POCETNA STRANA

“Milan Narandžić” - Jakov Ignjatović

Realizam u srpskoj knjizevnosti obuhvata raznovrsne knjizevne pojave u velikom vremenskom rasponu. Prvi realisticki pisci javili su se 60-tih godina 19. veka, u doba kada je romantizam bio vodeci pravac. Od 70-tih godina do kraja veka realizam postaje vodeci knjizevni pravac. Srpski realisti svoju paznju poklanjaju raznolikim vidovima narodnog zivota - od onih prastarih, folklornih, do onih koje je donelo novo doba. Oni teze da sto vernije prenesu nacin zivljenja, obicaje, naravi i nacin govora u pojedinim krajevima. U knjizevnost ulazi regionalna tematika, a u njen jezik prodiru dijalekatska obelezja. Nasi realisti su prikazivali porodicne i drustvene prilike na selu i u malom gradu, dok su od modernog grada i od evropskog nacina zivota zazirali. Oni vole strari, patrijarhalni nacin zivota i o njemu pisu.
Kod nas se prvi realisticni pisci javljaju pre realizma kao pravca. Jedan od prvih i najvaznijih ideologa romantizma kod nas je Jakov Ignjatovic koji je ujedno i prvi realista u srpskoj knjizevnosti. Po vremenu kada je knjizevno bio najaktivniji, on je savremenik romanticara i pripadnik romanticarskog pokreta, a po svojim najboljim delima je izraziti realista. Njegov stil mozemo nazvati romanticnim realizmom. Pored njega tu je i Stefan Mitrov Ljubisa koji je nazvan "Njegosem u prozi" zato sto je slicno velikom pesniku prikazivao narodnu istoriju i "nacin zivljenja, misljenja i razgovora" ljudi svog kraja, koristeci forme usmenog pripovedanja i stil "puckog krasnorecja. Njegovo najpoznatije delo je Kanjos Macedonovic.
Kao sto je vec receno, od 70-ih godina 19. veka realizam postaje vodeci pravac. U to vreme srediste kulturnog i knjizevnog zivota pomera se iz Vojvodine u Srbiju, iz Novog Sada u Beograd. Najpotpuniji izraz realizam dobija u pripoveci iz narodnog zivota, ciji su tvorci Milovan Glisic (1847-1908), Laza Lazarevic (1851-1891) i Janko Veselinovic (1862-1905). Milovan Glisic je osnivac realisticke pripovetke kod nas i sa nijm pocinje ekspanzija seoske realisticke pripovetke. Domanovic pripada humoristisko – satiricnoj tradiciji srpskog realizma, ciji je tvorac, takodje Glisic.
Najvise raznolikosti u temama, postupcima i stilu pokazali su Simo Matavulj (1852-1908) i Stevan Sremac (1855-1906), jer su i jedan i drugi bolje od vecine ostalih prevladali zavicajni regionalizam.
Kao sto mozemo videti, realizam se u nasoj knjizevnosti vise ispoljio u prozi nego u poeziji. Najznacajniji i najistaknutiji pesnik tog razdoblja je Vojislav Ilic,
U ovom razdoblju je i nasa drama dozivela procvat zahvaljujuci Branislavu Nusicu koji je vrhunac postigao svojim komedijama: Sumnjivo lice, Gospodja ministrka, Pokojnik i druge.

O piscu Jakovu Ignjatoviću

Jakov Ignjatovic je rodjen u Sent Andreji 26. novembra 1822. godine. Ovaj nas prvi realista potice iz ugledne porodice koja je 1960. godine odselila za Ugarsku. Rano je izgubio roditelje, i to majku po navrsenoj prvoj godini a oca u osmoj godini zivota. Detinjstvo je proveo kod ujaka Djordja Jakovljevica – Barjaktarevica i brata od strica Sime Ignjatovica, koji su imali osobenjacke poglede na vaspitanje dece. Tako je ovaj njegov rodjak Sima Ignjatovic, pod cijim je tutorstvom najvise vremena proveo, bio za spartansko vaspitanje omladine.
Sima Ignjatovic je u svome domu davao utociste Simi Milutinovicu Sarajliji kada je ovaj bio gonjen. Milutinovic je zapazio u decaku Jakovu Ignjatovicu darovitost i nastojao je da ga zainteresuje za knjigu i knjizevnost.
Ignjatovic je, kada je bio na skolovanju u Pesti upoznao i Milovana Vidakovica, koji je takodje imao jedno vreme veliki uticaj na omladinu, a samim tim i na pisca.
Od srpskih pisaca najvise je cenio i voleo Jovana Steriju Popovica. Sterijin uticaj se i najvise oseca u Ignjatovicevim delima. Porodicni ucitelj i pisac, koji je bio neka vrsta relikvije u Ignjatovicevom domu, bio je Dositej Obradovic. Knjizevne koncepcije koje je Ignjatovic izneo u svojim clancima zasnivale su se na idejama Dositeja Obradovica.
Osnovnu skolu je zavrsio u Sentandreji, a gimnazijsko obrazovanje na latinskom i madjarskom u Vrscu, Ostrogonu i Pesti. Po zavrsenoj filozofiji, presao je da studira prava, dosao je u sukob sa svojim spartanskim tutorom i pobegao u husare. Te husarske godine bile su ispunjene pustolovinama, te nije govorio o njima u svojim memoarima, ali ipak studije prava nije napustao. Diplomirao je prava u Keckemetu provodeci buran djacki zivot u pijankama, nocnim sedeljkama i avanturama, ziveci lumpackim zivotom djaka, onim koji je opisao u Milanu Narandzicu i u delu Trpen spasen.
Po polozenom advokatskom ispitu, vratio se 1847. godine iz Peste u Sentandreju i otvorio advokatsku kancelariju. Advokatski poziv nije zavoleo jer je u ,,fiskalima’’ video ,,narodne pijavice’’.
Prelomna je 1848. godina u zivotu Jakova Ignjatovica. On je tada u dvadesetsestoj godini prvi se stavio na stranu madjarskih ustanika. Pisac je zbog opozicionog drzanja protiv Austrije u ustanku protiv Beca, koji je optuzio kao gnezdo reakcije, morao emigrirati u Beograd gde ostaje do 1850. godine.
Otputovao je iz Beograda u Pariz, i tad nastaje petogodisnji misteriozni period njegova zivota pred kojim su njegovi biografi stalno u nedoumici. Taj period je najtamniji u celoj njegovoj biografiji ali se pretpostavlja da se tamo upoznao sa francuskom realistickom knjizevnoscu.
Vratio se u Pestu 1853. godine, u vreme teskih represalija prema ustanicima, policijskog i politickog terora vladajuce austrijske reakcije. Odbio je da primi cinovnicko mesto u takvom rezimu i saradjivao je u prvo vreme sa onim madjarskim opozicionarima koji su podzemno nastavljali borbu protiv austrijskog apsolutizma. No, ubrzo je prisao madjarskoj upravi, koja je formirana na porazu ustanika.
Matica srpska poverava 24. aprila 1854. godine Ignjatovicu uredjivanje casopisa Srpski letopis. Casopis izlazi starim pravopisom,a izdaje ga Matica srpska u Pesti. Tu su objavljeni: njegov istorijski roman Djuradj Brankovic, nekrolog Jovanu Steriji Popovicu, clanak Pogled u knjizestvo. On se nije dugo zadrzao kao urednik casopisa nego je 31. marta 1856. godine dao ostavku.
Knizevni rad zapocinje Ignjatovic pisanjem istorijskih romana i pripovedaka kao sto su Djuradj Brankovic, Manzor i Dzemila, Krv za rod, Deli Bakic. Drustveni roman Trideset godina iz zivota Milana Narandzica objavljuje u dve knjige 1860. i 1863. godine. Cudan svet 1869. god, Trpen spasen 1874 i 1875, Vasa Respkt 1875, Uveo listak 1875, Veciti mladozenja 1878, Strai i novi majstori 1883, Patnica1888. godine.
Demokratski listovi srpskih narodnih stranaka zigosali su Ignjatovica kao madjarona zbog toga sto je zastupao politicke ciljeve i interese Madjara. Branio se time sto je sebe smatrao sledbenikom Save Tekelije, koji je bio za sporazum Srba sa Madjarima.
Poslednjih godina zivota Ignjatovic je bio u velikoj meri izgubio popularnost zbog svog nazadnjackog politickog rada i zbog svoje politicke saradnje sa madjarskim vlastima. Pred smrt je bio ozlojedjen.
Umro je 23. juna 1889. godine u Novom Sadu, u okolnostima koje nose obelezje svojevoljnog povlacenja od sveta.

Opšti osvrt na Milana Narandžića

Jakov Ignjatovic nije prvi romanopisac srpske knjizevnosti – to su pre njega bili Atanasije Stojkovic, Milovan Vidakovic, Jovan Sterija Popovic, Evstatije Mihailovic, Jovan Cokrljan, Atanasije Nikolic, Milos Lazarevic, Timotije Ilic, Bogoboj Atanackovic; i Milan Narandzic nije nas prvi roman – pre njega na ,,goloj ledini nase prozne knjizevnosti” bilo je napisano dvadesetak dela poetske vrste. Ali pre Ignjatovica mi nismo imali realistickih romanopisaca, ni pre Milana Narandzica realistickog, ni njegove vrste, drustvenog romana.
Prvi Ignjatovicev roman Milan Narandzic je od svih najblizi pikarskom romanu. Prvi deo romana, koji je po vrednosti i znacaju znatno iznad drugog nosi naziv Trideset godina iz zivota Milana Narandzica. Prvi deo je objavljen 1860., a drugi deo 1863.

Milan Narandzic se izdvaja i razlikuje od svega sto je u nasoj pripovednoj prozi pre njega stvoreno i po mestu radnje, i po sredini i svetu koji se u njemu ogledaju, i po predmetu i materiji o kojima se pripoveda, i po broju lica i njihovih karaktera; po sudbinama ljudi i po drustvenoj atmosferi, po tehnici pripovedanja i nacinu na koji je to ucinjeno. Osim toga sto je u svojoj vrsti prvi Ignjatovicev i nase knjizevnosti, Narandzic je, po mestu radnje i sredini koja se u njemu prikazuje, i nas prvi gradski, urbani roman; po duhu, mentalitetu, nacinu zivota, misljenja i teznjama svojih junaka, to je i nas prvi gradjanski, burzoaski roman; to je, dalje, nas prvi autobiografski roman, i isto tako nas prvi roman sa dva glavna junaka; to je, takodje, prvi srpski roman isprican u prvome licu, sa naslovnim junakom koji umesto pisca pripoveda svoj i u liku drugog glavnog junaka piscev zivot, kao i isecke iz zivota mnogobrojnih sporednih licnosti.
Ignjatovic je uspeo da plasticno prikaze karakterne osobine Milana Narandzica. Stvarajuci ovaj svoj roman Ignjatovic je dao da se Milan Narandzic sam naslika u memoarskom prvom licu, da otvoreno iznese sve crte svog karaktera, i one intimne. On te crte ne ulepsava, ne ukrasava, ne prikazuje se drukcijim nego sto je. Ne krije ni svoju samozivost ni svoju amoralnost.
Glavni junak Milan Narandzic pripoveda u krugu prijatelja istoriju svog zivota: o svom gladnom detinjstvu u roditeljskoj kuci: zatim o svojim veselim djackim potucanjima, i ,najzad, o tome kako je uspeo da osvoji jednu postariju ali bogatu damu i da se ozeni njome. U drugom delu Narandzic pripoveda o deset narednih godina svog zivota kada je posle zenine smrti kao bogat udovac posao u skitnju radi zabave i pustolovina. Prvi deo je tipicna pikarska istorija, prica o probisvetu i njegovom snalazenju kroz zivot. Narandzic je sin siromasnog krojaca, on, kako sam kaze za sebe, potice ‘’iz dalnje purgerske klase’’. Ta cinjenica je samo polazna tacka u njegovoj istoriji, a nikako cinilac koji odredjuje njegov karakter i njegovu sudbinu. Narandzic ni socioloski ni psiholoski ne izrazava mentaliet staleza iz koga potice. On je mnogo manje reprezentatnt svoje klase,u smislu realizma 19. veka, nego tip deklasiranog coveka, otpadnika od drustva, koji poznajemo iz pikarskih romana. Jos u detinjstvu on mora da napusti roditeljsku kucu i da se snalazi u svetu kako zna i ume. On zivi veselim , skitnickim zivotom snalazljivog probisveta koji dobro poznaje ljude i njihove slabosti, te ume da iskoristi svaku povoljnu priliku i vesto doskoci svim nevoljama koje ga snalaze u zivotu. Iz takvog nacina zivota on izvlaci izvesne zivotne maksime, izvesnu filozofiju zivota koju propoveda sa dobrodusnom otvorenoscu i naivnim cinizmom: ,,ovaj svet je vec tako stvoren’’ i uzaludna su sva nastojanja da se on izmeni nabolje, treba ga jednostavno primiti takvim kakav jeste i ziveti veselo; ljubav i sva druga osecanja i zanosi su samo slabosti ljudske koje se, kod drugih, mogu dobro iskoristiti, ali se valja cuvati da ih drugi kod nas ne primate, stoga treba uvek ,,pola srca kod kuce’’ zadrzati, a za ljude imati po nekoliko maski pa ih po potrebi nositi; za siromasnog mladica najbolje je da nadje kakvu bogatu prliku, lepota nije bitna, i da se ozeni, jer ce tako najbrze doci do lakog, gospodskog zivota.
Drugi junak romana, Branko Orlic, zamisljen je kao suprotnost Narandzicu, kao Don Kihot prema Sancu Pansi. On je sam kao idealni romanticni junak, sanjalica i tragicni usamljenik koji izgara u svom unutrasnjem zivotu i nema razumevanja za trivijalnu svakodnevnicu obicnih gradjana, kao sto ni oni za njega nemaju razumevanja.
Kao pisac Jakov Ignjatovic se slabo snalazi u visoj stvarnosti, u svetu snova i ideala. Njemu je mnogo bliza niska, culna, materijalna stvarnost. Njegov pravi domen nije svet Branka Orlica, nego svet Milana Narandzica. Ignjatovicev realizam cesto se naziva vulgarnim realizmom jer je sav usmeren na nize sfere zivota. Milan Narandzic kao lik i njegovi dozivljaji karakteristicni su za ovu orijentaciju njegovog realizma. Narandzic, pricajuci, posebno naglasava one momenete iz svoje biografije koji sami po sebi predstavljaju degradaciju, unizavanja. On kazuje, na primer, kako je u detinjstvu bio vecito gladan , kako nikako nije mogao da se najede, ne zato sto nije kod kuce imao sta da jede, nego zato sto je po prirodi prozdrljiv. On, takodje prica o raznim prevarama pomocu kojih je dolazio do masnog zalogaja ili novca; na primer kako je istovremeno obecao brak dvema vremesnim sluskinjama, Babiki i Rezi, i od obeju dobio po sto forinti da ode kuci po krstenicu pa sa dobijenim novcima pobegao. Medjutim, uporedo sa degradacijom i vulgarizacijom onog sto je idealno, plemenito, uzviseno, kod Ignjatovica imamo i drugu, suprotnu ovoj, tendenciju koju mozemo nazvati uzdizanjem i poetizacijom onoga sto je nisko i vulgarno. Oba postupka dovode radikalan preopkret u odnosu nase kjizevnosti prema stvarnosti. Ignatovic trazi poeziju, romantiku i lepotu u obicnom, svakodnevnom zivotu. U Milanu Narandzicu se govori o poeziji berberskog i djackog zivota. Milan Narandzic prica o svojim prevarama i ponizavanjima sa najnevinijim licem deteta koje se zabavlja i nas zabavlja svojim nestaslucima tako da sve to i ne izgleda tako strasno kao sto bi moglo biti kada bi pisac samo malo pomerio ugao posmatranja.
Nema misaonosti u ovom romanu. Umesto misli data je u romanu neka vrsta sentencija koje nastaju u svakodnevnom usmenom govoru kao plod prakticnog zivotnog iskustva. Novina ovog romana bila je i u tome sto su licnosti u njemu govorile svojim svakodnevnim jezikom, direktno iz zivota, sirovo, recnikom koji je bio domaci, intiman, famlijaran, koji se nije obazirao na gramaticka pravila i stilistiku. Ovakav recnik imao je udela u stvaranju humora.

Pripovedač u delu

Jedno od znacajnih otkrica naratologije jeste razlika izmedju narativnog texta i njegovog naratora. To otkrice je najizrazitije predstavio Volfgang Kajzer u tekstu Ko pripoveda roman (1957). Po Kajzeru je i pripovedac narativnog teksta, kao i sve drugo u tekstu tvorevina pisceva. Tome se, jos odredjenije, moze dodati: kao sto stvara junake, pisac stvara i pripovedaca da bi i pomocu njega organizovao tekst. A to znaci da je narator u tekstu isto sto i svaki drugi junak. Mnogi junaci u beletristickim tekstovima ponekad su u situaciji da pripovedaju. Od toga kako pripovedac vrsi funkciju, on moze da bude skriveni ili neskriveni junak narativnog teksta.
Autor prethodi tekstu, a narator je strukturni deo teksta.
U starijim raspravama o pripovedanju bila su izdvojena dva osnovna narativna oblika. To su pripovedanje u prvom licu – Ich form, i pripovedanje u trecem licu – Er-Form. U prvom slucaju pripovedac se sam pojavljuje u svojoj prici, kao pasivni posmatrac dogadjaja ili kao aktivni ucesnik u njima. U drugom slucaju pripovedac ne oglasava svoje prisustvo , o svojim junacima govori u trecem licu, kao da je on izvan sveta o kojem prica. Medjutim, Volfgang Kajzer, pored ta dva narativna oblika pominje i pripovedanje u drugom licu ili Du-Form.
Milan Narandzic o sebi prica u prvom licu. On je ujedno i pripovedac i ucesnik u dogadjajima o kojima prica:
,,Ja sam se rodio u varosici N. god. 182., i to u cicoj zimi, zato I jesam tako zdrav. Mati mi je bila rodom iz dolnje purgerske klase, dobra, no malo dzandrljiva zena; otac mi je bio posten krojacki, il’ bas cisto da reknem, snajderski majstor”
U naratoloskim promisljanjima ta distinkcija izmedju Er- forme I Ich-forme zanemaruje se u korist razlikovanja narativnih pozicija koje narrator u prici moze zauzeti. A takvih pozocija ima znatno vise nego sto sugerise tradicionlana binarna podela. Najcesce su sledece pozicije:
Depersonifikovani subjekt prica pricu, ali se sam ne ocituje kao licnost. Njegovog postojanja nismo ni svesni. Zove se jos i skriveni pripovedac i odgovara Butovom impliciranom pripovedacu. Interesantno je da kod ovakvog pripovedanja prica deluje kao da se sama odvija.
Anonimni pripovedac ne krije svoje prisustvo, ali ne otkriva svoj identitet. Mi u delu cujemo njegov glas ali ne znamo ko je on. Ovakav pripovedac moze zauzeti tri sledece narativne pozicije:
Objektivni pripovedac ne pripada svetu o kome prica. On deluje kao istoricar koji ne pripada vremenu o kojem govori ali o njemu sve zna, ili lici na izvestaca koji sa strane posmatra i izvestava. On moze zauzeti jos jednu od sledece dve narativne pozicije:
Sveznajuci pripovedac sve vidi i zna. On lako prelazi sa mesta na mesta, iz vremena u vreme, i pouzdano govori o spoljasnjem ponasanju svojih likova i njihovom unutrasnjem svetu.
Ograniceni pripovedac vidi dogadjaje iz nekog posebnog ugla, pa o njima moze imati ograniceno znanje. On moze zauzeti takvu poziciju da vidi dogadjaje ali ne razume njihov smisao.
Subjektivni ili unutrasnji pripovedac pripada svetu o kome prica. On moze biti objektivni posmatrac dogadjaja, njihov emotivno angazovani svedok, aktivni ucesnik u njima ili glavni junak. Ovakav pripovedac se cesto formira kao poseban lik, koji u prici izrazava opstvena osecanja i stavove. On moze da prica vlastitu pricu ili da samo izlaze svoje vidjenje nekih dogadjaja. Upravo ovakvog pripovedaca nalazimo u Milanu Narandzicu. On dozivljene dogadjaje iz svog zivota prica svojim prijateljima izlazuci ujedno svoje poglede na svet i zivot:. Milan Narandzic smatra da su ljubav i osecanja ljudske slabosti koje se mogu iskoristiti na pravi nacin, da covek treba da ima po nekoliko maski pa da stavi onu koja odgovara odredjenoj situaciji. Da bi dosao do lakog u ugodnog gospodskog zivota treba naci neku postariju bogatu damu, udovicu. On kritikuje svog druga Branka Orlica jer on msili srcem i zato gresi.
Pored navedenih postoji i jos jedna pozicija a to je pozicija nepouzdanog pripovedaca. Ovakav pripovedac iz raznih razloga ne nastoji dobiti nase puno poverenje, pa nam ostavlja da neke stvari sami povezemo i shvatimo smisao.

Tačka gledišta pripovedača

U svim narativnim pozicijama uslovno se mogu izdvojiti dve funkicije, koje Zerar Zenet oznacio sa dva pitanja: ko govori? i ko vidi?
Pitanje ko govori podrazumeva glas koji cujemo u delu, bez obzira na to da li ga mozemo identifikovati. I kada pripovedac ne obznanjuje svoje prisustvo mi ipak cujemo njegov glas bilo da je on smiren i uzbudjen.
Pripovedac moze slediti i intonaciju zive reci kao da je u pitanju usmeno pripovedanje.
Pripovedanje se moze zasnovati kao tudji govor (heteroglosija).
Pripovedanje se moze zasnovati kao unutrasnji monolog. On se odvija u necijoj svesti, ali se ne artikulise u cujnom govoru.
Tu je i slobodni indirektni govor gde se usvajaju gramaticke forme indirektnog govora. Oba postupka izrazavaju afektivne stavove.
Mihail Bhatin je oznacio i zanimljivu narativnu poziciju a to je polifonija ili viseglasje. To, zapravo, zanci da se u delu moze cuti vise glasova i da svaki od njih izrazava posebnu svest.
Pitanje ,,ko govori?“ podrazumeva tacku gledista (point of view). Dogadjaji koji cine unutrasnji svet knjizevnog dela izlozeni su uvek iz nekog ugla, sa neke tacke gledista.
Tacke gledista jesu sredstvo organizovanja narativnog teksta. Tackama gledista se odredjuje smer gledanja, nivo misljenja i nacin dozivljavanja sveta svih junaka pripovedaca. Ostalo se u tekstu nadogradjuje.
Svaki od junaka, pa tako i svaki junak pripovedac ima svoji tacku gledista. Sa te tacke gledista on motri na dogadjaje, junake, okolnosti. Tacka gledista je zato vazan, nezavisan elemenat organizovanja narativnog beletristickog teksta. Mogucnost organizovanja narativnog teksta sa raznih tacaka gledista su razlicite.
Pitanje ,,ko vidi?“ Zerar Zenet je doveo u vezu sa pojmom fokalizacija. On razlikuje tri vida fokalizacije:
Nulta fokalizacija- kad se ne moze odrediti perspektiva iz koje se vide likovi i dogadjaji.
Unutrasnja fokalizacija, kada se prica izlaze iz jedne unutrasnje tacke, obicno iz svesti nekih od likova. Ona moze biti fiksirana, promenjiva ili visestruka.
Spoljasnja fokalizacija, kad se prica izlaze iz jedne tacke koja je izvan licnosti o kojima se prica i kad se one vide spolja. Kod unutrasnje fokalizacije narativ je fokusiran kroz svest licnosti, a kod spoljasnje fokalizacije narativ je fokusiran na licnost, a ne kroz nju.
Pripovedac i lik Ignajtovicevog dela, Milan Narandzic, vidi stvari samo iz jednog ugla, jedne perspektive. Njegova tacka gledista je fiksirana jer glavni junak ne menja poziciju pripovedanja.

ZAKLJUČAK

Jakov Ignjatovic u delu Milan Narandzic zna za samo jednu perspektivu posmatranja i opisivanja licnosti; za njihovu spoljasnju karakterizaciju, cesto datu u superlativnom stilu, i za jednoliko redjanje njihovih zgoda i nezgoda u zivotu. Njemu nedostaje, ne samo brojnost perspektiva i nijansiranost misli nego i zivost stila i bogatstvo reci.
Njegov stil je ogoljen, sveden na kratka obavestenja o spoljasnjim dogadjajima. Dijalog dat u jednostavnoj i banalnoj kolokvijalnoj formi, bez piscevog reflektovanja u unutrasnja stanja licnosti iz kakvih i iz kojih poticu takvi dijalozi, a uopstavanja su cesto na nivou obicnih palanackih sentencija.

Literatura: