Džon Don (1572-1631)

METAFIZIČKA POEZIJA

Istorijski kontekst: Metafizički pesnici su živeli u izuzetno dramatičnom, prelomnom vremenu kojem su osnovno obeležje davali politička nestabilnost, verske raspre... To je trenutak kada empirijska nauka potiskuje srednjovekovni misticizam i sholastiku, kada Ptolomejeva astronomija ustupa mesto Kopernikovoj i čovek prestaje da bude središte univerzuma... Ovo je vreme u kome su se staro i novo prožimali i sukobljavali, vreme kad je jedan poredak stvari bio iz temelja poljuljan a drugi još nije bio prihvaćen. To vreme je zato dovelo do dubokih moralnih i intelektualnih kriza. One su našle odjeka u opštem osećanju nesigurnosti, skepticizma, uznemirenosti i pesimizma koje je proželo čitavu književnost tog vremena...

OSNOVNE ODLIKE:

1. Poezija pozne renesanse i početka baroka. Plod je prezrele renesanse u Engleskoj. (Don je po godinama mlađi Šekspirov savremenik, i tek poslednjim godinama života u zalazi u poznu renesansu; ali, pošto su mu glavna dela objavljena posmrtno, i pošto se pravac koji je on stvorio razvija tek u ovom periodu, istorije književnosti ga redovno stavljaju u ovaj period.)
2. Intelektualna živost – razumevanje i u filozofiju i u prirodne nauke koje su tada u nastajanju. Ipak, to nije filozofska poezija, već se znanja iz drugih nauka pretvaraju u metafore. (Prožimanje intelektualnog i pesničkog → kako se znanja pretvaraju u poeziju.)
3. Introspekcija, unutrašnje dramsko preispitivanje. ((Ovo je sličnost sa Petrarkom))
4. Govorni realizam – kolokvijalni govor, prosto brecanje povremeno
5. Cinizam – neuobičajen za to doba // cinično nalaženje sličnosti među nesličnim stvarima
6. Efekat iznenađenja – postiže se čak i danas (iako naše čitanje poezije više nije 'nevino')
7. Teme (Frajnd): ljubav i vera. (Religiozna pitanja izbijaju u prvi plan... Uostalom, gotovo svi pesnici «metafizičari» bili su sveštenici...)

NAZIV metafizička poezija – više od jednog veka kasnije te pesnike tako nazivaju. Spekulacija, promišljanje opšteg poretka stvari, kontemplacija života i smrti – to su prve asocijacije na reč «metafizička» koje bi pre uputile na Lukrecija, Dantea, Miltona i Poupa. Ovde je to ostalo kao neadekvatan naziv – tiče se intelektualnog aspekta te poezije. ((Sadržaj ove poezije je složen i učen, a pesnici koriste poređenja iz šireg kruga znanja...)). Međutim, ona je pre usmerena na mikro, nego na makrokosmos.
(Drajden i za njim doktor (Semjuel) Džonson su kritikovali Donovu poeziju sa racionalističkih pozicija i upotrebili za nju naziv «metafizička», koji se očuvao do danas. Ovaj naziv se obično stavlja pod navodnike, zato što nije reč o stvarno metafizičkoj tj. filozofskoj poeziji ili o poeziji koja se bavi teološki relevantnim problemima, nego o preteranoj upotrebi logike. (?))
Čak i kada se pri stvaranju pesničkih slika «metafizički» pesnik služi znanjima iz teologije ili kosmologije, on te spekulativne ideje koristi da bi izrazio i definisao svoja osećanja. Dušan Puvačić: Reč «metafizički», odnosi se na stil, a ne na sadržaj pesama. Ovi pesnici neprestano tragaju za onim što povezuje njihova osećanja i njihove duhovne ideje.

METAFIZIČKI PESNICI

Ostali «metafizički» pesnici su zapravo oni koji su prihvatili Donov pesnički manir... Većina tih pesnika ne zaslužuje mnogo pomena. Značajniji su: Džordž Herbert i Ričard Krašo.
«Metafizičke« pesnike su njihovi savremenici sa omalovažavanjem nazivali piscima «jakih stihova», osuđujući jedan pesnički manir, veoma popularan pred kraj vladavine kraljice Elizabete, u kojem je došla do izražaja težnja za pregnantnošću i sažetošću izraza, ostvarenog pomoću eliptične sintakse koja je, opet, dovela do izvesne hotimične rapavosti versifikacije i nejasnosti izražene misli. To su bili, po Drajdenovim rečima, «kamerni pesnici» koji su pred neposvećene čitaoce postavljali nesavladive prepreke i koji su stihove pisali za uski krug odabranih, privilegovanih svojim obrazovanjem. Ponekad se o ovoj poeziji govori kao o baroknoj.

VREDNOVANJE metafizičke poezije

T. S. Eliot govori o jedinstvu senzibiliteta – spojenosti misli, iskustva i jezika / sjedinjenosti misli i osećanja u Donovoj poeziji. Posle njega, prema Eliotu, dolazi do disocijacije, dezintegracije senzibiliteta – dolazi do razdvajanja, račvanja postdonovske engleske poezije na dva toka u kojima će preovladati samo misao ili samo osećanje. Dok je jezik postao rafiniraniji, osećanje se gubilo. (Milton i Drajden su uticali na disocijaciju.) Raspadanje jedinstva emotivnog i racionalnog, po njemu, uticalo je na slabljenje kvaliteta potonjeg poetskog stvaralaštva.
Intelektualni pesnik poezijom misli neposredno. Kod njega je sve stopljeno u metafori. Izraz je misao i misao je izraz. U tom spoju se realizuje paradoks, sjedinjuju se disparatna iskustva. (Ono što deluje fragmentarno i haotično može se pretvoriti u pesnički oblik. Moderni pesnici žele to da postignu...)

KONČETO (conceit – zamisao)

Čime se postiže spoj misli i jezika? Končetom.

Definicija končeta:

1. Končeto je poređenje u kojem se uspostavlja domišljata ili maštovita paralela između predmeta i situacija među kojima nema nikakve očigledne sličnosti. Pronalazi se sličnost među stvarima koje su naizgled nespojive.
2. Končeto je složena metafora – reč je o poređenjima ili metaforama koje zahtevaju veći trud da bi se veza uspostavila.
3. Končeto je proširena metafora čiji su elementi poređenja i opisivanja uzeti iz što je mogućno raznorodnijih oblasti ljudskog mišljenja ili delanja.
4. Končeto je proširena metafora koja spaja dve uveliko različite ideje u jednu...

Odlike končeta:

- počivaju na najudaljenijim asocijacijama ; traže sličnost između stvari koje nisu slične;
- končeta su plod znanja (prisutna je demonstracija sholastičke učenosti) koja dobijaju poetski oblik i kao takva zahtevaju odgonetanje, intelektualni angažman (Igra odgonetanja smisla – intelektualno zahtevnija poezija!)
- slike su zasnovane na logici, a ne na emociji. (Veze ((sličnosti)) između stvari koje se porede su češće logične nego čulne ili emocionalne // Metafizičari svoje slike radije grade od reči koje će svoje odjeke naći u intelektu, nego od izraza koji rezonuju u čulnim ili emocionalnim predelima čoveka );
- brzo kretanje od jednog pojma do drugog.
- stilske figure se natežu do granice logike, do granice izdržljivosti smisla. Za ova poređenja se može reći da su isforsirana;
- često zvuče neumesno i bizarno (na pr. buva kao mesto ljubavi dvoje ljubavnika) – zbog ogromne različitosti između stvari koje se porede... (Impertinentna atribucija → bezobrazna, drska...)
- Paradoksi su posledica spajanja suprotnosti ((Metafore deluju nelogično; nesklad, neobičnost.))
- Suprotnosti:
o Apstraktno – konkretno
o Uzvišeno – otrcano
o Sakralno (sveto) – profano (svetovno; prosto, obično; pagansko, svetogrdno, bogohulno)
o Blisko – udaljeno
o Konačno – beskonačno
o Misao – iskustvo

- Ekstreman primer Donovog končeta, prema Puhalu, možemo naći u pesmi Buva, u kojoj je buva posisala krv jednog i drugog ljubavnika, pa pesnik dokazuje svojoj dragoj da je u buvi već izvršeno «venčanje» njih dvoje. Buva je tako postala hram u kome su oni povezani, i zato bi bio greh ubiti je.
- Jedan od najpoznatijih Donovih končeta nalazi se u pesmi A Valediction Forbidding Mourning (iv: Oproštajno strašno žaljenje?) → dvoje ljubavnika se upoređuju sa dva kraka šestara koji, mada udaljeni, ostaju uvek vezani...
- Efekat končeta: bilo da se poređenja uzimaju iz nauke, filozofije, alhemije ili je reč o poređenjima uzetim iz svakodnevnog života (gde prisnost stvorene slike dolazi u nesklad sa dubinom i snagom misli koje se slikom prenose), končetom se stvara efekat izazivanja šoka, iznenađenja, svesti o nečem novom, izuzetnom, neobičnom. Končeto kod «metafizičara» želi da iznenadi, zgrane, ili najčešće ubedi čitaoca u snažnu misao koju pesnik hoće da nametne. Zato ovde metafora nije više samo ukras, kao u elizabetinskoj poeziji u kojoj metafore služe da doprinesu lepoti pesme, ali ne i njenom smislu.

WIT

- Dosetljivost; visprenost; domišljatost. Nešto što se retko misli (oštroumno i originalno), a opet je dobro izraženo. // Ono o čemu se dosta misli, a retko ko može da izrazi. (?)
- Odvažnost nazivanja stvari drugim imenom koje ima svoju težinu (na pr. nazvati ljubavnike svecima – podrazumeva očuđenje). Slike i poređenja su u metafizičkoj poeziji sredstva kojima se misli i osećanja ispituju i saopštavaju na nov, neočekivan način.
- Odvažnost imenovanja neizrecivog – odvažnost pesnika u odnosu na mistika – pesnik pokušava da iskaže ono što se pokazuje kao neizrecivo.
- Puvačić: Da bi postigao povezivanje stvari i ideja među kojima nema očigledne veze, pesnik se služi osobenom vrstom intelektualne visprenosti koja se u kontekstu «metafizičkog» pesništva zove «metafizički wit». Pesnikova domišljatost je uvek izraz one suštinske «metafizičke» potrebe da se osećanja analiziraju, a ne iskazuju. ((Wit je u tesnoj vezi sa introspekcijom.))
- Frajnd: Upotrebom končeta postiže se druga osobina «metafizičke» poezije, označena terminom wit. Osnovna crta «metafizičkog duha» je spoj suprotnosti koji izaziva upečatljiv utisak u čitaocu. Pesnik dovodi u vezu nesaglasne misli, slike i emocije, primoravajući ih da čine novu, skladnu celinu koja deluje kao otkriće. (Druga izrazita karakteristika ovog načina pisanja je spoj misli i osećanja.)

INTROSPEKCIJA

- Analiza, ispitivanja najtananijih nijansi unutrašnjeg iskustva.
- ((Sadržaj unutrašnjeg iskustva)): Širok raspon emocionalnog iskustva – Pesme izražavaju široku skalu osećanja: elementarne, fizičke strasti; iskrena osećanja prema realnom i zaista voljenom biću; suzdržane i lepo izrečene emocije kontrolisane razumom.. & Posvećenje samoispitivanju često ima cinično, ironično obeležje.
- ((Jedan oblik introspektivnog metoda – argumentativni karakter introspekcije)): Argumentativni karakter – praćenje evolucije misli. Na primer (?), Donova pesma Zanos: 1) opisuje tela (ruke su čvrsto slepljene; splet zrakova koji se šire iz očiju → spoj preko ruka i očiju; tela se čitav dan ne pomeraju), 2) potom spoljašnje posmatranje duša (duše vise između dvoje ljubavnika), 3) konačno, duše same govore (obe misle i govore isto: da ljubav nije samo seks, da ljubav spaja dve duše u jednu, da ljubav jača ono što je slabo, množi ono što je jedno, da pravi od dve duše jednu koja u sebi ne sadrži osećanje samoće / usamljenosti...). & Don se osećanjima bavi preko logičke argumentacije, analogija. Zato mu poezija često zvuči kao argumentacija.
- ((Analiza emocija često ima oblik logičke rasprave tj. formalno-logičkog dokazivanja)) (Puhalo: Gotovo sve Donove pesme predstavljaju «arguments» – formalno-logička dokazivanja, često stavljena u tročlani dijalektički niz: teza – antiteza – sinteza. Ovim oblikom pesnik ne želi toliko nešto da dokaže ili ilustruje koliko da pokaže svoju retoričku i logičku veštinu, svoju učenost, svoju visprenost (wit) u iznalaženju neobičnih primera i paradoksalnih obrta. & Dušan Puvačić: Metafizička poezija podrazumeva analizu emocija, te je stoga sasvim prirodno da ona često poprima oblik logičke rasprave u kojoj pesnik najpre ispituje svoje osećanje i njegove posledice i nastoji da ih razjasni pristupajući im iz neobičnog ugla...)
- ((Drugi oblik introspektivnog metoda – dramski karakter introspekcije)) Dramski oblik – kod većine pesnika čujemo glas koji sa nekim govori, prepire se, ubeđuje ili se ispoveda, a sagovornik su mu gospa, Bog, prijatelji ili protivnici. Nekad je sagovornik tu, nekad je zamišljen, a nekad pesnik u sebi samome nalazi priliku za dijalog. Situacije na kojima se pesme «metafizičara» zasnivaju imaju neposrednost i živost dramske situacije, a neretko sadrže u sebi i elemenat sukoba: između strasti i volje, osećanja i misli, više ličnosti ili ličnosti i ideje. ((Da li je dijalog duša kao «dijalog jednog» u pesmi Zanos primer dramskog oblika? Da li to znači da introspekcija često dobija dijaloški, dramski oblik? Da! Dijaloška dinamika je prisutna u monolozima! Ovo je, po nekima, odraz unutrašnjeg konflikta.))

JEZIK, STIL, VERSIFIKACIJA

- Novi šok nakon melodioznosti renesanse. Poezija koja ne uljuljkuje uho.
- Depatetizacija jezika:
• kolokvijalni jezik (Na pr, pesma Posvećenje počinje rečima: Zaboga, umuknite...)
• jezik naučne spekulacije, jezik prava, nauke, astronomije, geografije
• ponekad latinske reči – još jedan način depatetizacije jer latinski je jezik rasprave.
- Stil: gibak i živahan. Česte su inverzije, igre rečima, retke i neobične složenice... Čak i kad se «razmeće» učenim rečima, jezik ne gubi svoju idiomatsku (dijalekatsku, govornu) prirodnost i slobodu živog ljudskog govora.
- Nagli počeci, kao da upadamo u nečiji razgovor.
- Konstrukcija Donovih pesama, i ljubavnih i religioznih, jednostavna je. Upadljiv je početni stih ili dvostih, neobičan po misli koju sadrži i po neposrednom govornom tonu; praćen je sažetim razvijanjem uvodne ideje kroz niz iznenađujućih slika i metafora. Sve je zaokruženo najčešće neočekivanim zaključkom.
- Ritam: Podređeni značenju, ritmovi ove poezije su retko kad «laki»...
- Raznovrsnost metra: Don najčešće koristi jampski pentametar, ali koristi i kratki stih, i kombinuje kraće i duže stihove.
- Bogatstvo formi strofe: smatra sa da je oko 40 oblika strofe Don prvi upotrebio.

FILOZOFIJA LJUBAVI

Tematika ljubavnih pesama (pesnik kao ljubavnik udate žene...) pokazuje tendenciju koja je bitna za Donovu ljubavnu poeziju: on se suprotstavlja spenserovskom, odnosno petrarkističkom, idealnom i moralnom shvatanju ljubavi, i prikazuje ljubav kao čulnu strast koja ne mari za moralne norme. (Frajnd: Takođe se kao dve dominantne teme javljaju trijumf ljubavi tj. postignuta ljubavna sreća i rastanak zbog odlaska na put.)
U skladu sa takvim shvatanjem, i njegov jezik je manje-više govorni, često sirov i nepesnički. Don odbacuje mitologiju koja je do tada bila neophodan pratilac ljubavne lirike. (Donova poezija je «otrebljena» od mitoloških i pastoralnih slika i aluzija, te samim tim i galantnog tona tako čestog u poeziji Donovog vremena.) Ova naturalistička tendencija se najbolje vidi u nekim pesmama u kojima se vrlo otvoreno govori o fizičkoj ljubavi (čulne slike su konkretne i naturalne), sa golicavom, pornografskom duhovitošću.
Još jedna važna Donova tendencija: uživanje u argumentisanju i logičkim konstrukcijama, naročito kada se u njima dokazuje nešto paradoksalno, neočekivano, suprotno opšteprihvaćenim pojmovima. Tako on umesto odanosti i postojanosti u ljubavi slavi promenjivost i raznovrsnost; umesto ženske lepote, on opisuje «anagram» lepote, savršenu ružnoću.

- Kod Dantea je prisutno shvatanje ljubavi kao mističke egzaltacije, mogućnosti za ontološku promenu bića (ekstasis, uzdizanje). Kod trubadura je sve bilo mnogo naivnije. Vraćamo se sada istoj temi sa Džonom Donom ((u pesmi Zanos ili u još nekim?)) – mnogo sofisticiranije, sa intelektualnom distancom.
- Frajnd: Ljubavne teme su prisutne, kao i u prethodnoj poetskoj tradiciji, ali je način obrade teme bitno drugačiji. Ljubavna poezija zasniva se kod «metafizičara» na mnogo realnijoj, demistifikovanoj, a u izvesnim slučajevima i depoetizovanoj slici o ženi. Nasuprot petrarkističkom obožavanju gospe, uzvišene i daleke, «metafizička» (kao i «kavaljerska») poezija govori o ženi kao o željenom, ali prezrenom objektu.
- Neodvojivost duha i tela, nema opisa ženske lepote, spoljašnjeg pogleda na nju.
- Piše o strasti, ali ne o lepoti. Ako i ima opisa, vrlo su šturi.
- Čistota telesnog sjedinjenja, opsednutost njime. (Međutim, ponekad je spreman da to zaobiđe, da traga za drugim putevima do intenzivnog doživljaja.)
- Čulnost – duhovitost ((O čulnosti se govori kroz humor?))
- Važna je senzacija, doživljaj i protivrečnost doživljaja.
- Sa druge strane izražen je intelektualni aspekt jer pesnik analizira i istražuje senzaciju.
- Isprepletenost fizičke, telesne i duhovne ljubavi
- Puvačić: U Donovoj ljubavnoj poeziji se sustiču mnogostruki i često protivrečni stavovi o ljubavi. U njoj se susreće cinik koji se gnuša pomisli da ljubavi pretpostavi bilo kakvu vernost, ali i ushićeno zaljubljeni srećnik koji u uzvraćenoj ljubavi otkriva najpotpunije ljudsko ispunjenje. Između te dve krajnosti, Don iskazuje skalu raspoloženja neprevaziđenu u engleskoj poeziji: katkad govori kao razuzdani strasnik, katkad kao buntovnik protiv tiranije ljubavi... U jednoj pesmi dominira ton beskrajnog očaja, u drugoj nestrpljive čežnje, u trećoj zaštitničke nežnosti... Ton pesama se menja i u skladu sa izborom pesničkih slika... U Donovoj poeziji je prisutan opori realizam (često vezan za slike i poređenja vezanim za svakidašnje aktivnosti) i osećanje gotovo astralne prozračnosti (koje je izazvano referencama na sholastičke doktrine, alhemijska znanja, astrologiju...).

Odnos duhovne i telesne ljubavi:

Ovde se afirmiše većma aristotelovska ideja – da duša bez tela ne može ništa (čak je i kod Platona poziv lepote telesan). (Fizička strast je bitan element ljubavi – tek ostvarenjem telesnog i duhovnog sjedinjenja postiže se stanje ljubavne sreće...) Spoznaja da nas ljudskim bićima čini upravo spoj duše i tela. Da li je duša samo zatočenik tela ili ima važniju funkciju?
Pesme:
o Zanos (Extasy) – tela su potrebna za aktivno, plodno izražavanje. Spiritualna ekstaza podjednako je važna kao i fizički događaj. (Duhovna ljubav je nemoguća bez fizičke.) Ljudskost je samo u spoju. Afirmacija onoga što je i božansko i ljudsko – ljubav se u otkrivenju spoznaje. Telesnost čoveku daje snagu da izdrži intenzitet otkrovenja.... Plodnost je duboko telesna, ali su njen plod slike u očima... (Tajne ljubavi u dušama rastu, no ipak je telo njena knjiga.)
o Oproštajna reč: zabrana jadikovanja – ovde se naprotiv ističe superiornost duhovne ljubavi – filigranska tananost njihovog spoja – zlato do vazdušaste tananosti skovano... Ovakva ljubav je suprotstavljena ljubavi ljubavnika (čija je duša čulna) i koja ne može trpeti odsustvo, jer ono uklanja to od čega je sazdana. Čulna ljubav ne trpi odsustvo telesnosti! Za duhovnu ljubav je data slika šestara koji isključuje rastanak: neko stoji, a neko se kreće, a ipak su zajedno. & Ova pesma, zabranjujući jadikovanje, govori o tome da čovek trivijalizuje svoju ljubav ako previše pati i plače. Iščilimo bez buke tako, Bez poplave suza i burnih uzdaha; Obesvetili bismo svoje radosti Da mirjanima ((svetovnjak, svetovni sveštenik)) svoju ljubav kažemo. Ovo je poziv za prevazilaženje patetike, patetičnih manifestacija rastanka. Reč je i o razgovoru sa prethodnom tradicijom – plačom se obezvređuje ljubav.
o Buva – za ovu pesmu se kaže da je erotska do vulgarnosti. (Reč je o afirmaciji i argumentaciji telesne ljubavi.) Međutim, to nije glavna stvar koja Dona zanima. Zapravo, cilj je da se predstave razne mogućnosti – od duhovne ljubavi do ove potpuno druge krajnosti. Dona ne zanima buva, već istražuje ljudski odnos – preko buve. (Buva je poznati ((erotski)) motiv iz skaredne ljubavne poezije u renesansi, javlja se i kod Ovidija. Njoj pesnici zavide jer ima slobodan pristup telu voljene.) Kolokvijalni početak – kao da smo upali u nečiji razgovor: Gle ovu buvu...; kroz celu pesmu se razvija jedan končeto (ovo je neobično); jaka dramska napetost – ljubavnik govori, a ona sluša (scenični doživljaj); argumentacija u korist telesne ljubavi – ljubavnik ubeđuje dragu da se ne uzdržava od telesne ljubavi – kaže dragoj da je izgubila onoliko časti koliko joj je smrt buve oduzela od života (?). Buva kao simbol ((seksualnog i duhovnog)) sjedinjenja: Ova buva je ti i ja, i ona je naš bračni krevet i bračni hram; (buva = bračna postelja) zato je greh ubiti je tj. to predstavlja tri greha istovremeno: ubistvo, samoubistvo i svetogrđe... (buva = tri života: njen, njegov i buvin). ((Primer svakodnevnog govora: Nakrkana se nadima od jedne krvi što od dve posta....))
o Posvećenje (Kanonizacija) – hoće da govori o profanoj ljubavi, a istovremeno se zahvaljujući toj ljubavi oseća izabranim, izuzetnim (posvećeni smo radi Ljubavi). Pesnik govori o telesnoj ljubavi, a tretira je kao svetu već u samom naslovu. Predmet je blizu mističkog iskustva, a tretira se kao sholastička rasprava. Posmatra svet iz najrazličitijih perspektiva (trgovina, zemljoradnja, bolesti i rat...) Hiperbole: Koje trgovačke lađe uzdasi moji potopiše? Ko kaže da moje suze preplaviše njegovo zemljište? Efekat leptira: sve je sa svačim u vezi...; & Njihova ljubav nema nikakve veze sa spoljašnjim svetom. Dvoje se odriču sveta jedno zbog drugog: Vi, koje časna ljubav učini pustinjačkim staništem jedno drugog... Koji ste dušu celog sveta sabili, i sterali u stakla svojih očiju... Ljubav je u sferi onoga što se ne može sa strane komentarisati, ne može se na nju sa strane uticati. Ljubav je shvaćena kao misterija; ona je izuzeta od svega – bogatstva, časti, položaja... – i na taj način zaštićena. Poezijom se može opisati, posvetiti i zaštititi taj prostor za ljubav: I ako se ni u kakvoj hronici ne potvrdimo, U sonetima ćemo svoje odaje sagraditi;. & Ljubav je davanje i trošenje onog drugog → nestajanje poput Feniksa. Što se čovek više daje u ljubavi, ide do kraja... Dvoje su Feniks koji nestaje, ali se i rađa: Mi umiremo i ustajemo isti. ((On nikoga ne vređa i ne povređuje svojom ljubavlju: Kad su vrućine što ispunjavaju moje žile dodale ijednog čoveka spisku kužnih?; motiv sjedinjenja u ljubavi i ljubavi kao enigme: Feniksova zagonetka ima više smisla zbog nas; nas dvoje, budući jedno, smo on. Tako se nečem neutralnom oba pola saobražavaju.))

Dijalog sa prethodnom tradicijom:

o Pesma – Donova najpoznatija pesma. Ima kolokvijalan i dramski ton: pesnik se nekome obraća, govori u 2. licu. Pesma je komponovana na principu paralelizama – misaoni paralelizmi → niz imperativa – nemogući zadaci: Idi i uhvati zvezdu padalicu, / Zanesi na korenu mandragore, / Kaži mi gde su sve minule godine, / Ili ko rastavi Đavolje stopalo / Uči me da slušam pevanje sirena, / Il da se klonim uboda zavisti...; Ipak: Nigde ne živi žena verna, a lepa. → Ironija, autoironija i cinizam prema celom svetu. Ljubav se vidi kao sfera slobode. (?)
o Avet – hladni bes ponižene žudnje (kratki vokali). Pesnik zamišlja da nevernu dragu pohodi kao duh dok spava sa drugim. Mrtav je jer je odbijen... ((Preti ili kune? Da će je novi ljubavnik odbiti, okrenuvši se u krevetu na drugu stranu; da će ležati napuštena...))
o Kletva – ((Prisutan je motiv tajne: pesnik proklinje onog ko želi da zna ko je njegova dragana. Cinični realizam: kletva se sastoji u tome da se u novčanik te osobe zaljubi neko «dosadno srce». Jezik pravne nauke: «sve što ću u aneksu ugovora dodati»)) ((iv: Apsolutno mi je nejasna ova pesma! Motiv tajne i zabranjene ljubavi, mislim ja. Klasična švaleracija.))
o Cvat – osvrt na prethodnu tradiciju; implicitni dijalog sa petrarkizmom. (Cvet je draga – up. Ronsara...) Petrarkistička ljubav je jednostrana, a Don neće tuđu ženu koja ga odbija. Završava u lepršavom, neobaveznom tonu, parodijskom šalom. (Obećava svom srcu da će ga dati drugoj...)
o U pesmi Predavanje o senci, prema Puhalu, data je misao o ljubavi koja je uvek rastuća (kao što senka raste u toku sunčanog dana); i čim se oseti da je umanjena, ona je u stvari završena.

Puhalo daje podelu Donove poezije na ljubavnu, prigodnu i pobožnu.
1. Najveći deo svoje ljubavne lirike Don je napisao pre 1601. (dakle, pre ženidbe). Ove pesme nisu bile namenjene objavljivanju već ih je – kao i Šekspir svoje sonete – samo u rukopisu širio u uskom krugu prijatelja. Pisao je, dakle, za probranu, visoko obrazovanu publiku, za znalce (understanders).
2. Pobožnu poeziju je Don počeo da piše 1607., a većinu tih pesama je napisao posle 1615. – tj. nakon što je primio svešteničko zvanje. (Ljubavnoj poeziji se otada nije vraćao i osuđivao je svoje ranije pesme.) Od pobožnih pesama najznačajniji su soneti... Don ih je napisao 28. Ovi soneti su bliži klasičnoj italijanskoj nego engleskoj formi; rime su raspoređene po shemi abba abba cdc dee. Svi oni predstavljaju ispovest duše mučene osećanjem grešnosti i željne smirenja u izvesnosti religije. Ali smirenja nema... & Smrt je, pored ljubavi, druga velika tema Donove poezije. Ona je prisutna i u ljubavnim, i u dužim meditativnim, a naročito u religioznim Donovim pesmama. Kao sveprisutna opasnost, kao kraj svih čovekovih delanja, kao simbol raspadanja, Smrt se kod Dona javlja i kao opšti pojam i u vidu poetskih slika i simbola grobova, umiranja ili duhova, posebno duhova mrtvih ljubavnika.
3. Prigodne pesme je Don upućivao raznim uglednim osobama. (Najčešće zato da bi od njih dobio neku materijalnu pomoć ili podršku.) Među njima su epigrami, epitalamiji (svadbene pesme), žalobno-pohvalne pesme povodom smrti ugledne ličnosti... Od ovih pesama su za Donovog života štampana dva speva: Prva godišnjica i Druga godišnjica (anniversary). Sve ostalo je objavljeno tek posle Donove smrti. & Ovaj vid poezije, čije uzore, takođe, treba tražiti u antici, omogućavao je unošenje raznorodnih osećanja i razmišljanja u pesme: od apstraktnih meditacija do prijateljstva...

Dva Donova duža speva, napisana u jampsko-pentametarskom distihu, nazvana Godišnjicama po povodu su prigodna, a po sadržini označavaju Donov prelaz sa ljubavne na pobožnu poeziju. Napisani su povodom prve i druge godišnjice smrti Elizabete Druri, ćerke jednog Donovog patrona, devojčice od petnaest godina (koju Don, prema jednoj pomalo pakosnoj izjavi njegovog prijatelja Bena Džonsona, nije nikad ni video). Od ove dve konvencionalne posmrtne pohvale Don je pokušao da napravi ozbiljan religiozno-filozofski spev. Prva godišnjica nosi podnaslov Seciranje sveta i tu Don nalazi da je u svetu sve trulo, iskvareno i bolesno otkad je iz njega otišla Elizabeta Druri, koja je bila duša sveta. Dalje teče propoved najcrnjeg pesimizma... I u drugoj Godišnjici svet je proglašen neizlečivim bolesnikom... Don hvali preziranje sveta, a pozdravlja smrt kao put u bolje i srećnije stanje...

DONOVA PROZA

Don je napisao i dve poduže teološko-polemičke rasprave protiv jezuita i katolika uopšte. To je bio njegov prilog antikatoličkoj kampanji posle Barutne zavere . (Pisao je verovatno pod prinudom – bivši katolik morao se pokazati većim antikatolikom od svih, da bi otklonio sumnje.)
Napisao je i prozno delo puno aforizama Pobožnosti u teškim prilikama – ovde se nalazi meditacija (br.17) koja je postala slavna preko Hemingvejevog romana Za kim zvono zvoni: Nijedan čovek nije ostrvo....

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi