Frančesko Petrarka (1304 – 1374)

BIOGRAFIJA

Frančesko Petrarka se rodio u Arecu, u Toskani, dve godine nakon što mu je otac progan iz Firence. Otac mu je bio beležnik i prognan je iz Firence iste godine kad i Dante. (Iako mu je sedam kasnije priznata nevinost, nikad se nije vratio u taj grad.)
Petrarka je imao 14 godina kad mu je umrla majka. (Iz tog doba potiču i njegovi najstariji latinski stihovi – povodom majčine smrti.) 1311. Petrarkin otac se zaposlio u papskom dvoru, tada u Avinjonu, u Provansi. (1305 – 1378. – papski dvor u Avinjonu; Petrarka je, kao zreo čovek, radio u administraciji papskog dvora.) Petrarka je studirao pravne nauke u Bolonji, ali ih je, nakon šest godina, napustio i vratio se u Avinjon.
Imao je dvoje vanbračne dece: Frančesku i Đovanija. Đovani je umro od kuge 1361. – 13 godina pre oca.
Već za života Petrarki je slavu donela poezija – sa 34 godine je napisao epsku poemu Afrika zbog koje je dobio pesnički venac (poeziju na narodnom jeziku je smatrao uzgrednom delatnošću) .
Petrarka je sahranjen na Euganskim brežuljcima, nekoliko kilometara od Padove, na trgu ispred drevne crkve. U blizini je kuća gde je pesnik proveo svoje poslednje dane.
PETRARKIZAM u Evropi: duhovni fenomen koji je izvršio veliki uticaj i prostorno i vremenski (kroz različite periode). Pod petrarkizmom se podrazumeva oponašanje Petrarkine italijanske lirike i to prvenstveno njenih formalnih crta (ugledanje na karakteristične slike i ritmove, teme i motive, končetizam Petrarkin). Ovaj stil je oblikovao struje i sledbenike – naročito u španskoj, francuskoj, engleskoj i hrvatskoj književnosti.
Uticaj ovog humaniste se nikad ne svodi na imitaciju spoljnih obeležja, nego i na otkrivanje i adaptiranje dimenzija intimnog lirskog sveta koje su pre njega u srednjem veku bile zatomljene ili nepoznate a koje je on dao u nasleđe kulturi humanizma i renesanse...
Pored platonizma, petrarkizam je taj koji određuje renesansnu liriku u Evropi. Važna je Šekspirova reakcija. Petrarku možemo posmatrati kao stalnu provokaciju, čak i u savremenoj poeziji. Postoji stalni dijalog sa njim, bilo da se radi o podražavanju i uvažavanju njegovog autoriteta, bilo da se radi o opiranju njegovom uticaju. Veliki pesnici poput Petrarke nikada nisu prevaziđene kulturno-istorijske činjenice, već stalne žiže i mesta rasejanja.
Petrarku možemo sagledati kroz tri bitne dimenzije:
1. Petrarka kao filozof
2. Petrarka kao humanista
3. Petrarka kao prvi moderni subjekt

Petrarka kao filozof

Petrarku smatraju prvim HUMANISTIČKIM pesnikom. Kao humanista, u većini svojih dela, bio je strastveni istraživač antike. (U njegovom dobu dolazi do otkrivanja i novog razumevanja antičkih pisaca i dela... Petrarka, kao pasionirani poklonik antičke književnosti, i sam otkriva njena dela po starim knjižarama Evrope...) Kao i mnogi humanisti, ideal savršene forme tražio je u antičkim izvorima i latinskom jeziku tj. u podražavanju antičkih uzora. (Napustivši dominantni srednjovekovni postupak alegorizacije i opredelivši se za hedonističku koncepciju umetnosti, pesnici se usredsređuju na izražajni oblik, za eleganciju forme – ne brinu za didaktični i moralni sadržaj, već za milozvučan stil i uzvišenu elokvenciju, po uzoru na Vergilija, Horacija, Katula, Cicerona...)
Kao prvi humanista, pokazuje otpor prema sholastici (klasifikacije, aristotelizam...). U njegovom delu imamo vraćanje platonističkom. Spoj hrišćanstva i platonizma je duhovni fon na kome se ostvaruje. (Platon se u srednjem veku čita selektivno i poznati su samo Timaj, Kriton, Menon; njegov uticaj je posredan. Sv. Avgustin je drugi značajan mislilac na Petrarkinom horizontu i, kao i on, Petrarka teži ka spajanju humanizma i hrišćanstva.)
ODNOS PREMA ZNANJU i VRLINI: Subjektivističko i individualističko Petrarkino gledište nagonilo ga je da se oštro suprotstavi Aristotelu, koga je smatrao glavnim patronom objektivističke filozofije, one što je preporučivala upoznavanje čoveka putem spoznaje sveta. Po Petrarkinom mišljenju, znanje koje je čoveku najpotrebnije jeste znanje o njemu samom... Takvo znanje nije čisto intelektualno → hrišćanski momenat: Razvijanje dobrog u čoveku ((putem poezije?)): «Bolje biti dobar, nego poznavati istinu». Ne treba učiti šta je vrlina, nego je sticati... Put do boga je LJUBAV → ne mudra teologija nego docta ignorantia. (Petrarka nije sistematski razvijao etičku koncepciju. Ne želi razilaženje između znanja i ljubavi. Nije naklonjen mudroj teologiji, već mu je bliža docta ignorantia. Traži etiku koja će delovati na čoveka tako što će se obraćati njegovom srcu. Ne intelekt već uobličena emocija.)
ODNOS PREMA PRIRODI: Lirsko stanje i raspoloženje traži prirodu kao svoj kontekst... Prirodi se ne prilazi naučno, niti kao demonskom već se ona shvata kao nešto sa čim se treba stopiti (mistički momenat). U Petrarkinim pesmama nalazimo stapanje ambijenta, prirode sa stanjem ljudskog duha, senzacijama koje doživljava. (I Laura će biti viđena kao figura koja se stapa sa prirodom.) Priroda je puna tragova i odjeka duše. Pejsaž je živo ogledalo ega, duše. (Duševno stanje čoveka se poistovećuje sa prirodom koja ga okružuje.)
Petrarka je takođe PROTAGONISTA NESTABILNOSTI SVETA U NASTAJANJU. U renesansno doba jedan pogled na svet iščezava a drugi se pojavljuje. Petrarka je, dakle, mislilac tranzicije.

Petrarka kao humanista

Važan deo Petrarkine filozofije, kao i samog humanizma, jeste OTKRIĆE SAMOG SEBE. Dotadašnja tradicija je nalagala da se na čoveka gleda sa stanovišta njegove situacije i zadatka koji mu je odredio tvorac.
Kod Petrarke je njegov život sopstveno delo, izraz njegovog sopstvenog izbora. Na taj način je Petrarka inicirao način života koji postaje pravilo za mnoge ljude kvatročenta, čija je ohola deviza bila da su stvorili sami sebe, da nikome – sem sebi i sreći – nemaju da zahvale za to što jesu, za ono što su postigli. Iskustvo ljudskog života se protivstavlja srednjovekovnoj orjentaciji. Petrarka je prethodnik koncepcije čoveka kao bića obeleženog večitim stremljenjem...
Petrarka uvodi lične, privatne doživljaje jedinke u razmatranje... Unutrašnji svet jedinke je postaje svet dostojan viđenja. Petrarka je budni posmatrač samog sebe, opservator želja koje se rađaju i umiru, zainteresovan za sve što opaža. Otkriće samog sebe i razgovor sa samim sobom su Petrarku naročito vezivali za Sokrata («Spoznaj samog sebe») i svetog Avgustina.
Čovek je individualizovano biće i načelna forma njegovog postojanja je individualnost... Filozofski izraz teze da je čovekova suština individualnost pojaviće se kasnije, ali je sadržinu te teze već pokazao Petrarka.
De Sanktisove zamerke okrenutosti ka sebi:
1. rastrazanost
2. nesposobnost akcije (osećaj nemoći)
3. lišenost stvarnosti

Sadržaj duše kao tema

U Kanconijeru nema zaokružene povesti, postupnog prelaženja sa tačke na tačku, nego je to neprestano lutanje među različitim utiscima. To nije istorija, jer u duši nema čvrste volje ni jasno određenog cilja. Duša je u vlasti različitih utisaka i zato je rastrgnuta.
Ovde se stvarnost javlja po prvi put u umetnosti i odmah je osuđena, prokleta, nazvana «nestalnom slatkom laži». Tako nastaje život snova, ekstaza, fantazija, onoga što duša želi, ali se ne nada da će postići. Tako pesnik živi u fantaziji, stvarajući užitke, koje refleksija često prekida uzdahom «jadan li sam ja!», u neprestanom naviranju oduševljenja i razočaranja. Unutarnji nesklad je u ovome: u mašti, koja gradi, i refleksiji, koja razgrađuje; to je bolest duha – on nije zdrav jer se neprestanim odvajanjem od prirode i od čula, našao nasuprot pobunjenoj mašti. Mašta takođe nije zdrava jer sebi nasuprot nalazi pobunjenu refleksiju. Mašta ostaje puka mašta, nema vlast nad voljom, ne nastoji da ostvari svoje fantazme jer se tome suprotstavlja refleksija... Kad bi jedna od te dve snage mogla da pokori drugu nastala bi ravnoteža... ali do toga nikad ne dolazi. U Petrarki se večito bore «da» i «ne» i zato nikad nema akcije – on je sav prožet mislima i maštom, sav je okrenut prema unutrašnjosti.

Petrarkina melanholija

Danteova ličnost je sva okrenuta prema akciji i spremna na žrtvu, vođena vizijom... Petrarka je žrtva introvertnosti i pomanjkanja volje.. On svoju strast nije mogao da sublimira u spasonosnoj formuli platonizma... Njemu manjka odlučnost da izađe iz začaranog kruga svojih kontradikcija... Duh koji troši sam sebe u bekorisnoj fantaziji i bekorisnoj refleksiji kažnjen je upravo onako kako je zgrešio – hrani se samim sobom, on je sam svoj krvnik. Umoran, bez volje, zgađen nad stvarnošću, prema kojoj se oseća kao stranac, okreće leđa svetu i zatvara se u samoću... Da je Petrarka imao jasnu svest o svojoj beskorisnoj unutrašnjoj delatnosti duha, duha koji ne može da izađe i da stigne do stvarnosti, imali bismo tragediju duše (isto onako kako je Dante zamišljao komediju duše): videli bismo kako umire misticizam a rađa se zora stvarnosti, videli bismo kako se čula i telo, odgurnuvši greh, penju u položaj koji im pripada. Ali, pesnik malaksava, prepušta se suzama i jadikovkama. Sklon je lakim utehama, pa mu njegova mašta pruža sliku stvarnosti koje je lišen (uporedi kanconu 129).
U dnu duše živi osećaj o sopstvenoj nemoći. Otuda elegični «slatko-gorki» osećaj: melanholija – osećaj svih duša koje ne mogu da pogledaju svojoj bolesti u lice, pa stvaraju privlačne fantazme i iluzije. Melanholija je izvor njegovog nadahnuća – kad izađe iz nje on se pretvara u retora, a kad u nju utone, postaje uzor jednostavnosti i prirodnosti.
Petrarki nedostaje potpuna vlast, užitak, snaga stvarnog života. On živi u mašti, to mu se sviđa, ali ipak oseća da život nije tu... Taj osećaj praznine prožima igre njegove mašte i grubo ih prekida. Neutaživa želja pokazuje da je sena sena a ne živa stvar – to je originalna i moderna pozadina Petrarkine poezije. Ta se slika rađa tužna, jer se rađa sa svešću da je slika a ne stvar; ali je bol te svesti ublažen jer, kad nema stvari, ima bar slike, koja je tako lepa i privlačna. To je situacija puna protivrečnosti, ona rađa ono «slatko-gorko» stanje nazvano «melanholijom», onaj osećaj blagog umiranja... Melanholija je hrišćanska muza, ona je bolest Dantea i drugih umova tog vremena. Ali, Petrarkina melanholija je druge prirode...
Razlog neizlečivosti Petrarkine melanholije je taj što je srednji vek u previranju: uporedo sa hrišćanskim asketom u Petrarki živi erudit, artist, paganin, čovek sa prirodnim težnjama, instinktima. U njemu je protivrečno biće, kao uvek u prelaznim vremenima, biće koje još nije novi čovek, ali nije više ni stari. Intelekt u njemu pripada starom svetu i pruža otpor prirodi (prirodnom u čoveku). Tako telesni svet biva prognan iz stvarnog života i javlja se u mašti. Za Laurina života taj novi osećaj se želi zataškati. Posle njene smrti, on se javlja još energičnije.
Petrarka ne poznaje stvarnost – on se zadovoljava poslušnim snovima mašte. U mašti je sve opipljivo... Njega zanima kontemplacija kao takva, zato što je lepa, zato što je čisto estetski osećaj → u kanconi 126 Laura briše oči lepim velom dok se moli nad njegovim grobom.

KANCONIJER

Kanconijer sadrži 366 lirskih pesama:
- 317 soneta,
- 29 kancona
- 9 sestina
- 7 balada
- 4 madrigala.

Petrarka je, dakle, upotrebio metričke forme provansalske i italijanske tradicije, dovodeći ih do neprevaziđenog savršenstva. Nema mističke simbolike ni u broju pesama ni u strukturi zbirke (kao kod Dantea). Možemo razlikovati dva dela zbirke: Pesme in vita i pesme in morte, odnosno pesme u kojima Petrarka piše o živoj Lauri, i one posle njene smrti (Za života madone Laure i Po smrti madone Laure). O saznanju za njenu smrt Petrarka peva u 267. sonetu. Ovo je granični sonet. (Postoji jedna simetrija: 6. aprila 1327. godine je prvi put video, 6. aprila 1348. godine – tačno 21 godinu kasnije – je umrla.) Pesme su složene delimično po hronološkom, a delimično po estetskom kriterijumu. Kanconijer nema izrazitu evoluciju, nema neke mogućnosti da se uoči neka razvojna crta od začetka do odlučne katarze. On je, dakle, `bez istorije`, pa samim tim i bez razrešenja sudbinskog konflikta u pesniku, što Petrarku, između ostalog i određuje kao prvog modernog pesnika.
Zbirka počinje uvodnim sonetom u kom pesnik sa osećanjem prolaznosti stvari i ispraznosti zemaljskih aspiracija uočava dugotrajne mladalačke grehe uviđajući sa distance dugog iskustva koliko ga je to odvajalo od drugih težnji i postalo povod stidu i kajanju, a završava se zazivanjem Device u kanconi koju završava rečju mir.Protagonista nije Laura nego on – sam pesnik, lirski subjekt koji se ispituje (samoispitivanje). Teme pesama su mali događaji kao povodi za ispovesti i samoanalizu. Jedna celina Kanconijera su satirične pesme na račun papskog dvora.

Naslov: Petrarka je svoje stihove na narodnom jeziku nazvao «rerum vulgarium fragmenta», pokazujući time da ih nije smatrao dovoljno značajnim da ih uvrsti u svoj opus! (Petrarka oseća prezir prema narodnom jeziku...) Kanconijer se naziva i »rasute rime» → Rime sparse je italijanski naziv uzet iz prvog stiha uvodnog soneta.
Zašto Petrarka većinu svojih dela piše na latinskom, kada se već pola veka pre njega činilo da je narodni italijanski jezik definitivno pobedio? Petrarka se obraća odabranoj publici sa kojom je živeo na papskom dvoru ili kod velikaša. Latinski se upotrebljava kao jezik kulture, uz prezir prema «neukom» jeziku Komedije i sa strašću prema primerima i uzorima antičkog Rima. Sa Petrarkom latinski jezik postaje jezik kojim se sporazumevaju, sve do renesanse, naročito u kvatročentu (15. veku), kulturni ljudi čitave Evrope. Petrarka je zato svoje stihove na narodnom jeziku nazvao «rerum vulgarium fragmenta». Ovaj naziv zbirke proizašao je, nesumnjivo, iz pesnikovog stava prema latinskom i narodnom jeziku , ali takođe, potiče iz neke vrste koketerije u odnosu na ove stihove koji su zvanično smatrani kao sporedni...
Kanconijer je, ipak, već u drugoj polovini idućeg veka nadmašio ugledom i popularnošću ostala Petrarkina dela... (Petrarka je pisao ekloge, traktate, poslanice – sve na latinskom jeziku – oni su bili ubrzo zaboravljeni... )

NASTANAK / GENEZA
Već 1336. Petrarka je sastavio prvu zbirku od 23 pesme. Pesnik je proširivao, popravljao i prepravljao prvobitni tekst... Nije vodio previše računa o hronološkom redu.
Pesme su nastajale u razdoblju od otprilike tri i po decenije – od 1330. do 1365, bez unapred smišljene unitarnosti buduće celine... Delo je složeno od fragmenata, koji su a posteriori ukomponovani u celovit organizam – po stilskoj jedinstvenosti tona...

DEFINISANJE Kanconijera: Da li je Kanconijer niz malih zgoda odvojenih među sobom ili lirski roman?
- Kanconijer kao lirski roman ili lirski dnevnik: istorija jedne duše i lirska ispovest o jednoj ljubavi i njenim posledicama u intimnom životu pesnika, i u njegovoj savesti...
- Kanconijer kao niz malih zgoda odvojenih među sobom ((trenuci Petrarkine duhovne istorije?))

UTICAJI / početni uzori: ((forma antike, a tematika provansalske škole i slatkog novog stila))
1. antički uzori
2. provansalska tradicija → provansalska i kasnije dvorska lirika sicilijanske škole: retorički složena i konvencionalna pohvala upućena ženi. & Petrarka je odrastao u Avinjonu, među provansalskom tradicijom... On crpe iz istog izvora i služi se istom retorikom: alegorije, dosetke, oštroumnost... & Deni de Ružmon govori o vezi provansalske poezije sa katarskom jeresi. On Petrarku vidi kao suprotnost Danteu – misli da tajna u ovoj poeziji ne postoji već da dolazi do korenite profanacije → jezik ((produhovljene)) ljubavi je postao pesništvo ljudskog srca... Jedan o ključnih mitova, po Ružmonu, je mit o Tristanu i Izoldi. Petrarka trijumfuje kada preuzima Tristanovu patnju → vapaj slatke boli... («Slatki bol» – oksimoron, jedna od stalnih figura kod Petrarke.) Slatka bol izražava melahnoliju... & Petrarka kao poslednji trubadur!
3. slatki novi stil: žena je opevana ne samo kao pojava, koja svojom lepotom utiče na pesnika, nego i kao neposredan posrednik između smrtnika i Boga, dakle u apstraktnoj sferi... (Dama kao stapenice do boga – privrženost hrišćanstvu...) (U stilnovističkoj školi žena je opevana ne samo kao zvezdana pojava koja je svojom lepotom obuzela pesnika nego i kao direktan posrednik između smrtnika i Boga.)

Petrarkine novine: njegova poezija nije agresivna negacija, već stupanj evolucije u odnosu na slatki novi stil; u njoj vidimo izraz novog duha ((konflikt u pesniku itd.)) koji je unet u mnoge tradicionalne motive, teme, sadržaje i postupke.
Intelektualna i psihološka atmosfera koja je davala obeležje lirici slatkog novog stila u Petrarkinoj poeziji se produbljuje, dobija akcente neposrednije humanosti i obogaćuje se potpunim individualizmom pesnika. Čovek postaje središte pesničkog i filozofskog interesa...
De Santis: suprotnost između čula i razuma, između tela i duha – temeljna misao srednjeg veka – iako je kod Petrarke oslobođena svoje simbolične i sholastičke forme ostaje njegov hrišćanski i filozofski credo. Ova suprotnost je teorijski bila rešena platonskim, odnosno duhovnim prijateljstvom, vezom duše, koja nije okaljana požudom. Iz te apstrakcije morala se razviti bleda lirika, bez krvi... Petrarka kroči stopama trubadurske škole – ima tu konvencionalnost, manire, propise i sitničarenja ljubavnog kodeksa... U većini njegovih soneta su prisutne antiteze, rasprave u pretencioznoj formi. To je uobičajeni, svečano nakićeni sadržaj o ženi i ljubavi. Ali, u trenutku kad je Petrarka okružen fantazmima, izbija na površinu pesnik u njemu – ono što on oseća u suprotnosti je sa onim u šta veruje. On veruje da je telo greh, da je njegova ljubav duhovna, ali u tom kredu ne nalazi smirenje (tada bismo imali Dantea i Beatriče) – u njemu se budi novi duh, smisao za realno i konkretno. On oseća svu snagu čula i svu muku zaljubljenosti. Petrarkina ljubav nije tako snažna da ga dovede do pubune protiv njegovih verovanja, ali ni njegova vera nije tako snažna da ubije senzualnost njegove ljubavi. Tako nastaje neprestano kolebanje protivrečnih misli... Petrarki nedostaje snaga da se oslobodi protivrečnosti i sve se više zapliće. Privremenim pomirenjem on spaja nebo i zemlju, razum i čula...

DANTE – PETRARKA

Novi život i Kanconijer

Danteov Novi Život: napisan posle smrti Beatrične, u stihovima sa proznim pripovedanjem i komentarom, govori o idealnoj ljubavi. (Bestelesna ljubav koja vodi poreklo iz srednjovekovne provansalske tradicije...) Ovi stihovi govore o idealnoj ljubavi pesnikovoj prema neizrecivo lepoj, astralnoj i anđeoskoj pojavi. Ova bi se ispovest mogla uslovno nazvati romanom o platonskim osećanjima. To su poetski koncipirani alegorično-autobiografski zapisi, ali vezani isključivo za intiman, duboko proživljavan razvoj ljubavi i za posebno filizofska značenja te ljubavi, nagoveštavajući Komediju. Vita nuova je vrhunac koji je dosegao slatki novi stil. U njoj vlada ona posebna atmosfera platonizma i individualnog doživljaja, ekstatična kontemplacija anđeoske, kao od Boga, poslane lepote, koja svojom moći potresa celo biće čovekovo prenoseći ga u duhovni dodir sa nebom. Dante ne daje istinsku autobiografiju, već kroz alegoriju i neodređenosti uvodi božanski lik Beatriče, čime nas vodi u sferu duhovnog i mističnog, ka univerzalnom značenju, koje će do kraja sprovesti u Komediji.

Ljubav u Novom životu:
- Ovo je ljubav koja se mistički spoznaje ali istovremeno je prisutna erotska fascinacija...
- Ljubav može da osmisli egzistenciju...
- Suprotstavljanje više i niže ljubavi: Telesna ljubav ne podrazumeva ništa više ((od ovozemaljskog...))
- Ovaj spis treba posmatrati kao zapitanost nad tim šta ljubav čini, kako menja biće... Ljubav dovodi do ontološke promene, PREOBRAŽAJA → otud «Novi život» – značenje otkrivenja, značenje izmenjenog, preobraženog života...
- Ljubav vodi ka znanju...
- Žene i pesnici poseduju tajno znanje ljubavi... (Poistovećivanje Beatriče sa Hristom i Bogorodicom...)

Dante-Petrarka: pogled na svet

De Sanktis: Petrarkin svet je Danteov svet, oljušten od sholastike i simbolike, ali ipak taj isti svet. Ipak, taj mistički svet ne ovladava njime potpuno; iako je apsolutan gospodar njegovog uma, on ne privlači k sebi sve snage njegovog života... Jedinstvo koje postoji kod Dantea – sklad intelekta i akta pomoću ljubavi – razbijeno je. Nastao je unutrašnji metež, pobuna, sukob... Danteova melahnolija je nesklad između božanskog i zemaljskog života – ona je puna snage jer se razrešava u akciji. Petrarkina melanholija je neizlečiva jer bolest nije u intelektu nego je u volji koja je slaba i protivrečna.
Ljubav kod Petrarke nije pojam ni simbol, nego osećanje. Ljubavnik, neumorni istraživač samog sebe, daje istoriju svoje duše. Izašli smo iz mitova i iz simbola, apstrakcija i nalazimo se u hramu ljudske svesti. Pronađen je čovek! Teorija ostaje ista: žena je «stepenište do boga», ljubav je «počelo svih stvari». Ali, sve je to sporedno, konvencionalno: suština knjige je neprestano praćenje najdelikatnijih zbivanja ljudskog srca.
Petrarka – čovek se utapa u umetniku zato što tom čoveku nedostaje ona ozbiljna i duboka vera u sopstveni svet – vera koja je od Dantea načinila pesnika.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi