ДУШАНОВ ЗАКОНИК

Стефан Урош IV Душан (1308. — 20. децембар 1355; владао 1331—1355) је био српски средњовековни владар, први српски цар и девети владар из династије Немањића. Био је син Стефана Дечанског и отац последњег владара из династије Немањића, Стефана Уроша V, познатог још и као Урош Нејаки. На власт је дошао 1331. године након што је свргао са престола свог оца, Стефана Дечанског. Подржавала га је властела која је тежила новим походима и освајањима, па је Душан већ исте 1331. године предузео први поход који, међутим, није довео до значајнијих територијалних промена. После тога извео је више освајачких похода на рачун Византије користећи се често унутрашњим немирима у Византији. Значајно је проширио државну територију ка југу. Поред Византије сукобљавао се са Угарском која је имала освајачке претензије на српске територије али и са Босном око Захумља. Пошто је освојио добар део византијских територија крунисао се за цара а српску цркву је уздигао на ранг патријаршије што ће касније довести до црквеном сукоба између Цариграда и Србије.
Поред освајачке значајна је и његова законодавна делатност. Најзначајнији споменик ове делатности је Душанов законик који је решавао правну проблематику насталу у новим условима Српског царства и који се добром делом ослања на византијско право уз строго поштовање старијих законских аката. Стефан Душан је био и ктитор. Завршио је задужбину свога оца манастир Дечане а најзначајнија његова задужбина где је био и његов гроб био је манастир Светих Архангела код Призрена.

1. ЖИВОТ СТЕФАНА ДУШАНА – ЦАРА ДУШАНА

Владавина Стевана Душана почиње 1331.године и као краљ он влада до 1345. године. Од 1346. године он влада као цар - највећи војнополитички успон Немањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопље је 16. априла 1346. године, Стеван Душан свечано крунисан за „ЦАРА СРБА И ГРКА“ уз присуство бугарског и српског патријарха и представнике светогорских манастира. Државни сабор је на Спасовдан, 29. маја 1349. године усвојио „ДУШАНОВ ЗАКОНИК“ који је допуњен, такође, на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце, цар Душан је у овом погледу изузетак.
1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, јер је само део Захумља освојио 1326.год. после сукоба са Бранивојевићима. У том сукобу су учествовали и Дубровчани, заједно са баном Стефаном II, и пошто је затрта породица Бранивојевић, и пошто су Стефан и Дубровчани поделили међусобно њихове територије, Дубровчани судобили Пељешац са Стоном. Дубровчани за време краља Стефана Дечанског нису успели да легализују управу над Пељешцем и Стоном, па су то покушали за време краља Душана. 1333 године, Стефан Душан је издао повељу у Пологу, којом је Дубровчанима уступио приморје од Стона до Дубровника, са острвом Посредњицом код ушћа Неретве, уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера, плус 8000 перпера које је требало платити одмах, док су се Дубровчани обавезали да ће дозволити верску слободу православном становништву добијених територија. Дубровчани су суму од 500 перпера плаћали и босанском бану, који је исте године издао повељу којом је потврдио право Дубровника на Стон, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују. Услов је био и да у Стону остане „Српски поп да поје“, јер је то епископију основао још свети Сава,али су Дубровчани то поштовали само до 1349 године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу.
Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид, док је сам Сиргијан освојио Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, од стране Сфранцеса Палеолога, кога је ангажовао сам цар Андроник III, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334) јер су северне границе угрозили Угри који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.
У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији,такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, „у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена“ пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена се пожурила да роди сина и тако умири Душана.И заиста, у зиму 1336 или пролеће 1337 Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.
После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су,под утицајем краљице Јелене,склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча,који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо,док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдомТурци су онда лако сишли с друге стране брда,узјахали српске коње и поразили тешко покретне,задихане српске витезове,сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.
Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску. Увидевши да је Византијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу.
Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве.
Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“.Душанова титула сада је гласила:Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).
Након што је Атос потпао под власт цара Душана 1345, он је оптужио грчког проту Нифона, поглавара свих манастира на Светој Гори за месалијанство (односно богомилство), али је Нифона одбранио св. Григорије Палама. Сматра се да је ова оптужба политички мотивисана, јер је Душан хтео да постави српског уместо грчког поглавара.
Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.
Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.
Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљњно да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.

2. ПРОГЛАШЕЊЕ СРПСКОГ ЦАРТСВА

У кратком делу свог живота, који претходи крунисању за краља, Душан је три пута стављан на уску стазу што води ка престолу и два пута био с ње одгурнут.
Али то нису били једини драматични преокрети. Да би Душан могао да постане кандидат за престо, морало је да дође до померања у претходним генерацијама. Душанов отац је у једном тренутку доведен на праг престола, да би после неколико година био сурово одстрањен и кажњен, тако да буде онеспособљен да се приближи престолу. Па, ипак, десило се да га је заузео. Душанов деда Милутин је на престо доспео случајно, заступнички, привремено заузевши место старијег брата Драгутина, али је успео да трајно остане на власти и да је обезбеди за своје потомство. Душанов прадеда Урош I био је претпоследњи или најмлађи међу синовима свога оца и на престо је дошао после три дворска преврата и сукцесивног збацивања старије браће. Отуда је не само оправдано, него и неопходно осврнути се на развој династије из које је наш јунак поникао како би могле да се уоче историјске раскрснице и скретнице које су претходиле његовом рођењу, а омогућиле да се он нађе међу кандидатима за српски престо. Такав осврт пружа уједно прилику да се помену неки значајни моменти из ранијег развоја српске државе, што може да олакша разумевање положаја и тешкоћа, амбиција и задатака Душанових када је преузео власт.

2.1. Проглашење и крунисање

Због тога Краљ, осећајући се јачим и испунивши се највећом охолошћу — јер мислио је да ништа што је од Византа остало под Ромејима неће одолети његовој сили и владарској власти — прогласи се царем Ромеја и варварски живот замени ромејским обичајима, па се јавно служио владарском капом и сјајним одеждама, које приличе тој великој части и служи се и до данас. А отада је са сином поделио читаву државу: њему (сину) уступио је да по трибалским обичајима влада (земљо) од Јонског Залива и реке Дунава до Скопља,…, а себи (узе) одатле (тј од Скопља) ромејске земље и градовепрема уобичајеном ромејском начину живота до пролаза код кланаца Христопоља.
Освајачки походи краља Душана и успешна освајања византијске територије без сумње су допринели сазревању идеје о царству. Грчке земље се у његовој титулатури појављују одмах после 1342/43. године, када је заједно са Јованом Кантакузином (али и самостално) освајао градове по Македонији и Албанији. Он се тада помиње као честник Грчком. Одлучујући догађаји који су утицали на његову одлуку де се прогласи царем били су успеси постигнути у лето 1345. године. Тада је заузео Халкидики и југоисточну Македонију.
Душан је приликом стицања царске титуле настојао да прати византијске узоре. Пре крунисања обављало се проглашење, што је Душан и учинио између новембра 1345. и јануара 1346. године. Поједини историчари верују да је церемонија проглашења обављена на Божић 1345. године у Серу, граду где је са супругом провео зиму 1345/46. године. Свечаност царског крунисања обављена је у Скопљу, на Ускрс 16. априла 1346. године. Између ова два догађаја у Србији су истовремено постојали и краљевство и царство па се Душан на натписима на новцу помиње као Rex Rascie-Imperator Romaniae (краљ Србије — цар Византије). Такође, пре крунисања Душан је морао да уздигне српску архиепископију на ранг партијаршије јер је само патријарх могао да крунише кандидата за цара. Проглашење Јоаникија за патриjaрха обављено је уз помоћ бугарског патријарха Симеона који је присуствовао свечаности у Скопљу. Немогуће је са сигурношћу одредити када је Јоаникије постао патријарх — претпoставља се да је то било негде између јануара и априла 1346. године. Чину крунисања присуствовали су охридски архиепископ, бугарски патријарх, светогорски прот као и игумани и старци светогорских манастира.

2.2. Питање савладарства и поделе земље

По речима Јована Кантакузина, приликом Душановог царског крунисања његов син Урош добио је краљевску титулу и на тај начин је постао савладар. Верује се да је Урошу додељена ова титула како би се нагласио континуитет српске државности. Овај континуитет имао је нарочитог значаја у односу са појединим државама, пре свега са Дубровачком републиком. Према Нићифору Григори, српска држава је у исто време и подељена између оца и сина: према српским обичајима, Урош је требало да влада територијама од Јадранског мора до Дунава и Скопља, док би Душан владао у новоосвојеним земљама. На основу резултата новијих истраживања учвршћује се уверење да праве поделе заправо није ни било. Анализирајући Душанове повеље и Душанов законик, историчари су дошли до закључка да је Српско царство било јединствена државна целина, а да се краљева земља помиње са намером да се односи са Дубровачком републиком ослоне на традиције раније српске државе. Евентуална подела је била чисто теоријска и имала је намеру да са једне стране нагласи континуитет српске државности и да са друге стране истакне континуитет Душановог удела у царству.

2.3. Душанова царска идеологија

Старија историографија је заступала мишљење да је циљ Душанове царске идеологије било заузимање Цариграда и формирање новог, српско-грчког царства које би заменило Византију. Истричари сматрају да је Душанова царска идеологија у почетку била слична оној коју су имали и бугарски цареви, а то је подразумевало учествовање у царевању, па сe Душанов однос према Византији у периоду савеза са Кантакузином може посматрати као нека врста савладарства. Ипак, почев од 1347, када се односи између Кантакузина и Душана погоршавају, па до 1350, када је Душан постао савезник Јована V, српски краљ више није био учесник у царевању већ је постао противцар.
О Душановим царским претензијама најбоље сведочанство су повеље које је издавао. Он је први српски владар који је издавао повеље на грчком језику. Такође је први који је издавао простагме, врсту исправа карактеристичних за византијске цареве. У Душановим титулама помињу се и етничке и географске одреднице. У српским актима он се потписује као цар Срба и Грка, што подсећа на византијску титулатуру која се искључиво односи на етничке, а не на географске појмове. У грчким повељама он се потписује као самодржац Србије и Романије. Значајно је и то што у својим исправама Душан увек на првом месту наводи Србе и Србију јер су они били најјачи ослонац његове власти. Ограничење његове титуле види се по томе што се он никада не назива царем Ромеја, иако је држао велики део царства под својом влашћу. Промена титуле одразила се и у раду ковница. На новцу се јавља царска титула на српском или латинском језику и те серије новца су биле бољег квалитета. Нова титула имала је извесног утицаја и на приказивање царске породице на фрескама. У ранијим приказима у средишту је Урош кога окружују родитељи, а након крунисања је у средишту Стефан Душан по узору на византијску иконографију. Након крунисања, Душан је почео да додељује истакнутој властели највиша византијска достојанства кесара, севастократора и деспота.

2.4. Међународне реакције

Прва реакција на Душаново крунисање која је дошла из Византије била је реакција Јована Кантакузина, који се крунисао за цара у Хадријанапољу 21. маја 1346. године. Крунисање је обавио јерусалимски патријарх Лазар. Званична реакција Византије и васељенске патријаршије уследила је неколико година касније, када је васељенски патријарх Калист бацио анатему на српског цара, патријарха и архијереје и на тај начин их искључио из православног света. Инспиратор овог чина по свој прилици био је Јован Кантакузин. С друге стране, реакција Јована V је била сасвим другачијег карактера који је крајем пролећа 1351. склопио споразум о савезништву са Душаном. У јулу 1351. Јован V је издао повељу манастиру Хиландару у којој је назвао Душана преузвишени василевс Србије и вољени стриц царства ми кир Стефан. Овде је византијски цар свакако признао Душанову царску титулу, али је она била ограничена само на Србију и то је било највеће признање које је византијски цар могао да да. Душан је био спреман да Јовану V призна титулу цара Ромеја и на тај начин првенство у хришћанском систему владара. Душанову царску титулу признали су и светогорски калуђери, али уз услов да у својим молитвама на првом месту помињу византијског, па тек онда српског цара.
Важан партнер с којим је Српско царство наставило да негује одавно успостављене односе била је и Млетачка република, па се поставља питање како је она реаговала на Душанову царску титулу. Из докумената којима се њене установе обраћају цару Стефану Душану и његовом сину Урошу може се уочити да их називају царевима (императорес), али и краљевима (реџ), при чему додају епитете Раџие ет Грецорум. Од суседних држава, Угарска, због свог положаја у западном римокатоличком свету, није била спремна да призна царску титулу Стефана Душана, па су он и његов син Урош у угарским повељама увек називани краљевима Рашке (реџ Рассие). У контактима са Србијом тога времена ни папска курија није била спремна да Стефану Душану и његовом наследнику Урошу призна титулу цара. Папа Иноћентије VI је два пута писао цару Стефану Душану не ословљавајући га као цара, а у обраћању црквеном поглавару Јоаникију се наглашава да је незаконито постао патријарх. Римски цар Карло IV имао је исти став према Душановој царској титули, јер га у писму од 19. фебруара 1355. године назива само краљем Рашке (Рассие), а исто чини и у писму византијском цару Јовану V Палеологу.

Мапа Балкана 1355. године, године смрти цара Душана

Дубровчани и босански достојанственици су у писмима упућеним у Србију Душана ословљавали као цара, међутим не и у писмима упућеним у Угарску. Угарска није признавала промену у титули и Душану се обраћала као краљу Рашке. Исто је чинио и папа. Млетачка република се Душану и Урошу обраћала као царевима, али и као краљевима (rex) при чему је у другом случају додаван епитет Raxie et Grecorum (Рашке и Грчке).

3. ДУШАНОВ ЗАКОНИК

Душанов законик (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је, уз Законоправило светог Саве, најважнији закон (устав) средњовековне Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење 21. 5. 1349. године у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном 31. 8. 1354. године у Серезу. Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике.

Душанов законик, Призренски препис из 15. века
(Народни музеј у Београду)

Законик цара Душана чини свеобухватни правни акт писаног права у коме су обједињени основи обичајног и византијског права. Овај документ изванредне важности, установио је правни положај државе, владара и цркве и представљао је онај врховни правни акт из кога произилазе сви појединачни и остали прописи и норме. Душанов законик био је у ствари устав средњовековне српске државе.

3.1. Садржина Законика

Душанов Законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима цар Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права. Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига ВИИ, 1, 16-17), које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника. Првих 38 чланова посвећено је цркви, затим следе одредбе које се односе на повластице властеле и слободних људи и њихове дужности, а потом одредбе које говоре о обавезама зависног становништва, себара (кметови) и меропаха (земљорадници). У наставку долазе одредбе о судству, о казнама за различите врсте кривичних и других преступа. Душанов законик је садржао 201 члан (према издању Стојана Новаковића из 1898. године), али се, у зависности од сачуваног преписа, састоји од 135 до 201 члана. Законик сачињава јединствену правну целину заједно са два византијска правна акта: Закон цара Јустинијана (Јустинијанов зборник) и скраћена Синтагма Матије Властара.
Рад на Законику је започет одмах после крунисања Душана за цара Срба и Грка (у оригиналу: цар Србљем и Грком) 1346. године. У самом називу своје титуле цар Душан је истакао своју намеру да буде наследник Византијских царева, а Српско царство је требало да наследи Византијско царство. Србија је преко Законоправила светог Саве већ 130 година примењивала римско-византијско право, а Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој држави. Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа, као и односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави. Поред прописа којима је уређивао положај српске цркве и властеле, Законик је садржао и прописе брачног права, грађанскоправне и кривичноправне прописе, као и правила судског поступка. С обзиром на ширину области друштвених односа које је уређивао, Законик се може сматрати за устав средњовековне Србије. Нема података о реаговању српске велике властеле и о њеном могућем противљењу овом Законику. У сваком случају, ситуација у Србији се разликовала од ситуације у Чешкој у исто време. Тамо се властела отворено и успешно супротставила законодавном покушају Карла IV. Одлучан отпор чешке велике властеле (панова) спречио је да Мајестас Каролина буде усвојена у Сејму.
Иако је Душан убрзо после проглашења Законика умро (1355), а српска држава ускоро дошла под Турско царство (1459), Душанов законик је и даље у народу живео, што најбоље доказују многи преписи тог правног споменика све до 18. века. Оригинал Душановог законика није сачуван, али постоји преко 20 преписа. Најстарији препис (вероватно најближи оригиналу) потиче из Струге (14. век). После њега следи препис из Призрена (15. век), који је најпознатији, а затим низ каснијих преписа који се садржином удаљавају од старијих. Законик ће бити упамћен као врховни правни акт који је средњовековну Србију успоставио као правну државу.
Пажљивије ишчитавање Законика недвосмислено показује да првих 135 чланова чини систематизовану целину, а да је 66 чланова не само накнадно придодато, већ је тај чин обављен и на брзину. Приликом „придодавања“ није вођено рачуна о узајамној правној, а и свакој другој вези и логици додатог следа правних одредби.
Правне одредбе у Душановом Законику груписане су у неколико препознатљивих целина. Чланови Законика од првог до, закључно, тридесет осмог, тичу се утврђивања права цркве, обезбеђивања чистоте вере, борбе против свакојаких јереси. У некојим члановима се утврђује обавеза цркве и њених људи према сиротињи, према меропсима. Чланови Законика од 39. до 62. тичу се властеле, њихових права и обавеза, њиховог кажњавања у случају доказане кривице. Чланови 63. до 73. односе се на царске чиновнике (нпр., на кефалије по градовима), али претежно на ниже класе, на робове, меропхе, сироте, себре, попове. Чланови 74. до 83. регулишу различне односе у жупи и селу, проблем сеоских међа, величину коју обухвата сеоски атар, а која подразумева одговорност сељана за све што се ту догоди. Неколики прописи из ове групе регулишу одређена питања земље која је у власништву цркве, тзв. црквене земље. Члановима 84 до, закључно 117, решавају се некоји проблеми из тзв. кривичног права, односно процесног права. Чланови 118 до 123 баве се проблемима трговаца, цариника, њихових права и обавеза, а чланови 124 до 128 регулишу права и обавезе градова, обавезу кулука за зидање градова, као и за зидање кућа и дворова за потребе цара. Чланови 130 до 135 уређују проблеме везане за војску и за понашање војске и војника. Накнадно придодати чланови 136 до 201 не показују посебнију систематичност. Некоји чланови имају задатак да обезбеде посебне статусе, посебна права и обавезе градова који су добили царске хрисовуље; знатан је и број чланова чије присуство у допуни Законика очито показује како је нагли просторни развој српске државе био праћен очигледним падом друштвеног и личног морала. Бројни чланови се односе на разбојнике и разбојништва, на грабљиву, цару непослушну властелу, на људе које су смутна времена сломила психички и физички, створивши од њих пијанце, лопове, ситне варалице. Многи чланови се односе на судије и поротнике. Лоше стање у земљи утицало је на писце закона да у Допунама предвиде изнова примену некојих метода из народног обичајног права, које је Законик, у првом делу искључивао (мазија, примерице). Занимљиво је да у овом придодатом делу Законика цар Душан увиђа потребу да истакне како ће свакоме у његовоме царству бити суђено само по Законику, а никако „по бабу“ или „по стричевима“, никако не „у страху од царства ми“. У том смислу истичу се три члана Душановог Законика: члан 172 о судијама, члан 171 о закону и члан 139 о праву меропха да се, ако сматра да му је нанета неправда, парничи слободно са сваким у царству: „Све судије да суде по законику, право како пише у законику, а да не суде по страху од царства ми“ (члан 172).
„Још заповеда царство ми: Ако успише писмо царство ми, или из срдбе или из љубави, или из милости за некога, а то писмо руши законик, није по правди и по закону, како законик пише, судије том писму да не верују, него да суде и извршују како је по правди“ (члан 171).
„У земљи царства ми да није властан господар ишта учинити меропсима преко закона, осим што је царство ми записало у законику, то да му работа и даје. Ако ли му учини што против закона, заповеда царство ми, сваки меропах да има права парничити се са својим господаром или с царством ми, или с госпођом царицом, или с црквом, или с властелом царства ми и с ким било. Нико да није властан задржати га од суда царства ми, него да му судије по правди суде. Ако меропах добије парницу против господара, нека судија царства ми ујемчи како да господар плати меропху све на рок; и потом да није властан онај господар учинити зло меропху“ (члан 139).

3.2. О издањима Душановог законика

Прва вест о препису Душановог законика потиче од митрополита Јована Рајића који га спомиње у својој Историји. Њему су морали бити познати и преписи које су израђивали гимназијалци у Карловцима, али пошто су то били преписи са очигледним обележјем скорашњости, нису му уливали поверења. Издавач Историје Стефан Новаковић је, без Рајићевог знања, прикључио његовом делу и један препис Душановог законика, који се налазио у поседу браће Текелија. Ово издање је било на основу лошег преписа, али је оставило дубок утисак у тадашњем ученом свету. Ово издање је превео на немачки Јохан Кристијан Енгел 1801. Иако Енгел није добро познавао српски језик, па му је и превод врло лош, побудио је интересовање код широког круга читалаца учене Европе. У потрази за другим преписима Душановог законика прво је пронађен раковачки препис, који је објавио Георгије Магарашевић. И ово издање је било лоше, али је дало основу за даље проучавање других преписа.
Словак Павел Јосиф Шафарик је 1831. описао три преписа Душановог законика (раковачки, раванички и ходошки). Ускоро је штампао Законик на ћирилици и латиници, као и немачки превод раковачког преписа, са извесним допунама из ходошког. Ово издање је послужило Стојану Новаковићу као узор за проучавање нових откривених преписа Душановог законика. До средине 19. века знало се за десет преписа. Нови полет у проучавању Законика је донело откривање Призренског преписа. Стојан Новаковић је 1870. штампао Душанов законик према овом препису, али не у распореду какав је затекао, већ га је сложио у лођички ред, чиме је само отежао његово проучавање, а своје издање учинио практично неупотребљивим. Срећом, Теодор Зигељ је већ 1872. штампао Душанов законик на основу истог преписа. То је било одлично издање за оно време. Призренски препис ће дуго остати главна основа за утврђивање текста Законика. Тимотеј Флорински је 1888. написао обимно дело о Душановом законику, у коме је штампао Законик према струшком препису уз опширне коментаре.
Стојан Новаковић је 1898. штампао своје друго издање Законика, поново према призренском препису, уз додатак 12 чланова из раковачког, али и са многим допунама из других преписа (које је сматрао мање вредним од призренског). Теже разумљиве чланове дао је у слободном преводу. Ово његово издање је до данас остало основа за проучавање, па се увек понавља број чланова и ред којим су поређани, јер су се бројеви повезали са прописима. Последње је издање Николе Радојчића из 1960, који се усредсредио на реконструкцију текста, која ће бити што ближа оригиналу. Његов превод је одличан.
Данас је познато да постоји 24 преписа Душановог законика. Најстарији је струшки препис из 1373. Није сачуван цео, већ само око 100 чланова. Следећи је атонски препис (око 1418), а из тог времена је и студенички препис. Из 15. века су хиландарски, бистрички и призренски препис који има најбогатији текст. У Раковачком препису (око 1700) се једино налази последњих 12 чланова и Реч цара Душана уз Законик.

ЗАКЉУЧАК

Проглашење царства несумњиво је представљало важан и по последицама далекосежан корак у политици државе Немањића, па је сасвим природно да је идеја о томе постепено сазревала у мислима и државно-правним плановима Стефана Душана. Нa путу према царској круни, Стефан Душан је потпуно следио византијске узоре, према којима је уздизање једног василевса пролазило кроз одређене етапе церемонијала. По старим римским обичајима, кандидат је најпре требало да буде изабран за цара, да би се после тога обавио чин његовог проглашења који није имао црквени карактер. Завршна церемонија крунисања одвијала се у цариградској цркви свете Софије. Том приликом би васељенски патријарх кандидату ставио на главу царску стему и предао му остале знаке царске власти. Избор за цара убрзо је нестао из византијске праксе, али су се одржале церемоније проглашења и црквеног крунисања. Некада су оне обављане у истом дану, а некада би између њих протекло неколико дана, месеци, па и година.
Следећи поменуте етапе уздизања василевса Ромеја, Стефан Душан се најпре прогласио за цара, што је посведочено подацима савремених извора. Свечана церемонија Душановог царског крунисања обављена је у Скопљу, на празник Васкрса Господњег (16. априла 1346), али се из повеља разабира да је он и раније имао титулу василевса. Јануара 1346. године даровао је прву грчку хрисовуљу светогорском манастиру Ивирону, на којој је сачуван његов потпис на грчком језику: „Стефан у Христу Богу верни цар и самодржац Србије и Романије“. Дакле, јануар 1345. године сигуран је терминус анте љуем проглашења Стефана Душана за цара, међутим поставља се питање друге временске границе тог значајног чина на његовом путу према царској круни. Ту нам донекле може помоћи општа хрисовуља Стефана Душана издата свим светогорским манастирима новембра 1345. године, документ који је он потписао на српском језику: „Стефан у Христу Богу верни краљ и самодржац Србије и Романије“.
Наведени подаци двеју грчких хрисовуља Стефана Душана показују да је он проглашен за цара између новембра 1345. и јануара 1346. године, па је та хронологија одавно прихваћена у стручној литератури. Међутим, природно је да су се поставила питања одређивања дана и места Душановог проглашења за цара. Јавила се помисао да је та свечаност обављена на Божић 1345. године у граду Серу, којем је Стефан Душан придавао велики значај и у којем је са супругом Јеленом провео зиму 1345/1346. године.
Једно од обележја Душанове владавине била је и обимна законодавна делатност. Издат је велики број повеља. Још за време Душановог краљевања на српски језик је преведен Синтагмат Матије Властара који представља правну енциклопедију насталу 1335. године. По ондашњим схватањима Душан је са добијањем царске титуле добио право да поставља законе општег, универзалног карактера. Смисао свог законодавног рада Душан је покушао да објасни у уводној повељи првог дела Законика где се види да крајњи циљеви нису овоземаљски. Смисао Законика је да помогне досезање савршеног живота и да допринесе спасењу. Први део Законика проглашен је 21. маја 1349. године у Скопљу и састоји се од 155 чланова. Други део донет је 1354. године и састоји се од 66 чланова. Састављачи нису познати, а вероватно су потицали из круга дворана чија је служба била повезана са судством.
Оригинал Законика није сачуван и познат је само на основу рукописне традиције. Садржај Законика је разноврстан и настоји да обухвати готово све области живота, али је појединим областима посвећена различита пажња — Србија је иза себе имала дугу правну традицију, па су неке области биле релативно добро законски регулисане. У Законику нису дословно понављане, а ни укидане старе законске одредбе. Ти закони представљали су највећи ауторитет и на њих се Душан позива у својим прописима. Првих 38 одредаба односи се на цркву и ту се регулишу углавном актуелни проблеми односно оно што се тицало положаја и деловања цркве и њених служитеља у конкретним условима Душанове државе. Група од наредних 25 чланова се односи на властелу. Овде Душан и његови законодавци нису располагали општим законским текстовима на које би се могли угледати. Постојао је само низ појединачних правних аката настао у дугом временском периоду, а односи између владара и властеле углавном су регулисани прописима обичајног права. У осталим деловима Законика приметно је мање груписање чланова, али не и излагање по неком одређеном систему који је приметан у првом делу Законика. У систему казни властела је била повлашћена у односу на друге слојеве друштва. Недостатак одредаба које се односе на грађанско-правну проблематику објашњава се тиме што је ова област била обрађена у Закону градском (делу Номоканона), Земљорадничком закону и Закону цара Јустинијана. Душанов Законик пре свега бавио проблемима из кривичног права.

ЛИТЕРАТУРА

1. Историја српског народа I, Београд 1981.
2. Божидар Ферјанчић — С. Ћирковић, Стефан Душан, краљ и цар 1331—1355, Београд 2005.
3. Бобан Марковић, Душанов законик, НОЛИТ, Београд, 1986.
4. Михаило Динић, Душанова царска титула у очима савременика, Зборник у част шесте стогодишњице Душановог законика, Београд 1951,
5. Михаило Динић, За хронологију Душанових освајања византијских градова, ЗРВИ 4 (1956)
6. Михаило Динић, Српска владарска титула за време царства, ЗРВИ 5 (1958),
7. Душко Кораћ, Света гора под српском влашћу (1345—1371), ЗРВИ 31 (1992
8. Љубомир Максимовић, Политичка улога Јована Кантакузина после абдикације (1354—1383), ЗРВИ 9 (1966)
9. Љубомир Максимовић, Грци и Романија у српској владарској титули, ЗРВИ 12 (1970)
10. Љубомир Максимовић, Српска царска титула, Глас САНУ, Одељење историјских наука 10 (1998) (Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1959. (више пута прештампавано)
11. Георгије Острогорски, Душан и његова властела у борби против Византије, Зборник у част шесте стогодишњице Душановог законика, Београд 1951,
12. Миодраг Пурковић, Јелена, жена цара Стефана Душана, Дизелдорф 1973.
13. Миодраг Пурковић, Српски патријарски средњега века, Дизелдорф 1976.
14. Александар Соловјев, Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, Београд 1928.
15. Божидар Ферјанчић, Византија према српском царству, Глас САНУ, Одељење историјских наука 10 (1998)
16. Законик цара Стефана Душана (струшки и атонски препис) књига 1, Београд, 1975.
17. Законик цара Стефана Душана (студенички, хиландарски, ходошки и бистрички препис) књига 2, Београд, 1981.
18. Интернет адресе:
- http://www.dusanov-zakonik.com/
- http://istorijska-biblioteka.wikidot.com/art:nomokanon
- http://www.alanwatson.org/sr/petarzoric.pdf

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi