Alber Kаmi, frаncuski književnik i filozof, svojom literаturom, obojenom egzistencijаlističkim idejаmа, odnosno filozofijom аpsurdа – obeležio je ne sаmo frаncusku već i evropsku literаturu dvаdesetog vekа.
Rođen je 7. novembrа 1913 god. u Alžiru. Tаmo se školovаo i zаvršio filozofski fаkultet, zаtim bio činovnik, meteorolog, prodаvаc аutomobilskih delovа, novinаr, glumаc.
U Pаriz je otišаo 1940 god. а već 1942 god. bio аktivаn u Pokretu otporа kаo borаc zа oslobođenje od fаšističke okupаcije. Te 1942 god. objаvio je romаn « Strаnаc », а nаkon togа i « Mit o Sizifu ». Zаtim su došlа i drugа delа: romаn « Kugа », esej «Pobunjeni čovek», drаme « Kаligulа » i « Opsаdno stаnje », novelа « Pаd ».
Nobelovu nаgrаdu zа književnost dobio je 1957 god. Kаmi je sebe kаo misliocа i književnikа izgrаđivаo nа delimа Andre Židа, Blez Pаskаlа, Kjerkegorа, Kаfke, Ničeа, Dostojevskog, Sаrtrа.
Poginuo je u sаobrаćаjnoj nesreći 4. jаnuаrа 1960 god. U svojim delimа, bilo dа su romаni, drаme ili eseji – Alber Kаmi se bаvi čovjekovom i ljudskom egzistencijom; trаgа zа smislom čovjekovog trаjаnjа i uprkos rаdostimа koje život pružа on u njemu otkrivа аpsurd mnogo što štа gа čini besmislenim, zbog čegа i čovjekovo trаjno nezаdovoljstvo u ovom svetu i stаlni sukob pojedinаcа i svetа i osećаj čovekа dа je strаnаc u ovom svetu. Nа toj relаciji Kаmi i rаzvijа svoju filozofiju аpsurdа.

Objašnjenje apsurda

Početak Kamijevog literarnog i filozofskog stvaralaštva potpuno je u znaku kategorije apsurda. I dok su tzv.klasičnom senzibilitetu bila bliža metafizička pitanja, moderni senzibilitet prevashodno je okrenut etičkim problemima. Kami predstavlja zanimljiv slučaj modernog osećanja sveta. Osećanje apsurda ukazuje se kao jedna od komponenti tog senzibiliteta. Ali apsurd Kami ne vezuje a priori ni za čoveka, ni za svet, koji čovek spoznaje, ne izjednačava ga ni sa jednim, ni sa drugim. Apsurd se rađa u njihovom međusobnom kontaktu.
Prva važna karakteristika Kamijeve misli je lucidnost-težnja da se svet sagleda onakvim kakvim jeste, bez religioznih predrasuda. I kako se svet ukazuje jednom lucidnom oku? Svet nije racionalan, a apsurd je osećaj koji se rađa u našem susretu s njim. To naravno ne govori u prilog čovekove racionalnosti. Sa Kamijeve tačke gledišta svet nije konfrontiran čovekovoj racionalnosti, već čovekovoj nostalgiji, zahtevu, žalu za racionalnim. To znači da je apsurd kontrast između čovekove želje za racionalnim i sveta koji toj želji ne odgovara. Na kraju treba objasniti šta Kami podrazumeva pod terminom racionalnost...U Mitu o Sizifu Kami govori o čovekovom zahtevu, koji je označen i kao želja i kao nostalgija. Šta je taj zahtev jasnije postaje u Kamijevom eseju o Kafki. Zahtev, odn.nostalgija sadrži u sebi principe kako logičke, tako i etičke prirode, mada je etika dominantnija kategorija u njegovom stvralaštvu. One osobine koje Kafka uskraćuje svom Bogu upravo su crte za kojima čezne čovek-moralna veličina, dobrota i koherencija. Sve pomenute, nazovimo nedostatke, Kami obuhvata terminom'jedinstvo. Zašto? Čovekov zahtev za bliskoću, a učiniti svet bliskim znači razumeti ga, upravo je zahtev za objedinjavanjem. Razumeti, isto je što i objediniti. Čovekova težnja, zahtev ili nostalgija za racionalnim u stvari je težnja za jedinstvom , logičkim i etičkim jedinstvom sveta. Ponavljamo, u Kamijevom delu ova čovekova želja ima pretežno etičku boju. Osnovna disproporcija na kojoj se zasniva kategorija apsurda je etička disproporcija. Apsurd ima dakle dva pola'subjektivni-težnja čoveka i objektivni- slika sveta. Ali nužna su još neka uopštavanja. Najpotpunija definicija subjektivnog pola, dakle čovekove težnje upravo je nostalgija za apsolutnim. Put je dakle-racionalno, jedinstveno, apsolutno. I definicija apsurda postaje konkretrnija. Apsurd je nesklad čovekove nostalgije za apsolutnim i sveta koji tom zahtevu ne odgovara. Apsurd je u saznavanju te disproporcije, samim tim apsurd je vrsta svesti. Stanje apsurda je stanje svesti, u gnoseološkom, ne psihološkom smislu. Dok je lucidnost osobina, svest je stanje u kome saznajemo nesklad. Lucidnost je preduslov dolaska u to stanje. A svest o neskladu je svest o uzaludnosti, uzaluno težimo da ostvarimo predmet sopstvene nostalgije. Otuda potiče još jedna karakteristika apsurda-tragičnost. Apsurdno stanje je tragično stanje. I prirodno-posledne pitanje je kako živeti ako je svet tragičan i uzaludan. Nostalgija hoće da bude ostvarena, lucidnost pokazuje da to nije moguće. Kami odbacuje filkozofsko samoubostvo, pronašavši revolt, kao jedino rešenje. Samobistvo nije suočavanje, već odbacivanje istine. U svakom slučaju odbacivanje jednog od dva pola apsurda. To znači da ono prihvata mirenje sa svetom, jer teži da izbegne apsurd. Mit o Sizifu, naprotiv nalaže da čovek treba da umre bez pomirenja. Revolt znači nepomirljivost pred pokušajima da se jedan od ova dva pola zamagli i ukine. Dakle, revolt nije samo jedna od nužnih konsekvenci apsurda, već i instrument za njegovo održavanje.

Stranac

Kamijevo literarno i filozofsko delo je u svojim počecima bilo snažno obeleženo kategorijom apsurda, samim tim i udaljeno od preokupacije moralnim vrhuncima. Lik Mersoa je ilustrativan u pomenutom smislu. On, ne samo da ne teži nekoj izuzetnoj moralnosti, već ozbiljno narušava etičke propise. Način na koji prima vest o smrti svoje majke, ravnodušnost prema ubistvu koje je počinio, pokazuju ga kao nekoga kome su moralne norme strane.
Ipak u sukobu sa sveštenikom, Merso nam stavlja do znanja, da etičke propise krši-ne zato što mu je naročito stalo da bude nemoralan, već zbog roga što smatra da je podjednako svejedno činiti dobro ili činiti zlo. Sa tačke gledišta smrti, koja čeka sve ljude to je potpuno irelevantno-podjednako vrede i jedni i drugi. Istu vrednost imaju i žena starca Salamana i starčev pas. Filozofija apsurda samo potvrđuje rezonovanje Kamijevog junaka. Osnovna teza ove filozofije glasi-ništa nema smisla, samim tim ne postoje merila za prosuđivanje dobra i zla. Ta linija se nastavlja i u delu Pobunjeni čovek, gde se definitivno ocrtavaju svi moralni vidovi ovog problema. Nedvosmisleno je izraženo da je svejedno da li ćemo činiti zločine ili ne. Merso nam se ukazuje kao suštinsko ovaploćenje ove filozofije, non plus ultra apsurdizma. Međutim u ovom peridu Kamijevog stvaranja postoje i likovi čije ponašanje na prvi pogled odudara od Mersoovog. Kaligula, glavni junak istoimene drame, inspiriše se smrću da bi došao do apsurda. Ali dok Merso reguje na to otkriće-uviđanje apsurda, tako što postaje apsolutno indiferentan prema moralnim normama, Kaligula sistematski gazi moralne norme. Ima više razloga kojima Kligula objašnjava svoj stav. Pre svega, jasno je da Kaligulino ponašanje potiče iz jednog velikog bola. U pitanju je smrt Druzile, koja mu je bila i sestra i žena u isti mah, a njenom smrću otkriva da je svet nepodnošljiv. Precizno, da sam taj svet ne odgovara visoko postavljenim moralnim zakonima. Bol, izazvan svešću o disproporciji glavi je uzročnik imperatorovih zločina. Iza filozofskih pozicija na kojima stoji Kaligula nalazi se patnja zbog nmemogućnosti da se realizuje jedan visoko postavljeni moralni ideal. Osnovno pitanje je-da li lik Kaligule predstavlja izuzetak u okviru duhovnih strujanja koja su našla svoj teorijski prikaz u Sizifovom mitu?
Međutim postoji ipak jedno dublje srodstvo koje povezuje činovnika i imperatora. To je ono nedorečeno kod Mersoa. U kratkom, žučnom razgovoru sa sveštenikom, shvatamo da ima u Mersoovim postupcima nečeg što nije nimalo u skladu sa objašnjenjima koja on daje.- Ako je s tačke gledišta filozofija apsurda svejedno hoće li činiti dobro ili zlo , onda nije jasno zašto Merso čini samo zlo? Tu treba uključiti još jedan momenat iz Sizifovog mita. Medju posledicama filozofije apsurda Kami u prvi plan stavlja kvantitet, a ne kvalitet događaja, odnosno doživljavanja. Njega interesuje pre svega gomilanje što većeg broja dogadjaja. Stoga obrazac apsudrnog ponašanja predstavlja lik Don Žuana, a ne lik sveca. Ovaj prvi sabira svoja osvajačka iskustva rukovodeći se prvenstveno njihovim brojem.
Drugi pak sabira doživljaje spram njihovog kvaliteta.
Umesto kvantitativne, u Mersoovom ponašanju ipak zapažamo sklonost ka aktivnosti koaja je kvalitativno određena. Utom smislu on je antipod Don Žuanu iz Sizifovog mita. To naravno ne znači da je junak apsurda svetac, ali ako pažljivije razmotrimo njegovu polemiku sa sveštenikom uočićemo i neke svetačke preokupacije. Na prvom mestu izrazito visok emocionalni ton ove polemike svedoči da se Merso prema prema apsurdnom neskladu između čoveka i sveta ne odnosi sa hladnom treznenošću analitičara-filozofa, već kao neko koga to uzbiuđuje i boli. Njegova reakcija na činjenicu da su ljudi smrtni pre svega je emocionalna reakcija. U izlivu gneva na sveštenika koji je došao da ga ispovedi Merso demantuje svoju filozofsku indiferentnost. Tu shvatamo da tradicionalno tumačenje ponašanja Kamijevog junaka zahteva ozbiljnu reviziju. Ispostavlja se da Merso čini zlo, jer suviše intenzivno oseća nemoć dobra. Njegov imoralizam je protest protiv neostvarivosti moralnih vrednosti. U izvesnom smislu Merso je ipak, svetac. Indiferentnost takodje ostaje njeogova dominantna karakteristika, ali kao što vrlo često deluje kao neko kome je štošta svejedno, isto tako deluje i kao neko kome je do izvesnih stvari jako stalo. Ima više primera za to. Potreba da zaplače u toku sudjenja, kada shvati koliko ga ljudi mrze, zatim je zaželeo da grli čoveka koji je svedočio u njegovu korist. Ako je iz teorijskih razloga ravnodušan prema Mariji, on bi to morao da bude i prema dobročinstvu ljudi, kao i rečima sveštenika. Zbog smene stanja izuzetne ravnodučnosti, stanjima neuobičajene osetljivosti, Mersoovu ravnodušnost moramo tumačiti psihološkim, ne filozofskim razlozima. Ravnodušnost je samo oscilacija u sklopu njegovog ponašanja.
Zaključak je da filozofija apsurda, čim se pretvori u krv i meso umetnički uobličenih likova, ipak predstavlja težnju etičkim vrhuncima.

Kuga

U prvim radovima Kamija ova težnja nije očigledna, kao u kasnijim. Već u Kugi, likovi koji najbliže izražavaju piščevu misao karakterišu se izuzetno visokim moralnim stremljenjima. Svetiteljski ideal, ranije indirektan i neki teoretičari kažu prikazan u izopačenom vidu(Merso), sada se ispoljava neposredno i direktno, kao norma ljudskog ponašanja. Tarua interesuje kako se postaje svetac. Doktor Rije odgovara da će celog života učiti kako se postaje čovek. Etičko delanje je jasno, u prvom planu. Sasvim drugačije u odnosu na prethodna dela. Čovek apsurda je hteo potpunu realizaciju etičkog ideala, i u znak protesta protiv nemogućnosti da se to ostvari, postao je poročan. Sve ili niša, bila je njegova deviza, koju opet u Kugi proklamuje otac Panlu, koji to čini iz, doduše, religioznih pozicija, ali je moralna isključivost ista.Ta isključivost se u ovom romanu diskredituje, otac Panlu nije glavni lik romana i njegovi pogledi su izloženi kritici. Zaključak je da kada su etički zahtevi filozofa apsurda postali manje isključivi, otvorila se mogućnost njegovog direketnijeg angažovanja na strani morala. Drama Pravednici, po mnogim mišljenjima predstavlja sledeću evolutivnu fazu etičkih problema kod Kamija. Njeni junaci se bore za odbranu izvesnog morala pribegavajući sredstvima koja nisu apsolutno prihvatljiva sa moralnog stanovišta. U izvesnim granicama dozvoljen je i akt ubistva. Ljudima pomažu pomalo grubljim sreddstvima revolucionarne akcije. Nasuprot tome etika junaka Kuge, izabrana je bez ubedljivih obrazloženja. Doktor Rije se ustručava da na mladića Rambera, razdvojenog od voljene žene utiče neoborivim argumentima u prilog ostanka u gradu(sreća pojedinca ili apstrakcija kuge). Ni sam nije siguran u ime čega treba prihvatiti neki određeni moral(upravo u poslednjoj glavi romana saznajemo da je on hroničar događaja). On sam zna da svako angažovanje na moralnom planu dovodi do relativnih rezultata, to ga boli, jer teži rezultatu koji je apsolutan. U tome takođe može biti i motivacija sasatavljanja ovog izveštaja, jer Rije želi da ostavi spomen o nepopravivom nasilju koje je učinjeno ljudima. On stoji na terasi, na koju je nekada dolazio sa Taruom kako bi zaboravio, bar na trenutak na kugu i shvata da su mnoge žrtve već zaboravljene...ljudi su uvek isti-to je zaključak koji odzvanja.U Pravednicima se o moralnim idealima govori sa velikom izvesnošću.Kako isključivost moralnih zahteva opada, tako sigurmost u ostvarivanju moralnih ideala raste. Zaključci u Kugi upravo u toj sceni idu više na stranu onoga što se u čoveku kapitalizuje i ostaje nakon velikih katastrofa. To je način na koji Rije razmišlja i to je potpuno u skladu sa njegovom opaskom-čitavog života nastojaću da naučim kako se postaje čovek. Na stranu te misli, ono što ostaje na kraju romana kao ideja hroničara jeste da čovek može puno naučiti i u vremenu zla i da u čoveku ima više stvari koje zaslužuju divljenje od onih koje zaslužuju prezir. Svestan da ne može da napiše hroniku konačne pobede, Rije barem hoće da ostavi trag o ljudima koji se bore protiv terora, elementarnog zla. To nas vraća na njegov razgovor sa novinarom Ramberom, koji vodi anketu o onome što se događa. Rije ga pita da li sme da napiše istinu u celosti, istinu bez ograde...Na kraju će je napisati sam.

Pad

Ovaj roman je žiža u kojoj se stiču, produbljuju i dalje razvijaju voluntaristički vidovi Kamijeve etike. Sam početak priče o Žanu Batistu Klamansu podseća na pređjašnje etičke preokupacije. Junak smatra da vrlinom prevazilazi sve svoje bližnje, čime se ponovo uvodi tema moralne superiornosti. S tom razlikom što ona dobija jedan lični, ispovedni ton-borba za dostizanje moralnih vrhunaca je borba za lični prestiž. Da bi svoju moralnu superiornost, a time i ličnost izložio analizi, poreban je udarac koji bi bivšeg advokata probudio iz dogmatskog sna. Činjenica da nije pritekao u pomoć devojci koja se ubija skačući s mosta, suočava ga sa naličjem mita o njegovoj moralnosti...Taj pad ga goni na retrospektivnu analizu celokuonog njegovog ponašanja. Zaključci do kojih dolazi porazni su. Čak ni zanimanje advokata nije izabrao da bi branio vrlinu. Glavni razlog zalaganja za nemočne i slabe bio je upravo zbog toga što oni ničim nisu ugrožavali njegove interese. Glavna svrha njegovog etičkim oreolom ovenčanog poziva, jeste u vladavini nad drugim ljudima. Vrlina bivšeg advokata je instrument volje za moć. Saznanje je za njega utoliko bolnije ukoliko jasno uviđa visinu i nedostižnost etičkog ideala, ideala etičke superiornosti. U početku on nastoji da povrati izgubljenu ravnotežu. Najpre se trudi da sebe izjednači sa drugim ljudima, dokazujući da su na polju greha sva ljudka bića podjednako slaba. Potom isdpovedajući sopstvene slabosti, on podstiče i druge ljude na ispovedanje. Na taj način dobija dvostruku moralnu prednost-prednost u iskrenosti, i pravo da sudi svojim bližnjima. Apstrakrna etička teza u Pobunjenom čoveku da ljudi ne mogu ipsolutno izbeći da čine zlo, pokazuje se kao sredstvo lične afirmacije, i diskreditovanje svakog apsolutnog moralnog zahteva kao teorijski oblik čežnje za etičkom nadmoćnošću. I Klamans hoće sve ili ništa, on nije zadovoljan umerenim etičkim zahtevima, on nije u stanju da se pomiri sa sopstvenom moralnom slabošću, a naknada koju dobija izmamljujući priznanja o moralnoj nemoći raznim ljudima po krčmama Amsterdama očigledno nije dovoljna. To simbolički pokazuje i ambijent holandske varoši koja po rečima samog Klamansa podseća na pakao. Stanje duha junaka Pada jeste stanje pakla u kome se našao nakon pada iz rajskih iluzija o sopstvenoj vrlini. Amsterdam je samo simbol tog stanja, alegorijski dokaz da on živi nezadovoljan sobom, u čežnji za izgfubljenim rajem. Progonjen uspomenama na utopljenicu, poželeće da ona ponovo pokuša da izvrši isto kako bi joj pomogao, odnosno spasao i nju i sebe. Nije nimalo slučakno što je grad koji je izabrao navodi, voda je simbol njegovog sećanja, tačnije nezaborava. Amsterdam je u sveukupnosti tih značenja rezultat Klamansove potrebe za trajnim spomenom na nešto što je bolno. Nezadovoljan svojom tehnikom za sticanje moralne suprematije (na to ukazuje i jezik njegove ispovesti, ona je sarkastična, gorka, ponekad puna pakosti), on odbija privid vrline, umesto vrline same što bi u prvi mah njegov moralni pad učinilo još dubljim. Ali intenzitet sećanja na devojku pokazuje da junak nije tako moralan kao što hoće da se prikaže. Šta više to je krajnji dokaz velike moralne osetljivosti. Činjenica da može svest o svojim slabostima zadržati za sebe, a spolja i dalje igrati ulogu šampiona vrline ukazuje na etički ideal koji je postavljen suviše visoko. Smisao ispovedne tehnike, u finalu, nije u sticanju moralne superiornosti, već u razgolićivanju sopstvenih slabosti. Njegov metod sračunat je na cinično i po njega samog bolno potenciranje sopstvenog moralnog pada. Kao i Merso i Kaligula tako i Klmans ustaje protiv onoga što najviše ceni, ali dok je njihova pobuna data u uvijenoj apstraktnoj formi, već kao jasno izražen ispovedni vid svojevsnog, neadekvatnog protesta protiv sopstvene moralne nemoći. Tako Pad oživljava problematiku apsurda, ali u konkretnijem i bogatijem vidu.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi