svetlost je nešto drugo. Okrenite se i pođite!“ Međutim, rečenica „Ponovo smo bili u tami, dubljoj nego ikada pre“ , nam ukazuje na to šta se desilo.

Na pragu Orvelove ere

U svom delu ’’Nečiste sile’’, Dostojevski pažljivo izdvaja ono seme u društvu iz kojeg se razvio boljševizam, ali jednako lako kako je to predočio čitaocu – savremeniku, isto tako se odlučio da svoja nastojanja ne vodi u pravcu koji bi predvideo kada će se to seme razviti. Džordž Orvel napisao je kao snažnu osudu totalitarizma dve inspirativne knjige: ‘’Životinjsku farmu’’ i ‘’1984.’’. U ‘’Životinjskoj farmi’’, delu koje je prožeto realnim iskustvom i koje se zasniva, barem fragmentarno, na ličnim doživljajima koje je pri susretanju sa komunistima u toku španskog građanskog rata, pohranjivao u sebi sam autor, na satiričan način je prikazan totalitarni režim koji su izgradili Lenjin i Staljin. U delu ‘’1984.’’, pisanom dok se autor mukotrpno borio sa svojom bolešću, tuberkulozom koja ga ja nagrizala sve više i više, Orvel, koji je duboko verovao u razum, ljudsko dostojanstvo i slobodu, jasno je podcrtao u kolikoj su opasnosti ovi veliki principi od narušavanja, i ukazao kako su oni pod stalnom pretnjom iznenadne koncentracije političke moći na određenom mestu, a potom i njene zloupotrebe. On smatra da je 1984. ona sudbonosna godina u kojoj će se njegove najcrnje slutnje ostvariti. Kako često biva da svako veliko iščekivanje prati i jednako razočaranje, te 1984. nije se ništa naročito dogodilo. Ali, desetak godina kasnije svet u kome i mi sami bitišemo, biva sve više prožet orvelovskim karakteristikama i njegovim zloslutnim predviđanjima.
U romanu ‘’1984’’, totalitarizam se prikazuje kao politička struja koja je u potpunosti ovladala ne samo na razvalinama komunizma nego i u okvirima zapadne demokratije. Orvel kao koren iz koga je iznikla cela problematika, izdvaja odgovor da se novi totalitarizam zasniva na “svevidećem oku” televizijskog ekrana. To mahersko dostignuće opisuje kao nešto daleko savršenije od bilo kako razvijenog čula vida kojim ljudi raspolažu, jer pored prijema poruke, svaki ekran može emitovati i sopstvenu poruku, i na taj način se postiže idealan nadzor.
U današnjem svetu, sve više pripadnika javnog mnjenja na Zapadu otkriva simptome orvelovskog čoveka-kompjutera. Svi članovi jedne socijalne zajednice manje-više samostalno obavljaju sve svakodnevne radne operacije koje zavise od velikog broja podataka i dokumenata kojima su opskrbljeni, a upravo ti podaci kojim su prethodno snabdeveni, rezultat su distribucije sprovedene na osnovu različitih odobrenja koja stižu iz ruku ljudi koji su članovi političke i finansijske oligarhije, i naravno, sve je uvek u saglasnosti s njihovim interesima i ciljevima. Poseban doprinos ovom procesu, načinio je zapravo razvoj elektronskih medija, bez kojih mnogi ljudi danas ne mogu da zamisle svoj život.
Veoma slikovit i poučan primer predstavio je Vijetnamski rat. Američki analitičari su zaključili da je to jedna od situacija koja se medijski ne sme ponoviti, ako se ima za cilj očuvanje društvene stabilnosti. Vijetnamski rat je bio prvi rat u istoriji koji je televizija propratila u celini, prenoseći sve, jer se Amerikanci za kamerama nisu ustručavali da snime ono što vide, bez iakve montaže i ulepšavanja. Ti su snimci imali veliku sugestivnu snagu na milionski auditorijum i predstavljali su antiratnu šok – terapiju. Lako se došlo do zaključka da će se budući ratovi dobijati i gubiti putem elektronskih medija, uz pomoć propaganda, negativnog ili pozivnog medijskog nastojanja. Ideja za ono što bi predstavljalo scenario urušavanja demokratije, začet je u komšaru vijetnamskog poraza.
Strategija koja je odatle proizašla primenjena je po prvi put u svojoj punoj ofanzivnoj snazi u propagiranju iračkog rata. Odjednom se javila potreba za formiranjem mnogobrojnih kompanija koje bi se bavile “odnosima sa javnošću”, a glavni zadatak takvih agitatora je bio da formiraju emocije mase, koja iako nikad aktivni participijent, uvek ostaje kao rezervni adut koji treba da iskaže podršku. Jedna od najpoznatijih takvih kompanija je “Hil i Klinton”. Njeni zaspoleni su uspeli da na televizijskom ekranu ovekoveče neverovatne priče o iračkim vojnicima koji su prikazivani u najvećim zverstvima, poput onih kada su vadili bebe iz inkubatora i bacali ih na pod. Jedan od članova pomenute kompanije uspeo je da jako konkretno opiše njene radne ciljeve: ”Naše je da pridobijemo za ono što radimo, ne ovoga ili onoga, nego sve živo na globusu što nije slepo kod očiju i što ume da gleda u ekran”. Ono što sledi kao prećutni zaključak ovakve poruke, jeste da nije važno, ili je gotovo nevažno, koja će sredstva biti upotrebljena u ostvarivnju cilja koji se smatra višim dobrom. Aksiom-istina ne postoji pre nego što se istraže činjenice, zamenjen je aksiomom-istina je ono što vam mi prikažemo kao istinu.
Ovaj model svojevrsne ‘’obrade’’ javnog mnjenja imao je posebno uspešnu primenu i na našem području, u bosanskom ratu. Upečatljive primere vezane za ovu temu daje francuski publicist Žak Merlino u knjizi ‘’Istine o Jugoslaviji nisu sve za priču’’. Posebno je interesantan segment razgovora sa Džemsom Harfom, direktorom firme “Rader Fin”, koja ni u čemu nije zaostajala za programom rada koji je veličala firma “Hil i Klinton”. ‘’Rader Fin’’ kompanija je osamnaest meseci radila naizmenično za Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i za parlamentarnu opoziciju na Kosovu, a ono čime se najviše ponose u tom delu svog opusa je to što su uspeli da pridobiju jevrejske krugove.
Kataklizmični zaključak je da istorija koja se piše više ne zavisi ni od čijih namera niti dela, već od tehničara – plaćenika. Skoro sve oko nas se može prodati, sve se može, po nekoj ceni i kupiti – a ne mora se nikada izaći iz senke . Ono što se pokazalo tako uspešnim i delotvornim u ratu, dobilo je široku primenu, i začuđujuću popularnost i izvan poprišta rata, tamo gde se smatra da postoji samo mir. I opet se možemo osvrnuti na maestralnu rečitost Dostojevskog, on na izvanredan način objašnjava šta to nasilje za čoveka znači: ''Zaista ponekad se govori o ''zverskoj'' surovosti čoveka, a to je strašno nepravedno i uvredljivo za zveri: zver nikada ne može biti tako svirepa kao čovek, tako virtuozno, tako umetnički svirepa...''.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI: