GETE - GODINE UCENJA VILHELMA MAJSTERA

OSTALI SEMINARSKI RADOVI
- KNJIŽEVNOST | JEZIK -

Još...

GETE - “GODINE UČENJA VILHELMA MAJSTERA”

Geteov roman “Godine učenja Vilhelma Majstera” je predstavnik obrazovnog romana. Nastajući sintezom ispovesti i pikarskog romana, obrazovni roman predstavlja, po mišljenju Tomasa Mana sublimiranje avanturističkog romana jer iako sastavljen od niza epizoda, obrazovni roman se usredsređuje na svog junaka i na njegov unutrašnji razvoj. Obrazovni roman može se posmatrati i kao poseban spoj pikarskog romana i autobiografije pod odredjenim socio-istorijskim okolnostima.
Piščevi ideali jesu ideali njegovog vremena, tako da „bildungsroman“ nije ni zamišljen kao pojedinačna pojava, već kao primer, skoro program.
D. H. Majls ističe da se ovaj roman i stilski i tematski može podeliti na tri dela. Dok bi prvi deo opisivao pikarske pustolovine Vilhelma i grupe putujućih glumaca, drugi deo bi činile Ispovesti lepe duše, a treći deskriptivne meditacije.
Iako se obrazovanje u pojmu obrazovnog romana odnosi i na obrazovanje čitaoca koliko i na obrazovanje junaka, u ovom slučaju, sazrevanje i obrazovanje se odnose i na samog autora, Getea. Ono što je započeo kao Pozorišno poslanje Vilhelma Majstera završiće 1829. kao Godine učenja Vilhelma Majstera, pretvarajući tako pikarski roman, koji se nalazi u prikazu pozorišnog života, u prikaz društva preko izabranog junaka. Pozorište tako postaje samo jedna etapa na Vilhelmovom putu, a obrazovni roman pokazuje snažnu utopističku crtu, kako to primećuje Aleksandra Bajazetov- Vučen, prikazujući čežnju za društvom čiji se interesi ne sukobljavaju sa interesima pojedinca.
Ivo Hergešić navodi primere iz Geteovog života koje je Gete uklopio u svoj roman,tvrdeći da je Vilhelm Majster po mnogim stvarima piščev dvojnik. Na primer, Gete je odlazio u posetu grofovskom paru Verter, u pratnji vojvode Karla Avgusta, koji je bio u ljubavi sa spomenutom groficom. Celi aristokratski krug, u koji je Gete tada zapao, je bio opčinjen njom, pa je glumčku družinu Vilhelma Majstera doveo na gostovanje u grofovski dvorac. Tako se i zbrka u Vilhelmovoj glavi može posmatrati kroz činjenicu da je pisac u Vilhelmu zbio nekoliko razdoblja svog života, te je junakovo depresivno stanje kao Geteovo iz strazburškog perioda. Raspravljajući o Aristotelovoj poetici i uopšte književnosti, Gete kroz Vilhelma govori o novim pogledima na teoriju umetnosti i samu umetnost, koje je u medjuvremenu stekao.Iako elemente za svoj roman nalazi u životu, Gete te elemente i kombinuje i dopunjuje, pa se zato za Godine učenja Vilhelma Majstera može reći da je realističan i izmišljen u isti mah. (Ivo Hergešić, Šekspir,Molijer,Gete, str. 263,266)
Hajnrih Majer primećuje izvesnu psihološku nedoslednost likova, dovodeći u pitanje pripadnost ovog romana obrazovnom romanu, jer ovde ne vidimo pun razvoj samosvesti: „Likovi su puke marionete... koje se medjusobno vole i menjaju mesta, kao da nemaju svoju ličnost, kao da su ljubav i strast puka sanjarija“.
Sa druge strane, pripovedač ima posebnu ulogu. Prvi put se eksplicitno javlja tek pošto uvodi Vilhelma u Marijanine odaje. Oseća se nadmoćnost kada Vilhelma naziva „našim prijateljem“, a opet prikazuje kako se uživljava u Vilhelmovo duševno stanje. Pripovedač često ne preza da čitaoca upozori na nešto što naivni junak ne vidi, ističući tako svoj sveznajući karakter. Zato se može primetiti da kao što se Vilhelm razvija, razvija se i sam pripovedač, jer njegov ton postaje ozbiljniji što se više sadržajno bližimo sferi Društva iz kule. Vilhelm u poslednje dve glave više nije predmet posmatranja, nego i sam postaje posmatrač.
Na kraju romana, možemo doći do zaključka da „obrazovnu“ dimenziju ovom romanu daje ne Vilhelm, već Društvo iz kule, jer upravo oni pišu njegovu biografiju umesto njega. Pripovedač na kraju romana okuplja svoje likove u trio melodramatičnih brakova u stilu srećnog završetka. Tri dela u romanu predstavljaju dijalektičku progresiju, a to se odnosi kako na pripovedani sadržaj, tako i na pripovedačku tehniku. Šiler je sa pravom primetio da je Vilhelm veoma značajan lik u romanu, ali ne i najznačajniji. Kao najznačajniji, ističe se upravo pripovedač. On se namerno stapa sa ulogom Društva iz kule, pa tako sledi da se jedino pripovedač približava stanovištu obrazovnog junaka. (D. H. Majls, Pikarov put do ispovedaonice, str. 406)
Prvi deo svog romana je Gete oblikovao u skladu sa svojim mladalačkim afinitetima: centralni problem je odnos glumca prema gradjanskom svetu. Pozorište ovde predstavlja oslobadjanje umetnika od uskosti gradjanstva i (malo)gradjanskog pogleda na svet. Ipak, tek pošto Gete odbaci misao da kroz pozorište vidi jedini put ka humanosti, moći će da da istinsku sliku društva, pa i kritiku gradjanstva. Sam Vilhelm Majster u drugom delu gleda na svoje dane posvećene pozorištu kao na lutanje. Formalni Geteov prodor ka objektivnoj celovitosti gradjanskog društva odvija se samo u Godinama učenja. Tek ceo roman daje potpunu sliku predjašnjih dogadjaja: Šekspir prelazi sferu pozornice i postaje veliki vaspitač koji pomaže čoveku da razvije svoju ličnost
Sva predosećanja koja sam ikad imao o čovečanstvu i njegovoj sudbini, a koja su me, meni samom neprimetno, pratila od moje mladosti, nalazim u Šekspirovim komadima ostvarena i razvijena.
Kad vas čovek sluša kako objašnjavate vašeg Šekspira, poverovao bi da upravo dolazite iz veća bogova i da ste osluškivali kako se tamo dogovaraju da obrazuju ljudska stvorenja.
U prvoj knjizi, Gete slika svet male buržoazije- to su Vilhelmovi roditelji, trgovac Verner. Pošto ubaci i pozorišne elemente (lutkarsko pozorište) stvara prelaz ka drugoj knjizi gde slika život putujućih glumaca. Treća knjiga oslikava aristokratiju,na čelu sa Groficom. Geteov pokušaj oslikavanja totaliteta njegove stvarnosti postaje time jasniji.
Dok prvi deo ima oznake pokreta kome je Gete pripadao, Sturm und Drang, drugi deo ima obeležja klasicističkog stila, koji se osećao devedesetih godina. Zato Gete nastoji da likove koje uvodi u roman, prikaže kao tipove, pa tako neka lica nemaju vlastita imena, već ih pisac naziva po njihovom staležu, kao na primer Groficu.
Imajući u vidu da je završna redakcija romana pisana u periodu izmedju 1794. i 1796. neizbežan je uticaj Francuske revolucije na razvoj istog. Revolucija je za obrazovni roman potvrda želje iz osamnaestog veka za pomirenjem dve dominantne ekonomske klase te epohe. Želja za socijalnim napretkom kroz ovakvo pomirenje, oslikana je kroz promenu kojoj su podvrgnuti predstavnici ove dve klase: Vilhelm, sa jedne strane i Lotario i Jarno, sa druge. Njihove klasne osobenosti su bezazlene. Obrazovni roman pokušava da prikaže kako je Francuska revolucija mogla biti izbegnuta, pa se socijalizacija nameće u prvi plan.
Pojedinac je sa sredinom koja ga okružuje u plodnoj interakciji. Vilhelm ne očajava nad saznanjem da put glumca nije za njega. On spoznaje čovekovu ograničenost, ali i jedinstvo sa prirodom, te tako ukida jaz izmedju sebe i sveta. Franko Moreti smatra da je idealni čitalac obrazovnog romana buržoaski čitalac, jer upravo njega treba „obrazovati“ tj. pokazati mu prednosti društvenog izmirenja. Smisao se nudi u zamenu za slobodu, a smisao je srećno pripadanje harmoničnom totalitetu. Gete prikazuje da nije nužno na žrtvama pokazati kako je Revolucija mogla da se izbegne.
Polazeći od Šilerovog uverenja da je poreklo i stalež potpuno ništavno čim je u pitanju nešto što je sasvim ljudsko, Gete sa humanističkog stanovišta kritikuje klase i tipove koji te klase predstavljaju. Literarna gradjanska istorija je rado isticala veličanje plemstva u Geteovom romanu, u smislu da plemićki način života uklanja prepreke s puta u slobodnom izgradjivanju ličnosti, za razliku od gradjanskog načina života, ali po Geteu plemstvo ima svoju vrednost kao odskočna daska ka punom izgradjivanju ličnosti- sa te odskočne daske ne sledi nužno skok. Humanistička društvena kritika uperena je protiv sputavanja koje stvara upravo staleška svest i pripadnost.
Mi Nemci ... ne umemo da cenimo ljude od ugleda koji se na bilo koji način bave našom literaturom. Rodjenje, položaj i imanje nisu ni u kakvoj protivrečnosti sa genijem i ukusom, tome su nas naučile strane nacije, koje medju svoje najbolje glave ubrajaju mnoštvo plemića. Ako je dosad u Nemačkoj bilo pravo čudo kad se čovek gospodskog roda posvetio naukama, ako je dosad samo mali broj slavnih imena postao još slavniji zahvaljujući svojoj naklonosti za umetnost i nauku, dok su se, naprotiv, mnogi dizali iz tame i kao nepoznate zvezde zasjale na obzorju, to neće uvek biti ovako.... Stoga mi ništa nije neprijatnije nego kad vidim kako se ne samo gradjanin podsmeva plemiću koji ume da ceni muze, već i osobe od položaja i same... odvraćaju sebi ravne sa puta na kojem svakog čeka čast i zadovoljstvo.
Ivo Hergešić uočava da se kroz delo nižu kako romantične, tako i burleskne epizode, koje stalno prekidaju niz pričanja i otežavaju nam da vidimo u kom će se pravcu priča nastaviti. On to objašnjava poznatom činjenicom da je Gete tokom pisanja promenio prvobitnu osnovu: delo je započeo u znaku pozorišne misije (koju je Vilhelm sam sebi zacrtao), ali se on sve više brine kako će razviti svoju ličnost. Pošto Geteu, otkad je postao plemić, sve više imponuju aristokrate, želeo je da svog junaka približi njima, jer oni su i njega samog primili u svoj krug.
Dok je vreme kao fenomen u pikarskom romanu linearno i hronološko, u ispovestima se doživljava kao psihološko i slojevito (ispovedač se formira kroz sećanje na prošlost). Dok pikaro živi u bezvremenoj večnosti, ispovedača prati bolna svest o promeni, što će postati središte obrazovnog romana.
Bahtin tvrdi da razvoj čoveka... zavisi od stepena usvajanja realnog, istorijskog vremena. Tako promena samog junaka poprima sižejno značenje, ali se i junak razvija zajedno sa svetom, pa u sebi sadrži i održava takav istorijski razvoj samog sveta. Shvatljivo je da će se u takvom razvojnom romanu u punom značenju pojaviti problemi stvarnosti i mogućnosti čoveka, slobode i nužnosti, i problem stvaralačke inicijativnosti. Ubrajajući Godine učenja Vilhelma Majstera u roman ove vrste, Bahtin ga izričito stavlja u kontekst nemačkog prosvetiteljstva.
Takvo usvajanje realnog istorijskog vremena ne treba gledati samo u kritici društvenih prilika ili kroz razmišljanja o ulozi pozorišta, već i u filozofiji istorije koja se nazire kroz roman, a svedoči o sazrevanju čoveka.
Struktura ljudi i njihovih sudbina će odrediti konstituciju njihove socijalne okoline.
Već u prvim poglavljima, Vilhelm opisuje Marijani svoju zaljubljenost u pozorište koja potiče još od detinjstva. Marijana, koja je za razliku od njega upoznata sa naličjem pozorišta, ne deli njegov entuzijazam. Ona će zaspati u toku njegove besede od umora pozorištem.

U tom duhu se i komentar pripovedača može posmatrati kao ironičan:

Marijana se probudila i milovanjem sakrila svoju zbunjenost: jer od poslednjeg dela njegove priče nije razabrala ni jednu jedinu reč, i treba poželeti da naš junak za svoje omiljene priče ubuduće nadje pažljivije slušaoce.
Lukač u romanu Godine učenja Vilhelma Majstera vidi i obračun sa neplodnom romantikom, a kao njena najveća oličenja, bivaju kreirani poetski likovi Minjon i harfiste. Šiler pokazuje slično zapažanje u pismu Geteu:
Kako je lepo zamišljeno što vi izvodite iz teoretski čudovišnog, iz izmetnutih nakaza razuma ono što je u praksi čudovišno, ono što je patetično do užasa u sudbini Minjon i svirača... Samo u dvorcu glupog praznoverja mogu da poniknu ove monstruozne sudbine koje prate Minjon i svirača.
Novalis se borio protiv ovih antiromantičarskih tendencija romana, naglašavajući da je Vilhelm Majster zapravo Kandid, upravljen protiv poezije. Pozorišno poslanje Vilhelma Majstera se može smatrati naturalističkim romanom, što odgovara i periodu u kome je pisan (Sturm und Drang). Ipak, Gete tom naturalističkom pričanju daje prizvuk natprirodne jeze i slutnje o demonskoj sudbini što se najbolje vidi u pomenutim likovima. Minjon je žensko sa muškim imenom, što nas u prvom delu romana zbunjuje. Njihove će se sudbine objasniti tek u drugom delu romana. Obojen misticizmom, harfista se u svojim pesmama žali na sudbinu, obraćajući se nebeskim moćima. On svoju krivicu mora da okaje stradanjem, pa u tom smislu predstavlja demoniju krivice. Sa druge strane, Minjon je demonija čežnje.
Uz dvosmislenost njenog imena stoji i čudnovata ljubav prema Vilhelmu, koja je na granici izmedju ljubavi deteta prema ocu i polne ljubavi.

Ko čežnju zna, taj zna
Jad jada moga!
Pečalna s duše dna,
Bez ikog svoga,
Onamo gledam ja
U nebo meko.

(Pesma koju pevaju harfista i Minjon, Godine učenja Vilhelma Majstera, knjiga I, str.240)

Vilhelm je stalno u njihovom društvu. Njih dvoje predstavljaju raniji stupanj čovečanstva, jer pol kod njih ne dolazi do izražaja, a pol u današnjem društvu predstavlja jednu od najoštrijih razlika. Još od vremena provodjenog sa njima, cilj Vilhelmove potrage je Natalija, čiji lik se njemu pojavljuje pred očima kao natprirodna pojava, još od njihovog prvog susreta u šumi.
Filina u prvom delu nije značajan lik, što će se promeniti u drugom delu, gde se njen lik produbljuje. Gete je slika sa dubokim realizmom: poseduje plebejsku lukavost i spretnost. Pored svih svojih lakoumnosti, ona će uvek ostati dosledna sama sebi i neće se izopačiti. Ona je jedan od najpozitivnijih likova uprkos njenoj površnosti.
Gete personifikuje ostvarenje humanističkih ideala naročito u likovima Lotarija i Natalije. Mada su bledji od ostalih likova, Lotarijev životni put nam pokazuje kako Gete zamislja korišćenje prednosti plemićkog života u svestranom razvoju ličnosti. Roman se završava nizom brakova koji spajaju ljude plemićkog i gradjanskog porekla. Šiler ima pravo kada u tome vidi dokaz poništavanja staleža u skladu sa humanističkim idealima.
On dokazuje i zašto Lotario, najpozitivniji lik u romanu, ne može nikako da predstavlja glavnog junaka. Upravo zbog te pozitivnosti on se ne bi mogao pokazati kao središte radnje u gradjanskom životu. Vilhelm Majster je zbog svojih slabosti mnogo podesniji da bude nosilac radnje koja obuhvata celokupnu stvarnost.
Iako su ostali likovi mnogo odredjeniji od Vilhelma, Vilhelmov odnos prema njima nije uvek lišen kolebanja: Jarno ga privlači, ali se zbog njega ne odriče harfiste i Minjon; i on i Serlo su vezani za pozorište, ali se Vilhelm razdvaja od njega čim ovaj počne da pravi ustupke po ukusu publike; Filinina zavodljivost ga sablažnjava, ali nije uvek spreman da joj se odupre... Svi su oni kao ogledala i služe Vilhelmovoj samospoznaji. Vilhelm će biti fatalan po dve žene koje ga iskreno vole: po Marijanu, kako Šiler kaže, jedinu žrtvu romana, i po Minjon, jedini sporedan lik koji nije koncipiran kao statičan, ali koji neće preživeti svoju evoluciju. H. Šlafer se u svojoj studiji o Vilhelmu Majsteru ne obazire na istorijski i socijalni kontekst romana, već želi da otkrije ikonoligiju njegove mitološke pozadine. Gete, po njemu, gradi likove u nekoliko slojeva, s tim što se ispod fikcionalne stvarnosti analizom može otkriti mitološki sloj koji je podloga: kroz Minjon se naslućuje Psiha, kroz Nataliju Minerva, kroz Fridriha Amor, a kroz Feliksa i Vilhelma Anterot i Erot, kao i Kastor i Poluks(umesto smene generacija, sva deca Prirode sada žive u sinhronom poretku).
Geteov pogled na život je organski- smrt upotpunjuje život. Takva predstava smrti je dvosmislena, pa se Minjonina smrt poredi sa voćkom u kojoj se krije crv, ali se u isto vreme nagoveštava njena besmrtnost.
Čovek svoje postojanje mora da iskoristi za pronalaženje zavičaja. Život je u suprotnom besmislen i besciljan, a dokaz za to su sudbine Aurelije, harfiste i Minjon. Za Minjon, protok vremena nije predstavljao prsten, jer joj njena nostalgija nije to dozvoljavala. Nijedna zemlja nije zamenila njenu otadžbinu. Vreme je ritam koji se ne menja, pa ga organicistička struktura ovog romana proteruje kao da su otkucaji smrti. Van celine, pronadjenog zavičaja, nema nikakvog života.
Nikad čovek ne sazna dovoljno rano kako se u svetu može lako i bez njega. Svi mi verujemo da smo jako važni! Mislimo da samo mi oživljavamo krug u kome se krećemo; uobražavamo da će život, prehranjivanje i disanje zapeti kad nas ne bude bilo- a praznina koja time nastaje jedva se i primećuje; ona se začas popuni.
Drugu celinu čine Ispovesti lepe duše, koja se od ostatka romana razlikuje po svom intenzivnom, pozadinskom stilu, kako je to Auerbah primetio. Ona opisuje subjektivan i introspektivan svet Natalijine tetke, koja priča o svom psihološkom obrazovanju koje je sasvim strano nereflektivnom svetu Vilhelma i drugih glumaca. Bolest od koje je obolela sa svojih osam godina, bila je temelj čitavog njenog kasnijeg razvoja, što nas upućuje da je svaka prava istinska promena u životu zapravo nešto kao bolest ili kriza.
Gete u svom romanu odlučno ustaje protiv podredjivanja sudbini, i afirmiše ljudsku delatnost. Ljudi treba da dovedu u sklad mnogostranost svoje individualnosti sa srećom svojih bližnjih. Lepa duša je još jedna Geteova kritika jer je ona produhovljeni ekstrem, gde subjekat pribegava svom unutrašnjem preživljavanju, a to je suprotni pol praznom prakticizmu koji srećemo kod Vernera, pa i Laerta. Prelom u vaspitanju Vilhelma Majstera nastaje upravo kada on napusti ovakav prazan i apstraktan put. Zato će opat preuzeti brigu da Natalija ne padne pod uticaj svoje tetke. Tek u likovima kao što su Lotario i Natalija, a kasnije i Vilhelm, ostvaruje se karakter istinski lepe duše koji ume da savlada suprotnosti osećajnosti i aktivnosti, tj. delanja.
Ispovesti lepe duše su više od uvoda u utopijski svet kule, jer prikazuju isključivost usmerenosti na sebe i neproduktivnost ideala koji je mimo svih iskušenja stvarnosti.
Čovek se mora čuvati dve krajnosti na svom razvojnom putu: idealizma koji ne vidi praktične uslove života, ali i prakticizma koji nema veru u humanističke ideale.
Od samog početka, Vilhelm želi da svom životu da smisao, da ga sagleda kao prsten, jer život bez smisla nije život. Vilhelm treba da nauči da svaki zaplet svog vlastitog života posmatra kao ojačanje njegovom osećaju pripadnosti široj zajednici. Njegove reči na kraju romana dokazuju nam da je zivot pronašao svoj smisao. Vreme dobija oblik prstena, kruga, što znači da samo sebe u tom obliku poništava. Ono nastavlja da teče, ali bez potresa i promena. U Pozorišnom poslanju Vilhelma Majstera, zapleti su mnogo dramatičniji u odnosu na drugi deo. U drugom delu, pak, protok vremena je usporen anticipacijama i nagoveštajima, protiče kao u snu. Ostali likovi dobijaju na svojoj važnosti, pa Vilhelm ne dominira toliko nad njima. Odnos prvog i drugog dela Franko Moreti posmatra kao odnos drame prema romanu. Do smisla se neće doći kroz konflikt tj. usamljenost tragičkog junaka, već kroz pripadnost celini, društvu. Obrazovni roman se opire tom dramskom elementu, pa je Pozorišno poslanje prosto prekinuto a da Vilhelm nije završio svoje formiranje. Roman koji mi čitamo je Društvo iz kule napisalo za Vilhelma. Uzimajući taj zapis, Vilhelm simbolično uzima u ruke i kontroliše svoj život. Zbunjujući niz dogadjaja u njegovom životu ovim dobija svoju logiku i pravac, pa on tek sad svoj život može da posmatra kao celinu sa smislom. Bildung je zaista to što jeste samo ukoliko u odredjenom trenutku može da se smatra zaključenim: samo ako mladost predje u zrelost, da bi se tu i zaustavila.
Pre nego što će moći da odgaja druge, Vilhelm Majster mora da poduči sebe. Njegova interesovanja se sa pozorišta šire na čitavu kulturu njegovog vremena. Tek u drugom delu će njegovo prezime dobiti ironični prizvuk, da bi se naglasila pretencioznost mladog čoveka.
Šiler smatra da problemi društva koje Gete slika u romanu stoje u epskoj povezanosti, da bi Hegel kasnije ovaj roman nazvao modernom epopejom. Tada ni Gete ni Šiler nisu znali da je to stremljenje romana ka epu bitna oznaka romana.
Problematični individuum koji je vodjen unutrašnjim idealom mora da se pomiri sa konkretnom, društvenom realnošću. Duša se suprotstavlja kao suparnička moć spoljašnje realnosti. Zato ideal koji živi u čoveku i odredjuje njegove postupke, mora da otkrije u socijalnim strukturama veze, pa i ispunjenja za ono što leži u duši. Iz neograničenog broja ljudi koji imaju iste želje, Vilhelm Majster je izabran i postavljen u središte zbivanja zato što se u njegovom traženju najjasnije otkriva totalitet sveta. Obrazovni roman je traženje srednjeg puta izmedju apstraktnog idealizma koji je upravljen prema delovanju, i romantizma koji je kao unutrašnja delatnost postao kontemplacija. Ironija u ovakvom romanu izrasta na osnovu idealizovanja realnosti. Poetizovana je gradjanska, domaća stvarnost. Izgleda nemoguće da se završi kao roman ono što je počelo kao epopeja, ali Geteova oblikovana ironija može da obezvredi čudesno jedino ako otkrije njegov igrački, nebitan karakter. Tonsko jedinstvo celine postaje tajnovitost, ali bez skrivenog dubljeg smisla. Nemoguće je odstraniti to anorgansko čudesno iz ovog romana.
Sve što nam se dogodi ostavlja traga, i neprimetno sve doprinosi našem obrazovanju; samo opasno je ako čovek hoće sve to do kraja sebi da objasni. Tada postajemo ili oholi i nemarni, ili potišteni i malodušni, a za budućnost nije dobro ni jedno ni drugo. Uvek je najbolje biti okrenut onome što nam neposredno predstoji, što leži pred nama.
Ne treba prevideti ekonomski faktor, koji Vilhelmu omogućuje njegovo lutanje. Iako ima preko dvadeset godina, dobija dovoljno novca od oca, tako da može da otkupi Minjon, kao i da finansira Melinine pozorišne poduhvate. Procvetalo interesovanje za ekonomiju nailazimo ilustrovano u romanu, kada Vilhelm razgovara sa Terezom:

Imućan je svako ko ume da raspolaže onim što poseduje; ko to ne ume, njemu je posed teret.
Vihelm nije krio da je zadivljen njenim ekonomskim znanjima.

Franko Moreti u Verneru vidi Vilhelmov alter-ego. Vernerov govor u kome on Vilhelmu želi da pokaže preimućstvo trgovine, smatra se prikazom novog, buržoaskog principa. Ipak, klasičan Bildungsroman će proces socijalizacije jedinke smestiti van sveta rada. Kapital može da bude bogatstvo samo dok nastavlja da raste.
Dakle, on mora da raste i nikada ne staje, što je suprotno idealu prstena kome se teži. Nemirna nestrpljivost mladosti može da se umiri samo daleko od metropole, jer tu se otkriva da lutanje ima jasan cilj posle kog se ne može ići dalje, dok trgovac celog života putuje.
Završetak Godina učenja Vilhelma Majstera je otvoren, utopistički i pun optimizma. Možemo samo da naslutimo buduće Vilhelmove avanture na putovanju. Obrazovni roman pokušava da kao uzor predstavi put junaka koji drugima prepušta da oblikuju njegov život. To je u ovom slučaju Društvo iz kule. Vilhelm dobrovoljno pristaje na to da bude odredjen spolja. To je idealna paradigma moderne civilizacije: Vilhelm može da postane individua samo ako prihvati da ga vodi Društvo iz kule. Tek tada može doći do ukidanja otudjenja pojedinca. Nas ustvari ne interesuje Lotarijeva egzistencija, kao ni samo Društvo iz kule, već samo njihov pedagoški uticaj na Vilhelma. Savršen krug: uobličavanje Vilhelmove ličnosti je dostignuto samo podredjivanjem Društvu- a legitimacija Društva samo time što je usrećilo Vilhelma.
Nije dužnost vaspitača ljudi da ih čuva od zablude, već da zalutalog vodi, čak da ga pusti da svoju zabludu dugim gutljajima potegne iz punog pehara; to je mudrost učitelja. Ko samo pomalo srše od svoje zablude, dugo će živeti s njom, on uživa u njoj kao u retkoj sreći; ali ako je iscrpe do dna taj je mora upoznati, ko nije potpuno lišen uma....
Vilhelm je sad imao vremena da razmišlja: O kakvoj bi to zabludi ovaj čovek mogao da govori, ako ne o onoj... da celog života tražim obrazovanje tamo gde se ono ne može naći.
Natalija je reprezent moći Društva iz kule, tako da brak nje i Vilhelma stabilizuje njihove društvene veze. To je savez Vilhelma i sveta. Onaj ko ne udje u brak, u obrazovnom romanu, mora da napusti društveni život. Društvena superiornost i moralna superiornost postaju jedno te isto.
Na roman o pojedincu, nadovezuje se roman o društvu, te će se Vilhelm posvetiti pozivu lekara. Ostvaruje se korisnost kao princip, što je nagoveštavao Jarno. Očinstvo će sprečiti Vilhelma da se nadalje usredsredjuje samo na sebe. U romanu neće doći do konvencionalne smene generacija, mada vidimo Vilhelmovo potomstvo, Feliksa. Istovremeno otac i sin uče jedan od drugog, pa zato Vilhelm naziva Feliksa bratom.
I po Šileru i po Geteu, sreća je suprotna slobodi. Kada se ugase sve želje za daljim metamorfozama, nastaje sreća. Obrazovni roman spaja mladost koja je ispunjena sa zrelošću koja nije iscrpljena. Priča se završava čim je dostignut taj cilj, a smisao trijumfuje nad vremenom. Taj smisao se pronalazi kroz pripadanje sistemu stabilnih društvenih odnosa, pa tu sreću pruža apsolutnu slobodu Vilhelmovoj egzistenciji, ali i istovremeno konformizam u društvenim aktivnostima. Iznad svega je stabilnost socijalnih odnosa. Godine učenja Vilhelma Majstera sadrže u sebi dva dela jer je moderna socijalizacija proces. Prvo se ohrabruje mladalački, dinamički momenat, samo da bi se uvidelo lutanje i neodlučnost koji ovaj momenat nužno donosi. U drugom delu, Vilhelm će se samovoljno odreći svoje individualnosti. On će se prosto umoriti od nje i samo to će garantovati njegovu spremnost na uklapanje sa totalitetom.
Umesto slobode njemu se nudi smisao, koji on oberučke prihvata sa obzirom na to da on svakako ne bi bio u stanju da izadje na kraj sa svojom slobodom. Ne treba izgubiti iz vida činjenicu da se obrazovni roman suprotstavlja svakom apsolutnom cilju, tako da Vilhelmu, bar u ovom romanu, ne može biti dodeljena neprikosnovena sloboda na kraju. Sloboda je samo sredstvo da se dodje do cilja.
Godine učenja Vilhelma Majstera se završavaju propagandom za srastanje naprednih predstavnika plemstva i predstavnika obrazovanog gradjanstva. I Šiler i Gete su ujedno i naslednici, ali i pobednici prosvetiteljstva. Nasledjujući gradjanski uspon od renesanse do prosvetiteljstva, oni ga usmeravaju ka novim problemima na početku 19. veka, periodu posle Francuske revolucije.
Henry James naglašava da iako Godine učenja Vilhelma Majstera prihvatamo kao roman, ovo delo nema definitivan karakter kojim bi se mogao svrstati u odredjenu književnu vrstu, pa pažnju treba da usmerimo na sadržaj na koji nas upućuje ovo odsustvo forme.
Ovo nije roman o gubljenju iluzija mada na prvi pogled tako izgleda. Gete ga je zamislio i ostvario kao nosioca estetičko- etičkog sna. Vilhelmu je dato da spozna svoje granice, što bi trebalo da bude cilj svakog pojedinca u svakom društvu.

BIBLIOGRAFIJA