Helenistička kultura

Političko i ekonomsko jedinstvo kojem su težili Aleksandar i njegovi nasledinici pokazalo se površnim. Ali, kultura je premašila čak i okvire helenističkog sveta. Nju su nasledili rimska imperija, Vizantija i narodi Srednje Azije.
Kultura se razvijala u malim podvojenim polisima. Centar je verovatno Aleksandrijski muzej koja je posedovala oko 700 000 svitaka. Literatura se nije samo prikupljala već i izučavala. Ovde je nastala filološka nauka. Na čelu biblioteka su se nalazili i njome rukovodili poznati naučnici. Demetrije Faleronski, Eratosten, Zenodot, Aristarh, Aristofan. Poznata je bila i Pergamska biblioteka, Persejeva, biblioteka kraljeva Ponta.
Opštegrčki jezik – na bazi atičkog dijalekta koji je iz književnog jezika potisnuo sve lokalne dijalekte. To je bio jezik viših obrazovnih slojeva ne samo u Grčkoj već i na Istoku, a kasnije u Rimu. Njime je pisan i prevod jevrejske biblije i sva literatura ranog hrišćanstva. Sa grčkim jezikom primljene su i grčke književne vrste, ali se javljaju uporedo i nove književne vrste koje odgovaraju društvenim kretanjima – epigrami, idile, žanr-scene, male elegije, ljubavna lirika. Poezija gubi od svog sadržaja, ali njena forma postaje doteranija, prefinjenija i neobičnija.
Pozorišne predstave postale su vrlo raskošne, za gledaoce napete i uzbudljive. Menandrove komedije predstavljaju potpuno novu pojavu u literaturi i dramskoj umetnosti. To su komedija iz običnog života, napisane živo, zanimljivo. Dela umetničke helenističke literature uglavnom nisu sačuvana. Poznajemo ih po beznačajnim fragmentima i po rimskim preradama.
Arhitektura: Osnivanje monarhija dovodi do građenja kraljevskih palata koje Grci do tada nisu poznavali. Izgradnja gradova je planska – trgovi, trgovačke četvrti. Grade se Farski svetionik, kolos sa Rodosa, ogroman brod Sirakuzija. Građevine se izuzetno ukrašavaju. Dorski i jonski stil gube na značaju. Sada je tu korintski stil. Unutrašnjost kuća ukrašava se slikama i mozaicima.
U umetnosti je vrhunac dostigla pergamska škola – čuvene figure galatskih ratnika, friz monumentalnog pergamskog oltara. Umetnost je namenjena obrazovanom čoveku, sposobnom da shvati i da oceni fino majstorstvo forme. Uz simboliku u umetnosti se primenjuje gotovo anatomski naturalizam – skulptura grupe Laohon ili vatikanska figura reke Nila.
Mitologija opet zauzima značajno mesto u umetnosti, ali se izmenio odnos ljudi i bogova. Stari bogovi su u uslovima krize izgubili svoj značaj. U helenističkim se javlja težnja za prikazivanjem savršenstva ljudskog tela, za izražavanjem ljudskih osećanja i strasti.
Filozofija i naučna otkrića – iz praktičnih potreba. Materijalistička filozofija, u suštini najbliža životu doživela je svoj najveći procvat u Epikurovom učenju.
Platonova Akademija i Aristotelov Likej još su postojali, ali su se održavali zahvaljujući velikim imenima svojih osnivača, a i materijalnu bazu, prostorije, biblioteke, novčana sredstva. Atina je predstavljala centar filozofske misli još u rimsko doba, ali je stvaralaštvo opadalo. Bavili su se uglavnom komentarisanjem velikih filozofa klasične epohe.
Filozofska škola stoičara postepeno zauzima prvo mesto. Ipak ona se kasnije sve više posvećivala pitanjima morala i teologije.
Neoplatonizam – u rimsko doba. Mnogobrojni filozofski pravci se stapaju u ovu školu.
Neposredni Platonovi naslednici Speusip, Ksenokrat, Polemen i Kratet predstavljaju tzv. staru akademiju. Oni ne razvijaju zatvoren idealistički sistem već se bave pitagorejskim elementima i mističnim fantazijama Platonovih dela koja je napisao u starosti.
Peripatetičari – peri pateo – šetam i raspravljam. Starogrčki filozofi koji su izašli iz škole Aristotela koji je svoje učenje izlagao učenicima šetajući hodnicima Likeja u Atini.

U maloj su meri nastavili delo Aristotela. Oni su se više bavili specijalnim disciplinama nego filozofijom. tako je njegov učenik Teofrast zasnovao naučnu botaniku. Aristoksen je bio specijalista u oblasti teorije muzike. Straton – fizičar. Oni su vremenom čak prestali i sa proučavanjem Aristotelovih dela pa su sama dela postala retkost. Od II veka p.n.e. sam termin “peripatetik” više je označavao poznavaoca književnosti i biografa nego filozofa.
Ali u ovo vreme niču dve nove škole: Epikurejska i Stoička škola. Epikur – poreklom Atinjanin, rodio se 342/1. Detinjstvo je proveo na samosu, 322. je došao u Atinu, ali se tu nije mogao naseliti. Pošto je pročitao Demokritova dela konačno se opredelio sa filozofiju. Najpre je predavao filozofiju u Lamsahu i Mitileni, a od 307/6 konačno se preselio u Atinu. Ovde je nedaleko od Atine kupio jedan vrt u kome je proučavao svoje učenike. Zato se i njegova škola u staro vreme nazivala “vrt”. U ovoj školi su žene i robovi bili ravnopravni. Umro je 272.
Napisao je oko 300 dela, od kojih Diogen Laertski preko 40 ubraja u bolja dela. Smatrali su ga bezbožnikom (uobraženost, razvrat, egoizam) tako da su sva njegova dela spaljena.
On definiše filozofiju kao delatnost koja pomoću rasuđivanja i argumentacije izgrađuje blažen život. Filozofiju deli na:
1) kanoniku (učenje o poznavanju i kriterijumu istine)
2) fiziku
3) etiku

Odnos između mišljenja i suštine – materijalni svet postoji objektivno izvan čoveka i nezavisno od njegove svesti. Materija je večita, ne postoji ništa izvan nje ili iznad. Po Demokritu i on kaže da se materijalni svet sastoji iz atoma i praznog prostora. Atomi se stalno kreću. Kretanje je takođe nedeljivo. I duša je materijalna jer ona ne bi mogla da deluje i da oseti delovanje. Atomi da bi mogli da sastavljaju i obrauju tela neophodno je da skreću sa pravolinijske putanje svog kretanja i da se kreću krugovima. Atomi se razlikuju po formi, veličini, težini.
On tvrdi da je materijalan svet jedinstven i beskonačan. A pošto je vasiona beskonačna nema osnove za tvrđenje da je naš svet jedini.
Proces spoznaje - Od predmeta se odvajaju njihovi najfiniji likovi - idoli i oni brzinom misli dopiru do naših čula i tako izazivaju osećaj. Osećaji su glavni izvor spoznaje.
Etika - cilj filozofije je ostvarenje srećnog života. Filozof mora da teži jednom idealu, a to je bezbrižnost, a naročito oslobađanju od straha pred smrću i opasnim stihijama. Ali bezbrižnost predstavlja razuman, pravedan život, a ne život u uživanjima. Nijedno uživanje nije zlo već samo sredstva kojima se do njih stiže. On propoveda umerenost. Prijateljstvo je najveća tekovina mudrosti. Za postizanje bezbrižnosti Epikur preporučuje uzdržljivost od politike.
Iz njegovog materijalističkog pogleda na svet proizlazi Ateizam. Izvor vere on vidi u strahu.
Epikurova škola – Metrodor (Epikurov učenik), Kolot, Filodem
Stoička škola - dobila je naziv po šarenom portiku gde se održavao rad filozofa te škole u Atini. Portik je Polignot ukrasio svojim slikama. Osnivač škole - Zenon sa Kipra. U mladosti Zenon se bavio prekomorskom trgovinom. Kada se nastanio u Atini posvetio se filozofiji i punih 58 godina se nalazio na čelu škole. Umro je 264. u 90. godini. Zenon je kod svojih savremenika uživao veliki ugled. Poznat je njegov učenik Persej, vaspitač sina Antigona Gonate, kartaginjanin Heril i Bosforac Sfer.
Dela stoika pre I veka n.e. većinom su propala još u starom veku. Tri osnovne vrline: fizička, etička i logička, a u skladu sa ovim oni su filozofiju delili na fiziku, logiku i etiku. Ali glavni cilj filozofije je vrlina. Stoici su se malo bavili prirodnim naukama.
Kao jedinu realnu supstancu stoici podrazumevaju tela jer su samo ona sposobna da deluju i podnesu delovanje. Stoici razlikuju materiju i silu koja je prožima (logos, razum, bog, Zevs, sudbina). Materijal je promenljiva, nestalna, izmenjiva, tekuća. Bog je kod stoika identičan sa prirodom.
Samoj materiji stoici ne priznaju stvaralačku snagu. Oni uvode princip stvaralačkog razuma, ali time negiraju realno postojanje duhovne suštine. Oni realnost priznaju samo onome što je telesno. Sve što priroda stvara je telesno. I sama svojstva tela i osećanja (gnev, ljubav, tuga) su telesna jer kada se oni dese izazivaju se promene na telu.
Svet u celini je zatvorena lopta (najsavršeniji oblik tela). Van sveta je praznina, a nje u samom svetu nema. Svet nastaje iz vatre i neminovno u njoj mora da nestane da bi se u njoj ponovo rodio. Sudbina je pokretačka snaga materije – to je logos sveta. Svet je prekrasan i savršen. Propast i ponovno rađanje sveta stoici zamišljaju kao večito kretanje po kružnici u kome sve teče ravnomerno.
Sve ovo vodi fatalizmu pa su tako po pitanju besmrtnosti duše stoici morali da odstupaju i idu protiv svojih principa. Pošto je duša materijalna, ona sa propašću tela mora da se raspadne. Nešto kasnije se kod stoika javlja misao u besmrtnost duše i ona će postati osnova njihovog učenja.
Teorija spoznaje – kada se čovek rodi kod njega je razum sličan hartiji. Prvi način zapisivanja sličan je percepciji, neki pojmovi nastaju pomoću poređenja, suprotstavljanja. Osećanja i predstave rezultat su međusobnog delovanja objekta i duše.
Termin logika - prvi put su je oni uveli. Delili su je na retoriku (veštinu govora) i dijalektiku (veštinu pravilnog rasuđivanja).
U logici oni nisu uspeli da razviju i usvoje ono što je postigao Aristotel. Glavnu pažnju posvetili su značenju reči i logika se kod njih pretvorila u gramatiku, a u gramatici su dali niz velikih stručnjaka tako da su principi stoičke gramatike vladali u lingvistici sve do XIX veka. Stoici su mislili da reči odgovaraju predmetima koje označavaju i tako stvorili fantastičnu etimologiju u kojoj se poreklu reči daju vrlo besmislena tumačenja na primer canis (pas) otuda što pas ne peva (canit).
Etika - najviše popularna i vremenom je postala centralno uporište njihovog učenja. Cilj života i njegov najveći domet je živeti u saglasnosti sa prirodom - razumno. Uživanje ne može predstavljati životni cilj. Skladnost duše sa samom sobom u celom životu - to je vrlina, ideal mudraca.
Četiri glavne vrline: razboritost, umerenost, hrabrost i pravednost. Sve one označavaju znanje pa tako hrabrost označava znanje čega se treba plašiti, čega ne, a prema čemu treba biti indiferentan. Postoje vrline i poroci sve ostalo su indiferentne stvari. Među vrlinama i porocima nema gradacije.
Mudrac je savršenstvo. Samo on je slobodan, samo on vlada svojom voljom, jedino je on ispunjen vrlinama. Ali stoici iako su propovedali vrline i sami se u ličnom životu nisu pridržavali moralnih normi pa su tamo morali da pribegnu kompromisu i da pored apsolutnih vrlina uvedu i realtivne tj. nešto što se približava vrlini - ljubav prema domovini, prijateljstvo, odanost rodbini.
Rukovodioci škole: Zenon, Kleant, Hrisip, nisu se bavili politikom, ali nisu preporučivali nezainteresovanost prema društvenom životu. Nisu priznavali staleške i etničke razlike. Kao rezulatat propadanja polisa kod njih se javlja ideal društva gde su svi ljudi jednaki, koji žive jednakim životom. Ovakvo učenje uticalo je na hrišćanstvo.
Stoička religija je još protivurečnija od njihovog morala. Pošto je u njihovoj teoriji bog stvaralačka sila to ovde nema mesta za bogove, ali su oni pomoću svojih veštih spekulacija uspeli dao pravdaju veru u bogove i demone.
1. svi ljudi veruju u bogove
2. svet je prekrasan i moralo ga je urediti biće savršenije od čoveka. Oni bogovima nisu pripisivali sličnost sa ljudima, ali nisu smatrali za pogrešno to što ljudi predstavljaju bogove u ljudskom obliku jer je čovek ipak najbliži božanstvu.
Skepticizam ili pironizam. Ime je dobila prema najistaknutijom predstavniku tog pokreta Pironu koji je živeo otprilike 360. – 270. Skeptici su negirali samu mogućnost postojanja kriterijuma istine. Po Pironu je sve relativno i ljudi postupaju ovako ili onako samo zbog običaja ili pod pritiskom zakona. Parola skeptika – mi ništa ne tvrdimo. Išli su čak dotle da su sumnjali i u sam skepticizam. Najbolje je uzdržavati se od svakog izricanja sudova. Oni priznaju ono što vide ili što misle, ali ne znaju kako vide i kako misle.
Srednja ili nova akademija. Srednja akademija ima samo jednog predstavnika – Arkesilaja i on je ustvari osnivač Nove akademije. On nije imao običaj da dokazuje svoje mišljenje već samo da pobija mišljenje dr. i to naročito stoika. Akademičari su istupili protiv dogmatizma stoika i njihova je kritika bila ubedljiva, ali je njihov nedostatak što su izgubili osećaj za dijalektiku.

Grčka religija

Religija klasičnog perioda je čvrsto bila vezana za polis, a i čuvala je uspomenu na stari rodovski poredak. Pored zajedničkog panteona svaki je polis imao svog lokalnog glavnog boga koji se prvenstveno smatrao njegovim pokroviteljem. Mitove s bogovima je svaki grad gradio na svoj način i uzalud su mitografi pokušavali da izgrade jedan jedinstven sistem. Svaki je polis poštovao i lokalne polubogove koji su smatrani osnivačima polisa. Sam kult u antičkim religijama bio je pretežno javnog karaktera. Delfijsko proročište ili Apolonov hram na Delosu predstavljali su institucije isto toliko političke koliko i kulturne. Formalna pobožnost može se smatrati religioznim izrazom političke lojalnosti. Ali, religioznost nije predstavljala bilo kakav duhovni pritisak.
Sa propašću grčkih polisa sve se ovo moralo menjati. Još u klasičnom periodu grupa pesnika i filozofa je bila protiv politeizma i protiv antropomorfnih bogova. Grci su se sada stopili sa narodima druge kulture. Podela naroda na Grke i varvare više se nije mogla održati. Sada se javlja ideja o postojanju jedinstvenog boga, vladara neba i zemlje. Od značaja postaje Tihe ili Fortuna (sudbina). Ona je počela da ima svoj kult i svoje hramove.
Oseća se i orijentalni uticaj na religiju. Na Istoku postoji judejski monoteizam, ali on ima velike uticaje na čitav helenistički svet. Judejaca je bilo puno van Palestine, Biblija se prevodi na grčki jezik. Osim toga, Judejci vrbuju i drugu narodnost u svoju veru, a pogotovo Helene. Helenima nisu odgovarali neki obredi – obrezivanje, zabrana izvesnih jela, propisi o ritualnom čišćenju tako da je mnogo njih ovu religiju prihvatalo samo formalno (idejno).
Težilo se stvaranju nove religije koja bolje odgovara novonastalim vezama. To je našlo svog izraza u prenošenju atributa mnogih bogova na nekog drugog boga često istočnjačkog. Ustvari, ovako je nastao monoteizam. Tako nailazimo na prikazanu Afroditu sa Izidinim ukrasom na glavi ili na Zevsa sa rogovima egipatskog boga Amona. U ovoj sinkretizaciji najviše je uspeha postigla boginja Izida. Heleni su u njoj našli svoju Selenu, Demetru, Afroditu, Heru. Njeni mnogobrojni spomenici nalaze se od Sirije do Belgije, od Nubije do Baltičkog mora. Njen hram je postojao u VI veku u vreme kada je već sve u znaku hrišćanstva. Hrišćanstvo je uspelo da likvidira ovaj kult samo tako što je njene funkcije prenelo na devicu Mariju.
Serapis – pod Ptolemejom Soterom. Time je hteo da jednim zajedničkim kultom ujedini Egipćane sa Helenima i da svoj uticaj proširi van Egipta. U Aleksandriji mu je podignut hram u grčkom stilu. Statua uopšte nije ličila na egipatske bogove sa glavom životinje. To je bio lep muškarac, otvorenog pogleda tako da se verovatno dopadao Helenima. Kraj Sarapisovih nogu ležao je Kerber, simbol božanske vlasti nad dušama pokojnika. Na čelu kulta bio je sveštenik Grk, a upravnik hrama je takođe bio Grk. Izida je predstavljala par sa Serapisom. Ovaj kult se brzo proširio po helenističkom svetu i kasnije predstavljao veliku prepreku hrišćanstvu.
To što su atributi mnogih bogova prenošeni na jednoga nije značilo da stari bogovi padaju u zaborav, oni su ipak postojali. U ovo doba se dešavalo da dva božanstva imaju jedan hram.
Stare grčke misterije stiču veći broj pristalica. Eleuzinske svečanosti boginje Demetre bile su čvrsto vezane za Eleusinu i ko je hteo u njima da učestvuje morao je poći tamo da bi se posvetio. Dionisove misterije nisu bile vezane za jedno mesto i zato su stekle veću popularnost. Ali Grcima su mnogo više bile interesantne orijentalne misterije Izide, Kibele, Mitre.
Astrologija - procvat. Astrologija antičkog doba nedeljiva je od astronomije, ali se njen religiozni karakter ispoljava u tome što su planete tretirane kao bogovi. Njima se ljudi mole, prinose žrtve. Venera je i boginja ljubavi, Mars bog rata.
Oko 180. – postupak za dobijanje pergamenta iz životinjske kože. U ovo vreme samo u Pergamu, a tek se u doba rimskih careva dalje širi. Pergament se otkriva u vreme zabrane izvoza papirusa iz Aleksandrije.

Arhitektura, likovna umetnost i način života

1. hipodamski sistem
2. raskošni dvorovi vladara
3. orijentalni gradovi sa grčkim spoljašnjim izgledom - trg za skupštinu (agora) sa skupštinom, gimnazije, stadion, hramovi, pozorište.
U Grčkoj je izgradnja nazadovala. Korintski stil potiskuje jonski. Svetionik sa Fara – delo Sostrata iz Knida, podignut oko 280., signale je danju davao pomoću konkvesnih ogledala, a noću pomoću goruće smole.
Vajarstvo – Lisipova sikionska škola (kraj IV veka). Umirući Gal. Ostavlja se mnogo više utisak dubine i perspektive. Rodoski kolos – 37 m visok bronzani kip boga Heliosa – delo rodskog umetnika Haresa. U ovo doba naročito se razvilo žanr-vajarstvo u maloj plastici sa posebnom sklonošću naturalizmu.
Slikarstvo – portret
Nameštaj, spoljno posuđe i nakit postajali su sve skupoceniji. Za svečane gozbe služila su se neobična uvezena jela.

Prirodne i tehničke nauke

Ktesibije (oko 300. – 240.) je u Aleksandriji usavršio: katapult na vazdušni pogon novi vodeni sat i vodene orgulje sa oko 20 pisaka.
Heron - I vek p.n.e. - Aleksandar - I je iskoristio snagu vodene pare
Herofil - lekar iz Kalhedona na Bosforu - otkrio je vezu između srca i pulsa, postojanje živaca
Euklid (365.- oko 300.) sabrao je sva matematička saznanja od V veka i objavio 13 knjiga Elemenata. Ove knjige su sačuvali Arapi i kasnije doneli u Evropu što je uticalo na dalji razvoj matematike.
Arhimed (287.-212.) - studirao u Aleksandriji
Astronomija se posebno negovala u aleksandrijskoj opservatoriji i bila pod vabilonskim uticajem.
Kidena iz Sipara (IV vek) – gotovo tačno izračunao dužinu godine
Heraklid iz pontiske Herakleje je ustanovio da se Venera i Merkur okreću oko Sunca.
Aristarh sa Sama (oko 320. – 250.) – da se Zemlja okreće oko Sunca
Eratosten iz Kirene (275. – 202.) tvrdi da ako bi se iz Persije plovilo na Zapad dolazi do Indije. Gotovo tačno je izračunata dužina polutara.
Eudoks iz Kizika (115.) je iz južne Arabije ploveći preko istoka došao u Indiju. Tako se znatno skratio put iz Egipta u Indiju, a cena indijskih začina je opala.
Ali svi ovi pronalasci su uglavnom bili sredstva za zabavljanje na dvorovima i tako pali u zaborav.

Helenistička skulptura

Veliki vajari IV veka, predstavnici umetnosti koja razmišlja bili su: Praksiteli i Skopas. Praksitel je rođen 385. Od njega je sačuvano njegovo originalno delo, pronađeno 1877. u ruševinama hrama boginje Here u Olimpiji. To je statua Hermesa koji drži dete Dionisa koje mu je poverio Zevs. Za razliku od tradicije ranijih vajara, nađena Praksitelova skultura se odlikuje mekom, skoro ženskom finoćom. Oči Hermesa su izuzetno duboke, što su materijalni znaci razmišljanja. Druga Praksitelova dela su sačuvana uglavnom preko kopija iz doba Rima. To su statue Silena, Satira, dva Erosa, Artelide, Zevsa, dva Dionisa i Apolona. Njegova najčuvenija statua u starom veku bila je statua Afrodite kako ulazi u more. Ova skulptura se nalazila u Afroditinom hramu u Knidosu. Kopije koje su sačuvane nisu neke velike vrednosti. Na jednoj kopiji koja se nalazi u Londonu može se videti da umetnik sa dotadašnjeg okruglog lica prelazi na nešto novo, nešto što isključuje svaki trag hladnoće i nepristupačnosti. Lice Praksitelove Afrodite je ovalno, oči su poluzatvorene, a obrve slabo naglašene.
Skopas je takođe veliki vajar IV veka. Od njega su ostale neke glave s timpanona hrama u Tegiji, negde oko 360. Jedna od tih glava predstavlja jednog ratnika s timpanona u Tegeji, a druga golobradog Herakla. Ovalan oblik lica je kod Skopasa manje izražen nego kod Praksitela, ali su oči još dublje u očnoj duplji. Njegove statue imaju još jako povijene usne što Skopasovim figurama dalje strastan, skoro bolan izraz. Skopas je prvi vajar koji je umeo u licima svojim skulptura da pokaže strast, a to je u suštini i njegova originalnost.
Treći veliki umetnik IV veka je Lisip. Lisip je mlađi i od Praksitela i od Skopasa. On je bio dvorski vajar Aleksandra Makedonskog. Za razliku od Praksitela i Skopasa koji su radili u mermeru, Lisip radi u bronzi. Lisip je rođen u Sikionu, gradu na Peloponezu. Za sebe je govorio da nije imao učitelja osim prirode i Polikletovog Dirofora, tj. statue iz V veka - mladića koji nosi koplje. S obzirom na to da je Poliklet bio iz Arga, Lisipova umetnost se pokazuje kao dorska reakcija protiv atičke umetnosti. Kod Lisipa se primećuje veća težnja ka vitkosti, dajući telu visinu od oko osam glava (umesto ranijih sedam). Njegove glave ne pokazuju poput Praksitelovih sanjariju niti pokazuju strast kao Skopasove već se zadovoljavaju time što imaju izraz i fine crte. U Vatikanu se nalazi statua Borac Borgeze koji se takođe pripisuje ovom umetniku. Original u bronzi nije sačuvan, već rad Agasije iz Efesa koji je najverovatnije bio kopist. Takođe i najviše likova koji predstavljaju Herakla i Aleksandra potiču od originala koje je načinio Lisip. On je radio i statue žena, između ostalih tu je i statua Venere koja se čuva u Firenci i zove Mediči. Lisipova Venera je obučena i to istovremeno otmeno, a ipak jednostavno. Ova skulptura predstavlja jedno od najlepših dela antičke umetnosti.
Četiri vajara: Skopas, Brijaksid, Leohar i Timotej su 340. radili na ukrašavanju Mauzoleja u Halakarnisu koji je Arhemizija, kraljica Karije, podigla u spomen svom mužu Mauzolu. Na vrhu ovog spomenika nalazile su se dve lepe statue koje su predstavljale Mauzola i Artemiziju. Tu je predstavljena ne fizionomija jednog Helena, već Karca – poluvarvarina. Reljefi sa Mauzoleja predstavljaju bitku između Grka i Amazonki. Oni su urađeni sa izuzetnom elegancijom koja ne potiskuje snagu, a vidi se i da ima osećaja za žive i neočekivane pokrete.
U Firenci, u Rimu, u Luvru, nalaze se kopije pojedinih figura grupe Niobe i njene dece. Često se razmatra da li je ovu grupu izradio Skopas ili Praksitel. Autorstvo se prema mnogim kopijama, ipak pripisuje Skopasu. U sredini grupe nalazila se Nioba sa svojom najmlađom kćeri (grupa koja je u Firenci). Motiv je izuzetno patetičan jer prikazuje majku koja gleda kako joj ubijaju kćer. U Luvru se nalazi i statua Nike sa Samotrake za koju se smatra da je izvajana u spomen na pomorsku bitku koju je Demetrije Polikret odneo nad Ptolemejevom flotom, 306. Smatra se takođe da je ona urađena pod uticajem Skopasove škole. Za razliku od umetnika koji dolaze posle IV veka u skulpturama Skopasa, Praksitela i Lisipa bol je nakako uzdržan, ali se u svakom slučaju naslućuje.
U vreme Aleksandrovih osvajanja i posle njih, Atina više nije središte grčke umetnosti. U zamenu za Atinu nastaju, u Egiptu – Aleksandrija, u Siriji – Antiohija, u Maloj Aziji – Pergamon. Umetnost je u novonastalim uslovima uglavnom radila za vladara nastalih monarhija, za nove prestionice koje su oni hteli ukrasiti. Ona je više težila da zaseni materijalnom veličinom, da postigne efekat zadivljenja nego da pokaže savršenstvo forme. Skulptura nastala u Pergamonu za Aleksandriju više se bavi pojavama iz stvarnosti, rade se portreti običnog čoveka, skulpture varvara (Etiopljana i Gala). Javlja se umetnost slikanja i to na reljefima i skulpturama. Slikaju se predeli, poljski prizori prožeti seoskom naivnošću.
Kralj Pergama, Atal, je negde oko 240. odbio Gale koji su preplavili Malu Aziju. Da bi ostavio u spomen sve svoje sjajne uspehe, kralj posveti bogovima bronzane statue koje su predstavljale pobeđene Gale. U Rimu su, u XVI veku nađene mermerne kopije više statua iz ovog perioda. Dve najveće su Gal koji se ubija pošto je ubio svoju ženu i statua koja je pogrešno nazivana Gladijator na umoru. Ovo je u stvari statua Gala na umoru, jer se vidi da on na sebi nema ničeg grčkog. Ova statua je slična po nekim svojim osobinama na Borca Borgelje pa je pogrešno pripisivana Lisipu.
Nešto kasnije takođe, oko 166., je pergamski kralj, Eumen II, sagradio na Akropolju u Pergamonu ogroman žrtvenik i posvetio ga Zevsu. Friz je imao reljef koji je predstavljao borbu između bogova i giganta što je u stvari aluzija na borbu između Gala i azijskih Grka. Figure ovog friza su visoke oko 2 metra, a sačuvano je oko 100 metara njegove dužine. Friz se čuva u Berlinskom muzeju i deluje zaista impozantno.
U Vatikanu se nalazi čuvena grupa Laokona. Ovo delo je rad triju vajara sa Rodosa koji su ga izradili oko 50. g.p.n.e. Ova skulptura prikazuje trojanskog sveštenika, vezanog zmijama, koji gleda smrt svoja dva sina pored sebe i izdiše u poslednjem kriku očajanja. U ovom novom periodu je vrlo značajan izraz na licima figura, a značajan je zbog bola koji pokazuje. To više nije prikriven bol kao kod ranije generacije vajarskih dela. U ovom slučaju bol je izuzetno realan, gotovo bezizlazan.
Za vreme helenističke epohe sazidano je puno hramova većih i bogatije ukrašenih od Partenona, ali je njihova izrada bila ovlaš, a stil manje čist. Od statua i reljefa koji su ukrašavali ove hramove ostalo je vrlo malo dela.
U Carigradu je sačuvan sargofag iz perioda od oko 300. g.p.n.e. Ovaj sargofag je urađen od mermera i na njemu se nalaze slike iz života Aleksandra Makedonskog. U njemu su se sigurno nalazili posmrtni ostaci nekog njegovog druga koji je postao moćan i bogat zahvaljujući Aleksandrovoj naklonosti. Umetnik koji je nacrtao ove scene je imao vrlo malo svog ličnog nadahnuća. Više je radio na osnovu Skopasove i Lizipove umetnosti i na njihovim već razrađenim elementima.
Period helenističke umetnosti, tj. period posle smrti Aleksandra Makedonskog iako predstavlja pad u odnosu na umetnost IV veka ipak se ne može nazvati dekadentnim jer su se tada ipak razvili novi elementi koje je prihvatila moderna umetnost.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi