Bodler | SEMINARSKI RAD IZ KNJIZEVNOSTI

Devetnaesti vek je svakako imao svoje pesnicke zrtve - narocito Bodlera, u svetlu sudjenja zbirci Les Fleurs du Mal, 1857, god, koji je iskusio neprestani progon od licemernog burzoaskog establismenta. Bodler je to ovekovecio pozivanjem na svoje pesnike-sapatnike - iz 16. veka - Tasa sa Delakroinih slika i iz 18. veka - Catertona iz Vinjijeve istoimene romanticne drame. Zbirka je osudjena zbog, kako je objasnio drzavni tuzilac, obesti prema javnom moralu i ustanovljenim standardima. Zabranjeno je 6 pesama: Nakit, Leta, Preveseloj, Lezbos, Proklete zene (Delfina i Hipolita) i Preobrazaji vampira. Bodler je u pravom smislu pesnik moderniteta, rec koju je on cesto i sam koristio. On je zapoceo ono sto ce u francuskoj i evropskoj lirici nastaviti i dalje razvijati Rembo, Verlen, Malarme. Za njega je modernitet “sposobnost da se u pustinji velegrada vidi ne samo covekova propast, nego da se nasluti do tada neotkrivena lepota”
Zbirka Cvetovi zla iz 1857. je prvenstveno delo mladog coveka, bez obzira sto je Bodler tada imao preko 30 godina. To je zato sto su pesme koje su usle u ovo izdanje pisane poglavito u periodu kada je on imao 20-ak god, i kada se ostro sukobio sa roditeljima po pitanju karijere (1841 - 1846.); sukob se neslavno zavrsio tako sto ga je ocuh, uspesni oficir poslao na prinudno putovanje oko Rta dobre nade do Kalkute, gde je upoznao svi\oju saputnicu, Kreolku (pesma A une dame creole) i sa koga se samovoljno vratio preko Bordoa. On je imao šansu da izda ove pesme kada je pripremao sa svojim prijateljima - Le Vaveserom, Praronom i Dozonom zajednicku zbirku stihova - Vers, 1843, ali to nije uradio, posramljen nekim losim kritikama, sto je ostavilo traga u njegovoj poluautobiografskoj noveli La Fanfarlo iz 1847.

1845, godine kad je Bodler objavio svoje prvo potpuno samostalno delo, Salon de 1845, u kojem se divi Delakroa, on je obecao da ce dati na stampu pesnicku zbirku Les Lesbiennes, koja je verovatno trebalo da sadrzi i one tri Lezbijske pesme iz Cvetova zla 1857. Naslov je on sam okarakterisao kao “naslov-bomba”.

Iz 1848. datira neobjavljeni rukopis pesama objedinjenih pod naslovom Les Limbes. To je period abdikcije Luja Filipa i ustanovljenja Druge Republike, kada je Bodler poceo politicku i novinarsku karijeru i stavio se na stranu republikanaca i socijalista. Planirao je da izda sve pesme koje je do tada napisao, a ne neki izbor kao u slucaju Les lesbiennes, kao neku vrstu svedocanstva o citavoj generaciji. U stvari i naslov pokazuje jedno neizvesno i misteriosno stanje u kojem se nasla citava generacija, neku vrstu ideoloskog limba, u kojem duse posle smrti traze konacni sud. Rukopis je nestao ali postoje svedocanstva o tome da je veliki deo tih pesama uvrsten u Cvetove zla i to odeljci Vino, Smrt, Spleen i ideal i Revolt. Za neobjavljivanje pomenutih zbirki postoje dva razloga: ideoloski - jer ovakav koncept nije nudio dovoljno dobar okvir posle drzavnog udara 1851. Drugo, kreativni razlog - njegovo sve vece interesovanje za delo E. A. Poa i drugih americkih autora koje prevodi. Konacno prijatelj Ipolit babu mu je posavetovao da da naslov Cvetovi zla i od tada pocinju mukotrpni pregovori sa Revue des Deux Mondes, koja mu 1855. izdaje 18 pesama pod ovim naslovom.
Novo usvojeni princip slaganja pesama tako sto svaka vodi logicki u narednu on ce prihvatiti i u kasnijim izdanjima.
1856. on preuredjuje pesme u skladu sa novim konceptom i naslovom i neke izbacuje. Imalo ih je tacno 100 (ili 101 ako se racuna i prva upucena citaocu)
1857. konacno samostalno izdanje Cvetova zla od 100 pesama grupisanih u sledece odeljke:

1. Spleen i ideal
2. Cvetovi zla
3. Pobuna
4. Vino
5. Smrt

U vezi sa zbirkom Bodler kaze: “U ovu uzasnu knjigu uneo sam celo srce, svu svoju neznost i svu svoju religiju i kada bih kazao da je knjiga sacinjena od ciste poezije ili bifonerije lagao bih samog sebe.”

I Prvi odeljak (Spleen i ideal) je mnogo masivniji od drugih i vise je neka vrsta uvoda u sledece koji su i kraci i mnogo precizniji po pitanju tematike. U ovaj prvi su usle pesme koje su se opirale klasifikaciji u ova ostala 4 odeljka. Ipak, postoji neka klasifikacija i unutarr ove celine. Prvi deo, pesme od 1. do 11. ticu se pesnicke kreativnosti - njegovog mesta u drustvu, njegovih aspiracija, borbi, postignuca, teznji. Bodler skoro u svima govori u licno ime, a to pretpostavljanje subjektivnog nad objektivnim zadrzava se i u sledecim tekstovima, a postaje potpuno u najduzoj celini ovog dela i cele zbirke - od 20. do 55, pesme koje su sve bez izuzetka ljubavne. Ove pak pesme i tri soneta (17, 18, i 19.) grupisu se u 3 odredjena tipa zene, u skladu sa trima zenama koje su obelezile Bodlerov zivot: prva je crnkinja, egzoticna i predatorka - Zan Dival, druga je zrelija, koju voli ne uvek platonski zbog njenog moralnog uticaja i ozracenosti srecom - Madame Sabatje, i treca, detinjasto stvorenje, koja spaja emocionalno i fizicko - mari Dobren.
Sledi sedam pesama koje nose podnaslov Spleen
Poslednjih 6 imaji urbani background koji nas uvodi u nardenu sekciju Tableaux parisiens, grupu koja ce u izdanju iz 1861. biti prikljucena Cvetovima zla.

II Drugi odeljak (Cvetovi zla) ne objedinjuje toliko tema zla uopste koliko seksualna gresnost, ropstvo i ponizenost, kako njegovo licno tako i tudje. Cine je dvanaest pesama.

III Treci (Pobuna) cine tri pesme koje su eksplicitne religijske, u stvari blasfemicne: Sv. Petru se daje za pravo sto se odrekao Hrista, Kain se ceni vise od Avelja a Satana od Boga.

IV i V grupa (Vino i Smrt) karakteristicne su po ociglednom raslojavanju pesnickog glasa na razlicite imenovane socijalne grupe. U poslednjem od svih odeljaka Smrt se simbolicno javlja u prijateljskoj odori onako kako je predstavljena na gravirama savremenog nemackog umetnika Alfreda Retela.

Dakle, postoji neka vrsta kontinuiteta medju sekcijama zbirke, ali oana postoji i medju pojedinacnim pesmama. To je vrlo vazno za razumevanje Bodlerove poezije. Hugo Fridrih smatra da bi se generalno B. filozofija mogla oznaciti kao napetost izmedju satanskog i idealiteta. Cin koji vodi pravom pesnistvu za njega je rad, plansko gradjenje jedne arhitekture. U tom smislu je to jedna od najstrozijih knjiga evropske literature. Znamo zasigurno da se Bodler bavio mistickom literaturom, od Pitagore do francuskih iluminata iz 18. veka i do Svedemborga. Mistika brojeva je ocigledana i u tom sto imamo 100 pesama podeljenih u 5 grupa.On kasnije napusta ovu simboliku ali je postize na nivou unutrasnje koherentnosti. Prva grupa, Spleen i ideal, daje kontrast izmedju uzleta i pada (ideal i satansko). Sledeca, Pariske slike, je pokusaj bega u spoljasnji svet velegrada, a treca, Vino, pokusaj prodora u umetnicki raj. Ni to ne donosi smirenje. Pocinje predaja carima razdora - Fleurs du mal. Zakljucak je rugalacka pobuna protiv Boga, Pobuna. Preostaje samo jos pokusaj da se nadje mir u smrti, Smrt. Njegova arhitektura vec je veliki pomak u odnosu na fragmentarnost romantizma.Kako se poezija odvojila od srca, tako se i sadrzaj odvojio od oblika. Ono oblikotvorno-formalno postaje dominanta. B. cak govori i o spasu pomocu oblika. Na jednom mestu kaze da “metricki zakoni nisyu pusta tiranija - oni su pravila koja zahteva sam organizam duha”. Cak oni pomazu originalnosti da se u potpunosti razvije. To dalje razvijaju Verlen i Malarme. “Lepota je proizvod uma i calcula”, kaze Bodler. U stvari, prvi su u poeziju uveli proracun Novalis i Po. Metafora poprima vrednost matematicke formule.
Ali, takva vrsta kontinuitata postoji i medju pojedinacnim pesmama. Na primer, izmedju Citaocu i Blagoslova (mesto came u svetu - u Citaocu on opisuje camu kao najgori og svih poroka, najvestije orudje svemocnog satane koga naziva Satanom Trismegistom, tostruko velikim: “Dok je nevoljne suze prate, nargile ona pusi i sneva gubiliste/ ti znas citaoce, to nezno cudoviste/ dvolicni citaoce, nalik na mene, brate!”, a u Blagoslovu opisuje rodjenje pesnika-prokletnika, cija majka ocajava sto je rodila tako nakazno i nesposobno stvorenje, a nebo slavi, jer je pesnik paradoksalno jemstvo za izbavljenje od came covecanstva.).), izmedju Uznosenja i Korespondansi (Pesnikovo i Covekovo razumevanje jezika prirode; u Uznosenjima on opisuje pesnikov duh koji je jedino u stanju da se sa muzjackom snagom baci u vise nebeske sfere i da tamo bludi:”Bezi od ovog okuznog smrada/visinom zracnom umij svije bice/ i pij, ko cisto i bozansko pice/ oganj sto jasnim prostorima vlada”: u Korespondansama :”Katkad stubovi zivi u Prirodnom hramu/ struje recima mutnim, a punim navestanja;/ koraca covek tuda po prasumi znamenja/ koja ga prisno motre dok prolazi kroz tamu”..), od jednog ljubavnickog raja na zemlji (Vino ljubavnika, gde dva ljubavnika, na krilima vina, poput dva andjela, hrle, bez pocinka, ka “raju moga sna”), do drugog na nebu(u Smrti ljubavnika, gde sada pesnikov duh poziva ljubavnicu da zajedno hrle prema vratima neba). Takav kontinuitet jamci konzistentnost ove zbirke i pored njene tematske i vremenske razudjenosti.

1861. drugo izdanje Cvetova zla. Bodler je vrlo priljezno doterivao svoje pesme, bio prinudjen da izbaci 6 osudjenih pesama, ali i napisao 12 potpuno novih briljantnih pesama , kao i 20 koje je konacno doterao iako su napisane pre 1857. Restruktuiranje zbirke, uvodi i nova pravila. Najvaznija novina je to sto je dodao citavo novo poglavlje Tableaux parisiens koje je za svoj nukleus imalo 8 pesama koje su ranije stajale u celini Spleen i ideal. Sto se tice celina Vino, Cetovi zla i Pobuna, one su ostale manje-vise neizmenjene, samo sto je raspored drukciji. Kontinuitet izmedju poslednje dve iz 1857. (Vino i Smrt) je sada narusen. Sada je Pobuna dosla u logicku vezu sa Smrcu, izvedenu iz religijskog koncepta. Njavece izmene je pretrpela sekcija Spleen i ideal. Dodati su joj: Obsesija, Alhemija tuge, Privlacni uzas, a novo finale vrlo dramaticno postignuto je pesmom Casovnik.
Celina Smrt umesto tri simetricna soneta sada je dobila pojacanje od jios tri, od kojih je Putovanje najduzi sonet koji je Bodler napisao.
Sve pesme koje su dodate, kako je pisao Bodler u jednom pismu, i dalje prati prvobitni koncept kontinuiteta. On kaze da se nada da ce citaoci primetiti da “zbirka nije samo album”.Jedno od najuocljivijih povrezivanja unutar ovog izdanja je izmedju prve pesme Blagoslov, u kojoj se daje geneza pesnikovog rodjenja i njegova bludnja po visim sferama i vracanje u svet i poslednje u zbirci, Putovanje, gde pesnikov duh, shvatajuci glupost, camu i sav apsurd ovosvetovnih teznji moli Smrt da ga vodi negde drugde:”O, Smrti, kapetane, cas je , dizimo jedra!/ Ove smo zemlje siti...Napred u ambis, u Raj il’ Pakao, sta mari/ da na dnu nepoznatog nadjemo nesto novo!”

1868. trece izdanje Cvetova zla. Od drugog izdanja prezivljavao je B. slom za slomom. izmedju ostalog napustio ga je i raniji izdavac. Ironicno, trece izdanje desilo se posthumno (Bodler je umro 1967.). Ovo je najslabije izdanje, takodje bez 6 izbacenih pesama (pieces condamnees), sa dodatih 20, bez ikakvog reda i koncepta, prosto su nakalemljene na odeljak Spleen i ideal, iako mozda i ne pristaju toj sekciji. Dakle, prijatelji su ucinili Bodleru medvedju uslugu, ne razumevsi njegov koncept.