POCETNA STRANA

“MOST NA ŽEPI” - IVO ANDRIĆ

Priča o mostu na Žepi zasniva se na tri osnovna smisaona jezgra koja objašnjavaju odluku da se ispita i ispripoveda istorija mosta: prvo čini doživljaj ekstremne egzistencijalne ugroženosti vezira Jusufa koji je dao da se most sagradi; drugo - potonji njegov strah, proistekao iz spoznaje da sve može doneti zlo, i podozrenje prema svemu što prati vlastodržačku moć, sa čim se, s druge strane, meša i očaj zbog nemogućnost popravke sveta i kada postoji dobročinstvena volja; iz trećeg smisaonog jezgra pokazuje se moć autentičnog umetnika i njena neugrozivost, koja odgovara vezirovoj dobročinstvenoj volji - spoj zahvaljujući kojem se, ipak, i u takvoj zemlji kakva je Bosna, kao i svuda u zlehudom svetu, ostvaruje nešto od više uljuđenosti.
Veliki vezir Jusuf, zahvaljujući kome je sagrađen most na Žepi, nije hteo da ostane bilo kakav trag o tome da nastanak te lepe građevine ima neke veze s njim. Ovo saznajemo iz priče koja treba da obelodani kako je i u kojim prilikama doneta odluka o gradnji, kao i to zašto je vezir odustao da postavi beleg koji bi govorio o njegovoj ulozi.
Prave pobude i stvarni razlozi ljudskih odluka, i onih najplemenitijih i onih manje plemenitih, ostaju teško dostupni i onda kada postoje jasna svedočenja o njima. Kada ovih nikako nema, saznanje o takvim razlozima i pobudama nije samo nepouzdano; ono je, u stvari, nemoguće. A ipak, uprkos ovoj nemogućnosti, o tome se ovde govori: priča kazuje otkud takav most, i na takvom mestu, tako lep, a u takvoj zabiti.

Kako je moguće da pripovedač sve to zna?

Saznati po čijem nalogu je, nekad u prošlosti, most napravljen i ko je nalog izvršio, takve stvari se još i mogu istraživati. Da se pokrenu ruke hercegovačkih i dalmatinskih majstora, za to je, osim Jusufa, bio neophodan i Italijan-neimar (čije ime u Andrićevoj pripoveci ne saznajemo), i to se, recimo, može ustanoviti. Ali, da se objasni otkud znanje o tome šta je doista dovelo do odluke o gradnji, i kako je i zašto onda vezir odlučio da izostavi bilo kakvo obeležje na građevini, kad je bila završena, za to nije dovoljno istorijsko istraživanje. Neophodno je nešto drugo: razumeti šta je, u jednom času, vekovima kasnije, dovelo do nečije odluke da "napiše istoriju" (Ivo Andrić, Žeđ, Sabrana dela Ive Andrića, knjiga šesta, Beograd,) mosta. Ta "misao da mu ispita i sazna postanak" javlja se pripovedaču pod određenim okolnostima, pa tak zavisno od toga kako ta misao bude shvaćena može se nešto reći o tome kako "onaj koji ovo priča" može da prodre do u skrivene duševne kutke davno pokojnoga vezira i da, štaviše, izvesti i o onome zlu koje ovaj "nije mogao ni pomisliti da ga kome ispovedi i poveri" ; moguće je, dakle, kada već skreće čitaočevu pažnju na sebe, legitimisati njegovo znanje, koje inače takozvani sveznajući pripovedač - takva je konvencija - nema potrebe da legitimiše. Kada, naime, neimar priče o mostu na kraju progovori o tome kada je i kako odlučio da ispita i sazna, i da potom napiše njegovu istoriju, čitalac time biva naveden na razmišljanje o karakteru ispitivanja i putevima saznavanja onoga što - tako se u priči kaže - ostaje neizrecivo u čoveku koji je prošao kroz iskušenja kroz koja je, saopštava nam se, prošao veliki vezir Jusuf, a "što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo ponekad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reči". Kada ono što je neizrecivo ipak biva izrečeno i, čak, objašnjeno, čitaočeva spontana opuštenost u praćenju svega što takva priča donosi nije više dopuštena, ukoliko pri tom pripovedač sam uvodi sebe u sopstvenu priču. Kraj priče, dakle, traži da se cela perspektiva preokrene i da se ono što je rečeno shvati, ne kao nalaz ili izveštaj na osnovu podataka iz minulih vremena, dakle kao govor koji nudi uvid u ono što je "doista bilo", već se ispitivanje kako je most nastao i spoznaja istine o njegovom tvorcu, to jest njegovim tvorcima, pokazuju kao sazdavanje priče o njegovoj gradnji i graditeljima kakvi su morali biti, kad je on već takav kakav jeste i našao se tu gde se našao. Priča počiva na osećanju takve nužnosti i iz njega se razvija. To se osećanje osvedočava pripovedačevim dodirom s toplim kamenom mosta i "sporazumom" koji je iz tog dodira proistekao. Odluka da se napiše istorija mosta je u vezi sa tim: "Odmah se sporazumeše." Kako shvatiti tu rečenicu? Na šta se odnosi i šta sve obuhvata to "sporazumevanje", to razumevanje i dosluh, čoveka i kamena?

Priča o mostu je proizvod imaginacije koja polazi od nečeg opipljivog i stvarnog, lepe građevine koja postoji već dugo. Most nema potrebe zamišljati ili izmišljati, jer je on tu i nudi se pogledu. Određena tom percepcijom, imaginacija, ponad izmaklog i neuhvatljivog istorijskog vremena, kreće u "svoju" prošlost, kroz vreme koje sama stvara, kako bi doprla do životne konstelacije koja može biti početak jednog procesa čiji će nužni ishod biti upravo most na Žepi, konstelacije u kojoj su se sustekle i međusobno ugodile različite volje i moći, različita iskustva i osećanja, umeća i saznanja, kao i svakakve prateće slučajnosti, predodređujući svojom ukupnošću nastanak lepe građevine. Mogućnost "sporazumevanja" s mostom je stvarnost ove konstelacije, koju treba fiksirati kao priču. Onaj "koji ovo priča" otiskuje se u prošlost koju re-konstruiše tako što je imaginativno stvara vođen pitanjem šta se, kad se on na taj način mogao "sporazumeti" s mostom, "prelilo" u tu građevinu od onog što je moralo postojati u životima ljudi koji su u njenom nastajanju mogli učestvovati; šta se od toga u njoj zadržalo, tako da je sad u stanju da pokrene pripovedačevu snagu domišljanja i prepoznavanja.
Naravno, niti svako vidi i doživljava most na isti način, niti ga jedan isti čovek u različitim okolnostima doživljava i vidi uvek isto. Pripovedaču se, u svojoj biti, koja je umetnička ("neimarska") istina priče, most ukazao u času kada je, kao umoran i oznojen putnik, osetio jedne večeri, na prelazu iz vrelog letnjeg dana u prohladnu noć koja se primiče, prijatnu toplotu klesanog kamena i hladni vetar s Drine. Konstruktorsko-rekonstruktivni rad imaginacije počinje: ne reaguje u taj čas samo oznojeno telo; prijatnost, očigledno, deluje i na pripovedačevu misao. Ona obuhvata suprotstavljene utiske, opažanja, osete i titraje osećanja koji određuju situaciju: kontrast vreline dana na izmaku i prohladne planinske noći; kontrast ugrožavajućeg hladnog vetra s vode i zaštićujuće toplote kamena koji greje znojavo telo; kontrast lepog mosta, oblikovanog umetničkim duhom neimara, i divljine predela. S tim se spaja utisak stranosti lepote mosta, jer "predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo". Pripovedaču je stalo da naglasi i kontrast plemenite veštine i "prirode". "Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini." Ali, iako deluje kao nešto strano, "uvek izdvojen i sam", most omogućava da se pređe preko ponora, da se savlada sura priroda. "Oštri mrki krš" je ukroćen, put u planinu, ali i sa planine, do kuće, kada se primiče noć, veoma je olakšan. Iz utisaka proizvedenih ovim kontrastima i njihove interferencije, rađa se u pripovedaču odluka da napiše istoriju mosta. Budući da se ona rađa iz konkretnosti njegovog doživljaja, njegovog dodira s toplim kamenom, u kojem sa zadržala toplota dana, iskristalisalo se iz cele te situacije, kao njen smisao, nešto što pisac ne imenuje, ali što tumač mora "prevesti" na jezik primeren svojoj interpretaciji, bilo da je posredi samo jedna reč, kao nukleus iz kojeg će se razmotati cela priča, pa, tako, i njeno tumačenje, bilo da to bude razuđen i razvijen jezik pripovedanja s mnogim smisaonim ograncima. Razumevamo da je pripovedač osetio dobročinstvenost sadržanu i trajno sačuvanu u mostu, koju treba rasvetliti, ispitati, objasniti, ne svodeći je, pri tom, naprosto na neku apstraktnu dobru volju, nego zahvatajući je, u interpretaciji, u njenoj podrazumevanoj, nužno postojećoj složenosti. U tome je smisao rečenice: "Odmah se sporazumeše." Odluka da se napiše istorija mosta jeste, dakle, odluka da se smisli ili sagleda šta sve mora biti obuhvaćeno i u nastanku mosta povezano, kako bi i ono preteće i ono pošteđujuće-spasonosno, i ono što je u dobročinstvenosti uzaludno, i ono što nijeuzaludno, dobilo odgovarajuće mesto, jer sve to ima svoj udeo u celini života na zemlji kakav je znan, kakav je piscu Mosta na Žepi znan, pa, samim tim, treba da ga ima i u ovoj povesti koja je pripovest, pripovesti koja uzima obličje povesti, to jest ispričane "istorije" mosta, i pretenduje na istinu koja će biti istina umetnosti i umetnika pre i više nego istina istoričara i istorije.

Ovako nastala priča o mostu na Žepi zasniva se na tri osnovna smisaona jezgra. Prvo od njih je vezirov doživljaj ekstremne egzistencijalne ugroženosti. Jusuf se s tom ugroženošću suočava kao neko ko pre toga, penjući se postepeno po skali društvene moći, a poreklom iz zabačene provincije koje nije obećavalo mnogo, dospeva do samog vrha vlasti. Suđeno mu je, međutim, da spozna da moć, ma koliko velika bila, može uvek da se izgubi. U ljudskom svetu je to tako, čovek vazda može da posrne, ma gde bio i ma šta ga štitilo, pa već prva rečenica priče o Jusufu govori, mora da govori, upravo o posrtanju. Slavu i propast, kao i život i smrt, deli tanka granica, razmak "ni koliko je oštrica noža" . Jusuf je bio prisiljen da to sagleda, ne kao knjišku istinu, već kao najgrublju zbilju vlastitog života. Nesreća, razočarenje i bol vraćaju čoveka u prošlost i sećaju ga zavičaja, podseća nas pripovedač, "bilo je prijatno" , kaže on, misliti upravo na rodno selo Žepu u časovima velike neizvesnosti da li će slavu i uspeh, čija se cena u takvim selima i ne sluti, zameniti ponižavajuća smrt.
Kada povrati vlast i učvrsti se u njoj, veliki vezir, sada sa iskustvom krajnje ugroženosti, dolazi do još jedne, opet iz sopstvene egzistencije a ne iz apstraktnih načela izvedene i njome nošene i osnažene spoznaje: da moć, kad se ima i dok se ima, treba upotrebiti na ono što ljudi osećaju kao svoje dobro, što će otkloniti ili barem smanjiti tegobnost njihovog života, života uopšte. Na izraženu želju svojih poluzaboravljenih zemljaka, kojih se u muci setio - "Ko bi im tu most podigao, učinio bi im najveće dobro" - vezir onim što je u njemu dobro i plemenito, a što novostečeni, to jest vraćeni mir, sjaj i jednoličnost vezirskog života posebno osvetljavaju i razbuđuju, reaguje odlukom da most doista i sagradi i to "najveće dobro" tim ljudima pruži. Egzistencijalno ugrožavanje ne samo da nije uništilo crtu i potencijal dobrote u njemu, već ih je pojačalo i razvilo. Taj potencijal se tad na jedan specifičan, za priču zanimljiv način upravo i aktivirao. Za one koji će se dobročinstvom koristiti, pa i za one čije će se oko u potonjim vremenima učiti lepoti gledajući most, zaključak da moć bez činjenja dobra ne vredi možda i nije toliko važan, ali za razumevanje priče o nastanku mosta on je od najvećeg značaja. Činjenica da nijedan napor u tom dobročiniteljskom pravcu nije dovoljan, u tome ništa ne menja. Dobročinstvenost ne gubi svoj smisao zato što dobro nije moguće trajno i potpuno učvrstiti, a život u svemu učiniti lepim, lakim i dostojnim.

Drugo smisaono jezgro na kojem se gradi priča jeste posledica doživljaja egzistencijalne ugroženosti, koja ne nastupa odmah, ali je s vremenom sve jasnije prisutna u životu velikog vezira. Vreme ne donosi zaborav. Tamnica, "kao neodređen užas", javlja se, naprotiv, sve češće Jusufu, u snu, prelazeći i u javu. Vezira obuzima strah od života i duboko nepoverenje prema svemu što ga okružuje. Moć koju ima, neugroženost, bolje reći raskošna obezbeđenost u kojoj ponovo može da uživa, ne pomažu. Njime ovladava misao "da svako ljudsko delo i svaka reč mogu da donesu zlo" . Ta misao je, doduše, tačna i mogao bi je imati i bilo ko drugi, ali ako je ona istovremeno izraz straha od života i njegov uzrok, ako donosi nepoverenje prema svemu i nošena je njime, onda je to bolest koja ne mori svakog ko inače može biti svestan snage zla i njegove neprestane pretnje. Uverenost u snagu zla može biti znak trezvenosti i opreznosti, a da pri tom ipak ne bude praćena strahom od života ili sklonošću da se više pažnje poklanja senci stvari nego stvari samoj, kako je to od jednog trenutka slučaj sa Jusufom. Takva bolest možda nema pravog imena ili samo jedno ime, ali ono što ju je izazvalo pretvara, kako god da se nazove i opiše, vezirov život u umiranje. Život, prolazan u svakom slučaju, može biti življenje pre smrti i umiranje pre smrti. Za vezira je on - podlokan i zatrovan neomeđenom i nemotivisanom podozrivošću i strahom - umiranje. Dobro koje čini, znak je opiranja tome, u tome što drugi osećaju kao najveće dobro jeste život i snaga života. Ma i ne bila velika nada da dobročinstveno delanje može u svemu i trajno uspeti, čovek čini ono što može - život je u tome.
Ovom smisaonom jezgru priče pridružuje se, svakako, i Jusufov neizrečeni očaj pred ogromnošću dobročinstvenog zadatka da se prilike na zemlji poprave; upliće se saznanje o neispunjivosti takvog zadatka i osećanje nemoći, kad se na svet pogleda iz ovog ugla, koje se javlja, i mora se javiti, i kod najmoćnijeg čoveka. Jusufu se i Bosna i vaskoliki svet ukazuju u prostoru između imenica potreba, nužda i strah, i prideva siromašan, štur, opor."I koliko takvih pokrajina ima na ovom božjem svetu? Koliko divljih reka bez mosta i gaza? Koliko mesta bez pitke vode, i džamija bez ukrasa i lepote?" Ko sve to da dovede u red, ukrasi i ulepša, upitomi i obezbedi, prilagodi ljudima i njihovim potrebama?! Kao što svaki čovek, bez obzira na vlast i moć, može da posrne, i ta ga mogućnost određuje u bitnom, te otud, onda, i svako delo i svaka reč mogu doneti zlo, a posrnuti neće i ne može jedino Bog, i nikakvog zla kod njega nema, tako bi zar samo Bog bio dorastao izazovu da ceo svet i sve na njemu bude uređeno po meri "više uljuđenosti i pitomosti", kojih u Bosni, kao i mnogo gde drugde, nema i nikad neće biti. Po onom kako Jusuf vidi, "brdovitu i mračnu zemlju Bosnu /.../ ni sama svetlost islama nije mogla nego samo delimično da obasja" (192). Šta vrede njegova slava i vezirski sjaj, kad se, iskusio je to, sve začas može promeniti, i kad, osim toga, u svakom slučaju mnogo ostaje mračno i neuljuđeno, bez obzira na uložene napore, tako da izgleda kako čak i Bog tu pomaže "samo delimično"?
Smisao očaja i ovakvog osećanja nemoći Jusufove u nečem bitnom se menja i upotpunjuje zahvaljujući trećem smisaonom jezgru priče. Ono se odnosi na moć koju ima umetnik. Sam Jusuf će je takođe upoznati, prepoznati i priznati, potvrđujući tim priznavanjem ono najbolje i najplemenitije u samome sebi.
Umetnik nema moć nad ljudima, a događa se da ne želi mnogo s njima ni da opšti, kao što to ne želi Italijan-neimar - ostaje da se nagađa da li samo stoga što je stranac u Bosni, gde "višu uljuđenost" on ne vidi, ili bi tako bilo i tamo odakle on dolazi i gde takva uljuđenost, recimo, u nekom smislu postoji. Kako god, u priči ga ne čujemo da progovara i jednu jedinu reč; znamo da preko prevodioca izdaje naloge majstorima. Živi sam u brvnari koju je sebi sagradio, sam sebi kuva, a od Ciganina Selima čujemo da "jednako struže ono kamenje, pa piše nešto; pa struže, pa piše. Sve tako." Kaže Selim i ovo: "A nit govori nit romori. Ono nikad nisam vidio. I, ljudi moji, koliko se namuči, eto godinu i po, a kad bi gotov, pođe u Stambul i prevezosmo ga na skeli, odljuma na onom konju: ama da se jednom obazrije jal na nas jal na ćupriju! Jok." (189 f.)
Pravi umetnik, kakav je i ovaj Italijan, ima drugačiju moć od one koju imaju vlastodršci. Nju neugrozivom čini duh koji je u njemu i koji ga i čini umetnikom. Kad njega samog više nema, njegova tvorevina, most, tako, i time, deluje. Njegov napor je u delu doveden do kraja, ispunjen u sebi, i ni u kojim okolnostima, ni u kakvoj svetlosti, ne može se pokazati kao uzaludan, promašen ili nepotreban. Duh kojim je prožet traje, kao što most traje; most traje kao što on traje.
Predanost neimara delu podrazumeva i neodustajanje. Majstor je onaj koji ne odustaje, nikada. Duh je jači, ali i uporniji od "prirode", kao što je i strpljiv pred nevoljama svetskog života. Kad voda probije branu, neophodnu za izgradnju mosta, meštani odmah imaju svoje, njima svojstveno objašnjenje: "u narodu pođe šapat da Žepa ne da mosta na se" . Kada ponestane novaca, odmah se "u narodu" javi "mrmljanje da od mosta neće biti ništa". Takvo "mrmljanje", u kojem se mešaju malodušnost, zloslućenje, pa i zluradost, s iskonskim nepoverenjem prema svakom dobrom ishodu, karakteristično je za zajednice iz kakve je potekao i vezir Jusuf. Novac, na koji neimar čeka, ipak stiže, gradnja se nastavlja.
Neimar dolazi, zbilja, iz drugog sveta, ne samo zato što je iz Italije. Areal iz koje on stiže nije geografski lociran. To odakle on dolazi jeste svet u kojem se zna kako obuzdati stihiju, to je svet znanja kao moći i moći kao znanja, u kojem se ne rezignira pred teškoćama, iako se od njih strepi i o njima se vodi računa, i u kojem je moguće zamisliti i ostvariti ono što je korisno i unapređujuće po život, ali je ilepo, ne na poslednjem mestu lepo, prema čemu svako, i u Bosni i svugde, može osećati samo naklonost, divljenje i zahvalnost. Dela onih koji dolaze iz ovog "sveta" nalaze se svuda, pa i na Drini, i na Žepi - negde ih je, razume se, više, negde manje. Ta dela, kad se nađu "u rastrganu i pustu kraju", deluju u njemu strano. Most kao da je doleteo odnekud, njegov "luk smišljenih i tankih linija" "izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krš, pun kukurikovine i pavite, i da će prvom prilikom nastaviti let i iščeznuti". Ali on stoji tu, kao ovaploćenje Italijanovog majstorstva i najbolje, najuzvišenije i najživotnije pobude u Jusufu. Mnogo šta, kao što vezir misli, zbilja ostaje bez lepote i više uljuđenosti, ali onoliko lepote i uljuđenosti koliko ih ima treba zahvaliti njegovoj dobročinstvenoj snazi i umetnikovoj veštini, ljudima kakvi su on i bezimeni neimar. Preduslovi više uljuđenosti, ili bilo kakve uljuđenosti, potiču od njihove usaglašene delatnosti, kako tamo gde vlada svetlost islama, tako i tamo gde je neka druga svetlost, pa, kao u ovoj priči, i tamo gde se svetlosti mešaju. Ako je uspeh samo delimičan, neka bude delimičan. U rasponu te "delimičnosti" sva je drama ljudskog duha, i ljudskog roda.
Zašto Jusuf nije urezao ništa na mostu što bi govorilo o njegovom dobročinstvu? Razlog, ali samo donekle, može biti njegovo uverenje, posebno i dodatno učvršćeno strahom i nepoverenjem koji su ga preplavili, da i svaka reč može doneti zlo. Devizu U ćutanju je sigurnost on primenjuje umesto da pusti da je uklešu u kamen. I time će poneko moguće zlo, ponešto od zla, biti možda predupređeno. Ali, kad se bolje pogleda šta priča kaže, šta mora da kaže, vidi se da to nije jedini, a, po svemu, ni pretežan razlog ovakvog njegovog odbijanja da sebe ovekoveči i javno, za svakog ko igda bude išao mostom prepoznatljivo.
Jusuf je, naime, u prilici da napravi razliku između pravog umetnika, koji njegovu dobročinstvenu volju sprovodi u delo, i "umetnika" (intelektualca, čoveka od pera, mualima ... kako god da se nazove taj tip čoveka, u svim vremenima prisutnog, neizbežnog), koji sastavi dve-tri ulizičke reči, uz napomenu da je to učinio "s velikim trudom" (190). Stihovi te vrste treba da uvećaju i utvrde slavu vlastodršca, da budu poslednji pečat na njegovoj zadužbini i daju joj smisao koji će upravo u tim, tako traženim i nađenim rečima biti trajno zabeležen. To se mora dopasti vlasti, a i pesnik će joj se tako bez sumnje umiliti. "Veliki trud" svakako treba da bude i nagrađen, što se, u ovom slučaju, može očekivati utoliko pre što je vezir mualima, koji mu je podastro svoje stihove koji hvale Dobru Upravu i Plemenitu Veštinu koje pružaju ruku jedna drugoj, već i ranije povremeno "darivao i pomagao". Italijan-neimar je, završivši most, na putu iz Bosne u Carigrad umro od kuge, dobivši samo četvrtinu svoje nagrade. Vezir most nije video, ali je dobio u ruke nacrte i račune. Oni stoje pred njim zajedno sa stihovima sačinjenim "s velikim trudom".
Ćutljivi neimar, što vezir verovatno i ne zna, ali može da pretpostavi i nasluti, bdio je nad mostom, dok je još bio u gradnji, išao je po zimi i noću, s lučem, da nadzire hoće li izdržati, strugao je i pisao, pisao i strugao, učinio je sve da ga sagradi u pustom i divljem kraju; zatim se pokupio i otišao: delo je završeno i ostaje za njim. "Posle dužeg razmišljanja" (190), Jusuf odlučuje da četvrtinu njegove preostale plate da bolnici u kojoj je preminuo, a ostatak sirotinji, za hleb i čorbu. Neimar nema ni rodbine, niti je ostavio naslednike, ni testament; nema ni duga, kao ni gotovine. Sirotinja je njegov naslednik. Svaki čovek koji se tamo zatekne, prelaziće preko mosta koji je sagradio, gledaće ga, možda i dodirivati.
Razmišljajući o tome kako ni svetlost islama ne može "nego samo delimično" da obasja mračnu Bosnu, veliki vezir, poredeći u sebi neimara i stihopisca, precrtava stihove koje su mu doneli; ali ne odjednom. Najpre precrtava sam natpis, pa posle kraćeg premišljanja i prvi deo pečata sa svojim imenom, najzad, razmišljajući još malo, i svoju devizu U ćutanju je sigurnost - ovo "snažnim potezom". Tako se, pribran u svom strahu, zamišljen i usredsređen u svom nepoverenju, on, samozatajno, stepen po stepen približava u sebi neimaru kome je gradnju poverio i koji ju je, samozatajno, dobro priveo kraju. Izjednačuje se, povlačeći se u anonimnost, u nečem važnom s njim, bez želje da podseća da mu svako ko mostom hodi duguje zahvalnost za tu zadužbinu, koja je "najveće dobro" dok je nema, a oseća se kao dobro i kad bude sagrađena i ljudi se naviknu na nju; a lepa je i čudi namernika otkud takva tu, i kasnije, u svim vremenima. Plemenita dobrota je ona koja nikog neće da čini dužnikom, ona se preliva u samu građevinu i postaje deo onog lakšeg, olakšanog života, kakav (delimično; uvek je to samo delimično) on biva posle izgradnje mosta: za prelazak preko ponora most je dobar i bez natpisa - natpis nije nužan, a dobročinstvenost, bez koje mosta nema, jeste, ukoliko život treba da se nastavlja i razvija. Reči pohvale vlastodršcu ne treba da ugledaju svetlost dana i da takvom podsećanju služe, njih - precrtane - mora da zapamti samo priča o nastanku mosta. Ni svetskom moćniku kakav je veliki vezir Jusuf, ni umetniku kakav je Italijan-neimar takva pohvala ne treba. Umetnik je nagrađen najviše time što je to što jeste - umetnik; što može to što može, i ume ono što ume. Vezir mu se, u duhu, približava, koliko je to moguće. Dobrota zasečena strahom, sa iskustvom najveće blizine smrti, ima, u obnovljenoj moći, svoju mudrost kojoj su ćutanje i anonimnost potrebni ne samo stoga što sve može doneti zlo, već i nezavisno od toga. Prezir prema laskanju i dodvoravanju onih koji s dobrim i lepim delom nemaju nikakav stvaran ni autentičan odnos, naličje je one nesebičnosti zahvaljujući kojoj se prevazilazi pitanje šta je čije u dobru koje služi životu, šta od koga potiče, i kome treba zahvaljivati, a posebno kome i na koji način biti zahvalan za lepotu. Duhovna moć, neophodna za takvo prevazilaženje, omogućava samoprevazilaženje i rast, u svakom smislu, onog ko ima svetsku moć, i u strahu, i nasuprot strahu; i posle straha. To je postignuta samosvest moći koja vodi i onaj "snažni potez" kojim se naposletku briše i vezirova deviza, čime se ćutanje čini stvarnim, umesto da se o njemu govori. A da svetska moć često duhovnom moći nije praćena i poduprta, to ne treba ni pominjati. S druge strane, manje oštro oko često nije u stanju da razlikuje strah od života od samozatajnosti, pogotovu ako istovremeno postoje u istom čoveku, a ćutanje skriva i pokriva ono što je u njima srodno, kao i u ono što ih suštinski razlikuje.
Najveće dobro se možda u svakom slučaju daje i ostvaruje u ćutanju, da niko ne zna, bez traga. Tako da biva moguće da se, iako su ponori svuda unaokolo, ipak i živi.