NA DRINI CUPRIJA | SEMINARSKI RAD IZ KNJIZEVNOSTI

Na Drini ćuprija je roman Ive Andrića za koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine. Roman pripoveda o građenju mosta preko reke Drine u bosanskom gradu Višegradu. Građenje mosta naručio je Mehmed paša Sokolović, čuveni zvaničnik Osmanlijskog carstva koji je bio rođeni Srbin iz Rudog. Još kao mali dečak, Bajica, odveden je sa ostalom decom kao danak u krvi u Carigrad.
Radnja romana traje otprilike četiri veka i skup je više priča povezanih sa mostom na Drini, koji je tačka okosnica i glavni simbol naracije. Sam most predstavlja na neki način suprotnost ljudskoj sudbini koja je prolazna u odnosu na kamenu građevinu, koja je večna. Oko njega se razvijaju priče o istorijskim ličnostima i bezimenim likovima koji su plod piščeve mašte. Roman Na Drini ćuprija, ponekad nazivan i Višegradska hronika u užim krugovima ljubitelja Andrićevog dela, karakterišu vremenski i hronološki opisi života tadašnje višegradske kasabe, po mnogim kritičarima pandan Travničkoj hronici i Omerpaši Latasu, često nazvanom sarajevska hronika. Sva tri romana pripovjedaju o turskim vremenima u Bosni i na neki način bi se mogla povezati u trilogiju.
U romanu „Na Drini ćuprija“ Ivo Andrić je hronološki opisao svakodnevni život višegradske kasabe, koja se nalazi na obali reke Drine, gde su živeli zajedno i Turci i hrišćani. Glavni lik ovog romana jeste most koji kod Višegrada spaja dve obale Drine, odnosno Bosnu sa Srbijom, Zapad sa Istokom.
U ovom romanu Andrić je obuhvatio tri epohe:
• Vreme turskog feudalnog doba;
• Vreme ratnih događaja na Balkanu (aneksija Bosne i Hercegovine);
• Godina 1914, bura novih vremena.

Višesmislenost mosta

Most u Andrićevom delu prerasta u metaforu čija je višeznačnost ili višesmislenost uočljiva:
• Most je objekat koji povezuje obale, kasabu sa predgrađem, Bosnu i Srbiju, Istok i Zapad;
• Povezuje mesto porekla sa mestima vezirovog življenja; povezuje prošlost i sadašnjost, naraštaje i narode;
• Simbol je trajanja koje prkosi umiranju;
• Izraz je oblikovane i materijalizovane lepote koja privlači svojim linijama i skladom;
• U sebi, sem estetskog smisla, nosi i etnički smisao, i jedno filozofsko shvatanje života sadržano u iskazu:"Svi mi umiremo samo jednom a veliki ljudi po dva puta; jednom kada ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina".

Ivo Andrić

Ivo Andric Ivo Andrić je bio srpski književnik i diplomata. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost kao državljanin SFR Jugoslavije, 1961. godine, za roman Na Drini ćuprija (1945), kao i za celokupni dotadašnji rad na „istoriji jednog naroda“. Posle raspada Jugoslavije, Andrić se u Srbiji vodi isključivo kao srpski književnik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austro-Ugarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić) i da je kršten po rimokatoličkom obredu (Andrić se, ipak, najveći deo svog života izjašnjavao kao Srbin). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Doktorsku disertaciju „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Andrić je odbranio na Univerzitetu u Gracu 1924. godine.
U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je naprednom nacionalističkom pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti.
Svoju prvu pesmu „U sumrak“ objavio je 1911. godine u „Bosanskoj vili“. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga zatiče Prvi svetski rat.
Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi.
Po izlasku sa robije, ondašnje vlasti određuju Andriću kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem ostaje sve do leta 1917. godine.
Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. postavljen je za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“ itd.
U junu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“.
U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata nalazio se na funkciji opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika jugoslovenske vlade u Berlinu (1939.). Po izbijanju II svetskog rata, zbog neslaganja sa vlastima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora i vraća se u Beograd. Za vreme II svetskog rata živi povučeno u svom stanu u Beogradu (na Zelenom vencu, za koga je rekao da je najružnije mesto na svetu) ne dozvoljavajući bilo kakvo štampanje i objavljivanje svojih dela. U isto vreme piše svoja najbolja dela koja će kasnije doživeti svetsku slavu. Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampao je u Matici srpskoj roman „Prokleta avlija“.
Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.
Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u Bosanskoj vili 1911. godine. Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“). Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine. Sve Andrićeve lirske pesme koje za njegovog života nisu bile sabrane u knjigu objavljene su posthumno, 1976. godine u Beogradu, pod nazivom „Šta sanjam i šta mi se događa“.
Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina.
U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delomično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunac Andrićevog stvaralaštva, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan, Andrićev zemljak iz srednje Bosne, smatra da se radi o nevažnim plačljivim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti.
Druga faza, koja traje do Drugog svetskoga rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu (što je u dosta radova stvorilo čudnu mešavinu u kojoj narator koristi srpski ekavski, a likovi - često fratri - govore nekim od jekavskih ili ikavskih dijalekata). Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa je ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča.
Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama, ponajviše na erotskom planu. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Bošnjaci, Jevreji, Hrvati, Srbi - uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20.
Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini Ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i najznačajnijim ostvarenjem toga razdoblja, pripovetkom Prokleta avlija. Uz izuzetak Gospođice, realističkog psihološkog romana smeštenog u srpsku palanačku sredinu, radnja ostalih dela uglavnom je smeštena u Bosnu, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti.
Ocena Andrića kao romanopisca daleko je od jednoznačne: po nekima je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“; po drugima, Andrić je autentični autor kraćega daha, poput Čehova, pa je najbolji u novelama i pripovetkama, dok mu odriču vrednost postignuća u većim kompozicijama. Bilo kako bilo, Andrić je u svetu uglavnom poznat po svoja dva romana, Na Drini ćuprija i Travnička hronika (prvi je pisan tokom Drugog svetskog rata u Beogradu).
Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja, no ne i psihološkim poniranjem - većina je Andrićevih likova (osim franjevaca) gonjena biološkim imperativima i determinizmom u ponašanju koji podseća na naturalističku školu 19. veka. Osim tih dela, autor je objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze, te verovatno najbolje delo kasne faze, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdane), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela.
Posle Andrićeve smrti, prvo stidljivo, a onda i otvoreno (posebno u doba posle raspada Jugoslavije), počela su se pojavljivati i kritička osporavanja piščevog opusa - što nije bilo moguće tokom Andrićevog života, kada je uživao status nedodirljivog državnog pisca. Ti se prigovori mogu svesti na dve zamerke: nacionalno-političke i estetsko-književne. Po prvoj, gledano iz hrvatske vizure, Andrić je ocenjen kao nacionalni renegat i protagonista velikosrpske ideologije u unitarističkom jugoslavenskom ruhu, tj. kao neka vrsta nacionalnog otpadnika. Iako je uvrštavan u razne antologije hrvatske književnosti, trenutni status u Hrvatskoj nije mu baš zavidan. Slične ocene dolaze i od bošnjačke strane (Muhsin Rizvić i drugi), uz dodatak da Andrić u svojim delima prikazuje Bošnjake muslimane kao „Turke“ - poluazijatske nasilnike, podsvesno mučene kompleksom „izdaje“ zbog prelaska na islamsku veru. To je mišljenje potkrepljivano ne samo odlomcima iz piščevih dela, nego i njegovim esejističkim i publicističkim radovima u kojima slavi Njegoša i „istragu poturica“.
Drugi je prigovor ozbiljniji i dugoročno važniji i cilja na precenjenost Andrića kao pisca, te na njegovu zastarelost i plošnost njegovih karaktera. Iz vizure hrvatske književnosti, Andrić se ne može porediti s modernističkim pripovedačima (od Polića Kamova preko Krleže i Marinkovića do Slobodana Novaka), pa čak ni sa stilski bliskim, politički kontroverznim Pavelićevim „doglavnikom“ Milom Budakom, s kojim kao pisac tradicionalistički oblikovanih regionalnih epopeja i biološki determinisanih snažnih erotskih strasti ima dosta sličnosti (koliko god se idološki razlikovali).
U srpskoj književnosti Andrić je (gledano iz ideološke vizure) stalno i napadno apostrofiran kao „Srbin-katolik“, ali je, s druge strane, srpska kritika neodlučna koliko dobro se Andrićev tematski prosede uklapa u maticu srpske književnosti (često se Miloš Crnjanski ističe kao najznačajniji srpski pisac 20. veka, a postmodernistički trendovi, od Kiša do Pavića takođe nisu išli na ruku Andrićevoj reputaciji). I, naposletku, bošnjačka kritika smatra da je Andrić pisac slabijeg zamaha i dosega od Meše Selimovića i još nekih savremenih pisaca eksperimentalnog izraza.
Može se reći da Ivo Andrić ostaje sporni klasik oko kojega se lome politička koplja. Ovaj autor sve više postaje predmet političkih sporova a sve manje služi kao izvor inspiracije modernim piscima. Posle raspada Jugoslavije, Andrić se u Srbiji vodi isključivo kao srpski književnik. Najznačajniji deo svog stvaralačkog života, Andrić je bio srpski pisac. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Za razliku od toga u Hrvatskoj ga smatraju srpskim i hrvatskim književnikom..

Dela Ive Andrića:

• Ex ponto, stihovi u prozi, 1918.
• Nemiri, stihovi u prozi, 1920.
• Put Alije Đerzeleza, 1920.
• Most na Žepi, 1925.
• Anikina vremena, 1931.
• Portugal, zelena zemlja, putopisi 1931.
• Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi 1934.
• Razgovor sa Gojom, esej 1936.
• Na Drini ćuprija, roman 1945.
• Deca, zbirka pripovedaka.
• Gospođica, roman 1945.
• Travnička hronika, roman 1945.
• Na Nevskom prospektu, 1946.
• Na kamenu, u Počitelju,
• Priča o vezirovom slonu, 1948.
• Prokleta avlija, novela 1954.
• Igra 1956.
• O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961.
• Jelena žena koje nema, roman 1963.
• Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme koje su objavljene posthumno1977.
• Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977.
• Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno

Sadržaj dela “Na Drini ćuprija”

Prva epoha

Prva epoha je doba kada je izrađen most. U doba Turaka, na mestu gde je most kasnije postavljen, na najužem delu Drine, putnike je prevozila skela koju je vozio uvek mrzovoljan, spor skeledžija Jamak. Kada su jednog novembarskog dana Turci od raje uzimali danak u krvi javila se prva pomisao o nastanku mosta. U grupi dečaka koje su odvodili, u dečaku iz sela Sokolovića, javila se crna pruga. Pomislio je da bi se umesto teške, crne skele koja je prevozila putnike, na tom mestu mogao sagraditi most. Iako je promenio ime, veru, život, zavičaj, na crnu skelu nije zaboravio. Taj dečak je postao vezir Mehmed paša Sokolović. Kao moćnik on je 1566. godine naredio gradnju mosta na Drini na čelu sa Abidagom, svojim glavnim poverenikom koji je bio nemilosrdan i veoma strog kada je u pitanju bio rad. Najstrožije je kažnjen Radisav sa Uništa, jer je pokušao da spreči gradnju mosta. Narod je verovao da od te građevine neće ništa ispasti. Neki od radnika su noću rušili ono što su preko dana sagradili. Kada je Abidaga saznao da radove ometaju sami radnici, a ne vila brodarica, naredio je Pljevljaku da ih uhvate, da ne bi on stradao. Uhvatili su Radisava kog su nakon surovog mučenja nabili na kolac na najvišoj tački još nedovršenog mosta. To je bila prva ljudska žrtva, čija je krv prolivena dok se gradio most. Umesto svirepog i pohlepnog Abidage dolazi Arifbeg pod čijom upravom gradnja počinje da napreduje. Međutim, nesreće su se i dalje dešavale, kao kad je pomoćnik majstora Antonija, crnac, nazvan Arapin, poginuo tako što je, pri postavljanju srednjeg stuba, isti stub pao na njega.
Most je izgrađen 1571. godine. Na kapiji mosta, sa leve strane, ne mermernoj ploči, napisan je tarih. U njemu je napisano ko je i kada podigao most na Drini kod Višegrada. Pored ove lepe građevine od istog kamena sagrađen je han, karavan-seraj. O hanu se brinuo Dauthodža Mutevelić i činio je sve da spase han i očuva ga u životu. Posle vezirove smrti novac je prestao da stiže i han je propadao, polako su ga svi napuštali, ali je jedino Dauthodža ostao, sve dok jednog dana nije pao s krova dok ga je popravljao i poginuo.
U ovoj epohi opisane su i elementarne nepogode koje su pogodile stanovnike kasabe. To je bila velika poplava, kada se Drina 1799. godine izlila. Za kasabu je ona bila presudna, jer je uništeno sve što su kasablije nakupile za zimu koja je prethodila. Oko Sarajeva se pojavila kuga i kolera, i tada niko nije smeo da se kreće ni ka Sarajevu ni iz Sarajeva.
Početkom XIX veka izbija Karađorđeva buna, koja je stigla i u višegradske krajeve te most postaje veoma važan jer je predstavljao sponu između bosanskog pašaluka i Srbije. Na kapiji je napravljen drveni čardak, gde padaju žrtve. Prve glave koje su nabijene na kolac bile su čičice Jelisija iz Čajniča i mladića Mileta sa Lijeske, a jednog jutra ispred čardaka je osvanula i glava popa Mihajla. Jedne večeri, pošto je buna utihnula, čardak se zapalio.
Pored raznih nepogoda koje su se dogodile i koje kasablije pamte tu je i jedna priča o Fati Avdaginoj, mladoj i lepoj devojci iz Veljeg Luga, koja nije prihvatala ni jednog udvarača. Njen otac je prihvatio Nailbega iz Nezuka, sina Mustajbega. Fata je Nailbegu rekla, i sebi obećala, da Velji Lug u Nezuke nikad neće zaći. Fata nije mogla da porekne očevu, ali ni svoju datu reč. Na dan svog venčanja kad su prelazili most, ona je na kapiji sišla sa konja, popela se na ogradu mosta i skočila u Drinu. Tako je ispunila data obećanja.

Druga epoha

U drugoj epohi odigravaju se novi događaji koji su nametali drugi način života višegradskoj kasabi. Turska vojska se povlači, da bi početkom 1878. godine došla austrijska. Bosna pruža otpor okupatorima. U Višegrad dolazi Karamanlija koji će pokušati da kasablije nagovori da krenu protiv Austrije. U kasabi najveći otpor mu pruža Alihodža Mutevelić.
Andrić živopisnim detaljima opisuje proces menjanja načina života u kasabi. Godine 1900. popravljaju most, a stranci donose razne novine. U celoj kasabi, pa i na mostu, uvedeno je osvetljenje kao i redovno čišćenje. Međutim, stanovnici kasabe nisu blagonaklono gledali na te promene. Jedna od najvećih promena koja je najviše smetala starijim građanima kasabe, bila je ta što su sada i žene mogle izaći na kapiju. Stari običaj je bio da na kapiji sede samo muškarci koji tamo razgovaraju o veoma bitnim stvarima. Uskoro počinju radovi na vodovodu i gradi se železnička pruga koja ide niz Drinu, što dovodi do opadanja važnosti mosta. Most ne predstavlja više sponu između Istoka i Zapada.
I ovu epohu obeležile su tragedije, kako kasablija tako i nekih stranaca. Jedna od njih je tragedija Milana Glasinčanina koji je imao veliki porok – kockanje. U kasabi su svi znali za njegove noći provedene u kockanju. Ali, jedna je privukla pažnju svima, i o njoj se dugo pričalo. Te večeri Milan se kockao sa nekim strancem, na kapiji mosta. Niko ne zna ko je bio njegov protivnik. Mnogi su mislili da se te večeri kockao i sa samim đavolom. Milan je izgubio sve što je imao; u toku igre je više puta odlazio do kuće po još novca, a kad je njega nestalo uložio je sve ostalo što je imao. Milanu je bilo potrebno dosta vremena da se oporavi od gubitka, a posle toga više se nikad nije kockao. Njegov porok je prešao na Bukus Gaona, mladog Jevrejina koji je u kamenu kapije pronašao zlatnik. U kasabi se govorilo da je pronašao „đavolji dukat“.
Kasabu je pogodilo i samoubistvo mladog Gregora Feduna, Rusa koji je bio u odredu frajkora i stražario je na mostu. Na njega je veliki uticaj imalo proleće koje je polako stizalo u kasabu i oko nje. Zbog proleća rasejan i pogođen nevinom lepotom turske devojčice, Fedun je preko mosta propustio i Jakova Čekrliju, hajduka na koga su svi stražari upozoreni. Fedun je bio svestan svoje greške i zbog sramote se ubio.
I pored ovih nesreća kasaba se razvijala. Podignut je Konak, prvi hotel - Calerov hotel, koji je ubrzo zamenjen nazivom Lotikin hotel. Lotika je vodila hotel koji je bio simbol novog stila života. Ko nije bio prihvaćen u ovom hotelu kao gost, zbog lošeg ponašanja, mogao je da ode u Zarijevu mehanu, gde su mogli da se šale na račun Ćorkanovih nesrećnih ljubavi. Jedne večeri svi iz mehane su se našalili i na mostu. Ćorkan, da bi dokazao da nije kukavica, pijan, popeo se na ogradu mosta, i, iako je bio led, prešao ceo most.
Posle dvadesetak godina od okupacije na kapiji je zakačen služben proglas o atentatu carice Jelisavete. Ova vest najviše je pogodila Pjetra Sola jedinog Italijana u kasabi, jer je caričin atentator bio Italijan.

Treća epoha

Treća epoha obuhvata period od doba aneksije Bosne i Hercegovine (1906-1908) do Balkanskih ratova (1912-1913). Andrić ovde opisuje događaje čiji je bio savremenik.
U ovom periodu osnivaju se razne verske i nacionalne stranke i organizacije, u kojima su najbrojniji bili mladi studenti, koji su preko leta dolazili u kasabu. U mladićima koji su se okupljali na mostu Andrić oživljava svoju generaciju i teme koje su interesovale njegove školske drugove. Pojavljuje se čitav niz likova studenata i omladinaca, koji za vreme letnjih noći na mostu razgovaraju o politici i napretku. Među mnoštvom likova izdvajaju se Stiković, Galus, Herak i Nikola Glasinčanin. Oni predstavljaju Andrićevu generaciju — vatreni i borbeni, ali zaneseni apstraktnim, jer veruju da ništa nije nemoguće.
U kasabu stiže vojska koja u središnjem stubu mosta postavlja minu. Kafedžija na kapiji je nabavio gramofon i tako zabavlja sve prolaznike i one koji se zadržavaju na kapiji. Za kasabu je značajno otvaranje dve banke — srpske i muslimanske. Pomerena je turska granica, železnički saobraćaj je opao, a u kasabu dolaze Mađar Terdik i njegova žena Julka. Lotikin hotel počinje da gubi na važnosti, ali Lotika, iako je umorna, nije obeshrabrena. Ona se posle svakog gubitka pribere i nastavi dalje. Tokom niza godina jedini se na sve promene nije navikao Alihodža, koji razmišlja o starim vremenima i ne može ili ne želi da veruje u stvarnost i realnost nastalog trenutka. Zbog toga predviđa mračnu sudbinu kasabi i njenim stanovnicima.

Četvrta epoha

Četvrta epoha opisuje poslednju godinu hronike, 1914. godinu, koja je za kasabu i most bila presudna. Izvršen je atentat na Franca Ferdinanda i kako se mislilo da su Srbi zaslužni za atentat, mnogi od Srba će morati da idu preko granice u Srbiju.
Za kasablije to leto je bilo izuzetno, jer je sve išlo na njihovu ruku. Šljiva je rodila, polja žita su bogat plod dala, čak se uvelo i električno osvetljenje. Ali, na samom početku tog leta pojavila se epidemija trbušnog tifusa na Uvcu, od koje je nastradao i kasablijski doktor Balaš. Lotika je morala da napusti kasabu i hotel. Ona je, kao i uvek, zbrinula prvo porodicu, i tek kada je ostala sama nju je prvi put sva snaga odjednom izdala, i prolomio se njen jauk, plač koji niko nikada do tada nije čuo. Kasabu su svi morali da napuste zbog straha da će biti porušena. Jedino je Alihodža bio u svom dućanu kada ga je nešto podiglo u vazduh. Razmišljao je i hodao sve teže i teže, dok ga je srce polako, ali sigurno, izdavalo. Umro je hroničar i svedok svih važnijih događaja u maloj varoši. Most je presečen na pola. Kapija je bila na svom mestu, ali nije bilo sedmog stuba.
Alihodža nije verovao da se u novim vremenima može izgraditi nešto trajno, verovao je u rušilačku snagu novog sveta, u mitsku snagu vremena i mitsku snagu zemlje koja ne podnosi nešto što je tuđe.

Istorijski motivi romana “Na Drini ćuprija”

Roman Na Drini Ćuprija obuhvata period od četiri veka. To je period od 1516.godine, kada je glavi desetogodišnjeg dečaka, a budućeg velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića, sinula ideja o izgradnji mosta na Drini, do 1914. Tvorac ovoga mosta Mehmed-paša Sokolović, rođen je, prema romanu 1506. godine.
Gradnja mosta je počela 1556. i trajala pet godina, što znači da je most završen 1571. Period od 1516. godine, kada započinje radnja romana, pa do 1914.godine, kada se radnja romana završava, obuhvata mnogo istorijskih događaja, ljudskih sudbina i dramatičnih situacija. U tom vremenskom rasponu izdvajaju se dva istoriska perioda – turski i austrijski. Otprilike jedna trećina romana prvih osam poglavlja, obuhvata turski, a dve trecine, ostalih šesnaest poglavlja, austrijski period. Turski period je istorijski i vremenski mnogo širi i traje od 1516. do 1878. godine. On se može podeliti na dva dela:prvi, od 1516. do 1571. godine – vreme ideje o izgradnji mosta i same gradnje mosta, i drugi, od 1571. do 1878. godine – vreme surove turske vladavine. Taj period je u romanu znatno sužen i pisac u njemu sažima vreme – sažima istoriju i ljudske sudbine. To je period zgusnutog premošćavanja vekova. Austrijski period traje od 1878. do 1914. godine. On je, dakle, vremenski kraći, ali po istorijskim zbivanjima i ljudskim sudbinama mnogo bogatiji. Odgovor na pitanje zašto je austrijski period duži, razuđeniji i bogatiji nalazimo u piščevoj nameni i želji da napiše roman o novoj istoriji, o svojoj generaciji i mostu, a ne samo o turskom periodu.
Roman obuhvata i dva velika društvena toka: feudalni (turski) period, od I do VIII poglavlja i buržoasko-kapitalistički period, od IX do XXIV poglavlja.

Višegradski most

Višegradski most Višegrad leži na reci Drini, u prostranoj kotlini, na brežuljkastim padinama koje se blago uzdižu u planine visoke preko 1000 metara. Višegradska kotlina je jedna od retkih proširenja u toku reke Drine koji se sastoji delomično od visokih klisura i planina.
Na mjestu gdje se planine koje čine uski i duboki kanjon Drine razdvajaju u prostranu kotlinu, stoji kameni 500 godina star most s 11 lukova širokog raspona, poznatijeg svima kao "na Drini ćuprija".
Višegradsi most je dug oko 250 metara i širok oko 10 metara osim na sredini gdje je proširen s dve terase, sa svake strane po jedna. Taj deo mosta zove se kapija. Iduci iz čaršije, na levoj terasi se uzdiže stub na kome je ugrađena ploča s natpisom stihotvorca Badija iz godine 1571. (kada je izgradnja mosta završena) o onome tko je izgradio most i godinu kada je izgrađen. Nasuprot ovom stubu s desne strane nalazi se terasa koja se zove Sofa. Sofa je uzdignuta s dvije stepenice i ograđena kamenom ogradom kao i cijela dužina mosta.

Danak u krvi

Danak u krvi Danak u krvi je uveo sultan Murat II 1420. godine usled brzog rasta potreba za vojno sposobnim muškarcima, kao i lojalnim administrativnim radnicima u Osmanskom carstvu koje se razvijalo munjevitom brzinom.
Sistem je smišljen tako da se ne stvori nasledna aristokratija koja bi mogla da ugrozi položaj sultana i njegove porodice, dakle samo nemuslimani su mogli da budu „sakupljeni“. Ako bi se „sakupljeni“ po završetku svoje službe, oženili i imali decu, njihova deca bi bila muslimani i samim tim ni ona, ni njihovi potomci, ne bi mogli biti „sakupljeni“.
Danak u krvi je bio u kontradikciji sa muslimanskim zakonom, Šerijatom, koji je jasno davao instrukcije muslimanskom vladaru da mora da se brine o svojim hrišćanskim podanicima. Ali, potrebe carstva kao i plemenske tradicije naterale su vladare da pribegnu ovoj praksi. U početku uspostavljanja danka u krvi, mnogi muslimanski učenjaci su digli glas protiv toga
Od 15. do 17. veka bilo je sakupljeno između 200 .000 i 300.000 dečaka u ime danka u krvi.
Danak se sakupljao u balkanskim hrišćanskim zemljama koje su bile pod turskom vlašću. Otprilike svake četiri godine, dečaci između 8 i 10 godina starosti bili su odvođeni od svojih porodica. Iako su uglavnom to bili mlađi dečaci, ponekad bi odvodili i mladiće do 20 godina starosti. Odvođen je između svakog desetog i četrnaestog dečaka u određenoj zajednici.
Sakupljanje danka je obavljao viši janičaraski oficir (koji je takođe bio isto tako odveden) zajedno sa svojim vojnicima i sekretarem. Dečaci koji su sakupljani zvali su se kul, gilman ili oglan. Deljeni su u dve grupe. Oni koji su bili u odličnoj fizičkoj formi, slati su u sultanovu palatu, a ostali su slati turskim porodicama oko Anadolije i Rumelije (danas otprilike teritorija Rumunije). Obuka je trajala od 3 do 7 godina tokom koje su se dečaci učili turskom i otomanskom načinu života.
Nakon tog prvog perioda obuke, dečaci su dobijali ime acemi oglanlar što na turskom znači „strani dečaci“, iako su već poprimili osmanski način života, i slati su u prestonicu, da rade u nekom od sultanovih brodogradilišta ili vrtova.
Neki od acemi oglanlara su služili u samoj palati. Ovde su započinjali dugo školovanje koje je obično trajalo i do 14 godina. Ovaj sistem školovanja, koji se zvao dvorska škola, održao se do sredine 19. veka i bio je izvorište mnogih viših oficira, administrativnih radnika i vođa Otomanskog carstva. U toku školovanja, mladići nisu smeli ni pod kojim uslovima da napuste dvor ili da stupe u kontakt sa bilo kim iz spoljašnjeg sveta.
Obuka je bila raznovsna, od napornih fizičkih vežbi do teoretskih predavanja. Jezici su takođe bili veoma važni: dečaci su morali da nauče turski, persijski i arapski. Pisanju se takođe poklanjala velika pažnja, i obučavani su da postanu stručnjaci u raznim vrstama arapske kaligrafije (u to vreme turski je bio pisan arapskim znacima). Ostali važni predmeti su bili književnost, teologija (Kuran i hadiše), i zakonodavstvo (Šarija o Šerijat, kako se zvao na turskom).
Kada bi dečaci napunili 20 godina, bili bi raspoređeni u janičarske vojne jedinice. Ovo se definisalo kao „oslobađenje“, ali ta sloboda janičara se sastojala u tome da više nisu mogli da budu prodati ili poklonjeni[1].
Većina muškaraca nije ostajala na dvoru. Neki su dobijali zemlju i postajali spahije, i činili su deo konjice. Najviši čin koji su mogli da dobiju bio je čin oficira. Oni koji su ostajali na dvoru, imali su veće šanse da naprave neku karijeru. Neki od njih su bili postavljeni sa sandžakbegove, upravitelje malih provincija koje su se nazivale sandžaci, i mogli su da se uzdignu do beglerbega, upravitelja jedne od 31 veće provincije na koje je carstvo bilo podeljeno. Najviši činovi, koje su samo malobrojni dostigli, bili su činovi vezira i velikog vezira.
U doba Mehmeda Osvajača (1444—1481), pokršteni hrišćani sakupljeni dankom u krvi su se postavljali čak i na najviša administrativna mesta u društvu. Svi veliki veziri Mehmeda osvajača bili su pokršteni hrišćanski dečaci oteti od svojih porodica kao deo danka u krvi.
Od početka 17. veka, sistem danka u krvi je počeo polako da se gubi. Kako su samo janičari, koji su praktično bili robovi, mogli da dođu do najviših položaja u Osmanskom carstvu, a njihovi sinovi nisu mogli da nastave tradiciju svojih očeva jer su bili muslimani, promenu su morali da unesu oni sami, tako da je bilo dozvoljeno i muslimanima da dođu na administrativne položaje sličnim putem kako se to radilo u većini drugih zemalja tog vremena. Međutim, ropstvo je i dalje opstajalo.
Uprkos promenama, sistem se nije razvio u pravcu stvaranja porodica u kojima se tradicionalno prenosilo zanimanje sa oca na sina. Jedini izuzetak je bila porodica Kopruli (tur. Köprülü) koja je dala znatan broj velikih vezira krajem 17. i početkom 18. veka. Krajem 17. veka, sistem danka u krvi je prestao da se koristi.

Mehmed-paša Sokolović

Mehmed Sokolović (tur. Sokollu Mehmet Paşa, oko 1505 — 11. oktobar 1579), u narodu poznatiji kao "Mehmed-paša Sokolović", je bio Veliki vezir (predsednik vlade) u Osmanskom carstvu.Poreklom Srbin iz Hercegovine rođen u selu Sokolovići blizu gradića Rudo. Kao dečak školovao se u manastiru Mileševa. U "Danku u krvi" odveden u janjičare kada mu je bilo oko 15 godina. Školovan u Jedrenskom saraju gde ostaje 13 godina. Učestvovao je u Mohačkoj bici 1526. i opsadi Beča 1529. Između 1533. i 1535. učestvuje u ratu protiv Persije i opsadi Bagdada. 1545. godine postaje zapovednih Osmanske flote a 1551. biva unapređen u rumelijskog beglerbega. Iste godine kreće u pohod na Habzburšku monarhiju a već sledeće osvaja Temišvar. Pod njegovim uticajem 1557. izdat je berat kojim se dozvoljava obnova Pećke patrijaršije, i na patrijaršijski presto postavljen Makarije Sokolović,možda njegov rođak. Sultan Sulejman I Veličanstveni ga proglašava za Velikog vezira Porte 28. juna 1565. Godine 1566. sa sultanom kreće u novi pohod u Ugarsku. Opsedaju utvrđeni grad Siget međutim u noći između 5. i 6. septembra 1566, samo dan pre osvajanja grada, sultan Sulejman I iznenada umire. Plašeći se da će njegova smrt negativno uticati na moral vojske Sokolović je prikriva sve do 24. septembra kada je u Beogradu proglašen naslednik, Selim II. Novi sultan se pokazao kao prilično nesposoban vladar i doslovno je sve poslove u carstvu prepuštao Sokoloviću, kao velikom veziru, tako da je ovaj imao praktično neograničenu moć u carstvu. Po njegovom naređenju 1571. godine je izgrađen most preko Drine u Višegradu (opisan u delu „Na Drini ćuprija", Ive Andrića ovenčanom Nobelovom nagradom). Selim II umire 12. decembra 1574. i na prestol dolazi njegov sin Murat III koji se još manje interesovao za vođenje državnih poslova ali za razliku od oca nije imao velikog poverenja u Sokolovića čija moć polako počinje da opada iako je ostao na svom položaju Velikog vezira. Uveče u Carigradu 11. oktobra 1579. Sokolovića u atentatu ubija izvesni sumanuti derviš.
Dok je bio na mestu velikog vezira pomogao je da jedan od admirala turske flote postane Piali Mehmed Paša, koji je srpskog porekla, rođen u Srbiji u okolini Beograda 1530. godine.

Aneksija Bosne i Hercegovine

Aneksija Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj (u stranoj literaturi poznata i kao „Bosanska kriza“) izvršena je proglasom cara Franca Jozefa 7. oktobra 1908. godine. Kao neposredan povod poslužila joj Mladoturska revolucija, izvedena u ljeto 1908. Bečki dvor se pitao hoće li novi režim u Turskoj imati posljedica i u ovim oblastima.
Tim aktom, izvedenim bez prethodnog sporazuma sa velikim silama, koje su joj na Berlinskom kongresu dale mandat za okupaciju Bosne i Xercegovine, Austro-Ugarska je izvršila očiglednu povredu međunarodnih ugovora i izazvala žive proteste u Evropi, utoliko više što se u isto vrijeme, i u sporazumu sa njom, Bugarska proglasila za nezavisnu.
Predstavnici pravoslavnih i muslimanskih narodnih organizacija dali su onda u Budimpešti (11. oktobra) izjavu da je aneksija izvršena bez pitanja i protiv volje stanovništva i uputili su posebnu delegaciju u evropske prestonice da tu izjavu stavi do znanja velikim silama.
U Srbiji je aneksija izazvala veliko uzbuđenje, jer se osjećalo da se Austrija time učvršćuje na Balkanu, da duboko pogađa nacionalnu budućnost srpstva i da želi da presiječe sve nade u budućnost velike samostalne srpske države. Srbi su se riješili na krupne žrtve; protestovali su u svim prestonicama, stvorili Narodnu odbranu sa ciljem da smiri partijske strasti i prikupi dobrovoljce za eventualne borbe, i obrazovali (24. februara 1909) koncentracionu vladu pod predsedništvom Stojana Novakovića.
Pod pritiskom opšteg neraspoloženja u Evropi, u želji da sporu oduzme evropski karakter, Austrija je sa Turskom sklopila sporazum (26. februara), platila joj odštetu od 2,5 miliona i počela pripreme da silom uguši srpske proteste, prije no što dođe do konferencije velikih sila, koju je predlagala Rusija. Rusko posredovanje spriječila Njemačka prijetnjom u Petrogradu, zbog čega je Srbija morala da se pokori, ali posredovanjem Engleske oslobođena isuviše ponižavajuće izjave koju je tražila bečka vlada. Umjesto nje (31. marta 1909) dala drugu izjavu da: nova situacija stvorena u Bosni i Hercegovini ne zadire u Srbijina prava. Austro-Ugarska tom izjavom dobila zadovoljenje i smatrala se pobjednicom, ali ustvari izgubila.
Aneksijom Bosne i Hercegovine srpsko pitanje dobilo je evropski karakter, jer je u cijelom svijetu ostao utisak da je Austro-Ugarska izvela nezakoniti akt i da mu je kao pravu argumentaciju dala samo silu. Pored Srbije bila je uvrijeđena i Rusija. Za Srbiju ovaj udar bio je od koristi: upozorio je na blisku opasnost, stavio krupna nacionalna pitanja iznad partijskih, izveo koncentraciju narodnih snaga i izazvao jačanje nacionalizma i nacionalne solidarnosti.

Atentat na Franca Ferdinanda

Franc Ferdinand (нем. Franz Ferdinand von Österreich-Este; 18. децембар 1863–28. јун 1914.), najstariji sin Karla Ludviga i Marije Anuncijate od Napulja–Sicilije, rođen je u Gracu. Njegov stric bio je Franc Jozef I.
Ferdinand je 1878. godine otišao u vojsku u Gornju Austriju. Kada je prestolonaslednik Rudolf umro 1889. godine, Ferdinand postaje naslednik trona. 1900. godine oženio je Sofi Hotek (od 1909. Sofija Hoenloe). Kako ta veza nije bila zakonita, njegova deca nisu imala pravo nasledstva krune.
Porodica je sa troje dece živela u dvorcu Belvedere. Od 1906. godine Franc Ferdinand je počeo da se bavi politikom. Počeo je sa pravljenjem planova da promeni Austriju i Mađarsku kada preuzme vlast. Hteo je da rekonstruiše monarhiju po tadašnjem nacionalnom rasporedu i time utvrdi središte monarhije.
U spoljnoj politici, Ferdinand je bio za jaku saradnju sa Nemačkom, Rusijom i mirnu politiku prema Balkanu. Bio je pristalica antisrpske politike austrijskog dvora, što je izazivalo ogorčenje i podozrenje među Srbima u Austro-Ugarskoj, pogotovu u Bosni, gde je obespravljenost Srba bila najveća. 28. juna 1914. godine, na Vidovdan, u Sarajevu se održavala vojna vežba, koju je Franc Ferdinand želeo da poseti. Za posetu Sarajevu je određen srpski praznik Vidovdan, da bi se potlačeno srpsko stanovništvo Austrije što više ponizilo. On je sa suprugom došao u posetu Bosni iako mu je dato do znanja da u Sarajevu može da dođe do pobune.
Tokom obilaska grada u otvorenom automobilu, na Vidovdan, 28. juna 1914. godine pripadnici revolucionarnog pokreta Mlada Bosna su izvršili atentat u kojem su ubijeni Franc Ferdinand i njegova supruga. Prvobitni plan nije uspeo pa je atentat izvršio maloletni Gavrilo Princip. To je bio povod za vojnu intervenciju koja se uzima za početak Prvog svetskog rata.

Socijalni tematski sloj

Hrišćani pod turskom vlašću

Andrić nam je kroz umetnička sredsta pokazao težak život srpskog i uopšte hrišćanskog sveta pod osmanlijskom vlašću, istakao je brutalnost i varvarsku prirodu aziteljske upravljačke logike koja je uzimala i odnosila ne samo materijalna dobara nego i nešto više – ono što je krv čovekove krvi: decu, mušku, zdravu (Danak u krvi). Od njih – otrugnutih od roditeljskog zagrljaja, od prave vere, jezika i tradicije, pravili su horde osvajače, surove i bezobzirne janičare i tlačitelje, najčešće onog naroda iz koga su ponikli.
Jedini posao raje, obespravljenog sveta, je da kulučari. Zbog toga javljali su se česti otpori, tračak nade, ali oni su imali sudbinu sličnu Radisavu. I upravo takvim bezljudskim ponašanjem, osmanlije su uspevale da održe vlast, sve dok Dahije nisu počeli da se mešaju u veru, i onda, pošto nisu poslušali svoga velikoga vođu cara Murata, desilo se ono što se dešava svakom zlu.
Zidanjem mosta, Mehmed paša je imao na umu radi dobročiteljstva u dva pravca:
- podiže sebi zadužbinu tamo odakle i potiče
- daje šansu svome narodu iz kraja da zarade
Pošto je vezir ovaj posao poverio Abidagi, gramzivom i nepredvidljivom čoveku, situacija se izmenila. Narod je kulučario za džabe, čak su i hleba morali sami da pronađu. Nisu mogli da obrađuju svoja polja koja ih hrane, žitarice, jer su ceo dan provodili na gradilištu. Kada bi se vratili sa posla onako znojavi i malaksali izvalili bi se da spavaju na prvo mesto koje im padne pod rukom.

Propadanje turske imperije

Sa devetim poglavljem počinje austrijski deo istorije. Austrijanci ulaze u kasabu i nalaze Alihodžu prikovanog za hrastovu gredu na mostu. Turci su međusobno podeljeni na one koji prihvataju stanje stvari, koji se mire s novonastalom situacijom, i one koji bi želeli da pruže oružani otpor. Simbolična je scena u kojoj je Alihodža ugledao veliki krst na vojnikovoj levoj mišici. Taj krst je doživeo kao simbol propasti turske imperije, kao pobedu hrišćana u Bosni:
Kroz suze hodža je, kao u neobičnom snu, gledao na vojnikovoj levoj mišici belu, široku traku i na njoj velik i pravilan krst od crvenog platna. Samo u groznici mogu da se vide takva gadna i strašna snoviđenja. Taj krst mu je plivao i poigravao u suzama i, kao ogromno priviđenje, zaklanjao ceo svet.
Alihodžin dramatičan doživljaj krsta koji dominira njegovim vidikom, istorijski govoreći, iskaz je njegove mržnje prema hrišćanima. Istoričar bi mržnju dve etničke-verske grupe opisao sasvim drugačije, naučnim konstacijama i dokazima, a Andrić je ti učinio pomoću simbola krsta. Taj krst je Alihodžiono tragično saznanje o pobedi jačeg i nadmoćnijeg.

Filozofski aspekti dela

O slobodi, sudbini i moći

Osnovni elementi Andrićeve vizije života svode se na pitanja o čovekovoj sudbini, na problem i iskušenje moći i na viziju slobode. Čovek u svom trajanju stalno nastoji da osvoji veći životni prostor od onog koji ima, želi da uveća svoju moć ili da svojim umom pomeri granice svoje slobode. Život je svetlost nad kojom stalno vreba mrak. Mrak nekad poklopi svetlost i tada kasablije polako uče da ne žale za onim što je prošlo, što je i glavni motiv romana: život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao most na Drini.
Sudbina mosta vezuje se za višegradsku kasabu, kao što se i sudbina kasablija vezuje za most. Andrić preko nekoliko likova opisuje susret sa smrću. Kod nekih je smrt oblik oslobođenja od nekih neprihvatljivih ograničenja koja čoveku nameće život. Alihodžin život završava se kada je neuništiv i nepromenljiv most porušen. Njegov kraj je prirodan i tu se smrt opisuje kao krajnja granica i patnja od koje ne možemo pobeći. Za razliku od njega, drugi likovi su imali nasilne krajeve: mučenje Radisava, ubijanje nevinih, Jelisija i Mila, vešanje Vaje Ličanina. Čovek se u ovom romanu susreće i sa prirodom koja ima sudbinsku moć nad njim. „Veliki povodanj“, iako su kasablije očekivale poplavu, sve je iznenadio i da nije bilo konja Suljage Osmanagića, koji je bio u dosluhu sa prirodom, ne bi bilo spašeno ništa, jer je on pre nego što se Drina potpuno izlila probudio sve kasablije. Žrtva prirodne volje bio je Kosta Baranac koji je najmanje vodio računa o prirodnom zakonu, jer je želeo da proširi svoj životni prostor.
U čovekov život se sudbinski meša i istorija, u obliku političke vlasti, koja u kritičnim trenucima pokazuje svoju sudbinsku moć „mrkog zida“. Svoju moć vlast pokazuje za vreme Karađorđevog ustanka, tokom austrijske vlasti i u Prvom svetskom ratu. Vlast je umešana u nasilne smrti likova. Ali, vlast se uvek poziva na neke više ciljeve. Abidaga se poziva na Boga i naredbe velikog vezira, na oglasima koji su kačeni na kapiji vladar dodaje da je tako zaključeno na Veću naroda. Tragična sudbina mladog vojnika Feduna se ogleda u činjenici da je naišao na gnev ugrožene vlasti.
Postoje i granice koje čovek sam sebi postavlja. To su moralne i kulturne norme, različiti oblici i navike. U životu čovek ovakve granice stalno sam sebi postavlja. Žrtve tih normi u romanu su Fata i Šemsibeg. Šemsibeg jer nije mogao da se prilagodi novim vremenima, a Fata je bila žrtva unutrašnjeg sukoba između sopstvenih želja i osećaja dužnosti i poslušnosti prema ocu čije je rešenje ona videla samo u sopstvenoj smrti.
Moć je kod Andrića pokušaj čovekovog nasilja nad sudbinom, koje završava nasiljem nad samim sobom. Moć odvaja čoveka od sveta i sebe tako što mu obećava veću slobodu. Da bi došao do moći čovek dolazi do iskušenja, uvek se kocka sa onim što ima i što mu je dato. Ovaj oblik Andrić opisuje u poroku Milana Glasinčanina, koji je, kao i većina moćnika, stranac u kasabi. Kockarska strast je kao neka opsena koja mami svojom nepoznatom, nadzemaljskom lepotom. Milan gubi, ali igra sve dok ne izgubi i dušu. Isti slučaj je i sa Abidaginim pomoćnikom Pljevljakom. Pljevljak je na moćništvo prisiljen, jer mu ona ne pripada, ni ne oseća nikakvo iskušenje prema njoj. Kada je pronašao krivca i video šta ga je čekalo, on je kao opijen moći, bio presrećan što je živ, toliko da u ludilu gubi dušu. Mehmed-paša takođe ima sudbinu moćnika. Ali, u trenutku kada mu se nož zarije u grudi nestaje sva moć koja je oko njega kružila.
Veliko civilizacijsko iskušenje moći predstavlja austrijsko doba. Austrijanci menjaju celokupan oblik kasabe, misleći da imaju punu moć nad celom Bosnom. Ovo iskušenje se završava ratom. Lotika je takođe pala u iskušenje moći – novac joj je postao opsesija. Ona ga čuva, i svima pomaže kada je potrebno, kako rođacima tako i kasablijama.
Sledeći oblik moći je čovekovo uzdizanje nad životom, koji preko smrti vodi u slobodu. To je moć žrtve, koju Andrić predstavlja kao jedini oblik ljudske moći, koji vodi ka duhovnom uzvisivanju po cenu ličnog stradanja i propasti. Radisav se kocka sa svojim životom da bi sprečio ono što se dešavalo. U njegovom stradanju se javlja jedinstven oblik duhovne moći. Njegova patnja i stradanje se uzdižu iznad njega stvarajući mu herojski oreol mučenika koji dobija tek kasnije, preko naroda.
Mrki zid je granica koju čovek ne može da pređe. U prethodno navedenim vidovima Andrić nam otkriva čovekovo iskušenje moći, kojim čovek pokušava da nasilnim putem dođe do što veće slobode. Kao što je rečeno, svaki oblik slobode se plaća većom ili manjom žrtvom.
Svojom vizijom života Andrić je obuhvatio i vidove čovekovog postojanja koji dolaze iz njegovog „utopijskog sna“. Oblici slobode se pojavljuju u čovekovoj mašti, bez volje za moći ili kršenja prirodnih zakona, a za Andrića mašta je jedini prirodno dat prostor u kojoj čovek ima bezgraničnu slobodu gde može da oblikuje svet po svojoj volji. Slobodu mašte kod Ćorkana dok korača ogradom mosta Andrić prikazuje kao slobodu igre, koja čoveku daje snagu. Isto tako, sa slobodom mašte se srećemo u diskusijama mladih generacija na mostu. Drugačiji oblik su priče iz mašte – legende. Ali, ovaj oblik slobode nije večan, jer se pre ili kasnije mora suočiti sa stvarnošću. Neke priče nisu legende, ali se uobličavaju maštom tako što tokom pričanja kasablije sebi daju slobodu da u njih dodaju neke elemente koje će ih malo odvojiti od stvarnosti i teške istine koja ih je zatekla. Legende i priče se grade kao što se grade mostovi. Sloboda mašte prerasta u graditeljsku slobodu.

Likovi

Abidaga

Abidag se prvi put pojavljuje kao krupan čovek, nezdravog crvenog lica i zelenih očiju, u bogatoj carigradskoj nošnji, sa kratkom riđom bradom i brkovima čudno uzvijenim na mađarski način i tada se na skupu ispod Mejdana predstavio kao bezobziran, nemilosradan i strog preko mere čovek.
Kada je došla i treća jesen, a narod (raja) i dalje kulučio na gradnji mosta, sa utiskom okrutnog Abidage da građevinski poslovi slabo napreduju, počeo je tražiti krivce. Takav utisak su nosili i oni koji su iz dana u dan vukli kamen i ostali materijal po kiši, žezi i snegu. I ukoliko su radovi slabije napredovali, teror Abidage bivao je sve veći. Pretnja, uvrede, bič i razni oblici mučenja i izabljivanja – postali su jedini oblici Abidaginog komuniciranja sa rajom koja je gradila most.
Novac koji mu je vezir poverio za plaćanje raje koja je sirova snaga, uzimao je za sebe, nedajući raji ni hleba ni dukata. Vezir je imao nameru da zidanjem svoje zadužbine, narod zaradi, a ispostavilo se da je jedini koji je zaradio bio upravo Abidaga, što ga je na kraju koštalo glave. Zato ga Andrić slika kao svirepog čoveka i tiranina. Njegov bes brzo poraste, on postaje brutalan i beskrupulozan, bezdušan i ciničan. S nipodaštavanjem gleda na ljudsku muku i stradanje. Nemilosrdno kažnjava kulučare koristeći se surovim sredstvima prinude. On je dvostruko označen strahom: pre svega, strahom kojim potčivanja narod na poslušnost, a potom intimno-psihološkim strahom – da ne izgubi poverenje moćnijih od sebe.
Njegova sudbina pokazuje da svako zlo razara samo sebe i da mora biti kažnjeno.

Radisav sa Uništa

Jedan od potlačenih koji će pokušati da se Abidaginom teroru suprostavi i stavi u odbranu ljudskog dostojanstva i afirmisati hajdučko u sebi – bio je Radisav sa Uništa. Pripovedač o njemu će reći da je "onizak čovek mrka lica i nemirnih očiju, dobro pognut u pasu", da je išao "klateći glavom ramenima levo-desno, kao da seje brašno". Bio je "malen , potuljen i užurban". On je došao na ideju da se pokrene pobuna i organizuje otpor protiv turske tiranije na gradilištu, i to tako što će se noću rušiti ono što je danju podignuto, naravno, uz priču da to čini vila brodarica. I počeo je da ruši, a kad je uhvaćen, iako tako mali i neugledan, sve je oćutao i svaku muku junački izdržio – i vrele verige preko grudnog koša, i otkidanje nokata usijanim kleštima, i nabijanje na kolac: "Čovek je bio nabijen na kolac kao jagnje na ražanj, samo što mu vrh nije izlazio kroz usta nego na leđa i što nije jače ozledio ni utrobu ni srce ni pluća".
Tako nabijenog na kolac uspravili su ga, podigli visoko iznad glava okupljenog naroda i ostavili da polako umire. Bio je "izdignut za čitava dva aršina, uspravan, ispršen(...), isturen u prostoru neprirodno ukočen i prav". Radisav, tako "prav i odvojen", isticao se na kocu i svima je u tim trenucima izgledao dalek i nedostižan. On, do juče običan, neugledan i ni od koga zapažen i mnogo poštovan, odjednom je postao centar tuđih pogleda i znatiželje, predmet divljenja, ali i nekog straha, simbol prkosa i otpora, ali i strašnba opomena šta se sme, a šta ne. U takvom položaju, nabij na kolac i visoko podignut iznad njihovih glava, bio je iznad svih njih jer se nekako "izdvojio i uzvisio" i više "inije ni ličio na ljudsko telo koje raste i raspada se koliko na visoko uzdignut, gvrd i neprolazan kip koji će tu ostati zauvek..."
Tako je započeo njegov put u mitske visine, u priču i pamćenja, u savremeno trajanje. On je sada onaj kome "ne može više niko ništa"; on je onaj koji je sve druge nadvisio svojim podvižništvom i tako se "posvetio", a što je privilegija samo retkih i odabranih.

Crni Arapin

U četvrtom poglavlja romana je smrt mladog radnika, crnog Arapina. Na nerazumljiv način, kako kaže pisac, konopci su tokom izgradnje mosta popustili i kameni blok je pao tačno gde treba, ali je usmrtio majstorovog pomoćnika crnog Arapina. On je prva žrtva koja je ugrađena u srednji stub mosta. Pošto se to dogodilo "čudnim slučajem", njegova se volja shvata kao volja viših sila koje traže žrtvu da bi most postojao. Oko crnog Arapina se potom raspreda legenda; veruje se da u srednjem stubu, gde je poginuo, ima velika mračna dvorana u kojoj on živi. Kome se on javi, mora da umre. Deca stalno zaviruju u taj mračni otvor "kao u ponor koji i straši i privlači."
Legenda o crnom Arapinu snažno je uzbuđivala dečju maštu. Deca su više verovala u tu legendu, u nešto nestvarno i nevidljivo, nego u istinu da u Arapinovu "sobu" ulaze radnici preko drvenih skela. Fantastično tkanje legendi raspaljivalo je maštu kasabalija i podsticalo njihovu potrebu za neobičnoišću i čudesima. Pretvaranje stvarnosti u legendu uvek je motivisano nekim nesvikadašnjim događajem

Ćorkan

Ćorkan, vanbračni sin višegradske ciganke i nekog vojnika Anadolca, po svom poreklu i živo tu jedan je od ljudih sa dna kazablijskog života, od onih što "sede tako i piju, i pijući čekajući da im u svesti najposle plane ona čarobna svetlost kojom piće obasljava onaj koji mu se potpuno predaju". On je jedan od onih kojih "žive od svirke, šale i rakije" i čiji je "prvi život u noći" od onih koji "svirepi mogu da izvrgavaju podsmeku ili tuku bojažljivi da psuju, dražljivi da daruju..." Od svi tih noćobdija, Ćorkan je najviše bio predmet zadirkivanja, neukusnih šala i podsmeha. Ukratko, bio je stvoren za razonodu kasablija koji se ni jednog trenutka nisu nosili na njegovu dušu, niti se trudili da saznaju koliko je u njemu čežnja za lepotama ovoga sveta, ali istinite patnje što je usamljen i od drugih neprihvaćen.
Salko Ćorkan je, kao i svaki čovek, imao svoje slabosti, a to je utopiljska ljubav prema Švabici koju je jednom video u cirkusu dok je jednom igrala na žici. Ona je odavno otišla iz kasabe, ali je ostalo sećanje na njenu lepotu i batine dobijene zbog ljubaznosti u nju; ostala je Ćorkanova čežnja za njenom pojavom, za skladnim pokretima i opojnom igrom na žici. Ćorkan je postajao predmet zadirkivanja posebno kada bi popio koju rakiju. Prve tri godine je patio za Švabicom, a onda je došla Paša, bela, čedna jedinica "koja se previja kao dozrela loza preko avlijskog zida". Zadirkivanje je išlo i u drugom pravcu: da mu je otac neki bogati oficir iz Anadolije, te da mu je kao jednom nasledniku ostavio silno bogastvo koje čeka na njega tamo u dalekoj Brusiji.
Ovaj nesrećan itragičan kasablijski junak Ive Andića, informiran u odnosu na ostali kafanski svet, u trenutku pijanstva i unutrašnje ponesnosti, jedne februarske noći pred svitanje, praćen podsmesima i omaložavanje pijanog sveta, popeo se na zaleđenu i klizavu ogradu i počeo da hoda po njoj. Prvo je koračao bojažljivo, zatim ubrzano i na kraju neubuzdano, samouvereno. Bio je to sada ples nad ponorom, po ivici koja deli život i smrt. Njegovi pokreti, ritmički već ujednasčavani i skladnijji, bili su u stvari oponašanje one igre švabice u cirkusu. Do tog trenutka niko i ništa, Ćorkan se "svojim opasnim položajem (...) odjednom izdvojio i sada je kao neko džinovsko čudovište visoko iznad njih". U svakodnevnom životu težak i trom, od jednom je "postao lak i vešt". I ne samo "vešt" nego i "uzvišen, iznad svih". On u tom položaju, ponosan svojom igrom i zanesen njome kao u nekom snu, vidi se kako ide na "daleko neostvarljivo putovanje o kome mu svake večeri mu mehani govore, sa grubim zadirkivanjem i podsmehom, i na koje je sad, evo, najposle krenuo". Svi koji su ga pratili, dotle hrabri i usvemu superiorniji od njega, od jednom su postali plašljivi, mali i zadivljeni Ćorkanovom hrabrošćču dok je izvodio svoju životnu i smrtonusnu igru uz njihovo glasno:
- Aferim, Ćorkane, pile od sokola!
- Aferim, gazio!
Ćorka je bio prvi – a takvi su vrlo retki – koji "hoda onuda koda je zabranjeno i kuda niko ne ide". Ćorkanov slučaj pokazuje da samo oni koji pređu takav put mogu da računaju na priču o sebi, samo takvi ulaze u legendu i postaju mit svakodnevnice i nadilkaze svoje vreme.
Ali, sve je to trajalo dok je Ćorkan bio na onoj visini koja ga je odvajala od drugih i činila velikim. Međutim silazak sa mosta na put, tvrdi neravan, samoubilačno predstavljan povratak u svakodnevnicu, u staroj već poznato; povratak u surovu i grubu stvarnost, bahatu i svenigirajuću.
Ćorkan je jedan od najtragičnijih, ali i najpotečnijih likova u romanu Ive Andrića, koji posvedočuje da je i u nepriznatim i "suvišnim ljudima, ponekad, mnogo više lepote i skrivenog smisla za lepotu, samo je treba zapaziti i vrednovati na prvi čin".

Fata Avdagina

Ivo Andrić ima tu moć stvaraoca da legende kazuje kao priče iz stvarnosti, a obične ljudske sudbine i priče iz života diže na nivo nesvakidašnjih i mitskih priča. Jedna od takvih priča koja od ženske lepote stvara mit jeste i priča o Fati Avdaginoj, čija je sudbina deo istorije mosta.
Fata je bila kćer jedinica starog Avdage Osmanagića, uglednog trgovca koji je imao još pet oženjenih sinova i najveću kuću u Veljem Lugu. Imao je veliku magazu i kasabu i veliki ugled. Fata je bila izuzetne lepote, o njoj su i pesme pevane. Kao i sve retke i neobične ženske lepote, i ona je nekoliko godina bila "cilj svih želja i nedostižni uzrok". Ali, u odnosu na druge, posedovala je i "veštinu govora" – dodatnu lepotu, i nedostatka hrabrosti kod mnogih da se približe toj lepoti ili da je neko zaište.
U Fatu se zagledao Nailbeg iz Nezuka, drugog zaseoka, sin jedinac Mustajbega Hamzića. Skupio je hrabrost, i zaljubljen, dao joj do znanja da može biti nevesta Mustajbega. Fata je smelo i nesmotreno, pred svima, izgovorila reči koje će biti fatalne po nju:
- Hoće, kad Velji Lug u Nezuke siđe!
Bilo je to njeno ne; ono će je, kasnije, dovesti u sukob sa Avdaginim neporecivim da (Avdaga ju je, i ne pitajući je, obećao Mustajbegu za snahu). Fata, "lepa, ohola i mudra", nemajući snage da pokrene očevo da, prihvati udaju kao tuđu volju, a ne svoj izbor. Ako bi prihvatila očevu odluku kao neopoziv čin, morala bi u Nezuke; a to znači da bi "Velji Lug sišao u Nezuke" i ona porekla sebe, svoju reč, svoj ponos, i time pružila drugima povod za ogovaranje, izrugivanje i veliku sramotu sa kojom ne bi mogla živeti. Ipak, da bi udovoljila očevoj volji, ona se priprema za svadbu ("svadbeni vez"), iako zna da nikad neće stići u Nezuke. Ivo Andrić majstorski i umetnički vrlo uspešno slika njene nemire i psihološko ponašanje u toploj i zvezdanoj noći, kada, opijena lepotom noćne atmosfere stoji pored prozora i u svim delovima svoga tela oseća svoje fizičko postojanje, kada se u njoj razliva devojačka snaga i "dozrela lepota tela". U tim trenucima, oslonjena grudima na "drveni demir na prozoru", ona "oseća kako ceo brežuljak, sa svim što je na njemu, sa kućom, zgradama, njivama, diše, toplo, duboko, jednomerno, i diže se i spušta zajedno sa svetlim nebom i noćnim pronstranstvom". U toj noći i u istoj situaciji Fata oseća kao da je celo njeno biće intengrisano sa svetom i kosmičkim pronstranstvom. Tada je ona daleko od dnevnih obaveza i briga, od očevog da i vlastitog ne. Verovatno i u takvoj jednoj noći, ako ne baš i tada, doneta je odluka da se sve mora završiti na granici između njenog ne i očevog da, tj. Između Veljeg Luga i Nezuka – tačno tamo gde je most, odnosno na samom mostu. Njena misao "sve se češće zaustavlja na kapiji (...), ispod koje huči zelena, brza i duboka reka". I na dan svadbe, kad su svatovi prelazili preko ćuprije, baš na tom zamišljenom mestu, ona je potvrdila svoje ne – skočila je u nabujalu Drinu.
Lepota Fate Avdagine je mitska lepota žene, fatalna lepota na kakvu nailazimo u narodnim pesmama i predanjima koja, kad se uzdigne do "opasnih visina" postaje nedostižna i kobna za druge, ali i samorazorna, uvek sa tragičnim ishodom.

Lotika

Jedan od najstudionije razvijenih likova u romanu Na Drini Ćuprija svakako je Lotika. Po pregnućima i samopožrtvovanju koje je odlikuje mnogo podseća na junakinju gospa Nolu iz istoimene pripovetke Isidore Sekulić.
Pre nego što će započeti slikati njen portret i karakter, Andrić nam daje podatke o istorijskom i društvenom trenutku u kome se ona javlja. Bile su to decenije austrougarske vladadavine (negde oko 1885. godine), kada je sve postojalo nekako srećno, bogatije i smirenije, kada se išlo "putem usavršavanja i napredka". Hroničar kaže: "Sve što je svirepo i grabežljivo u njoj (misli se na novu vlast, prim. Č.Đ.), bilo je prekriveno dostojanstvom, sjajem i osveštalim formamam". Odjednom su se pojavili neki novi činovnici, neka tuđa imena, novi izrazi i nov stil odevanja; počele su drugačija ophođenja – sve je postalo nekako "šire i zračnije, raznovrsnije i bogatije". Otvaraju se radnje, kantine, pa i nov hotel – još jedan znak opšteg prosperiteta ("stao je da kruži novac u dotle neviđenim količinama").
Hotel je otvorio "Jevrejin Caler, koji je imao bolešljivu ženu i dve devojčice". Međutim, duša toga hotela bila je njegova mlada svastika Lotika, po kojoj je hotel bio popularan i zbog koje je nazvan "Lotikin hotel". Tu se okupljao običan svet (u velikoj sali), ali i činovnici, oficiri i "bogatiji domaći svet" (u maloj sali). U hotelu se "pilo i kartalo i pevalo i igralo i vodili ozbiljni ragovori i svršavali poslovi, i dobro jelo i čisto spavalo". A nad svim tim bdema i o svemu tome brinula, na čuđenje svih, Lotika, a ne vlasnik Caler.
Lotika je bila "strasita, puna, zagasitobole kože, crne kose i žarkih očiju". Znala ja da govori "slatko, smelo, duhovito, oštro, laskavo, umiruće" – sve u zavisnosti od situacije i sagovornika. Bavila se tim nezahvalnim i napornim poslom i bila stvorena za taj posao. O njoj kaže i to da je bila "neumorna, vešta, žena hladnih čula, brze pameti i muškog srca". Uz to, imala je tu veštinu ponašanja da se "igrala sa razularenim ljudima". Ona je "zaluđivala", "varala", "uzimala", ali je "proskaje i bolesnike darivale", "pomagala posrnule bogate porodice, siročad i udovice". Sve u svemu, bila je "mudra čovečna žena koja ne misli na sebe i koja, grabežljiva i nesebična, lepa i zavidljiva a čedna i hladna, vodi jedan palanački hotel..." Kao i gospa Nola, sve je radila i držala u svojim rukama: "...U časovima ukradene slobode, čitala (je) berzanske izveštaje i proučavala prospekte, sređivala svoje račune, odgavarala na pisma banaka, donosila odluke, davala naloge, raspoređivala uloženim novac i slala nove ulole(...) Upravljala je sudbinom celog tuceta jevrejskih porodica, ulazila u njihove živote do u najsitnije pojedinosti...Upućivala decu na škole ili zanate, slala bolesne na lečenje". I u svemu tome ona je nalazila "svoje jedino pravo zadovoljstvo" i puni smisao svoga života, bez obzira na sve napore i satiranja njene energije, koja će je neminovno odvesti u klonuće, umor i slom.
A lotikin slom je došao posle tridesete godene intenzivnog rada i napora da hotel sačuva, održi i mnoge usreći. Umor u njoj došao je u isto vreme kad i društvene promene, kada su počele i osipanja mnogih vrednosti koje su bile dovedene do prosperiteta. Došla su "nova vremena i žučna navala novih ideja i nov način života..." Bilo je to vreme "aneksione krize". Hotel je slabo radio, a ona je morala da se brine o Mini, starijoj sestri kćerki, usedelici, zatim o njenom desetogodišnjem umnom zaostaom i sakatom bratu; morala je da se nosi sa dugovima koji su bivali sve veći i sa propalim investicijama. Oni pak koje je pomagala nesebično otišli su u svet i potonuli u vlastiti egoizam: bili su zaokupljeni svojim zaradama, položajima, sitnim radostima ili tekućim problemima. Na nju više niko nije ni mislio ili se, u krajnjem slučaju, sve završavalo na pismu u pozdravima. Prva bombardovanja je zatiču u Višegradu, što je bio znak da Prvi svetski rat počinje i da neće zaobići ni kasubu Višegrad. Ona, sa ostatkom porodice (zet, nesposoban za bilo kakvu akciju, njegova starija kćer, nepokretan sin), ostavlja hotel i prelazi na levu obalu, u neku napuštenu tursku kuću, čekajući da se odatle nekako prebaci do Rogatice a zatim u Sarajevo. U tom čekanju doživljava nervni slom. Bio je to slom tela, ali i slom života ispunjenog ambicijama, neprekidnim radom, naporima i bdenjima. Ostavljena i zaboravljena od cvih, Lotika gubi bitku sa vremenom i životom.

Alihodža

Postoje graditelji, ali i čuvari velikih građevina. Graditelji su Mehmed-paša Sokolović u svom romanu i veliki vezir Jusuf u pripoveci Most na Žepi, a od čuvara – Alihodža Mutević. On je, kao i bog Višnu iz indijske mitologije, mitski simbol čuvara. Mehmed-paša Sokolović nestaje "ali se rađa Alihodža, čuvar stvorenog". On "ne gradi most, ali bdi nad njim", traje sa njim i umire sa njim.
Kao lik, Alihodža javljka se još u 9. glavi romana, u kojoj se govori o dolasku Austrije u Bosnu. Dat je kao "mlad čovek, živ, nasmejan i punokrvan", on je o svim stvarima uvek imao svoje mišljenje. Vodio je dućan koji mu je stao od oca. Od samog početka se eksponira kao protivnik svega što je novo, ali i trezven; protiv je otpora Osmana Karamanlije jer bi takva oružana pobubana bila bezuspešna ne može onome ko je jak i silan. Osman naređuje da bude kažnjen: na mostu da bude "prikovan desnim uhom za jednu drvenu gredu koja se nalazila na kapiji". Međutim, njega nije toliko mučio fizički bol koji je dolazio od povređenog uha koliko onaj unutrašnji "olovni bol u grudima koji je ljuti i teži nekako ikakav ljudski bol koji se može zamisliti", a koji je stvarala "ona beda, široka hartija švapskog proglasa" istaknuta na mostu. Ona je svojom belinom presekla most na polovinu "kao bezglasna eksplozija i da tu zjapi provalija" koju on oseća kao vlastito polićenje i počinje da je u sebi intenzivno nosi, sa bolnim utiskom da je most "odjednom porušen na sredini". Povremeno na običan jezik to bi trebalo da znači da su niti svakodnevnice ovim pokidane, da pravog i mirnog života više nema i da započinje nova neizvesnost sa dolaskom novog.
Alihodža se kao lik javlja i u 16. poglavlju, takođe kao protivnik svega što je novo i što, po svojoj prirodi, remeti staro i uništava deo stečenih navika i lagodnosti življenja: "On je jedan od retkih varoških muslimana koji nije prihvatio ništa od novina i promena koje su stranci doneli, ni u nošnji, ni u shvatanjima, ni u govoru, ni u načinu trgovine i poslovanja", ostajući uvek svoj, trajno vezavši svoju sudbinu za most, kao da se toj potrebi da se bude uvek isti i stalan učio od trajanja samog mosta. Novo ga je zamaralo i odvodilo u ogorčenje. Bežao je od sveta i zatvarao se u dućan, krio u skriveni sobičak za koju je govorio da je tabut. Tu se krio kao Diogen u svom buretu. Odatle je osluškivao "šum života u čaršiji, konjski bat, viku prodavača" i posmatrao ljude u hodu koji su za njega već pokojni i "koji se još nisu smirili". Kada je na tom mestu, on zaboravlja na svoje brige, ne zabrinjavajući svakodnevnicu i sve užase koji idu sa njo, usredsređen na misao o prolaznosti i nestalnosti svega što je ljudsko jer se stalno nešto ruši, obnavlja ili gradi. Roman se upravo završava smrću Alihodže "na uzbrdici koja vodi na Mejdan", tu je "izdisao u kratkim trzajima". A pre toga, vidimo ga u diogenovskoj zatvorenosti i bekstvu od sveta, u njenom tabutu (sobičku), gde, pred smrt, oseća "onu slast samoće, mira i zaborava koja od tesnog, mračnog prašnog sobička stvara nepregledne rajske vrtove sa zelenim obalama i nevidljivim vodama blagog šuma". Ali baš u takom opuštanju u snatrenju (maštanju, sanjarenju), dućan i sam most pogađaju prve granate koje su dakle do znanja da je započeo Prvi svetski rat, odnosno novo rušenje i satiranje svega što je lepo i što čini ukras ovoga sveta. Eksplozija je prekinula njegove misli, prekinula je i most: ostao je "bez jednog stuba, a između dva grupo prelomljena luka zja praznina", prekinula je i njegov život koji se bio identifikovao sa trajanjem mosta, jer se što se događalo u Alihodžinom životu i sve što je on bio u životu, bilo je vezano za most. Ali, pre svoga kraja, nije mogao da shvati i da se načudi kako je moguće da oni isti koji su ćupriju čistili, doterivali je i održavali, sada ruše "kao da je stena u planini a ne zadužbina, hair i lepota". Pre nego što će umreti, ispunila ga je i misao, ohrabrujuća, optimistička i spasonosna za svet i čoveka: "...Ako se ovde ruši, negde se gradi(...). Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih i društvenih ljudi koji će za božlju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje..." Hteo je reći: svet ne može i ne sme ostati bez graditelja velikih i vrednih građevina, ali i njihovih čuvara, jer bi time presahla božanska ljubav i svet bi bio pretvoren u duhovnu pustinju. Eto malo svetlosti za svet koji satire postojeće, ali i gardi novo. I nade u trajanje "ranjenog" mosta, u obnovu njegove lepote

LITERATURA

NA DRINI ĆUPRIJA