NIČE I DOSTOJEVSKI - Sveti vladika Nikolaj Žički

..Iz sabranih dela vladike Nikolaja..

Nice i Dostojevski Niče i Dostojevski su naši savremenici, iako su obojica već u grobu. Niče je u grobu od pre deset, a Dostojevski od pre trideset godina. Oni su naši, dakle, i temporalno kao što su naši i duhovni, idejno. Ja ih ne nazivam našim zato što su oni naše duhovne vođe, ili što smo mi njihovi učenici i sledbenici; ne, no zato, što su oni najizrazitiji reprezentatni duhovnih težnji i nastrojenja naše epohe. Oni su obojica pesnici – mislioci, mada nijedan od njih nije ni pesnik ni mislilac u običnom konvencionalnom smislu te reči. Oni su i kao pesnici i kao mislioci revolucionari. Oni su stvorili naročiti stil, naročite književne oblike, s naročitim sadržajem. Stil, oblik i sadržaj njihove poezije predstavlja revoluciju u evropskoj i ruskoj literaturi najnovijeg vremena. Kao mislioci Niče i Dostojevski nisu metafizičari no etičari, tj. određivači moralnih vrednosti, tvorci novih, moralnih ideala. Ničeov ideal je nadčovek, Dostojevskoga ideal – svečovek. No posmotrimo izbliže ova dva ideala.
Niče izdiže svoj ideal sasvim iz okvira morala. Njegov ideal nije jedan dobar čovek, no jedan jak čovek. U „Genealogiji morala" Niče pridaje izrazu bonus (dobar) značenje ratoboran, kako je ovaj prvobitno u starom Rimu imao. (Genealogie der Moral, c. 309, Lepizig 1906).
Dobar čovek je opšte usvojeni moralni ideal, a dobar je onaj, ko se što svesnije i skrupuloznije pokorava opšte priznatim moralnim zakonima. Jak čovek Ničeov pak ne samo da ne označava nikakvu savesnost i skrupuloznost u pogledu opšte priznatih moralnih zakona, no, naprotiv, apsolutno prezrenje i ignorisanje istih. I što je veće prezrenje ovoga jakog čoveka prema moralnim zakonima ljudskog društva, to on većma zaslužuje naziv nadčoveka, – to je on bliže idealu. Tri negacije sadrži nadčovek u sebi: negaciju morala, negaciju ljudi i negaciju sebe.
Nadčovek negira moral zato, što se pomoću morala drže u životu „mnogi-premonti", koji su se tako namnožili, da su postali „zemljina bolest", da zemlja od toga zaudara. Moral za nadčoveka ništa drugo nije do odbrana i zaštita onih premnogih, koji nemaju svoje lične snage, da sebe brane i štite. Moral je ograničenje lične moći i suzbijanje „volje za moć". Moral je niveliranje i koncesiranje. Moral nivelira moć i nemoć, moral zahteva od moćnoga koncesije, ograničenja i samopožrtvovanje za račun nemoćnoga. A to se sve kosi sa principom: „volja za moć", i smeta postanku i razviću jednog moćnog čoveka, jednog nadčoveka. Rečju, nadčovek je protiv morala, jer je moral protiv nadčoveka, nadčovek negira moral zato, što moral negira njega.
Nadčovek negira, dalje, i ljude. Treba ljude savladati i pregaziti, jer oni nisu cilj no samo sredstvo života na zemlji. Oni su sredstvo, oni su most kojim se dolazi do nadčoveka. Ljudi su brojna veličina, brojna snaga, čije održanje garantuje moral. Tu brojnu veličinu treba savladati i pregaziti, jer ona nije u samoj stvari nikakva veličina, koja imponuje. Veličina koja imponuje to je jedinica, jedna moćna i snažna jedinica. Veliki je onaj čovek, koji u odnosu prema drugim ljudima projavljuje moć, a ne ljubav. Veliki je onaj, ko negira sve ljude ispod sebe i oko sebe.
Nadčovek negira, najzad i samoga sebe. Zaratustra želi da svaki dan samoga sebe savlađuje i preživljuje, tj. da negira sebe svakog dana, da bi se tako stalno uzdizao nad samim sobom. Nadčovek naročito onda nepoštedno negira sebe, kad hoće da u sebi negira čoveka, kad primeti kod sebe „slabost", tj. naklonost ka ljudima, ljubav ili sažaljenje prema ljudima i želju za ljudima i njihovim društvom.
Niče odriče vladajući moral, moral ljubavi i pravde, kao štetan po moćne ljude i kao nametnut od nemoćnijih moćnijima. Nije ovaj današnji, evropski moral vladao uvek u svetu. Današnji, evropski moral, jeste „robovski moral", koji je onda stupio u život, kad je unižen i srušen jedan bolji moral, – „gospodarski moral". Ovaj gospodarski moral postojao je u staro vreme, kod „otmenih rasa", u koje Niče ubraja svet Homerovih pesama, germaniskih Nibelunga, skandinavskih vikinga, i stari Rim, – Rim na prvom i najistaknutijem mestu. Taj moral nije zaboravljao osnovni duševni ton otmenih rasa. A ovaj osnovni ton duše njihove sačinjavala je "blonde Bestie", riđa bestija, večno žudna „plena i pobede". Niče hoće da kaže, da su te stare otmene rase živele životom punijim i slobodnijim u tome smislu, kao da njihovi prirodni instinkti, koji su kod njih bili, po Ničeovu mišljenju, daleko jači i opredeljeniji no kod neotmenih, nekulturnih rasa, da njihovi prirodni instinkti dakle, nisu imali tako sporedan značaj u sravnjenju sa duhom, niti kultura njihovih instinkata tako prezrenu slavu u sravnjenju sa kulturom duh, kao što je bio slučaj kod drugih rasa i u drugim vremenima, kada je vladao robovski moral.
Silnu i neodoljivu „volju za moć" imali su stari Rimljani, – volju za borbu i pobedu, za pokorenje slabijih i vladu nad slabijim. Njihov instinkt za gospodarstvom nad drugim narodima kroz celu njihovu istoriju ostao je snažan i nestešnjen. Oni su rođeni kao gospodari, oni su i kroz svu istoriju svoju ostali gospodari. Reakcija protiv njihovog gospodarskog morala pojavila se u jednoj od provincija rimskih, – u Judeji, s propoveđu o „robovskom moralu". Robovski moral postojao je kod Jevreja i u Starom zavetu, pre Hrista. To je bio moral malih ljudi, kojih je bilo mnogo, moral milosrđa i ustupaka i samoograničenja i samouništenja moći. U Rimu je živela jedna gospodarska rasa, u Judeji jedna robovska rasa. S Jevrejima počinje „ustanak robova". Otuda Rim i Judeja predstavljaju dve pritvpoložnosti. Duh rimski i duh jevrejski dva su sasvim suprotna duha. Borba između ta dva duha, ili, drugim rečima, borba između Rima i Judeje – to je istorija sveta do sad. Gospodari su vodili borbu u ime svoga prirodnog prava, tj. u ime svoje moći, robovi su vodili borbu u ime milosrđa i u ime svoje transcedentne, nadzemaljske, nadprirodne pravde. Robovi su pobedili gospodare, Judeja je likovala nad Rimom. Poslednja pak i odsudna pobeda robova nad gospodarima došla je s Hristom. Hristos je samo rasplamteo i fanatizirao ustanak robova, davši mu nove hrane. Hristova crkva, koja se potom organizovala imala je samo jedan cilj: uništenje gospodarskog morala u svetu. Ona je u trijumfu hodila tome svome cilju, iako su Rimljani vodili u početku očajnu borbu protiv nje. To je, po Ničeu, bila borba otmenih ljudi sa narodom ili robovima ili stadom. Mali i nemoćni ljudi organizovali su se protiv velikih i moćnih. Svojim brojem i svojim fanatizmom pobedili su oni prvi. Na mesto Rima imperatorskog došao je Rim plebejskim na mesto mača, koji je dotle simbolizovao sav moral, došla je maslinova grančica. Poraz gospodarskog morala ubrzo je prestao biti nesrećom samih Rimljana; on se uskoro rasprostro po celome svetu. Arijski narodi još nekultivisane Evrope, koji su živeli u šumama oko Rajne i Dunava svojim divnim gospodarskim moralom, hraneći "die blonde Bestie" u sebi do prezasićenosti, položili su robovski moral i počeli su ukroćavati svoju „riđu bestiju". Cela Evropa, a za njom i ceo svet je pokleknuo pred krstom i time stupio u zaveru protiv gospodarskog morala.
Tako se završila najstrahovitija borba u istoriji sveta, borba o prevlast između dva morala, morala gospodarskog i morala robovskog. Narod je pobedio svoje gospodare i sankcionisao svoj moral. Pojam o dobru i zlu tako se izmenio u celome kulturnome svetu. Pojam „dobar" ne znači više hrabar i ratoboran, kao što je značio u početku, no poslušan i miroljubiv i krotak. Pojam „moral" značio je je negda moć, danas pak on znači slabost. Čovek, koji je negda bio veličanstveni i krvavi divlji zver, u vreme gospodarskog morala, postao je danas jedna pitoma, jedna obična, domaća životinja. Lav je ukroćen i obraćen u jagnje. Vrlina osvetoljublja obratila se u svoj kontrast, u vrlinu neosvetoljublja. Čovek „crv", koji puzi, koji oprašta, koji se ne sveti, koji se žrtvuje za druge, koji se uzdržava, koji trpi, istaknut je danas kao „Ziel und Spitze"; takav čovek postao je danas „smisao istorije". Današnji život čovečanstva i sva današnja kultura, prvenstveno kultura cilja i ostvarenju takvoga smisla istorije. Sva savremena evropska kultura teži da čoveka učini boljim. „I nema sumnje čovek postaje bolji", misli Niče. I po njemu baš „u ovome leži kob Evrope", jer bolji u smislu savremenom, evropskom i kulturnom znači „utančaniji", „dobrodušniji", „pametniji", „udobniji", „mediokritetniji", „ravnodušniji", „kineskiji", „hrišćanskiji". Niče je u očajanju, što vidi, da savremeni čovek postaje sve bolji i bolji u ovome smislu. I u očajanju svome napada on furiozno sve one, koji odobravaju i podržavaju postojeći tok stvari zajedno sa plebejskim, robovskim moralom. On napada naročito hrišćansku crkvu, kao organizaciju robovskog morala par exellence. On napada engleske filosofe i moraliste, koji su svojim sistemima opravdali plebizam u istoriji i u moralu. Berkli i Spenser izloženi su napadima Ničeovim više no ostali, jer oni su više no ostali bili advokati mrskoga mu plebeizma. Niče napada savremenu demokratiju i socijalizam kao monstrum, koji je tobož došao u sukob sa hrišćanskom crkvom, no koji u stvari ide još dalje od ove u uništenju gospodarskog morala i u plebeiziranju i vulgaliziranju sveta. Hrišćanska crkva imala je bar jednoga čoveka sa gospodarskim moralom, papu Borxiju, koji je pogazio sav hrišćanski moral, demokratija pak nije imala nijednoga. Demokratija u suštini znači larmu i protest i ustanak protiv gospodarskog morala, – ustanak robova. Prvi ustanak robova bio je u Judeji, u staro vreme, drugi je bio u Francuskoj, u vreme Revolucije. „Nikad se na zemlji nije čulo više jubelovanja ni više oduševljene larme!" do u vreme francuske revolucije, kada se i „poslednja politička otmenost" Evrope srušila. I usred toga jubileja i oduševljenja desilo se nešto, najčudnije i najneočekivanije („das Ungeheuerste un das Unernjartetste"). Antički ideal ovaploćen sa nečuvenim sjajem stupi pred oči i svest čovečanstva". To je bio Napoleon, ova „sinteza od nečoveka i nadčoveka". Napoleon je jedini čovek u novijoj istoriji, na kome Niče može da zaustavi svoje pogled i svoju pažnju bez odvratnosti i gnušanja. Napoleon je jedina tica grabljivica usred jaganjaca. A Niče drži stranu ticama grabljivicama protiv jaganjaca. On misli, da ne treba uzeti za zlo jaganjcima što se ljute na tice grabljivice, kao što ne treba uzeti za zlo ovima, što odnose jaganjce. Jaganjci mogu s pravom reći: „Ove tice grabljivice su zle, i što je neko manje tica grabljivica, a više njena protivpoložnost, više jagnje, zar on nije utoliko bolji?" Grabljivice mogu na to samo odgovoriti: „Mi se ni najmanje ne ljutimo na ove dobre jaganjce, mi ih, šta više, volimo, ništa nije ukusnije od jednoga nežnoga jagnjeta". Zaključak: od moći se ne može zahtevati, da ona bude nemoć, niti se od nemoći može zahtevati, da ona bude moć. Svak mora ostati ono što je.
Sadašnji čovek je na zemlji nemoć, a njegov moral sam je protekcija nemoći. „Mi smo umorni od čoveka", „NJir sind des Menschen mude", uzvikuje Niče u svojoj Genealogiji Morala, a u svome docnijem delu, u Zaratustri pokušava da stvori jedan nov tip, jedan, da se tako izrazimo, naročiti organizam, uzvišen nad čovekom i nad moralom.
No ja sam pogrešno rekao, da je Napoleon bio jedini čovek u novijoj istoriji, na kome je Niče mogao da zaustavi svoj pogled i svoju pažnju bez odvratnosti i gnušanja. Bio je još jedan, koga je Niče gledao s uvažavanjem i divljenjem. – Dostojevski. Niče sam o sebi kaže, da je on „fur Dostojenjski schnjarmend". U pismu Hipolitu Tenu Niče izriče svoj strogi sud o Pol-Buržeu i veli, da „duh Dostojevskoga ne da mira ovome pariskom ramonasijeru". U pismu Žoržu Brandesu ovako se izražava tvorac nadčoveka o Dostojevskom; „Ja apsolutno verujem vašim rečima o Dostojevskom; ja ga s druge strane cenim kao najdragoceniji psihološki materijal, koji ja poznajem – ja sam njemu osobito zahvalan, ma koliko da je on protivan mojim najnižim instinktima". (Nietzsches Briefe, Insel – Verlag Leipzig, 1911).
Dostojevski, koji se u pismu caru Aleksandru 2. potpisivao „bivši državni prestupnik", koji se rodio u bolnici za siromašne, koji je bio izvođen na ešafot, nosio okove, gladovao zajedno sa porodicom, i imao padaću bolest; Dostojevski, kome je jednoga dana cela Moskva aplaudirala i kome je Petrograd činio mrtvački sprovod, – Dostojevski je bio najveći moderni apostol onoga morala, koji je Niče nazvao „robovskim", i tvorac jednog novog moralnog tipa – svečoveka.
Dostojevski je nazivao Puškina svečovekom, i ako taj naziv njemu, Dostojevskome, daleko više priliči. Moćni genije Dostojevskoga obuhvatao je sobom mnogo više ljudskih duša nego genije Puškinov. Veliki ljudi ili su do zaprepašćenja jednostrani ili su do zaprepašćenja mnogostrani; drugim rečima: veliki su ljudi ili uski, a visoki, kao jedan obelisk, ili široki i duboki kao more. Uzak i visok bio je Niče, širok i dubok Distojevski. Kao ruska zemlja tako je široka duša Dostojevskoga, ili još bolje kao zemlja cela, kao ova planeta, na kojoj smo. Nema čoveka na zemlji, koji ne može sebe naći u delima Dostojevskoga. I sam Niče morao se ogledati nad ovim dubokim morem i videti sebe, – inače on ne bi imao toliko respekta prema ruskom Šekspiru, kako jedan nemački pisac (Otto Julius Bierbaum – Dostojenjski, p.6.) naziva Dostojevskoga.
Duhu Dostojevskoga poznat je bio i Ničeov ideal pre pojave „Zaratustre". Gle, Dostojevski je naslikao jednoga nadčoveka u licu Raskoljnikova (u romanu „Zločin i kazna"), koji neprestano ima pred očima Napoleona, i koji živi u uverenju, da je velikom čoveku dopušteno sve, bez obzira na moral. No Raskoljnikov je produkt Dostojevskoga i kao takav on nije mogao do kraja ostati jednostrani nadčovek, kakav je bio Napoleon, njegov ideal, jer Napoleon se nikad nije pokajao za prolivenu krv ljudsku, dok se Raskoljnikov pokajao: ovaj je ostavio sekiru, umrljanu krvlju, i pošao u zatočenje, u Sibir, s jevanđeljem u ruci i pokajanjem u duši. U duši Napoleonovoj i u duši Zaratustrinoj nije bilo raskola, dok je Raskoljnikov dobio i ime zbog svoje raskolničke, podeljene duše. Njegova duša ne učestvuje nigde sva, no uvek samo jednim delom: delom je ona na zločinu, delom u pokajanju. Dostojevskome nije bilo do stvaranja jednoga idealnoga nadčoveka, no do seciranja i slikanja realnih ljudi i do razlučivanja dobra od zla kod istih. Dostojevski je tražio idealno u realnome, tražio je zlato u blatu, i veliko u prezrenome. Belinski je rekao povodom dela mladoga Dostojevskog „Bedni ljudi" ovo: „Čast i slava mladome pesniku, čija muza ljubi ljude na mansardama i u podrumima i govori o njima onima koji obitavaju u pozlaćenim palatama: gle, to su takođe ljudi, vaša braća!" Bedne ljude, Makarija Devuškina i Varenjku, Zaratustra bi pregazio kao blato, jer u njima ne bi našao silu i moć i ratoborne instinkte i riđu bestiju. No Dostojevski je razgnuo blato, koje je pokrivalo ove bedne ljude, izvrnuo njihovu dušu i okrenuo je svetlosti, razvio sve njene ubore i nabore, i izmerio sve njene prigušene i skrivene vibracije, – i svet se začudio tolikom sjaju pod tolikim blatom. Tako je Dostojevski umeo kao volšebnik da ukaže svetu na zlato u onome što svet drži za samo blato i obratno da ukaže na blato u onome, što svet drži za samo zlato. Svet je držao za blato i Makarija Devuškina i Varenjku i slugu Karamazovih Smerdjakova, – no Dostojevski je otvorio svetu oči, da vidi u tome blatu i zlato. Ili, svet je držao lorda Bikonsfilda za jednoga zlatnoga čoveka, koji je blistao i zasenjivao svakome oči kako svojim položajem, tako i svojom finom inteligencijom i salonskom otmenošću. Dostojevski je iznenadio svet jednoga dana, objavivši u svome „Dnevniku", da je lord Bikonsfild jedna grozna „piccola bestia" koja muti narode radi svoga plena. Chef´’d oeuvre lorda Bikonsfilda jeste, po Dostojevskom, izazvati pokolj u Bugarskoj. Istočno pitanje lako bi se rešilo, kad ova „piccola bestia" ne bi smetala svojim intrigama. Lorda Bikonsfilda ne diraju suze i stradanja balkanskog roblja, kome Turci kožu deru. U Moskvu je bilo dobeglo mnogo slovensko roblje sa Balkana. Jedna devojčica od 8 godina padala je često u nesvest pri sećanju, kako su Čerkezi drali kožu s njenog živog oca. „O, civilizacijo, o, Evropo"! uzvikuje Dostojevski... „Neka je prokleta i sama civilizacija, ako je za njeno održanje neophodno drati kožu s ljudi".
„Zar može čovek zasnovati svoju sreću na nesreći drugoga?" – pita se dalje Dostojevski. I onda ovako argumentuje:
„Kakva može biti sreća, ako je ona zasnovana na tuđoj nesreći? Izvolite, zamislite, da vi sami zidate zdanje sudbe čovečje s krajnjim ciljem usrećiti ljude, dati im mir i spokoj. I zamislite, da radi toga neophodno i neizbežno treba promučiti ciglo jedno čovečje biće, i to ne kakvo osobito istaknuto,... ne Šekspira, no kakvoga bilo starca... I gle, samo njega treba nagrditi, obeščastiti i promučiti, i na suzama toga obeščašćenoga starca sazidati vaše zdanje! Da li vi pristajete biti arhitektom takvoga zdanja pod tom pogodbom?"
Ničeov nadčovek narugao bi se ovakvom pitanju. Pre svega on nikad ne bi zidao zdanje sreće čovečje, no samo zdanje svoje sreće. A u zdanje svoje lične sreće nadčovek je gotov uzidati svaku podesnu ciglu, bila ona nakvašena suzama ili krvlju ne samo jednoga starca no bezbrojnih ljudskih stvorenja, celoga ljudskoga stada na zemlji. Dostojevski pak odgovara na ovo pitanje odsudnim „Ne". U njegovim očima svako čovečje biće na zemlji ima prava na egzistenciju, i ima gdegod u dubini duše ma i jedno zrno dobra i plemenitosti, iako možda skriveno i pretrpano, jedno zrno samo, koje opravdava njegovu egzistenciju. Zato Dostojevski i govori: „Svi smo mi dobri ljudi". Mi izgledamo jedan drugom sasvim rđavi zato, što se mi rđavo i površno poznajemo. „Časnost i iskrenost našeg društva ne samo ne podleži sumnji, no bije u oči". To se usudio Dostojevski da kaže o ruskom društvu onda, kada je ono od ogromne većine drugih ruskih pisaca, počevši od Hercena do Turgenjeva, smatrano za jednu lešinu u raspadanju. On je video ono što drugi nisu mogli videti. Njegovom ispitivanju i procenjivanju ljudi nije prethodila ni predrasuda ni hladna hirurška ravnodušnost, nego ljubav. On je znao unapred, da će u duši svakoga čoveka naći dve bezdne, kao i u duši Karamazovih, budući u stanju da pronikne u tuđu dušu kao u svoju sopstvenu, on je išao samo da meri i sravnjuje te dve bezdne, bezdnu plemenitog i bezdnu odvratnog, i da postavlja njihovu razmeru. Mi se bojimo ljudi, koji nas okružuju; kad bismo im se približili i kad bismo ih poznavali, ne bismo ih se bojali. Poznati znači oprostiti. Slavenofili i zapadofili nisu se nikako mogli trpeti, kao dve zavađene nacije. Dostojevski je poznavao i jedne i druge izbliže i znao je, koliko se dobra nalazi i kod jednih i kod drugih: koliko uma, koliko uzvišenih ideala i žarkog oduševljenja za iste, koliko gotovosti za humanu delatnost i koliko samopregora! Zato se s čuđenjem pitao: „Zašto, i prepirući se, ne mogu se oni u isto vreme ljubiti?" Slavenofili i zapadofili međutim nisu imali međusobne ljubavi zbog svoje ekstremne i zato pogrešne ocene vrednosti Rusije i zapadne Evrope. Slavenofili su odricali vrednost zapadne kulture i negirali su Zapad potpuno glorifikujući narod ruski; zapadofili, naprotiv, glorifikovali su neumorno Zapad i neumereno su se ismevali ruskom narodu, kao jednoj mračnoj, poluvarvarskoj masi. Slavenofili moskovski oblačili su se u kostime mužičke; zapadofil knjaz Gagarin, stari ruski plemić, toliko se poevropio i odrusio, da je primio katoličanstvo, i postao jezuit. Dostojevskom je bila odvratna kako neumerena glorifikacija Rusije tako i neumerena glorifikacija Evrope. Našto veličaju slavenofili ruski narod, kad narod ruski sam sebe ne veliča, no osećajući svoju nedovoljnost, smiruje se i kaje? „Nikad ni najveći podlac u narodu, veli Dostojevski, nije govorio: „tako i treba postupati kao što ja postupam", nego, naprotiv, svagda je uzdisao i verovao, da je rđavo ono što on radi i da ima nešto mnogo bolje od njega i njegovih dela. Našto veličaju zapadofili Zapad, kad je na zapadu najviđeniji čovek lord Bikonsfild, u ime čije se deru kože sa živih ljudi?" I Dostojevski se trudi, da razgraniči dve bezdne kod Zapada i Rusije, onako isto, kao što je on te dve bezdne razgraničavao u dušama pojedinih ljudi. Na Zapadu je mnogo kulture, ali malo Hrišćanstva, malo hrišćanskog, bratskog duha. U Rusiji ima daleko više Hrišćanstva, ali daleko manje kulture. Zapad je veliki naukom, a malen verom; Rusija je velika verom, a malena naukom. Zapadna nauka je unela egoizam u svet, jer je unela ateizam. Narod ruski gleda svoju istorijsku zadaću u „služenju Hristu", a kroz Hrista u služenju celom čovečanstvu; Zapadu je, naprotiv, stalo do toga da se dokopa plena i gospodarstva nad celim svetom.
Da je Niče mogao to videti kod Zapada, što je video Dostojevski, on bi bio zadovoljan. No Niče je video kod zapadne Evrope ono isto što je Dostojevski video kod naroda ruskog, tj. video je smirenje i „služenje Hristu".
„Nauku i zanate možemo primiti od Zapada, ali veru ne, jer je i Zapad nema", govorio je Dostojevski. Zapadno Hrišćanstvo sasvim se mehanizovalo i pretvorilo u jednu „nasilničku instituciju", koja želi da gospodari, a ne da služi. Katolicizam, mesto da diže ljude ka Bogu, spustio je Boga na zemlju. Protestantizam nema ničega pozitivnog: njegov je smisao u protestu, u negaciji. Nestane li sutra katolicizma, nestaće i protestantizma, jer će nestati povoda i objekta za protest. No katolicizam neće nestati, on se obnavlja, po mišljenju Dostojevskoga, u zapadnom socijalizmu. Socijalizam, ovaj ateistički katolicizam, hodi u borbu sa istom devizom, sa kojom i verski katolicizam, sa devizom: „Fraternite ou la mort" (Bratstvo ili smrt!). Socijalizam, sa svojim ateizmom i egoizmom dovršiće razorenje Zapada, koje je rimski katolicizam počeo. „Na Zapadu, govori Dostojevski, uistinu nema Hrišćanstva i Crkve, mada ima još mnogo Hrišćana, i nikad ih neće nestati." Za Dostojevskoga su veliki Hrišćani na Zapadu; Dikens, Šiler i Žorž Sand (ova poslednja „bila je jedna od najpotpunijih ispovednica Hrista, ne znajući to ni sama"). No njihov uticaj na Zapadu nije nikakav: oni se više čitaju i poimaju u Rusiji nego na Zapadu. Zlu sudbu, otuda, proriče Dostojevski Zapadu.
„Nastupa četvrti stalež, govori on, lupa i lomi vrata, i, ako mu se ne otvori, slomiće ih. Taj četvrti stalež neće prošle ideale, on odbacuje sve dosadašnje zakone. On ne ide na kompromise i ustupke, podupiračima nećete spasti zdanje. Ustupci ga samo većma raspaljuju – on hoće sve. Nastupiće nešto, što niko i ne sluti. Svi ti parlamentarizmi, sve sada ispovedane građanske teorije, sva sabrana bogatstva, banke, nauka, Jevreji, – sve će se to strovaliti trenutno i besciljno, – osim možda Jevreja, koji će se i tada umeti snaći..." „Sve je to blisko, pred vratima. Vi se smejete?" „Blaženi oni, koji se smeju!" „A ja, zar se ja radujem?" – pita se gorko prorok.
Dostojevski nije to govorio iz mržnje, no, naprotiv, baš iz ljubavi prema Evropi. „Evropa nam je svima draga kao i Rusija – govori on, – u njoj je sve Jafetovo pleme, a naša je ideja – sjedinjenje svih nacija toga plemena, i još više, mnogo više, do Sima i Hama". „Zapad je naša druga otaxbina". Rus je na Zapadu kaogod u svome domu. Evropski narodi gledaju sa strahom na Ruse. Njihov strah potiče iz nekoliko razloga. Rusa je više od sto miliona. Rusi znaju sve ideje Zapada, Rusi znaju sve jezike Zapada. Rusi znaju svu prošlost i sve namere Zapada, – a Zapad ne poznaje ništa rusko. Otuda bojazan zapadne Evrope od Rusa".
Dostojevski obesnažuje savršeno tu bojazan. On misli, da će Zapad pri svome padu jedino moći naći spasa u Rusiji. Kada se digne onaj četvrti stalež na Zapadu, o kome govori Dostojevski, kada dođe „treći ustanak robova", kako bi to Niče nazvao, onda će se „talasi razbiti samo o naše obale, – veli Dostojevski – jer će se tek tada javno i očigledno pokazati svima do kakvog je stepena različit naš nacionalni organizam od evropskoga". „O, narodi Zapada i ne znaju, kako su nam dragi!" - uzvikuje Dostojevski. Kad se prolomi Zapad, tada će Sloveni imati da kažu „novu reč" celome svetu. Ta „nova reč" biće izrečena ne samo na dobro Slovena, već i na dobro celoga sveta, celoga roda ljudskog. Ona će se odnositi na sjedinjenje svih naroda, na opštu harmoniju, konačnu bratsku saglasnost svih plemena, shodno Hristovom jevanđelskom zakonu". To sjedinjenje biće ne političko i ne ekonomsko, no sjedinjenje „vo Hristje i vo bratstvje".
Dostojevski nije propovednik političkog i ekonomskog bratstva, no bratstva osnovanog na ljubavi. „Budite braća – govori on u svojoj Propovedi na gori – no ne jedino zbog ekonomske koristi, nego zbog punoće radosnog života, iz punoće ljubavi". Kad se, dakle, jednom prolomi Zapad, tada će se, inicijativom Slovena, stvoriti jedno opšte, svetsko bratstvo, jedno svečovečanstvo. Tad će ceo svet biti kao jedan čovek, jedan svečovek, jer će tada ceo svet živeti jednom dušom, jednom ljubavlju. I svaki će čovek napose predstavljati svečoveka, u malome, jer će svaki u duši svojoj osećati veliku svesvetsku, svečovečansku dušu i harmoniju te velike duše. Kada to bude, lako će se tada ostvariti i bratstvo političko i ekonomsko; bez onoga prvoga pak, ovo poslednje će uvek biti samo jedna laž maskirana imenom istine.
Zasad samo Sloven je u stanju biti svečovek, jer Sloven poznaje dva sveta, svet zapadno-evropski i svet slovenski; čovek sa Zapada poznaje samo Zapad, – on ima samo jednu dušu. Sloven ima dve duše: slovensku i zapadnoevropsku. Duša slovenska je otuda prostranija, zbog čega su i ideali slovenski prostraniji. Dosadašnja slovenska istorija sastojala se u upoznavanju Zapada, „u upoznavanju i izvinjenju zapadnih ideala", kako veli Dostojevski. Mi smo poznali Zapad i oprostili mu njegove uske ideale. I najširi ideali Zapada usku su za slovensku dušu. U Evropi smatraju Ruse skoro sve izreda za nihiliste, za razrušitelje svega onoga što oni nisu zidali. To je fakt, koji Dostojevski ne odriče. No on objašnjava taj fakt. Rusi negiraju zapadnu civilizaciju zato što im se ona ne sviđa, no oni ne ruše kao Huni i Tatari samo radi rušenja ili iz koristoljublja, nego „radi nečeg, – veli Dostojevski – što, istina, i mi sami ne znamo". Rusi, koji su na Zapadu razrušitelji, u Rusiji to nisu. Belinski je bio evropski socijalist, dok je u Rusiji bio i ostao vatreni patriot.
Rusi gledaju u Evropu kao u prošlost, a u sebe kao u budućnost. Ivan Karamazov govori svome bratu Aleksiju: „Ja hoću da putujem u Evropu, Aljoša,... i gle, ja znam da putujem samo na groblje, no na najmilije, na najmilije groblje!" Ruski narod je poročan i taman i grešan, – to je Dostojevski video bolje nego ma koji drugi veliki Rus – no ruski narod ima jednu silu, kojom živi. Ta sila jeste Hristos. Hrišćanstvo na Zapadu postalo je jedna mračna sila, koja smeta životu; Hrišćanstvo u Rusiji je jedna živa sila, kojom narod živi. Ta sila jeste Hristos. Hrišćanstvo u Rusiji je jedna živa sila, kojom narod živi. U narodnom Hrišćanstvu, u Pravoslavlju, nema onoliko logike koliko ima ljubavi, čovekoljublja, samopožrtvovanja. No zar logikom svet živi? Ne, no ljubavlju pre logike. „Zavoleti život pre nego logiku" – to je filosofija Aleksija Karamazova, koju on predaje svome bezbožnom bratu Ivanu. Zavoleti ljude pre nego logiku, to je bitno učenje, pravoslavlja. „Pogreške srca teže su od pogrešaka uma", misli Dostojevski. Zaista, istorija je pokazala da srce ljudsko može doći do daleko većeg savršenstva od uma ljudskog, jer gle zemlja je više puta doživela primere savršene ljubavi, no nije doživela nijednoga primera savršenog uma. Savršena je ljubav u tome, da neko služi svome bližnjem i da život svoj položi za druge. U „služenju Hristu", govori Dostojevski, ili, drugim rečima, u „služenju čovečanstvu" vidi ruski narod svoj, istorijski zadatak – ne u gospodarenju svetom, no u služenju svetu. No služenje Hristu ili služenje čovečanstvu znači stradanje: – stradanje je otuda uloga ruskog naroda u istoriji čovečanstva, stradanje u težnji i borbi za dostignuća svesvetskog jedinstva i bratstva. Dostojevski predviđa svojim proročkim duhom, da će Rusi i sa njima svi Sloveni, imati mnogo i mnogo da stradaju, jer je stradanje sudba njihova; zato nas on i upućuje na stradanje, na taj fatalni put, koji je nama Slovenima namenjen, upućuje i ukazuje na „radost stradanja". Treba stradati, jer u stradanju ima radosti, to je jedna od glavnih tačaka filosofije Dostojevskoga. „Ovo ti je moj zavet – govori starac Zosima Aleksiju Karamozovu – „traži sreću u stradanju", naravno ne u besciljnom stradanju, no u stradanju za dobro svih ljudi. Svi smo mi krivi za sve, zato treba i da stradamo svi za sve. Predsmrtne reči starca Zosime glase: „Znajte, mili moji, da je svaki od nas napose kriv za sve... svaki za sve ljude i za svakog čoveka na zemlji".
To je suština učenja ovoga nesumnjivo najneobičnijeg i najgenijalnijeg čoveka, koga je Rusija dala svetu, ne samo sebi, no celome svetu, jer je Dostojevski još za života svoga postao poznat celom obrazovanom svetu i svojina celog sveta. I Niče ga je poznavao, no nije mu nikad oponirao, iako Niče nije mogao neuvideti, da je Dostojevski najmoćniji predstavnik i branilac onih, kojima je on, Niče, kroz svoga nadčoveka oglašavao nepoštedni krstaški rat. Da je Dostojevski doživeo izdanje Ničeovog „Zaratustre", on bi se izvesno pojavio kao najmoćniji, najneodoljiviji i najstrasniji protivnik njegov. Šteta, što Dostojevski nije to doživeo. U svojoj kritici Ničeovog Nadčoveka, on bi izvesno još daleko reljefnije izradio svoj ideal Svečoveka. No još je veća šteta, što je sudbom izostala svaka polemika između ova dva čoveka, u kojima su kondenzovane sve težnje njihovog i našeg vremena. S time je izostala i jedna titanska borba, kakvu svet odavno nije video, ili bolje reći, kakvu svet svaki dan gleda, a ne vidi. Jer gle, Niče i Dostojevski predstavljaju dva protivpoložna sveta. U njima se oličavaju Judeja i Rim, Hrišćanstvo i Paganizam, narod i despot, vera i neverovanje, nada i očajanje, Hristos i Antihrist. Nadčovek je kao jedna visoka kamena statua, recimo kao Neronova statua od 36 metara, koja je stajala pred Koloseumom rimskim; svečovek je kao ceo jedan muzej manjih statua i statucia i bista, u grupi i napose. Ili nadčovek je jedno visoko drvo nasred gola polja; svečovek je kao jedna šuma raznovrsnog drveća, uzajamno isprepletanog i povezanog žilama, granama, ili bar senkama. Nadčovek odriče Boga, odriče moral, odriče društvo. Svečovek priznaje Boga, priznaje moral i priznaje društvo. Nadčovek gleda smisao čovečanstva u sebi; svečovek nalazi svoj smisao u čovečanstvu. Nadčovek je jedna monada, ogromna po dimenzijama; svečovek je jedna organizacija od bezbroj mnogo malih monada. Nadčovek je protivan svakoj organizaciji jer svaka organizacija zahteva ustupke od svojih prava. Nadčovek je otuda protivan i kulturi, jer kulture nema bez organizacije. I život starih, otmenih naroda, koji su Ničeu tako u volji, bio je od početka organizovan i kulturan u izvesnom stepenu. I u osnovi tih prvih organizacija i kultura ležao je princip: žrtvovanje svoje ličnosti jednoj široj organizaciji: porodici, plemenu, narodu, tj. ležao je jedan ne nadčovečanski no jedan svečovečanski princip. S druge strane, sadašnji narodi Evrope, za koje Niče misli da su Hrišćanstvom razneženi i oslabljeni, neprestano još žive u odnosu jedan prema drugom gospodarskim moralom, puni želje za osvajanjem i pobedom, i pretrpani oružjem i ratnim planovima. U svojim prvim delima Niče je još mislio, da je našao svoj ideal kod starih otmenih nacija. Kad je pisao „Zaratustru" Niče je bio već pri drugim mislima. NJemu je sad bilo jasno, da je jedan ideal, kakav je on zamišljao, bio nemoguć dosad u istoriji, u narodu, u društvu, u kulturi. Zato ga je on digao nad svim ovim i usamio. „Zaratustra" je otuda najdoslednije delo Ničeovo. Niče ne govori više o otmenim narodima ni o otmenim rasama, no samo o otmenom jednom čoveku.
Ruso i Tolstoj želeli su da vrate čoveka prirodi, da bi ga učinili jagnjetom, Hrišćaninom: Niče je hteo da vrati čoveka prirodi, da bi ga učinio ticom grabljivicom i antihrišćaninom. Ruso i Tolstoj nisu pogodili put ka svome cilju; Niče je pogodio. Dostojevski nije hteo da vraća čoveka natrag, u primitivno, nekulturno stanje, kuda su ga vraćali Ruso i Tolstoj i Niče. On je verovao, da se ideal svečoveka može postići i idući napred odavde, gde smo sad stali, i to idući kroz kulturu, ne mimo kulture. Kulturom i stradanjem, ili samim stradanjem pošto i u osnovi kulture leži stradanje, – to je put ka svečoveku Dostojevskoga. Ma koliko da je ovaj ideal Svečoveka nedovoljno filosofski obosnovan, i ma koliko da je on u nekim svojim potezima čak i nesimpatičan, – on je ipak jedan ideal, koga ljudi kao kulturna zajednica mogu imati. No kad bi svi ljudi imali samo taj ideal; onda bi nastao sveopšti mir u svetu; onda ne bi bilo borbe među narodima, ne bi bilo borbe među ljudima, ne bi bilo borbe ni u duši pojedinog čoveka. Ko zna bi li tada i života bilo na zemlji? Isto tako: kad bi svi ljudi nosili u duši svojoj samo ideal Ničeov, oni bi se nepoštednom borbom uzajamno istrebili, i onda bi opet zavladao sveopšti mir i tišina u svetu, jer ne bi bilo ljudi na njemu. Ko zna bi li i tada bilo života na zemlji? No ljudi obično idu srednjim putem i mešaju ideale. LJudima je Niče simpatičan zato što podržava njihov egoizam, no ljudi se stide da do kraja sleduju idealu Ničeovu; ljudima je Dostojevski simpatičan zato što on ne izoluje i ne osamljuje čoveka – ljudi se uvek boje osamljenosti – no zadovoljava njegov socijalni instinkt i vezuje ga kao jedan prsten u veliki lanac čovečanstva, ali ljudi se straše, da do kraja sleduju idealu Dostojevskoga. Nadčovek i svečovek otuda čine stalan raskol u duši ljudskoj i u društvu ljudskom. Kad bi se Niče i Dostojevski sjedinili u jednom čoveku, taj čovek bi se zvao Raskoljnikov. Mnogo je „Raskoljnikova" među ljudima, no malo je doslednih Ničeu i Dostojevskom. Lakše je i udobnije ne biti dosledan; ko hoće pak da bude do kraja dosledan, taj ima da bira: ili Ničea ili Dostojevskog.
I Niče i Dostojevski su slovenske krvi, iako je Niče postao apostol Zapada, a Dostojevski apostol Slovenstva. Kad bi sutra zaratio Zapad sa Rusijom, Zapad bi ratovao u ime Ničea, tj. u ime svoga egoizma, Rusija bi ratovala u ime Dostojevskoga tj. u ime Hrista, u ime svečovečanskog sjedinjenja i bratstva. Ova dva bolesna čoveka, Niče – umobolni i Dostojevski – epileptičar, zavladali su dušama celog kulturnog sveta. Oni su postali simbol i zastava ljudima. Oni iscpljuju ceo genije najmodernije Evrope. Ove dve sile, koje su do skoro bile više teorijske no praktične, počinju se sve više primenjivati u životu. Niče i Dostojevski nisu više samo dve teorijske sile kakve su Spinoza i Kant, no dve žive sile, kojima svet živi. Borba u ime Ničeovo i Dostojevskoga već se ovde-onde zapodeva. No odsudna, strahovita borba tek ima da dođe. Duh nadčoveka i svečoveka ići će pred vojskama. Jedan nov „ustanak robova" predstoji, i, kao što se izvesno da predvideti, jedna nova pobeda njihova. To će biti druga velika pobeda Hrišćanstva u istoriji.
Poštujmo, gospodo, i Ničea i Dostojevskog, poštujmo jednoga kao proroka Zapada, a drugoga kao proroka Istoka, poštujmo ih zbog njihovog genija i zbog njihove plemićske iskrenosti i smelosti, poštujmo ih obojicu – no u odsudnom trenutku stanimo uz Dostojevskog!

LITERATURA:

(Sabrana dela vladike Nikolaja, Glas Crkve, Valjevo, 1996, knjiga 2, str. 331-346)

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI: