VOLTER | SEMINARSKI RAD IZ KNJIZEVNOSTI

Volter je rođen 1694. godine u porodici siromašnog plemića u Parizu (pravo ime mu je bilo: Francois, Marie Arouet le Jeune), počeo se rano baviti književnošću i pokazao je književni talenat, ali ga je slobodoumlje već na prvom koraku dovelo u sukob s režimom i u dvadeset trećoj godini života morao je da tamnuje jedanaest meseci u Bastilji zbog jednog epigrama koji je izvrgao ruglu samog regenta. Porodična profesija pravnika i beležnika naučila ga je da spretno vodi svoje poslove i usadila u njemu potrebu da se izjednači s plemstvom. S jedne strane, on je izvrsno obrazovan zahvaljujući isusovačkom školovanju, s druge strane je zadojen slobodarskim duhom poznatog stecišta libertinaca »Societe du Temple«.
Prva književna dela počeo je Volter, u stvari, pisati u Bastilji. Po izlasku iz zatvora ubrzo je došao u novi sukob s vlastima i morao da se skloni u Englesku. A to je imalo presudan značaj za njegov dalji život i misaoni razvoj. U Filozofskim pismima, koja je objavio najpre na engleskom, a zatim i na francuskom (1734), Volter upoređuje Francusku sa Engleskom, i daje takvu sliku francuskog feudalnog apsolutizma da je izdavač francuskog izdanja odmah uhapšen i strpan u Bastilju, a knjiga je javno spaljena pred pariskim Parlamentom kao delo koje stoji u suprotnosti sa religijom, dobrim naravima i uvažavanjem vlasti. Sam Volter je izbegao hapšenje napustivši Pariz. Utočište i zaštitu dala mu je njegova prijateljica madam di Šatle. Na njenom imanju on je proveo punih deset godina bogatog književnog stvaranja, a njena smrt, ne samo da ga je duboko potresla već ga je ponovo bacila u neizvesnost. Posle kratkotrajne blagonaklonosti dvora, što mu je pribavilo i prijem u Francusku akademiju (pošto je dvaput, 1734. i 1743. bio odbijen) morao je ponovo da napusti Francusku jer ga je zbog nekih šala omrznula kraljeva ljubavnica, madam Pompadur.
Pruski »kralj-filozof«, Fridrih II, koji je već ranije sve činio da pridobije Voltera da živi na njegovom dvoru, ponudio mu je da dođe u Potsdam i kad se ovaj odazvao pozivu, obasuo ga je nagradama i počastima. Ali, prijateljstvo između pruskog kralja i francuskog slobodoumnog mislioca nije moglo dugo trajati: čim se Volter usudio da kritikuje i Fridrihove postupke, kralj je pokazao svoje pravo »prosvećeno« vladarsko lice.
Volter se ponovo našao na bespuću, jer u Pariz nije smeo da ide. Lutao je po Švajcarskoj i raznim gradovima i dvorcima u unutrašnjosti Francuske, ne prekidajući ni za trenutak svoj plodni književni rad. I upravo u to doba napisao je i Kandida gde je, pored ostalog, dao oduška svom raspoloženju koje je bilo posledica iskustva sa Fridrihom i boravka u Nemačkoj uopšte.
Nešto posle objavljivanja Kandida skrasio se ipak u zamku Fernej, na granici između Švajcarske i Francuske, koji je kupio za svoje stare dane i u kome je proveo gotovo ceo ostatak svoga života, učinivši svoj dom književnom prestonicom Evrope. U Fernej se počelo hodočastiti iz svih zemalja sveta, a Volteru je prijalo da igra ulogu nekrunisanog »monarha« književnosti nove filozofske religije koju je hteo da zasnuje.
Tek kad je umro Luj XV i kad je nešto popustio apsolutizam u Francuskoj, ponovo se vratio u svoj rodni grad, Pariz. To je bio pravi trijumf, jer ga je ceo Pariz dočekao na nogama. Ali to je bio i kraj: nekoliko meseci kasnije umro je na obali Sene (30. maja 1778). (Volter je umro ovenčan slavom kao »francuski Sofoklo« nedugo nakon apoteoze na sceni Comedie-Francaise.)

Prosvećenost / Prosvetiteljstvo

Duhovni pokret, nastao pri kraju 17. veka, čije se delovanje oseća i u 19. veku. Osnovna odlika ovog pokreta je vera u razum, a njen glavni nosilac je građanstvo (premda pokret podupiru i pojedini vladari – Fridrih II, carica Katarina... → prosvećeni apsolutizam). Osnovne težnje prosvećenosti su težnja za naučnim posmatranjem pojava (te tada i nastaju mnoge nauke: politička ekonomija, statistika, sociologija, empirijska psihologija) i spremnost za aktivne reforme. Uverenje da su svi ljudi jednaki, dobri i razboriti, dovelo je do često preteranog verovanja u društvene reforme koje će čovečanstvu doneti sreću i progres.

Prvi znaci prosvetiteljstva vidljivi su još u doba reformacije i renesanse – prvo u Holandiji (Spinoza), potom u Engleskoj (empirijska filozofija: Hobs, Lok i Hjum & Njutnova fizika ).
Francusko prosvetiteljstvo, koje se javlja pod uticajem Engleza, mnogo je polemičnije i radikalnije. Volter i enciklopedisti (Didro, Ruso, Monteskje, Helvecijus, Kondijak...) nastavljaju prosvetiteljske podsticaje u pravcu skeptičkih, ateističkih i materijalističkih zaključaka.
U shvatanju istorije prosvetiteljstvo naginje verovanju u progres čovečanstva. Bejl je zasnovao kritiku istorijskih izvora...
Književnost prosvetiteljstva je prevashodno vaspitna, moralistička, kritička, satirična ili je služila uveseljavanju uma i duha. Negovala se basna (Lafonten), satira (Svift, Volter), roman obrazovanja (K. F. Moric) i komični roman (Filding). Klasicistička tragedija je postepeno zamenjena građanskom dramom i delima sentimentalizma (Didro).
Po Volteru se često i cela epoha Prosvećenosti u Francuskoj nazivala i epohom volterijanstva.
Više nego za neko književno delo ili za književnu vrstu Volterovo je ime vezano za jedan oblik mišljenja i delovanja, za »volterijanizam« – mešavinu kritičke lucidnosti i ironije, demistifikatorstva i duhovitosti, zajedljivosti i pomanjkanja respekta prema lažnim autoritetima, pojavama, »svetinjama« koje taj respekt ne zaslužuju – za angažovani karakter njegove književne i javne delatnosti. Taj volterijanizam dao je francuskom prosvetiteljstvu njegovu posebnu, borbenu notu. .

Volterov književni rad

Pod pseudonimom Volter otkrivamo dva različita pisca sa približno jednakom dužinom književničkog staža, ali nejednake vrednosti.
- Jedan pripada prvoj polovini osamnaestog veka: to je ugledni pozorišni pisac, salonski i dvorski pesnik, popularizator Njutna, Loka, optimistički filozof...
- Drugi se javlja nakon 1750: to je lutalica i izgnanik, pripovedač i romanopisac, istoričar, autor Filozofskog rečnika, nenadmašivi polemičar i energični advokat žrtava religioznog besnila...

Poezija

Od svojih đačkih dana do pozne starosti Volter ne prestaje da se bavi pisanjem stihova. On se isprobava u svim pesničkim vrstama, od tragedije do epigrama, od epa do satire, u raznolikim metričkim varijacijama. Ali u toj gomili stihova jedna jedina stvar nedostaje: poezija. To odsustvo poezije, istina, pojava je karakteristična za čitavu stihovnu produkciju francuskog osamnaestog veka.

Epopeja

Volter ep želi da iskoristi za propagandu svojih ideja. Stoga ne uzima građu svoga epa iz nacionalnog mita s njegovim junacima proslavljenim u sukobu dvaju civilizacija, kao što su to Ilijada ili Pesma o Rolandu, već u bliskoj prošlosti, u francuskom verskom ratu šesnaestog veka.
Tamo će naći svog junaka Anrija IV, simbol prosvećenog vladara i žrtvu religioznog fanatizma. Volter se nada da će njegov ep poslužiti širenju prosvetiteljskih ideja u borbi protiv verske netolerancije. Anrijada je inspirisana plemenitim idejama; na žalost, tom epu »ukrašenom« nakitom klasične retorike nedostaje ne samo prava epska građa već pre svega pravi epski izraz. U tim korektnim i bledim aleksandrincima opterećenim didaktizmom nailazimo na brojne reminiscencije na velike epske i dramske pesnike, ali ne nalazimo i Voltera, originalnog epskog pesnika.
Volter je napisao i komični ep Devica. U njemu obrađuje sudbinu Žane Dark (Jeanne d'Arc), »kćeri župnika i sobarice«, u tonu šala veselog, libertenskog društva svoga vremena. U ovim stihovima spaja se Volterov antiklerikalizam sa njegovim erotskim opsesijama. Te se opsesije fiksiraju za ličnost »device orleanske«. (Antiklerikalna i golicava Devica orleanska je izvanredan primer komičnog speva...)

Drama

Pozorište je najpostojanija, najtrajnija Volterova strast. U njemu on doživljava svoj prvi javni uspeh s tragedijom Edip, u njemu će doživeti svoju apoteozu u poslednjim sedmicama života, na predstavi tragedije Irena. Volter je napisao nekih pedesetak tragedija i komedija, od kojih se malo šta danas izvodi. Za pozorište je Volter mnogo učinio u smislu veće prirodnosti u dikciji, veće verodostojnosti u kostimu, pa i veće odvažnosti u dekoru i režiji – sve su ovo koraci prema romantičkom teatru.
Volter se proslavio tragedijom Edip, napisanom u studentskim danima za vreme boravka u isusovačkom učilištu, koja je (izuzmemo li nezgodne epigrame protiv regenta i drugih) označila početak njegove vrlo plodne književničke karijere.
Volter je, uprkos povremenim padovima, imao je dugotrajan niz uspeha kod publike. Za publiku osamnaestog veka Volterova književna reputacija vezana je prije svega za njegovo pozorište: duet velikih tragičara Kornej – Rasin pojavom Volterovih tragedija pretvara se u tercet. Najmlađi član ovog terceta najčešće je igrani dramski pisac u drugoj polovini osamnaestog veka u Francuskoj komediji.
Otkriće Šekspirovih tragedija, za vreme boravka u Londonu, predstavljaće za Voltera više od snažnog doživljaja – pravi šok. Istovremeno zapanjen i zadivljen tim engleskim »varvarinom«, koji ni pojma nema o »pravilima«, o »dobrom ukusu«, »koji nije znao čak ni latinski«, Volter je fasciniran Šekspirovom snagom, »čudesnim sjajem usred te noći« neznanja: on daje hiljadu puta sve moderne »pravilne« engleske komade za sjajna Šekspirova »čudovišta«.
Zaira – Reč je o nežnoj i patetičnoj priči mlade Zaire, robinje u jerusalimskom saraju, nekad hrišćanke, koja se zaljubljuje u mladog sultana Orozmana; on je, zadojen evropskim manirima, spreman da je uzme za jedinu ženu! Zaira u međuvremenu saznaje da je hrišćanka, ali i nakon tog saznanja verno i nežno ljubi svog verenika i umire od Orozmanovog ljubomornog bodeža. Nesumnjiva je sličnost sa Otelom, međutim, za mnoge Francuze Volter se za ovaj komad nadahnuo Kornejevim Polijektom, a zvučni i dobro sročeni aleksandrinci koji su toliko suza izvukli iz očiju tadašnje publike – to je novina u teatru! – odjekuju kristalno i tečno poput stihova što ih je pisao tvorac nenadmašnog Sida.
Volter piše u skladu sa ukusom ondašnje publike. U svojim tragedijama on ostaje u granicama kanona klasične tragedije: poštuje tri jedinstva, lica uzima iz kraljevskih i aristokratskih sredina, svoje tragedije piše u jedinstvenom tonu »visokog« stila i u aleksandrincima...
Formu klasične tragedije Volter ne izneverava, ali nema više njenog duha. Epikurejcu Volteru, prožetom optimističkom verom »modernih« u razum, progres i perfektibilnost čoveka, daleka je fatalnost jednog Sofokla ili tragična vizija sveta jednog Rasina. Katastrofa u njegovim tragedijama ne proizlazi iz nerešivih suštinskih sukoba, već najčešće iz slučajnosti i nesporazuma – pogrešno shvaćenih reči, poruka, pisama... Niz tragedija se završava kao melodrame: trijumfom dobrote i osećajnosti, pobedom plemenitih junaka nad njihovim zlim neprijateljima; u ovima pak probuđena osećajnost dovodi do moralnog preobražaja i kajanja. Neumitnost tragičnih sukoba rastvara se tako u patetičnoj osećajnosti...
Slabljenje intenziteta i unutrašnje koncentracije tragedije omogućava autoru da u nju unosi digresije, propagandne parole stavljene u usta svojih junaka. Ali ovo korišćenje tragedije u svrhe filozofske propagande mnogo je efikasnije kad čitav komad svojim zapletom i radnjom izražava autorove ideje: antireligiozne u Muhamedu, antiapsolutističke veličanjem republikanizma starog Rima u Brutu itd.
Isti je slučaj i sa Volterovim komedijama. I ovde je Volter rob konvencija klasične komedije, sputan stihom, te ne uspeva da izađe van njenih okvira... Njegove satirične komedije inspirisane su polemikom »filozofa« i »pobožne stranke« sredinom veka... Sokrat je odbrana enciklopedista, a Škotlanđanka žestoki napad na omraženog neprijatelja »filozofa« Frerona.
Podređena polemičkim potrebama trenutka i ličnim invektivama, ona nije mogla preživeti vreme u kojem je nastala.

VOLTER (1694 – 1778)

Biografija

Prosvećenost / Prosvetiteljstvo

Volterov književni rad

Poezija

Epopeja

Drama