МИЛАН РАКИЋ (1876-1938)

Милан Ракић је рођен у угледној књижевничкој породици; отац му је, Мита Ракић, био познати преводилац, а деда по мајци, Милан Ђ. Миличевић, приповедач и етнограф. Већ у породици стицао је књижевну културу, а проширио ју је школовањем у Паризу, где је студирао правне и дипломатске науке. По духу и образовању био је западњак, али је, за разлику од Дучића, остао везан и укорењен у тлу свога завичаја, своје отаџбине. По завршеном школовању био је стално у дипломатској служби. Једно време је провео у конзулату у Приштини, пре балканоких ратова, и то га је инспирисало за неколико песама (Симонида, Јефимија, Божур. . .), а касније у Букурешту, Штокхолму, Копенхагену, Софији, Риму. Спољашњи његов живот протекао је без крупних промена и уједначено у своме току, али је зато живео интензивиим унутрашњим животом.
Ракић није написао много; око педесетак песама и неколико мање познатих написа. Али је он један од најзрелијих и најбољих српских песника у првим деценијама XX столећа. Његове песме су изванредне по својој формалној дотераности и музикалности стихова. Сажете у изразу, дубоко садржајне и музикалне, оне су врло сугестивне, изазивају дубока размишљања о животу и ономе што га испуњава. Скала осећања, истика, није у тим песмама много широка. То је поезија изразито субјективна, песимистична, и унеколико слика нашег интелектуалца тога времена у сукобима и сусретима са животом и друштвом који га ограничавају у његовим жељама за вишим узлетима и остваривањима лепоте.

ИСКРЕНА ПЕСМА

О, склопи усне, не говори, ћути!
Остави душу нек спокојно снева —
док крај нас лишће на дрвећу жути
и ласте лете пут топлих крајева.

О, склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли нек се бујно роје,
и реч нек твоја ничим не помути
безмерно силне осећаје моје.

Ћути и пусти да сад жиле моје
забрекћу новим, заносним животом,
да заборавим да смо ту нас двоје
пред величанством природе! А потом,

кад проће све, и малаксало тело
поново падне у обичну чаму,
и живот нов, и надахнуће цело, —
нечујно, тихо, потоне у таму —

ја ћу ти, драга, опет рећи тада
отужну песму о љубави, како
чезнем и страдам и љубим те,
мада у том трену не осећам тако ...

А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
слушати радо све речи лажне:
и захвалићеш богу што те сазда,
и очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива
како се спушта нема полутама,
ти нећеш знати шта у мени бива —
да ја у теби волим себе сама,

и моју љубав наспрам тебе кад ме
обузме целог силом коју има,
и сваки живац растресе и надме,
и осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
кад затрепери цела моја снага,
нека те срце моје благосиља!
Ал' не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу нек спокојно снива —
док крај нас лишће на дрвећу жути
и тама пада врх заспалих њива.

НА ГАЗИ МЕСТАНУ

Силни оклопници, без мане и страха,
хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
ви јурнусте тада у облаку праха,
и настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама ...
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша
што последњи бесте. У крвавој страви,
када труло царство оружја се маша,
сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
да смо недостојни историје наше,
да нас захватила западњачка река,
и да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли,
данас, тај те воли, јер зна да си мати,
јер пре нас ни поља ни кршеви голи
не могоше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до посдедњег боја,
неозарен старог ореола сјајем,
ја ћу дати живот, отаџбино моја,
знајући шта дајем и зашто га дајем!

О ПРИРОДИ РАКИЋЕВЕ ПОЕЗИЈЕ

Љубавних песама има Ракић више но других и све су му разнолике по ситуацији, не понављају се. Нигде се више не осећа његов реализам. На љубавни тренутак који се опева обично пада сенка из прошлости, или из будућности, али нас то мало скретање немирне маште никад не одведе у фантастику. Ту нема филозофије нити уопштавања, ту се не истиче неверство љубавниха ни варљивост љубави уопште; него је све конкретно и лично. У Ракићевој књизи љубав је скроз позитиван принцип, потврђивање живота, прибежиште и склониште пред свеопштим злом земаљским које га опседа. Разноврстан је донекле и тон песама, од младалачког поносног клицања до хумора и до најцрњег очајања, и више пута се потпуно мења у једној истој песми, на жалост никад на боље. Нигде се као у тим љубавним песмама не осећа тако потресно сав ужас песникове неједнаке борбе против „хајке" (реч је његова) којом га неумитно гони непријатељ Усуд. Као да из дна душе наједанпут искрсне прирођена опсесија песимизма, да му у часу најскровитије среће зада најсвирепији ударац.
Колико год те песме остављале утисак непосредних доживљаја, ипак ни у њима не налазимо неку развојну линију, бар колико се може судити по датумима објављивања (који не морају да указују и на датуме постанка). Већ у првој години (1902), поред песме у којој се са заносом хита на љубавни састанак, стоји песма у којој песник говори на који би начин најволео умрети.
Шуми, о ноћи, шуморите ми, мирисни бокори јоргована, ево хитам драгој на састанак кроз насмејану месечину, као старински витез. Па затим: није одвратна сама смрт, него су одвратне церемоније које је прате. Кад дође да се мре, желео бих оставити градску буку и умрети ведар, далеко у природи, испраћен твојим милим погледом (1902). — Кад прође тренутак страсти, ја ћу ти, драга, и даље говорити да те волим, али не веруј ми, ја сам себичан, и у теби волим само себе (1903). — Помени ме, драга у својим молитвама, бојим се ноћи као мало дете, јер кобне мисли чекају у заседи као нечастиве силе, да ме и ноћас муче (1904). — Шта, да не би и ти волела да ти се ласка? Твоје је лице као љупка фреска... Тело ти је у филиграну љуска... Из очију ти благост пљуска ... Врлинама ти већ не знам броја... Ако и теби годи празних речи праска, у изобиљу имам тога блага (1905). — Она коју волим сада је у Кини, тугује на јастуцима, чекајући ме, док њеним паланкилдома подрхтавају перчини од чежње. — Остарели смо, драга, и оседели, сад нам је љубав као сасушен цвет и одсад ће да нам расте у души само низ старачких зала; о дај да ти положим на крило суморну главу, да слушам успомене (1912). — Загрли ме, упи се у ме свом страшћу, да изнемогнем засићен, јер кад помислим да ће доћи време да ми се чула угасе, „и да страсти прођу као дим и пена", док другима око нас љубави цветају, врионуо бих, драга, рикнуо бих као бик погођен усред чела. — Хтео бих једну ноћ где куња кржљави месец, и где је све тужио као да јече болна деца, и све као да се растапа у белој месечини, и нестаје, и ишчезава, ,па кад на мене падну усне твоје, да ишчезнемо и нас обадвоје" (1914). Чекам те у месечној ноћи, у сенци старог дуда, и чекао бих до зоре, да ти приђем пун побожног страха, засењен твојом чудесном лепотом, привучен страственим преливима твојих црних очију. — Познајем сваки делић твога тела, па ипак ми је твоја лепота нова сваки дан (1921). — Синоћ сам, госпо, пио вино у слатко ваше име; кад наједном бео месец изби под мрачне липе, као твоје бело колено из црне чарапе (1921)...
Како се види из горњих примера, мењао се садржај Ракићевих љубавних песама кроз целе две деценије њихова стварања, али су оне све до краја остајале страствене.
Патриотске песме Ракићеве без сумње су најпопуларније. Оне су, како видесмо, непосредне импресије из његова службовања у Старој Србији. Осим Јефимије, коју је инспирисала једна завеса у Хиландару. То су слике са терена а не речи храбрења и борбености. Додуше, у раним стиховима, пре косовскога циклуса, било је више активистичке речитости. У песми Коб, посвећеној Дучићу, песник казује како је био решен да цео живот посвети народу, да се жртвује да би се поправило „зло и беда", али је затим увидео „узалудиост мисли и жртава наши"', разочарао се „над шареним јатом маштања и снова", те да је најбоље умрети. Та песма доцније је одбачена. — Кад је Ракић сагледао својим очима сву трагичну прозу старосрбијанског живота, и муке нашег света тамошњег, и његоау дубоку, људску чежњу за ослобоћењем, прошла га је воља за реториком и за легендама средњег века. Сањари и улепшава онај ко је далеко; војник у рову никад није речит. Ракић је само стиснуо зубе и рекао: ту сам, и мада „неозарен старог ореола сјајем", знам своју дужност. Он нас сећа речи Сили Придома: „Патриотизам је једно осећање које је мрско не имати, а смешно декламовати".
Ракићев наднародни општи алтруизам избија из речи да он пати и због туђих јада као због својих; његова солидарност с нашим малим човеком чита се из оне слике поцепаног сељака крај Београда; а његово високо уважење нашег народа документовано тврђењем да вечито слављени антички Грци нису били бољи од иаших мученика, који су столећима ћутке умирали на страшном кољу.
Милан Ракић је одиста највећи реалиста у нашој лирској поезији. Одавно је речено да изнад његових песама стоје стварни доживљаји, и да ои не пева ни о чему што није лично доживео. То се види и из његових гореизложених песама љубавних и патриотских. То се осећа и у његову стилу.
За сваког песника карактеристичке су песничке фигуре. Једни помоћу својих фигура транспонују свет стварности у свет фантазије, док други остају ближе стварности. При томе игра кудикамо најважнију улогу фигура звана метафора. Она, како је познато, представља једно скраћено поређење. Тиме што се у песничком поређењу изостави речица „као", фигура добива друкчији карактер веће идеализације. Дучићева поезија, на пример, пуна је и препуна тих метафора, па јој и то даје обележје идеализма, симболичностн, интуиције. Код Ракића напротив метафоре су много ређе; он остаје већином у области песничког поређења и већ тиме је ближи свету реалности: Смрзнут водоскок ћути као да снева. Болни дух дршће као вити влат. Роса пада тихо као сен. Дан се расипају као ђердан. Снежна јела стоји као бела дувна. Умрети нечујно као мирис увенула цвета. Дух лети високо као морска ласта. Утисци пролазе кроз стару душу "ко тамне сенке преко мутне воде". — Таква поређења сретамо у Ракићевим песмама на сваком кораку, а ређи су метафорични енитети и праве метафоре, као на пример кад песник каже да су ране „разјапљене", или да радосно небо месечину сипа, или да месец куња плачеван, кржљав, или да је месечина доброћудна, или да у млазевима златокосим пада песуштаствена месечина. Па и у таквим удаљавањима од правог поређења, песник се заправо нигде не преносн у неки фантастични свет илузија. Понегде се наш песник чак и спотакне у метафори, на пример кад каже да ће драгој донети „бујицу цвећа", или да њихову старост „објављују трубе", или да се у песми серенаде крије „несносни задах устајалих рана".
Највећи део његових епитета могао би се употребити у обичној прози. Само што су ти епитети тако срећно нађени да имају чар поезије. Кад Ракић каже „тај огроман месец лимунове боје", то звучи врло поетично, иако би се тако могло рећи, без ритма, у најобичнијем разговору. Ракић не воли да гомила епитете; између мгногих он бира један који му се чини најбољи, и тај је заиста н убедљив и сјајан у исто време. У томе погледу Ракић представља крајњу противност од оних барокних песника, какве читамо и данас, и којима као да је главна брига везати именицу са придевом који је по смислу далеко од ње, то јест, ставити уз предмет неки епитет који по обичној логици нема с њиме никакве везе, и који треба да покаже песникову оригиналност и дубину опажања. Ракић је био господин! и по томе што је био у свему природан, у свему непријатељ извештачености.
Жали се песник: „Како сам много обећао, а колико сам мало дао". Мало само по броју стихова; «о људи се, можда, и памте по мало ствари. Код нас ће се Ракић памтити међу најбољим по своје 64 песме укупног издања као и де Зиљи код Француза по својих тридесет и пет. Ко би заборавио Зидрића иако је оставио танку кљигу стихова!
Мало који језик разликује као наш „вештину" од „уметности", пошто граница међу њима и није оштра. И у најчистијој уметничкој исповести може да се поткраде и да аутора поседе за собом спонтана чаролија живе форме, магија тонова као тонова, боја као боја, и налет маште. Свака уметност има своју специфичну динамику, па кад се распева, она се отима од узда свога аутора као вилен коњ. Није виртуозност увек жонглерство. Кад уметник има заиста нешто да каже, најтеже је бити кратак. Кад слушамо великог музичара, често нам се учини као да му гласови сами лете испод руке, и да их он само с муком задржава у лудилу варијација. Стихија форме расцветава се, буја, носи. Тако, на пример, изгледа Дучић, при свој својој копцизности, неисцрпан. То се не може рећи за Ракића. Њега не заноси уметничка игра стваралаштва. Он се ваљда никад није осећао неисцрпан. Он није био богат маштом која се отима од узде. Код њега мисао носи облике докле јој требају, а не облици мисао. А тек артизам, њему је увек био туђ.
Кад се после колективних и после учених поезија средњег века рађала индивидуална љубавна лирика, у цветној Прованси, она је била више мајсторство него исповест. Средњовековни мајстор-певач измишљао је својој госпи нове строфе н нове мелодије по којима их је певао, био је, дакле, стални проналазач варијација, „троваторе". То се после изродило у праксу жонглерства. Милан Ракић, ако није нехотично пуштао певанији на вољу, још мање јој је служио хотимично. Он никад није био троваторе. Има у томе, осим темперамента, и један узрок духовне врсте. Кад се живот осећа само као јад коме нема лека, а најмање од шарене гомиле, онда се много не говори. У поносу усамљеника осећао је Ракић, чини ми се, страх да продукујући не изгледа као да се продуцира.
Скерлић вели да је Ракићев стих био последња реч чисто уметничког напора наше версификације. О томе се може дискутовати; али је извесно да тај творац снажних стихова није осећао ону праву, јачу од себе, страст прављења стихова, ма колико иначе волео стихове и рецитовао их. Ракић је био господин наше поезије и по томе што се чувао да у ма ком часу не будо глагољив.
Онакве песме без сумње не теку из рукава, него се дуго брусе и дотерују пре него се објаве; а доцније, између једног издања и другог, мало остаје за преправљање. (Упоредите, на пример, Искрену песму загребачког издања са оном у ранијој збирци.) Да је Ракић бар неке песме радио дуже времеиа, уз различита расположења, показује, чини ми се, песма Кондир. Ту у прве две строфе песник поручује драгој, као новој Косовки девојци, да послуша његове песме „пре одсудног боја", пре но „гром страшни прасне". А у трећој строфи бој се приказује хао већ завршен, „на разбојишту лежи леш до леша, племићи и себри". У четвртој строфи песник чека драгу да из њена кондигра падне кап на ране; а у петој, чекање је узалудно, нема нигде никога, „уз вапаје гласне непрегледна хрпа рањеника кисне". Ту се, дакле, није премостио мотив из народне песме са новом ситуацијом.
У једној Андрићевој приповеци везир гради мост, па наручи код једнога песника натпис о себи као градитељу. А када се састадоше у мосту две обале као две беле руке, и дође време да се стави натпис, узе везир песникове стихове и дивљаше им се, јер збиља бејаху дивни. Он се ипак решио да натпис нешто скрати. Мало затим, он га скрати још више, и најзад одбаци сасвим. Јер беше човек тужне нарави и мишљаше: Чему сујета! Чему речи!
Да, чему речи? Шта има лепше, каже Ромегн Ролан, но повући се код куће у свет чисте уметности, сести за клавир и, место обичних, пребирати песме без речи, лист одавде, лист оданде, од својих милијих музичара.
Знанци Милана Ракића кажу да је он сваки дан, кад год је могао, проводио за клавиром по неколико сати. Не поради виртуозности, можда ни поради студирања, ни поради радозналости, него највише као ради одмора, као ради лектире, као да разговара са својим старим, највернијим пријатељима, из света музике. Јер је и он имао нарав сличну оној везировој. — Ах, уморан сам од жеља никад незасићених, каже његов Сили Придом у једној песми, уби ме узалудно трагање за смислом живота. Знате ли како бих био најсрећнији? Да се претворим у бео кип, у терму осмехнуту и нему око које се пријатељски тискају маховине, бршљани, раздрагано цвеће.
У чему је највећа снага песника Милана Ракића? Изражајно савршенство Ракићево не састоји се толико у општој версификацији колико у извесном броју песама и појединих строфа где је успео да језиком ухвати осећајни талас на савршен, управо нечувен начин. То је случај нарочито у косовском циклусу. Визију очајног и страшног Христа са старосрбијанске разбијене старе иконе не може више забаравити ко је црочита. Залет косовских оклопника значи, можда, у својих осам стихова, највиши домет наше патриотске поезије. Шта може бити моћннје у таквој лапидарности! Хладна и намештена фаланга искрсну пред чама у два прва стиха; трк, прах, тресак у два даља. Од потреса се заљуља, у петом стиху, све царство, и пуче слом. Кад се, у шестом, разиђе прах, догледасмо, у седмом, бездан наше пропасти, над којом се, на крају осмог стиха, вину песннчка реч „слава", као крајичак дуге над тамним понором. — Ни народна песма није могла да у дужем даху, но само у неколико неупоредивих слика, ухвати силну визију косовске битке. Није могао ни Ракић. После друге строфе, његова чудесна слика потпуно ишчезне, и за њом следује један сјајан, сасвим рационалан Завет.
Никад се не заборавља Црна Госпа што везе над српским племеном плачући. Кад налети стих „Пропадају царства, свет васколик цвили", то се више не осећа као стих, као низ речи, него као формула, као печат. Нити има у нашој поезији слике тако фантастично живе као што је песникова визија самога себе на крају своје тридесетогодишње песничке авантуре коју сретамо у строфама Опроштјне песме. Ту осетљив читалац стане и осети како му застаје дах... Ништа није тако карактеристипио за физиономију појединих песника као што су им таква ретка, надахнута места, из којих као да више не говори човек него његов геније, његов демон, ослобођен од тегобе језика и заплетања.
У својим често финим разматрањима Карл Фослер разликује две функције језика: једна је монументална, а друга практична, документарна. Идеал ове друге у томе је да се свака мисао саопшти јасно и верно; идеал оне прве прелази из области логике и носи у себи обележје генија личног и расног, звучи као откровење. — Милан Ракић успевао је на неким местима говорити визионарски, показујући докле је дошао изражај у његова народа, а истовремено остајући јасан и концизан.
Ако у језику има та област, она је изнад области логике. Ја себи нисам умео да објасним зашто су ме, по чему су ме онако освојила наведена места из Ракића. По самом језичком материјалу, по бирању речи, по фигурама, нема ту ничег необичног; а визије ипак чудесне. — Може бити да је моје удивљење ствар субјективна, да долази отуда што ја јесам озарен старог ореола сјајем, и да га не деле сви читаоци.

Нико неће знати.
да некад бесмо први, премда мали,
колену нашем да смо, као мати,
нов језик с новим осећајем дали.

О питању књижевног језика говорио је Ракић, теоријски и узгредно, као рецензент београдског позоришта. Он се ту обара на патетику, а још више на аљкавост и немарност извесних „ђенија". Тражећи у језику строгу логичност и истину, он закључује; или ће у нашој поезији завладати писменост, или је неће бити! Што се тиче патетике, ту је заправо грешио и Ракић, нарочито у својим ранијим стиховима. Савршенство његова језика састоји се у концизној бистрини казивања, у пластичној срезаности; а новост осећаја о којој говори у горњим стиховима састојала се поглавито у ослобођењу од песмарице. Критичари Ракићеви истичу да су његове песме музикалне. Требало би рећи прецизније: његови стихови нису толико музикални по самом језичком материјалу него су музикални по драматичности осећања и по композицији песме као целине. Код Ракића се срета неколико пута облик музичког ,,лида", тј. песма започиње у једном темпу и расположењу, затим се у средини расплине у спорији ритам и туробније расположење, да се на крају опет врати у први или у још бржи темпо. Такав је, на пример, састав Љубавне песме: она започиње веселим походом песниковим на састанак, онда се у средини зачује јадиковање помрлих љубавника, и назад песма пређе у бржи ритам и веселији тон. У песми Серенада већ сами наслови појединих делова узети су из такозваног „спонтанога става". У Далили и Мутној импресији пораст осећаља сретамо у трећој строфи, у Суморним данима у шестој и седмој. Ракићеве песме имају у себи распон и динамику арије. Код Дучића, напротив, музикалан је већ сам језик као Језик, и нема ни великог мелодијског распона ни динамике. По музичком трепету, по танчинама нових језичких проналазака, сазвучја, прелива, отишли су даље неки Ракићеви савременици, а поготову млађи песници. Ракићев језички идеал има у себи нешто од класицизма, он тежи пробраној тачности и потчињавању језика мисли. Наши неоромантичари, напротав, теже музичком дочаравању нових осећајних стања у којима логика може и да пада у засенак.
Као и остали европски јужњаци, ми имамо диван језик, и волимо причати. Говоримо више но што казујемо. Милан Ракић се еманциповао. Оковао је своју јужњачку страст у ћутљивост северњака. Постао је строг према своме језику као што је био строг према себи. Осећа се код Ракића и његове генерације да њихов књижевни језик није више инспирисан искључиво језиком народне поезије.
А о каквом осећају — осећању говори Ракић у горњим стиховима? Наши песници прве половине XIX века нису били сентиментални, пошто нису ни певали о себи него о идејама. Народна поезија није сентиментална јер је наивно-реалистична. Али су одмах пали у сентименталност они песници који су народну поезију опонашали. Спасавали су се унеколико тиме што су и они певали о свом народу више но о себи лично. Србија је прва узела улогу да нашу мисао ослободи од романтике. Кад се Војислав, као први, одметнуо од певаније, и прешао у господски артизам, он је ипак остао елегичан. Сличан Ракићу по многим цртама, он се тиме од њега оштро разликује. Још више се разликује Војислав од Ракића тиме што је остао још до појаса у старој нашој склоности према спици. Замислити Ракића да пише озбиљну шпанску романсу једва да се може; да пише трагичну баладу, још мање, а да се расплине у песничку приповетку , то баш никако.
Тек се Ракићев нараштај ослободио епопеје, и био у стању (после Његоша први) ући у нови лиризам, мисаоне врсте. Подвлачшло реч: мисаоне.
Ако бисмо баш хтели стрпати Ракића у неку грулу, рекли бисмо да је најближи неокласичарима. Али је то класичар своје врсте, који се није заносио култом никакве прошлости, па ни античке, ни форме као форме. Осим по дикцији, Ракић је класичар утолико што је свуда опречен романтичарима. Он не пева ни о далеким временмма, ни о далеким просторима, ни о сновиђењу, ни о народњаштву, но само о свом болу ту и сада. Његова љубав није упућена далекој драгој, него конкретној жени. Он Музу нигде не зазива. У његовој љубави сливају се страст душе, страст тела, и пријатељство. Још је понајвише наглашена чулност. На једном месту песник изричито каже да јој пристаје робовати баш зато што је таква.
У романтичних природа има увек нечега елегичног, нечега месечарски женственог. Ракићева поезија је изразито мушка. Ми после Његоша нисмо имали тако мужевне лирске поезије. Ракићеве песме не знају за мол нашег народног мелоса (онај, право да речемо, често отужни мол). У њима се негде чује ударац Судбине; негде песник и јекне од ударца, али нигде не цвили.
Једном приликом Ракић је приписао у заслугу својој песничкој генерацији и то што је она у нашој лирици осигурала победу једанаестерцу и дванаестерцу. То је тачио. Ти метри превладали су у француској лирици одавно, утготребљавали су се ту и тамо код нас, као што је давно утврђено, али су тек од Ракићева времена постали доминантним. И Ракић је, као толики други, писао своје ђачке првенце у народном осмерцу, и тек после Париза дефинитивно прешао на она два метра. Он им је остао веран подједнако. Према 29 песама у дванаестерцу, стоји 28 у једанаестерцу, ако смо добро пребројали. Можда није тачно да је за Ракића карактеристичан само дванаесторац, а не осећам ни неког правила по коме би наш песник бирао час један час други од та два модела. — Осим та два стиха, употребио је Ракић неколико пута (пет пута, ако се не варам) и деветерац. Ни код тог стиха нема неке временоке разлике, пошто га налазимо и у почетку (1902) и на крају (1936).
Сви наведени метри код Ракића су трохејског карактера. Једанпут је покушао дати чисте јамбе, и то у песми Роса пада (до 1912), испеваној у комбиновању осмерца и шестерца. Карактеристично је за његову болом осенчену поезију да он више није узимао тога улазног метра, него је остао при низлазној осеци трохејској.
Потпуна правилност у измењивању метричких стопа била би, како свак зна, незадрживо досадна, али се мора признати да ту Ракић, мрзрћи све што је аутоматско и шаблонско, даје себи доста слободе. Ништа не смета што се код њега врло често “закорачује” из сотпе у стопу, из стиха у стих, из строфе у строфу. То је слично процедури композитора који би много употребљавао “синкопе”.

Перо СЛИЈЕПЧЕВИЋ - Одломци из есеја о Милану Ракићу “Сабрани огледи”

Besplatni Seminarski Radovi