POCETNA STRANA

Milorad Pavić bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17-19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti.
Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama Palimpsesti 1967. godine, pa Istoriju srpske književnosti baroknog doba 1970. godine, zatim Vojislav Ilić i evropsko pesništvo 1971. godine. Drugu knjigu pesama Mesečev kamen objavljuje 1971. godine, a prvu zbirku priča Gvozdena zavesa 1973. godine. Slede knjige priča: Konji svetoga Marka (1976), Ruski hrt (1979), Nove beogradske priče (1981), Duše se kupaju poslednji put (1982).
Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom Hazarski rečnik koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu Predeo slikan čajem (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman Unutrašnja strana vetra, pa Poslednju ljubav u Carigradu (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se Šešir od riblje kože , Stakleni puž , Kutija za pisanje, i romani Zvezdani plašt i Unikat 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. godine.
Predmet ovog rada u nastavku biće jedno od njegovih može se slobodno reći najboljih dela Hazarski rečnik. Cilj rada jeste da prikaže i objasni Srbi u ovom romanu Milorada Pavića.

Srbi u Hazarskom rečniku

Hazarski rečnik je knjiga o narodu koji je nestao sa istorijske pozornice zajednosa svojom državom, nakon verskoga preobraćenja iz svoje izvorne vere u jednu od velikih veroispovesti: hebrejsku, islamsku ili hrišćansku ne zna se koju.
Pisac hoće da nas uvede u misteriju istorijskog pojavljivanja i nestajanja naroda koji i nisu igrali sasvim beznačajnu ulogu u istoriji, da nam predoči istinu o krhkosti i trošnosti etničko – religijskog ali i držanvno – administrativnog materijala, o sudaru vrednosti velikih kultura i religija i sudara interesa velikih carstava u kojima neki nadvladavaju i ostaju dok drugi – asimilovani li uništeni, svejedno – nestaju. Ukratko izražajni smisao ove neobičene knjige plete se oko ideje iščezavanja naroda posredstvom masovne, organizovane i sistematske religijske konvezrije i odgovarajuće akulturacije.
Neki smatraju da je pisac već u prethodnim napomenama napravio aluziju na navodno započeti i sve verovatniji nestanak srpskog naroda rastočenog u tri vere? To se na samome teksu teško može dokazati.
Ali je zato Milora Pavić manjak istoriografskih saznanja o Hazarima tu i tamo kompenzirao literatno legitimnim, a vanliterarno možda indikativnim, umetanjem poznatih istorijski iskustava.
Tako je svoju zagonetnu knjigu začinio pasažima koji po mnogima i nisu baš tako magloviti i nejasni, i za koje bi se moglo opravdano pomisliti da ih je pisac namerno – jer je pokazao da može i drukčije, ostavio prozirnima. Naime ustrojstvo hazarske države tj., administrativna podela cartva treba da podseća na političko – nacionalnu – versku stvarnost izdeljene Srbije odnosno srpskih zemalja.
Pavićeva hazarska država je izdeljena na nekoliko okruga pod različitim imenima. To je načinjeno tako da samo jedan od tih čisto hazarskih okruga nosi naziv hazarskog okruga, a ostali su ime i mesto u državi dobili na druge načine. Na severu, na primer izmišljen je ceo jedan narod koji se odrekao hazarskog imena, pa svoj hazarski jezik i svoj okrug drugačije naziva; to isto važi i za hazarsko odricanje i skrivanje svog porekla i jezika, svoje vere i običaja, i izbegavanje imean Hazar.
Preobraćeni Hazari svesno izvrću svoj jezik da što manje lični na izvorni i ne nazivaju se više Hazarima. Predstavnički sistem hazarske države zasniva se na zastupanju okruga a ne broja duša, tako da brojem predstavnika na dvoru favorizuje nehazarsko stanovništvo, čiji delegati onda odlučuju, između ostalog i o napredovanju u službi. Budući brojniji Hazari podnose najveći teret vojnih obaveza, pre svega ratnici, dok zapovedničke funkcije dele ravnopravno sa ostalima; njihova dužnost je da štite celinu džrave, dok ostali narodi prirodno vuku svak na svoju stranu ka svojim maticama. Jedino u vreme ratnih opasnosti, i samo do kraja rata vojničke vrline i slavna prošlost donose Hazarima veće slobode i nešto bolji status dok se ostali narodi vazda izdajnički okreću svojim maticama, da bi posle rata – u već uobičajenom zaboravljanju zasluga i odgovornosti – u hazarskoj vojsci zadržali činove stečene pod neprijateljskom vlašću. Dok drugi istražuju i hvale slavnu hazarsku istoriju, samim Hazarima nije dopušteno da o sopstvenoj prošlosti govore i sastavljaju knjige. Paradoksalno u državnoj administraciji profitabilnije je slabije poznavanje inače službenog hazarskog jezika.
U hazarskoj državi nehazarski narodi zaštićeni su zakonima svojih matičnih veroispovesti a ista dela odnosno nedlea strože su zakonski sankcionisana i sudski kažnjavana u jedinom okrugu koji nosi hazarsko ime nego u drugim okruzima. Najzad, u hazarskoj državi sistemastski se favorizuju druge konfesije, zaštićene od strane svojih jednoplemenika, na štetu hazarske veroispovesti – kako u institucionalnom pogledu tako i u pogledu veličine poseda i broja bogomolja. Takođe nema nikakve skrivalice u reči da u modernoj demokratiji, nakon ugnjetavanja malih naroda od strane velikih, sada mali narodi terorišu velike, pa se tako između ostalog Srbi boje Albanaca.
Središnji deo Hazarskog rečnika čine rečnici raspoređeni u tri knjige – ovo je istovremeno i romaneskno jezgro. Sastavljen je iz odrednica postavljenih u leksikonskom poretku. Odrednice se razlikuju po strukturi, prirodi i narativnim svojstvima. Ujednačenog su obima i po tome se mogu stvrstati u dve grupe: odrednice srednjeg obima i razvijenije odrednice. Tako na primer odrednica Branković Avram, ujedno i prvo mesto u knjizi Hazarski rečnik gde se govori odnosno gde se pominju Srbii sastoji se iz sledećih segmenata:
- uvodni pasus od petnaestak redova leksikonskog tipa,
- informacija o izvorima,
- kazivanje o Avramu Brankoviću iz pera Teoktista Nikoljskog – poverljiv izveštaj bečkom dvoru,
- povest o Petkutinu i Kalini,
- kazivanje Nikona Sevasta,
- beleška Averkija Skile, sluge Avramovog i veštaka za sablje, o poslednjim danima Avrama Branković,
- kazivanje Nikona Sevasta.

Romaneskno jezgro Hazarskog rečnika čini troknjižje: 
- Crvena knjiga (hrišćanski izvori o hazarskom pitanju),
- Zelena knjiga (islamski izvori o hazarskom pitanju) i
- Žuta knjiga (hebrejski izvori o hazarskom pitanju).

Drugi sloj ove romeneskne priče obuhvata 17. vek kada je naglo poraslo interesovanej za sve ono što je u vezi sa Hazarima. Glavni akteri priče su Masudi Jusuf, Samuel Koen i između ostalog jedan Srbin, Avram Branković.
Avram Branković je najamni diplomata u Jedrenima i na Porti u Carigradu, vojskovođa u austro-ugarskim ratovima, polihistor i erudita. Brankovićva životna preokupacija je sastavljanje rečnika o Hazarima: stvorio je ogromnu biblioteku i obezbedio pisare i prepisivače, među kojima je i Teoktist Nikoljski. Masudi Jusuf je čuveni svirač koji je postao brzo lovac na snove i istraživač hazarske istorije. On je tragao za Koenom i Avramom primivši se kada je pronašao Brankovića, za njegovog sobara da bi mu bio u blizini i dočepao se grčke priče o Hazarima. Teoktist Nikoljski je znao napamet Hazarski rečnik Avrama Brankovića. Jednom prilikom, slučajno i krišom je zavirio u torbu Masudijevu, našao rukopis rečnika na arapskom, pročitao ga i zapamtio. U međuvremenu je Sevast Nikon uništio Avramov rukopis i tragao da uništi i treći.
Hazarski rečnik će već sledeće 1692. godine biti uništen voljom inkvizicije. Ostala su samo dva primerka: otrovni primerak sa zlatnom bravom, koji je izmakao pažnji cenzure, i pomoćni primerak sa srebrnom bravom, koji je išao uz njega.

ZAKLJUČAK

Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom Hazarski rečnik koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka Hazarski rečnik je knjiga o narodu koji je nestao sa istorijske pozornice zajednosa svojom državom, nakon verskoga preobraćenja iz svoje izvorne vere u jednu od velikih veroispovesti: hebrejsku, islamsku ili hrišćansku ne zna se koju Neki smatraju da je pisac već u prethodnim napomenama napravio aluziju na navodno započeti i sve verovatniji nestanak srpskog naroda rastočenog u tri vere? Pavićeva hazarska država je izdeljena na nekoliko okruga pod različitim imenima. To je načinjeno tako da samo jedan od tih čisto hazarskih okruga nosi naziv hazarskog okruga, a ostali su ime i mesto u državi dobili na druge načine. Središnji deo Hazarskog rečnika čine rečnici raspoređeni u tri knjige – ovo je istovremeno i romaneskno jezgro. Sastavljen je iz odrednica postavljenih u leksikonskom poretku. Tako na primer odrednica Branković Avram, ujedno i prvo mesto u knjizi Hazarski rečnik gde se govori odnosno gde se pominju Srbii sastoji se iz sledećih segmenata: uvodni pasus od petnaestak redova leksikonskog tipa, informacija o izvorima, kazivanje o Avramu Brankoviću iz pera Teoktista Nikoljskog – poverljiv izveštaj bečkom dvoru i dr. Avram Branković je najamni diplomata u Jedrenima i na Porti u Carigradu, vojskovođa u austro-ugarskim ratovima, polihistor i erudita. Brankovićva životna preokupacija je sastavljanje rečnika o Hazarima: stvorio je ogromnu biblioteku i obezbedio pisare i prepisivače, među kojima je i Teoktist Nikoljski.

LITERATURA

preuzmi seminarski rad u wordu » » »