Dostojevski i likovi romana Gribojedov i Gogolj behu veliki majstori u davanju imena svojim zamišljenim herojima. Imena kao: Skalozub, Molčalin, Sobakevič, Korobočka ili Nozdrev, sama po sebi već ocrtavaju ličnosti, koje su pisci hteli da izobraze. Dostojevski je pošao putem svojih genijalnih predthodnika, s tim, što je još više produbio i proširio simvolizam, kako ličnih tako i porodičnih imena (prezimena), što zahteva pažljivo ispitivanje, kako bi se taj simvolizam pojasnio. Dostojevskog treba čitati lagano, razmišljajući o svakoj napisanoj reči, obraćajući pažnju na sve nijanse njegove misli. Prilazeći na ovakav način njegovom stvaralaštvu, simvolizam imena zadobija svoje pravo značenje i pomaže da se najbolje shvati zamisao autora.
Pet glavnih romana-misterija Dostojevskog, mogu se uporediti sa pet činova jedne grandiozne drame u kojoj se kao heroj javlja „svečovek" – Adam. On stoji pred licem svoga Stvoritelja-Boga, spori se sa Njim i zapitkuje Ga. „Zbog čega si Ti stvorio mene, pita Adam, zbog čega si me posalo da živim ovde na zemlji, u „zemlji tuđoj", gde postajem nemoćna žrtva svojih strasti; zašto moram da stradam, bolujem i ginem pod težinom mojih grehova i zbog čega si na mene stavio nepodnosivo breme slobode?" Ovaj Adam je razbijen na mnoštvo parčića. On je izgubio svoju celovitost. Svaki heroj Dostojevskog ispoljava samo jednu crtu „svečoveka" – trudi se da pronađe razrešenje jedne od zagonetki kojim je čovekov život na zemlji ispunjen. Imena glavnih junaka razotkrivaju tajnu njihovih ličnosti, pomažu nam u shvatanju tih mučnih pitanja na koje heroj želi da dobije odgovor.
U „Zlim dusima" i u „Braći Karamazovima" – tima dvema najvećim misterijama koje je Dostojevski stvorio, imena imaju osobito značenje. Centralna ličnost u „Zlim dusima" jeste Nikolaj Stavrogin. Ime Nikolaj znači pobedilac naroda; Stavrogin čovek koji se uzneo na krst. Stavrogin, čovek-bog, suprotstavlja sebe Bogu-čoveku Isusu Hristu. Stavrogin je sam odabrao raspeće da bi ispitao svoju silu i sebi samome pokazao da je gospodar svoje sudbine. Kao i Spasitelj sveta on je uzdignut nad ostalim čovečanstvom i druge ljude privlači sebi. Svi ostali heroji „Zlih duhova" vrte se oko njega. I on lično je iznenađen i zatečen u svojoj jezivoj ukočenosti – pod maskom „spasitelja" on se guši u pustoši svoga samozvanstva. NJegovo raspeće se okončava smrću, a ne vaskrsenjem, pošto ispoljavanje njegove samovolje predstavlja drsko izazivanje Stvoritelja.
Glavni Stavroginov učenik jeste Petar Verhovenski. Kao apostol Petar on obznanjuje veru svoga učitelja, organizuje „novu crkvu" koju sačinjavaju sebičnjaci, zagovornici revolucije. No, ako je apostol Petar „kamen", onda je Petar Verhovenski avanturista, varalica i nevernik, koji ismeva sve one koji pođoše za njim. On je spreman da žrtvuje život radi ideje, ali ne svoj, nego život drugih.
Drugi učenik, Kirilov, ne liči na Verhovenskog. On duboko prezire lakrdije brzopletog Petra. Kirilov nosi ime „gospodi" kirios. On je Stavroginu predznačio da ako Boga nema, onda čovek treba da zauzme mesto Tvorca vaseljene. Da bi dokazao svoje gospodstvo, on svoj život i okončava samoubistvom, što kasnije čini i sam Stavrogin.

Šatov je još jedan od Stavroginovih učenika. On je velikodušan, pun dobrih i plemenitih nastrojenja, ali istovremeno je i kao trska koju vetar ljulja i lomi; koleba se i nije kadar da zadrži stabilnost, te je zbog toga osuđen na propast.
U „Braći Karamazovima" posebno je važno njihovo – prezime. „Kara" – crni, na jeziku naroda naseljenih na istoku Rusije. Karamazovi su crni ljudi. Oni su izrasli na humusnoj crnini i poseduju stihijsku silu plodorodne zemlje. Otac Fjodor – „Božiji dar". Darovit i po prirodi bogat čovek, koji raskalašno rasipa i skrnavi svoje darove. Ali nije ih konačno izgubio. Mada je on i razvratnik i dobrovoljni otpadnik, ipak u njemu nije iščezla izvesna tananost i osećajnost srca. Svoju silu dobra on spoznaje u svom najmlađem sinu. Od svoje prve žene Adelaide Ivanovne, fantaste, iskvarene svojim vaspitanjem u zapadnjačkom maniru, rodio mu se sin Dimitrij, koji nosi ime boginje zemlje Demetre. To je čovek osećanja, plahovit, u kome je dobro i zlo izmešano do te mere da on sam nije kadar u njima da se snađe. Sasvim su drugačija njegova polubraća, rođena od druge žene – Sofije Ivanovne. Stariji od njih nosi ime Jovana Bogoslova. On je mislilac, muči se svojim sumnjama i ozaruje se svojim proviđenjima. NJemu su otkrivene tajne propalog sveta, ali gordost uma mu ne dozvoljava da uđe u Crkvu i on postaje svesni bogoborac. Treći Aljoša, po rečima samog Dostojevskog, jeste „čovekoljubac". Ime je dobio u čast omiljenog i ljubljenog ruskog svetitelja Alekseja – čoveka Božijeg. Samo ime Aleksej znači pomoćnik, i Aljošu zaista postojano prizivaju u pomoć svi oni koji sa njim žive. Četvrti sin Smerdjakov, rodio se od Jelisavete Smerdjašče, predstavlja Ivanovu karikaturu. On je ateista i filozof, a sve ideje koje izgledaju odvažne kada ih iznosi Ivan, postaju vulgarne i prostačke kada počne da ih izlaže lakej Smerdjakov. U njemu se crna, plodorodna, zemlja Karamazovih, prevratila u lepljivo i smrdljivo blato, koje blagodat Svetoga Duha više ne osvećuje.
Adam kod Dostojevskog ne stoji pred svojim Stvoriteljem sam. Zajedno sa njim je i njegova večna saputnica Eva. Kod Dostojevskog žene nemaju svoju sudbu, ne spore se sa Bogom, ali je zato u njihovim rukama sudbina muževa, te upropaštavaju ili spasavaju one koji ih odaberu za svoje drugarice i životne saputnice. I Eva je, kao i Adam, izgubila svoje jedinstvo sa Bogom, izobličila se, ali pečat njezine prvostvorene krasote još uvek je krasi. Naročito mesto u romanima Dostojevskog pripada ženama sa imenom Sofija – Premudrost Božija, i Katarina – „svagda čista".
Sonja Marmeladova, Sofija Andrejevna mati Podrostka, Sofija Ivanovna mati Ivana i Aljoše, Sofija Matvejevna Ulitina–knjigonoša, koja je delila poslednje dane sa Stepanom Trofimovičem Verhovenskim sve su one zajedno nevine žrtve ljudske žestine i pohote.
One smerno nose krst, klecaju pod njim, ali ne padaju pod njegovom težinom. One su spremne da zaborave na sebe, da oproste svojim mučiteljima. No, one nisu ravnodušne po pitanju odnosa dobra i zla, ne mire se sa grehom, nego nadjačavaju zlo svojom ljubavlju. One umeju izvorno, stvaralački, da vole i u tome je nepresušni izvor sila koje ih preporađaju. One veruju u konačnu pobedu dobra i to ih spasava od očaja i mržnje prema svojim mučiteljima. Sofije odražavaju Božanstvenu svetlost i svedoče o prisustvu, u ovom palom svetu, neke više realnosti – živog, svevidećeg i čovečanstvu sastradavajućeg Boga.

Katarine su takođe žrtve, privezane za mučenička kola, ali u njihovom slučaju stradanja ih ne iskupljuju, nego uništavaju. One ne mogu zaboraviti na sebe, niti mogu a da se ne postave na prvo mesto. One su zaljubljene u svoju velikodušnost i oduševljene svojom žrtvenošću i čistotom. One ne optužuju te zbog toga postaju pozornicom svojih fantazija. Katarina Ivanovna Marmeladova na prvi pogled izgleda kao nezaštićena žrtva svoga raskalašnog i pijanog muža, ali u stvarnosti, ona ga je potaknula na takav život, jer ona voli samo sebe i svoja stradanja.
U tešku, zasićenu strastima, atmosferu karamazovske familije, ulaze dve žene. Katarina Ivanovna, bez obzira na svoje očigledno balgorodstvo i žrtvene motive, donosi nesreću i upropaštava Dimitrija svojim egoizmom. Grušenjka-Agrafena, boginja ljubavi, izaziva haos. Otac na sve zaboravlja u nastupu sladostrašća, Dimitrij sagoreva ognjem erotske ljubavi, ali Aljoša joj prilazi sa bratskim osećanjima. U Grušenjki pobeđuje ljubav kojom se i sama očišćava i pred Dimitrijem otkriva put preporoda. Ovakvog preporoda se ne udostojava lepotica Anastasija Filipovna. NJeno ime podseća na čudo Vaskrsenja, ali se u poslednjem momentu vera u njoj menja, ona se sroza i sve okončava smrću.
Kao zasebna stoji Darja Šatova. Njezino ime znači „silina, pobeđujuća". Ona se zaista ne plaši nikakve žrtve, spremna je da ljubljenom čoveku pruži sve od sebe. Ipak nije uspela da spase Stavrogina. Možda njega niko i nije mogao spasti; najverovatnije je Dostojevski verovao kao su žene najbolji provodnik Božanstvene blagodati, pošto su po prirodi slabe i nazaštićene, ali zato prepune ne svoje nego više sile.
Ovakva ubeđenja je Dostojevski najjasnije iskazao u priči o Stavroginovoj ženi. Samo je jedna hroma jurodiva – Lebjatkina – udostojena da nosi ime Marija. Ona je prozorljiva i prva je sagledala biće svoga muža, razobličivši njegovo samozvanstvo. Ona je vezana sa majkom zemljom, sa večnom ženstvenošću i sa Prečistom Bogorodicom. Svoju, pak, ličnu i vrlo smelu prozorljivost, Dostojevski je ovlapotio u liku jurodive Marije Timofejevne, u devi-ženi, koja očekuje svoga nebeskog ženika.
Osim imena koja nose misaonu adekvatnost sa karakterom heroja, Dostojevski je često pribegavao imenima sa jarko izraženom zvučnom asocijacijom njegovih ličnosti. Takvo je ime Svidrigajlova, uzeto iz istorije Litve. Ono odražava nepoznatu, punu unutrašnjih prevrata, ličnost ovog mračnog mistika, jednog od najoriginalnijih piščevih tvorevina. Takva su još imena Šigaljev, Ferdiščenko, Ljamšin, Liputin, Lebezjatnikov i drugi.
Proučavajući ovo probirljivo i specifično šarenilo imena, nesvesno se pitamo, koliko je sam Dostojevski razmišljao o svima mogućim zaključcima u vezi učinjenog izbora. Ne može se dati konačni odgovor, ali je nesumnjivo da je Dostojevski podrobno razmišljao o svemu, ispitivao i menjao imena sve dok nije pronalazio najpogodnija. On je oštro reagovao i na zvučni i na misaoni karakter imena. Time je samo nastavio duboko ukorenjenu rusku tradiciju. Blagodareći praksi da se na krštenju prvenstveno daju grčka imena, Rusi su stekli naviku da među imenima svetitelja traže i nalaze smisao samih imena. U biblioteci Dostojevskog je postojao takav kalendar u kome su u prevodu na ruski data imena opštepriznatih svetitelja
.
Heroji romana Dostojevskog su od početka predstavljeni, a tako se i shvataju, kao ruski raznočinci (intelektualci neplemićkog porekla) 19. veka, odeveni u neukusnu odeću te epohe i naseljeni u mračne zgrade studenog i promrzlog Peterburga. Istovremeno se njegovi heroji pojavljuju kao grandiozni simvoli sudbe čovečanstva, koji izlaze iz okvira mile istorijske stvarnosti. Mada su uvučeni u dramatične događaje, koje je Autor tako živo opisao, ipak oni pripadaju nekoj drugoj „dramskoj prdstavi", koja je otpočela grehovnim padom, a okončaće se tek u dan drugog Dolaska Isusa Hrista. Raskrivanje simvolizma imena pomaže čitaocu da u romanima-misterijama sagleda povezivanje različitih sfera, što čini jednu od osnovnih osobenosti stvaralaštva Dostojevskoga.

LITERATURA:

(Beseda, knj. 1, 1991) - sa ruskog preveo prezviter Milivoj Mijatov

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi