Vijon (1431-1468?)

Biografija

Vijon je rođen u Parizu (on je prvi veliki pesnik ovog grada, ali i prvi evropski velegradski pesnik) 1431. godine, iste godine kada je Jovanka Orleanka spaljena kao veštica u Ruanu. Školovan je; imao je titulu magistra umetnosti . Ipak, ostao je u nižim slojevima klera. 1455. je smrtno ranio sveštenika u svađi. Potom je učestvovao u pljački trezora Navarskog koledža – iz riznice Teološkog fakulteta on i njegovi drugovi odneli su oko 500 zlatnih kruna. Zbog toga je morao da izbegne iz Pariza (osuda na vešanje 1463. godine i desetogodišnji izgon iz Pariza), ali je kasnije pomilovan. Verovatno je, nakon ponovne osude na progonstvo zbog neke tuče, negde u izgnanstvu pesnik i preminuo. Možemo reći da je njegova biografija problematična, a delo provokativno.
Pravo ime mu je bilo Fransoa de Monkorbje, a nadimak Vijon dobio je od svog poočima Gijoma de Vijona . Posle 1456. godine pesnik se ispod svih svojih dela potpisuje isključivo kao Fransoa Vijon.

Istorijski kontekst

15. vek u Francuskoj. Kraj stogodišnjeg rata. Atmosfera dubokog srednjeg veka. Francuska je još daleko od renesanse. (Značajni stvaraoci renesanse pojaviće se čitav vek posle Vijona.)

Zagonetka zvana Vijon

Ne zna se identitet, ni biografija likova iz dela pa ni značenje pojedinih stihova. Vijon je talentovani pisac na margini. Gubitnik sa složenim pogledom na svet. Demistifikuje svetovnu moć. Popularan i čitan već u svoje vreme. O sebi govori kao o nekome koga čitaju i ko je u javnosti poznat.
Smatra se prethodnikom novog doba u francuskoj poeziji i prvim predstavnikom moderne poezije.

Posle Vijona

Rable gradi lik Vijona (Vijon se kao lik u Rableovom romanu pojavljuje kao lik najpre u drugoj, a zatim u četvrtoj knjizi.) U drugoj knjizi Vijon se na onom svetu suprotstavlja Kserksu kao što je u svoje vreme činio sa moćnim savremenicima u svojoj poeziji. U četvrtoj knjizi Vijon se sveti svešteniku koji je odbio da pozajmi svoju odeždu za lik boga oca u predstavi Stradanje Hristovo – sa svojom družinom ga doslovno «na smrt» prepadne... Na drugom mestu Vijon govori kralju Eduardu V od Engleske da neće imati problema sa stolicom ako ispred sebe stavi francuski grb... Rable koristi momenat lakrdije koji se vezuje za Vijona.
Posle Vijona pišu se brojna satirična zaveštanja.
Vijona će promovisati Kleman Maro, priređivač njegove poezije. On je prvi komentator Vijonovih stihova.
Međutim, pravi renesansni pesnici, Ronsar i pesnici Plejade, nisu cenili Vijona.
Boalo ga pominje u svojoj Poetici i hvali kompoziciono i versifikatorsko umeće Vijona u odnosu na druge francuske srednjovekovne pesnike. On dakle hvali njegovo formalno novatorstvo. Nije ovde Boalo potpuno u pravu...
Tek u 19. veku raste interesovanje za Vijona (Rembo, Malerme).

Zaveštanja

Malo zaveštanje i Veliko zaveštanje, napisani u razmaku od pet godina, slični su po sledećim karakteristikama:
- pesnik u oba speva službenim aktom deli podrugljive poklone svojim prijateljima i neprijateljima (forma testamenta u ironičnom i satiričnom tonu) → lakrdijaška oporuka
- pojedine konkretne osobe Vijon pominje i u jednom i u drugom delu;
- oba speva složena su u istom metru (osmercu) i u istoj rimovanoj šemi. (Vijonov stih je osmerac, a strofa oktava. Raspored rima je: ababbcbc tj. ab, ab, bc, bc)

Razlike

- broj stihova: Malo zaveštanje sadrži 320 stihova (40 strofa od po 8 osmeraca), a Veliko nešto više od 2000 stihova (186 oktava se prepliće sa samostalnim pesmama koje imaju preko 600 stihova).
- originalni naslovi su Le Lais i Le Testament (prvi termin upućuje na nešto čega se odričemo, drugi na oporuku – ono što ostavljamo posle smrti);
- kompozicija Velikog zaveštanja je daleko složenija od kompozicije Malog zaveštanja u kome se izlaže niz oktava.Veliko zaveštanje nosi mnogo više digresija i ozbiljnijih refleksija. Ono poseduje tematske celine i u njega su uklopljene samostalne pesme (u prvom redu balade, zatim rondo, katren, epitaf). Ove posebne lirske i lirsko-epske vrste svojom formom se izdvajaju iz Zaveštanja, ali se temama savršeno uklapaju u njega;
- socijalna nota je u drugom delu prisutnija i izraženija; drugi deo je i ozbiljniji i dublji i gorči...

Travestija

Zaveštanja su data u formi testamenta. Reč je o travestiji forme...
Vijon formu fiktivnog testamenta preuzima: Mnogo pre Vijona širom Evrope su nastajali šaljivi književni testamenti (u Engleskoj, Španiji, Portugalu i u samoj Francuskoj). U 13. veku gotovo u svim zemljama Evrope bila je raširena pesma Zaveštanje magarca. U njoj magarac na samrti zaveštava različite delove svog tela različitim socijalnim i profesionalnim grupama srednjeg veka počev od pape i kardinala. (Zanimljiva je paralela rasparčavanja tela sa podelama u društvu.) Prema svedočenjima Jeronima već u 4. veku naše ere među đacima je bilo rašireno Zaveštanje svinje. Ovo staro zaveštanje prepisivalo se sredinom veka, i ono je, sva je prilika, bilo glavni izvor Zaveštanja magarca.
To što sama forma testamenta u Vijonovo vreme nije bila retka posledica je opšte sklonosti srednjeg veka da precenjuje pojedinačne stvari i događaje i da najmanjim sitnicama raspolaže u testamentu. Vijon se samo pridružio povorci tih pesnika preuzevši šablon i skoro sve propisane pojedinosti.
Subjektivnost, liričnost, autobiografija / Lirski i biografski karakter dela.
Vijon je prvi izrazito subjektivan pesnik čija poezija teži autobiografskom iskazu. (Izražen je pesnikov najličniji stav prema životu i ljudima.) On je prisan od samog početka i pre nego što o njemu nešto znamo: oba Zaveštanja počinju sa „ja“. I Malo i Veliko zaveštanje ispevani su kao pesnikov monolog u prvom licu: Ja, dijak Fransoa Vijon i U svojoj tridesetoj godini, / Kad sam ispio sav svoj sram...
Pesnik se javlja kao subjekat (Ja nisam čovek bez greške / nit zdan od gvožđa i tuči), kao objekat (čar lica i oči svete / što me nudeć lažne slasti / prostreliše do u pete), a nekada se povlači da bi ustupio mesto drugim glasovima ((balade i neke strofe ispevane u 1. licu drugih likova)).
U Zaveštanjima je prisutna široka skala osećanja, raspoloženja i stanja: smeh i suze, pobožnost i senzualnost, griža savesti i poruga, okrutnost i nežnost, ljubav i mržnja, pokajanje i pobuna... Vijon majstorski sugeriše psihologiju nekih od likova koje predstavlja...
Za Vijona se kaže da se smeje plačući; cinično, rezignirano, razočarano. Spoj humora i očaja jedan je od mogućih ključeva za razumevanje dela. (Kada se pesnik trgne iz smeha, ostaje gorčina...)

Parodija

Vijon prepoznatljive formule uzima iz Biblije. Parodira i sudski jezik i pravničke izraze koristeći različite diskurse koji proizvode duhovitosti. On koristi postupak karnevalskog obrtanja i sve dovodi u svoju suprotnost.
(Pored toga Vijon se stalno kreće između, sa jedne strane, nemilosrdnog ruganja, a sa druge, razumevanja ljudske slabosti.)

Motivi

- crkveni – Dok Malo zaveštanje više parodira trubadurski jezik i preokreće trubadurske motive, u Velikom zaveštanju parodira crkveni jezik... Na primer, darujući u Malom Zaveštanju župnike, navodi prve reči Karmelitske bule: Omnis ultruisque sexus (Osobe i jednog i drugog pola), čime aludira na dvoličnost i perverznost sveštenstva; & Na jednom mestu razvija sliku iz Knjige o Jovu – život je kao tkanje i kada se platno izatka končići koji su ostali se zapale da bi platno postalo glatko i da bi se izravnalo sve što je izatkano. (Prisutan je niz aluzija na Bibliju.)
- juristički – strofe često počinju pravničkim izrazom «item»; naročito se na kraju oseća parodija na preciozni jezik sholastike; forma testamenta; prisustvo sudskog notara Fremena
- feudalni
- erotski – opscene slike: obrađivanje vrtova i kovanje novčića koje u sebi nose erotske aluzije

Socijalni momenat

Vijon istovremeno daje opis svog doba. (Ironija sa kojom predstavlja na pr. pariske bogataše, upućuje na obrise socijalne poezije.) U spevovima su dati likovi: pravnika i sveštenika, prosjaka i velikaša, trgovaca i prostitutki... Njegovo interesovanje za takozvane «male» ljude dobija i formalni izraz u nekim baladama napisanim na argou.
N. Banašević: Preko tema siromaštva i novca, Vijon unosi socijalne elemente u svoje delo. Jetkost naročito ide na račun predstavnika vlasti i javnog života. Uz lično nezadovoljstvo probija se osuda društvene nejednakosti i nepravde među ljudima. (Satira kao Vijonov odnos prema stvarnosti.) Sa druge strane, društvo i kosmos on prikazuje kao sile van njega, a brine ga vlastita ličnost usred tih sila. (Marić: Vijon brine samo svoju brigu, napada onoga ko njemu lično zlo nanosi...)

MALO ZAVEŠTANJE

Okvir: nesrećan u ljubavi, proklinjući je, pesnik odlazi na put (u Anže): Četristo pedeset šeste / ja Fransoa Vijon dijak ..., a kako je svako putovanje nesigurno, on se oprašta od rodnog grada, rodbine i prijatelja i piše svoj «testament». Božić je, i pesnik, uz hrišćanski uvod (Najpre sad u ime Oca / sina i Duha svetoga...), počinje da «zaveštava». Šaljivi, parodični karakter izbija već na početku – odmah se vidi da je zaveštanje fiktivno, tek prilika za šalu i ironiju. Jezik je parodičan...
Vijon daje parodiju trubadurske, kurtoazne poezije. Pre njega, prvi je to započeo drugi autor Romana o ruži. (Sam Vijonov tekst je nekomunikativan, ali je vrlo važan antitrubadurski Vijonov stav koji je često navođen u kasnijoj francuskoj poeziji.)
Na početku Malog zaveštanja pesnik stavlja na sebe plašt ljubavnika i time parodira trubadurske motive i trubadursko obožavanje idealne žene. Izvrćući ruglu jezik ljubavne retorike daje sliku voljene žene koja nije poput trubadurske dame puna vrlina, već je beskrupulozna, sadistički nastrojena žena koja čini zlo i kada od njega nema koristi (koja meni spremi pako / bez koristi neke njene).
Siromašni pesnik uzima ulogu ranjenog viteza – nesrećno zaljubljenog u nemilosrdnu damu. Potom ovaj siromašak zaveštava svoje bogatstvo... :
- poočimu Gijomu Vijonu – svoj glas ((a biografija nam kaže da je to glas raspusnog studenta, pariske skitnice u stalnom sukobu sa vlastima))
- onoj zbog koje odlazi – srce koje stenje: ona me zlo mučit znala / nek Bog da joj zahvaljenje!
- jednom prijatelju (Kardonu) – masnog pevca i bure vina, ali i dva spora da ne zdeblja ((da se ne ugoji))
- trojici pariskih bogataša – po par škuda ((novac))
- berberinu – isečke kose: sve ostatke kose svoje
- obućaru – stare cipele
- krojaču – svoje staro odelo
- (tobože plemić, ostavlja konje, mačeve, lovačke pse itd. ali mač treba otkupiti u kafani gde je založen, a konj se nalazi, kao «firma», iznad vrata krčme)
- bolnicama – krov / okna od paučine (U srednjem veku je bio običaj da onaj ko sastavlja svoj testament ostavi nešto od svog bogatstva i za bolnice, naročito one u kojima su se lečili siromasi.) Lečilištima koja su bez okna može pokloniti samo paučinu. (Ovo poklanjanje je kritika i ismevanje onih koji su mogli da nešto u svetu promene, ali to nisu učinili.)
- zatvorenicima – naklonost tamničarke
- siromasima koji spavaju pred dućanima – pesnicu u oko da se probude (Vijon nema posebnog milosrđa za svet klošara i bolesnika. Ova ironija je možda privid kojim Vijon želi da prikrije svoje beznađe pred tuđim siromaštvom. U Velikom zaveštanju Vijon nije tako obesan, ali nije ni velikodušan: pravda se da ne zna šta bi mogao da dā bolnicama.)

VELIKO ZAVEŠTANJE

Kako je Malo zaveštanje, šireno u rukopisima, postiglo uspeh, Vijon pet godina kasnije piše Veliko zaveštanje. N. Banašević: Ovo Zaveštanje je zbirka i zbornik Vijonovih ostvarenja kojima osnovni duh – opraštanje od života i sveta – kao i okvir – testament – daju oblik celine. Filozofsko jedinstvo ovog zaveštanja se postiže temom smrti.

Forma
Velika epsko-lirska celina sa razaznatljivom naracijom u koju su ubačene manje celine, balade.

Kompozicija:
1. neskladna – ((ubacivanje 16 balada?; pripovedačko Ja koje se povremeno povlači?))
2. raspored ((samostalnih pesama)) prati i psihološke oscilacije lirskog subjekta; estetska intencija; očigledna igra sa oblicima
3. veoma je pažljivo isplanirano; kao književna katedrala. To je opšti utisak celine, ali svaki detalj otkriva novu celinu. Ogromna konstrukcija sa malim remek-delima...

Sadržaj
- Počinje u ispovednom tonu: Trideset leta dobih u dar / i čemere već ispih znatne / ni posve lud ni posve mudar / mada iskusih mnoge patnje
- II – VI strofa: govori o svom boravku u zatvoru. Prvo pominje Tiboa d'Osinjia, biskupa iz Orleana, i mučenja: šiban je, jeo je «kamene kruške» . Aludirajući na biskupovu homoseksualnost kaže da on sam (Vijon) nije ni jelen ni srna. Kaže da će za biskupa moliti «pikarski tropar» .
- VII – XI: molitva Hristu i pohvala kralju. Vijon pominje kralja Luja prema kome je vrlo velikodušan. (Luj XI ga je iz zatvora spasao amnestijom – nakon krunisanja...) Želi mu plodnost (Jakovljevu), čast, slavu (Solomonovu) i dugovečnost (Metuzalemovu ). Deca da mu budu kao Šarlemanj – Karlo Veliki – simbol rodonačelničke moći franačke države. & Biskup se vezuje za smrt, a kralj za život. & Da li postoji satira u pohvali kralju, nekakva ironična rezerva? Postoji kontekstualna ironija: u državi takvog kralja postoji takav zatvor i takav surovi vladika koji njime upravlja.
- Odnos prema crkvi i veri. Vijon daje ciničnu kritiku licemerja i dvostrukog morala sveštenika. Teologija (klericima) služi da čovek pomoću nje stekne „mekan krevet„ i „svoj dom“. Stalno se obračunava sa crkvom kao institucijom; ipak, jeste vernik na specifičan način. Ne dovodi u pitanje osnovne postavke hrišćanske vere. Navodi citate iz Biblije. Istovremeno, distancira se od svog sopstvenog grešnog života. Bog i Hrist izuzeti su iz poruge Zaveštanja od kojih Veliko zaveštanje počinje invokacijom Uskrsa (?), a Malo zaveštanje je uokvireno slikom Božića. & Koliko god da kritikuje Vijon poslednju presudu nikada ne uzima na sebe već je ostavlja Hristu odnosno Bogu. (Kraljevu sudbinu prepušta božjoj milosti, ne sudi mu sam.(?)) Užasno je nemilosrdan prema crkvi, ali veruje u hrišćanskog Boga.
- XII – XVI: sopstveno ispitivanje savesti; ljudskog položaja; sagledavanje sopstvene prošlosti: nakon stradanja i svih tuga / napornih lutanja i jara / jad prosvetli mi čula stara. (Vijon kaže da su mu lične patnje objasnile mnogo više toga nego Aveoresovi komentari Aristotela.) Vijon je pametna luda (Eshil «Patnjama se pamet stiče» – praktična mudrost koja proizlazi iz patnje) . Za svoja osećanja kaže da su oštra kao povesmo tj. klupko (antifraza). Dve perspektive: stariji glas, glas iskustva & mladalačka ludost koja vodi sticanju tog iskustva. & Vaskrsli Hrist je bog u koga on hoće da veruje. Spreman je da se promeni, mrzi upornost u grehu... (Za sebe kaže da je grešnik i da želi da se menja...) Beznačajna mu je sopstvena egzistencija... Jedan od mnogih koji pate... & Blizak mu je drugi autor Romana o ruži. Pominje ga kao nekog ko je rekao da star čovek sebi treba da oprosti mladalačku patnju. (Nadajući se oprostu u starosti pominje „bibliju srednjeg veka“, najčitanije i omiljeno alegorično delo Roman o Ruži.)
- Pesnik koji samog sebe vidi kao mladog starca, za koga svaka vrsta lepote nestaje i za koga su parodija, ironija i sarkazam neminovni, piše delo kojim proverava u čemu mu je prošao život. Gleda kao čovek koji nema šta da izgubi utoliko može i ima potrebu sve da kaže.
- XVII – XXI: epizoda o Aleksandru i Diomedu. Vijon navodi srednjem veku poznatu priču o susretu Aleksandra Velikog i gusara Diomedesa. Ovaj gusar u razgovoru sa vojskovođom objašnjava razloge zbog kojih je prinuđen da otima plen po moru: Što kradljivca mi ime poda? / Jer pomoću svog malog broda /pabirčim katkad po pučini? / I ja bih bio ko vojvoda / da sudba taj mi dar učini. Beda je uzrok njegovom zlu: Poštenje vrlo slabo vredi. Aleksandar ga oslobodi osude na smrt i pretvara mu sudbinu u dobru ((daje mu neke pare)) a on nastavlja da živi kao uzoran građanin... Poruka je da velikodušni gospodar može da promeni sudbinu velikog kriminalca. (Vijon traži opravdanje u svom siromaštvu jer ono je bilo njegova sudbina. Doživljaj „fortune“ prikazuje navođenjem priče o Aleksandru i Diomedu kroz koju sasvim jasno govori kako nužda navodi na zlo.) & Pesnik hoće, aluzijom na antičku istoriju, svom spevu da dā izvestan dignitet.
- XXII – XXVII: Sve zavisi od novca / nužde: Nužda je celom svetu vladar. Draga ga je zbog novca ostavila i novu ljubav neće imati dok nema novca: Kad gori kesa nema plesa. & O varljivoj mladosti: Pesnik je uživao u svojoj mladosti ali: Da šmugne ne bi duše teške / nit mi na kraju šta zavešta. (Mladost mu nije ostavila ništa i jedan od duhovitijih delova speva je kada svoju najveću nevolju nalazi u tome što je previše ozbiljno shvatio i dosledno poslušao reči Solomonove izreke: „Raduj se, moj sine, srećnome mladićstvu.") & Žali što se u ranijoj mladosti nije formirao na način koji bi više obećavao. On je docta ignorantia, a ne poeta doctus. (iv: Da li je ovo tačno?) Od škole bežah svuda...
- XXVIII – Pominje Jova – njegov je život prošao brzo kao što tkač spaja končiće dok stvara platno – tad prži suvišnu pređu ...; (Slika tkanja: on sam je dlačica koja štrči i koju će zapaljeni predmet koji izjednačava lako spaliti.) Svest o nepostojanosti egzistencije, o krhkosti čoveka. Asocijacija iz Knjige Propovednika – smrt će sve izjednačiti... (Vijon koketira sa biblijskim citatima.)
- Govori o trošnosti čitavog života. Ovim se priprema prva lirska eksplozija. Vijon se kao lirksi subjekt povlači, a na scenu stupa opšta istorija. Liči na Brojgela, na Čoserove Kanterberijske priče i Pazolinijev Dekameron.
- XXIX – Ubi sunt?» - «Gde su (sad)?» (svi oni koji su umrli). Gde ljubavnici sad su dični / što sledih nekad srca vrela / pesmi skloni ... (...) Mnogi su mrtvi krutih tela... «Memento mori» → sve se završava smrću.
- XXX – XXXII – ((socijalna kritika)) – Vijon navodi da jedni žive sa čašću i podvaljcima, dok su drugi gladni i bosi: Meštrima silnim ništ' ne manjka / za gutljaje i zalogaje. Vijon poredi situaciju bede i moći u životu nekih drugih smrtnika.
- XXXIII – XXXIV – Autorefleksivnost (?) – razmišljanje o tome šta govori. Postoji i glas iznad koji komentariše to što govori: Pravo da kažem nema rašta / o svemu tome da se priča.... (...) To sumorne su sve ideje / i niko za njih nema volje. & «Što napisah, napisah» – on ne povlači svoju reč, iako kaže da možda nije u pravu, da bi sud trebalo prepustiti Bogu.
- XXXV – XLI – Smrt izjednačava: Beda nas prati sve ko kobac / na rakama gde moj rod trune... (...) Ja znam da bedne i bogate / svete i klete mudre slepe / zle dobre spore i nogate / sitne i silne ružne lepe / dame što za svoj izgled strepe / imućne ili bez imetka / blagosti pune il' svirepe / smrt grabi sve bez izuzetka. & Vijon ovde parafrazira Homera?: bolje je živet u zloj jaci / sirot neg biti sin vlastodršca / što u bogatoj trune raci. & Pominje mrtvog oca i svest o tome da će mu i majka umreti. Pominje Parisa i Helenu. Daje materijalistički opis umiranja, težinu i rugobu bolesti: znoj, žuč, nabreklost vena i vrata, ledenost kože, usamljenost: brata il' sestru nema mrca.
- Ples smrti (dance macabre) – to je jedan od toposa srednjovekovne poezije. (Hojzinga: ova fraza obeležava kasnosrednjovekovnu viziju smrti.) Izjednačavajući momenat: u smrti je svima isto. Kako sve izgleda trivijalno pred smrću. Vijon daje naturalističke opise smrti. Niko nikoga ne može da zameni u tome; svako umire za sebe, u bolu, i često u rugobi.
- Slede tri balade koje su varijacije na Ubi sunt? Refren svake od balada je simbol prolaznosti. (I sledeće tri balade, koje dolaze nešto kasnije – dakle ukupno šest – ilustruju temu smrti i prolaznosti.)

BALADE u Zaveštanju

Balada – (ital. – «plesna pesma») – objedinjuje lirsko, epsko i dramsko. U romanskim književnostima balada je, još u doba usmene književnosti, pesma koja prati ples. U 14. veku je dobila čvrstu formu čija je osnovna karakteristika sadržajno (a ne samo muzikalno) relevantan refren. Balade su i najpopularnija vrsta lirike Vijonovog doba. On poštuje sve zakonitosti balada:
- tri strofe jednakog broja stihova sa poslednjim stihom koji predstavlja refren
- rime međusobno povezane po određenoj šemi
- posle treće strofe sledi četvrta koja je kraća i završava se refrenom kojim i prethodne tri, a naziva se `envoi` («anvoa»). Njome se balada nekom upućuje.

Naslove balada su uglavnom davali izdavači, a većinom ih je formulisao Klemen Maro. Iz izdanja u izdanje prelaze kao autentični, iako možda to nisu:
1. Balada o gospama iz davnih vremena
2. Balada o gosparima iz davnih vremena
3. Balada o prolaznosti sveta
4. Balada lepe Šlemarke mladim curama
5. Dvostruka balada o prethodnome predmetu
6. Balada molitva Bogorodici
7. Balada nevernoj prijateljici
8. Balada i molitva
9. Balada za Robera d'Estutvila
10. Balada o zavidnim jezicima
11. Balada o srećnome životu
12. Balada o pariskim gospama
13. Balada o debeloj Margo
14. Balada dobrog nauka
15. Balada moljenje oproštaja
16. Završna balada
Teme su slične kao kod ostalih pesnika: refleksivne, religiozne kao i portreti savremenika. Pored toga što se služi aktuelnim poetskim temama za skoro svaku njegovu baladu pronađen je uzor koga se verno drži. Balada o gospama iz davnih vremena je varijetet pesme stare mnogo godina...

TRI BALADE

1. Balada o gospama iz davnih vremena daje odgovor na pitanje «Gde su?»
- Prva strofa – likovi iz mitskog sveta i istorijski likovi – vladarke, hetere i dr. sa mitskim i literarnim značenjem: Flora je boginja proleća ali i poznata rimska hetera. Taida je hetera iz Egipta koja se preobratila u hrišćanku i postala svetica. Arkipiada – hetera ili izobličena varijanta Alkibijadovog imena . Opisuje njihovu lepotu, jedrinu života, telesnosti, koja nestaje. Eho je nimfa ali i tajanstvena prirodna sila za koju smo nimfu vezali. Ni nje više nema.
- Druga strofa – građanski svet – pariska lokalna mitologija: Elojza i Abelar. (On je uškopljen i osuđen na neplodnost.) & Buridan – kraljičin ljubavnik, bačen sa prozora kule, zavezan u vreći, u Senu; a nema više ni te kraljice koja ga je bacila.
- Treća strofa – nacionalni mitovi. Blanša od Kastilje, majka Luja IX (Luja Svetog), vrlo mlada udovica sa velikim autoritetom, lepotom i moći. Berta – žena Pipina _, majka Karla Velikog. Alis i Haremburga (?): vlastelinke u incestuoznim brakovima. U životu ekstremi, ali su u smrti i one izjednačene sa svim drugim ljudima. Jovanka Orleanka – ekstremna odvažnost. Na kraju se pojavljuje najmoćnija od svih – Deva Marija, koja je rodila boga. Od nje se traži odgovor, ali je pitanje samo retoričko.
- Kraća strofa upućena nekom knezu
- Refren: Al' gde je sneg od lanjskih dana? Sneg kao simbol prolaznosti implicira bledilo, belinu, smrtnu bledoću. *** S. Marić: Ova balada je Vijonova reakcija na prolaznost i konačnost ljudskog života, a sneg je najbrže prolazna prirodna pojava.

2. Balada o gosparima iz davnih vremena. Odnosi se na muškarce. Svi su Vijonovi savremenici (pape i kraljevi) osim Karla Velikog. Za sve njihove smrti je Vijon saznao, njihova moć je nestala za vreme njegova života. Refren: Al gde je hrabrost Šarlemanja? (njegovi veliki ratnički uspesi). (Ovde je Šarlemanj simbol prolaznosti.) S. Marić: Sve ono što predstavlja realnu i simboličku moć nestaje, kao što je nestao i velika legendarna ličnost Karlo Veliki. Niko ne može umreti umesto nekog drugog, a u smrti su svi izjednačeni.

3. Balada o prolaznosti sveta. Treća balada se ne odnosi na konkretne likove već uopšteno na moćne ljude – slika vlastele koja ide u lov... Čak i ono što se čini da bi se produžio trag kada se prave zadužbine, i to deluje neubedljivo kad život nestane. Refren: Na sve ih strane šalje / veje vetar. (Vetar je simbol prolaznosti.)

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi