POCETNA STRANA

DOSTOJEVSKI I REVOLUCIJA - Evgenije Spektorski

Prilikom pedesetogodišnjice smrti Dostojevskog sovjetski komesar Lunačarski priznao je potrebu da se zauzda ushićenje njegovih čitalaca tvrdeći da je Dostojevski bio reakcionarac i kontrarevolucionar. U jednom pak dramskom komadu od Dušana Nikolajevića Dostojevski i Lenjin klečeći klanjaju se jedan drugome, kao da između njih postoji nekakvo duhovno srodstvo. Očevidno je da pitanje o odnosu Dostojevskog prema revoluciji u Rusiji nije jednostavno. Da bi se u to unelo više svetlosti, neophodno je da se prouče njegove vlastite izjave, i to u vezi sa onom sredinom koja ih je izazvala.
Dostojevski se rodio godine 1821. Iste godine je umro Žozef de Mestr koji se pre toga kao sardinski poslanik u Petrogradu dobro upoznao sa ruskim prilikama. Za nekoliko dana pred svoju smrt de Mestr piše: „Gospodo, zemlja se trese, vi pak pokušavate da gradite"; nagoveštava „Pugačova iz univerziteta" (Pugačov je bio onaj krvoločni vođa divljeg seljačkog ustanka koji je naslikan u Puškinovoj „Kapetanovoj kćeri"). Godine 1825 dogodila se pobuna dekabrista. To su bili plemići i gardijski oficiri. I zato je Rostopčin rekao: „Kod nas je sve naopako; u Francuskoj je prosti svet hteo da se uzdigne do plemstva, i to je razumljivo; kod nas pak plemići žele da postanu ruljom, a to je ludorija". Narod je ćutao. Ali intelektualna i socijalna elita gajila je simpatije prema pobunjenicima. Puškin šalje pozdrav dekabristima koji rade „u dubokim ponorima zemlje": „Čuvajte gordo strpljenje; neće propasti vaš tužni rad i visoki polet vaših misli". Čak i carica plače u naručju žene dekabrista kneginje Volkonske pred njen polazak u Sibir. I car Nikola I se brine da što više olakša život osuđenika, o čemu ima puno dirljivih podataka u članku gospodina Kologrivova „Kneginja E. N. Trubeckaja", koji je izašao u poslednjim brojevima časopisa „Sovremenny Zapiski". Posle pobune dekabrista izgledalo je da se sve umirilo. Poljski ustanak od godine 1831. izazvao je simpatije kod jednog dela ruskog društva, te je, na primer, knez Odojevski prisluškivao u njemu „nebeski zvuk okova koji padaju". Ali većina je protestovala. Tjutčev naglašava „da se ne lije ruska krv rekom za kuran samodržavlja", nego za odbranu ruskih oblasti od poljskih imperijalističkih prohteva. I Puškin protivstavlja francuskim napadima svoju odlučnu pesmu „Klevetnicima Rusije".
Ipak ideja o revoluciji jako zanima ruske intelektualce. Jednima se ona javlja kao grozna realistička vizija. Drugi, naprotiv, odaju se idealističkim maštama o njoj.
Puškin tvrdi da je svaka ruska pobuna „besmislena i nemilosrdna". U svojoj pesmi „Proricanje" LJermontov piše: „Nastaće godina, crna godina Rusije. I hrana mnogih biće smrt i krv. Toga će dana doći jak čovek. Poznaćeš ga i shvatiti, zašto u ruci drži gvozden nož. I avaj tebi! Tvoj plač i tvoj jad njemu će biti samo smešan. I sve će kod njega biti grozno, mračno". I Gogolj doziva: „Sunarodnici! Strašno je. Stenjem predosećajući xinovska rastenja i plodove, čije smo seme sejali, ne sluteći kakva će strašila iz njih ustati".
Ali istovremeno mnogi su sanjali o revoluciji. U vezi s time se, pre svega, širio onaj mit o francuskoj revoluciji, koji je došao sa zapada Evrope. Tamo onda još nije bilo Tena koji slika revolucionare kao krokodile i revoluciju kao zločin koji se završio pretvaranjem Francuske u kasarnu i nije urodio nikakvim dobrim plodom „onako isto kao što nije moguće da se od blata na ulici ili od prašine na drumu sazida katedrala Bogorodice u Parizu ili sv. Petra u Rimu". Nije se mnogo obaziralo ni na Hajneovu opomenu: „Samo rđave i prostačke ličnosti dobijaju u revolucionarno doba. Ali ljudi sa velikim srcem uvek postaju žrtve, ma kako se revolucija završila". Istoriju francuske revolucije onda su razrađivali romantičari, kao profesor Mišle, koga su u Latinskom kvartu zvali „gospodin simbol", ili Lamartin o kome Teofil Gotje piše: „On pliva, on leti, on lebdi; on se samo retko stavlja na zemlju i odmah opet počinje svoj let". O njemu se govorilo; „Nije to čovek, nego lira". I u svome „Dnevniku književnika" za godinu 1876. Dostojevski je prozreo u njemu preteču tzv. kerenštine: „Da li ko od vas, gospodo, pamti Alfonsa Lamartina koji je bio, tako reći, vođa privremene vlade u februarskoj revoluciji od godine 1848? Kažu da je uživao u tome da besedi beskrajne govore narodu i raznim deputacijama, koje su onda dolazile iz cele Francuske, iz svih varoši i varošica, da bi se u prva dva meseca po proglašenju republike pretstavili privremenoj vladi". Lamartin je slavio revoluciju kao „evanđelje socijalnih prava", Viktor Igo kao „rajski preobražaj zemaljskog pakla", pošto onda „Bog stropošta svet u svetlost". Ovakva idealizacija francuske revolucije odomaćila se i u Rusiji. Njeni obožavaoci kite cvećem pesništva čak i teror, Bjelinski slavi „svetu majku giljotinu".
Osim francuske revolucije u ondašnjoj romantičarskoj sredini dobila je maha druga mašta, naime socijalizam. Inicijativa i u ovom odnosu poticala je iz Francuske koja je onda, prema Dumikovom izrazu, postala fabrikom sistema i prodavnicom socijalnih panaceja. Čitav niz zanesenjaka privoleo se socijalizmu kao nekoj religiji: Sen-Simon propoveda „novo hrišćanstvo", Biše „religiju progresa", Pjer Leru „proletera Isusa". Nije to bila, tako reći, vertikalna religija koja stvara mističku vezu između ljudi i nadčovačanskog Boga, nego vodoravna koja uspostavlja socijalnu vezu među ljudima. I ova se veza uzimala u smislu onog bratstva koje je, mnogo ranije nego francuska revolucija, proglasilo Hrišćanstvo. Prema tome romantički socijalisti ne propovedaju uzajamnu mržnju i klasnu borbu, nego naprotiv sveopštu solidarnost. Pjer Leru piše: „Ko kaže čovek, kaže čovečanstvo". Njegova je lozinka: „Svaki za sve i svi za svakog uz pomoć znanja i ljubavi". „Majka Sensimonista", Žorž Sand, sa zanosom se pridružila ovom pokretu. Tek kasnije došao je Marks, koji propoveda mržnju i ogorčenu klasnu borbu, ismeva francuske socijaliste i svoj socijalizam; kao tobož strogo naučni, protivstavlja njihovom kao utopiskom. Ali propovednici ovih utopija, prema izrazu Sen Beva, čvrsto su verovali da oni gledaju za četiri ili pet stoleća unapred.
Verovalo se u to i u Rusiji. Hercen uverava da socijalizam nije zastava nereda i užasa, nego duga koja nagoveštava budući narodni razvoj. Naročito se Bjelinski oduševljava novim socijalnim evanđeljem. O njemu Dostojevski piše: „Znao je da su svemu temelj etička načela. U nove moralne osnove socijalizma verovao je do ludila i bez ikakve refleksije". Čak i o Hristu je Bjelinski tvrdio da bi se nesumnjivo „pridružio baš socijalistima i pošao za njima". Ovakvom mistikom Bjelinski je zaneo i samog Dostojevskog, koji piše: „već godine 1846. bio sam posvećen u vascelu pravdu ovog budućeg preporođenog sveta i u svu svetost budućeg društva. To su bili takvi uticaji koje nismo mogli nadvladati i koji su, naprotiv, zaneli naša srca i umove u ime nekakve velikodušnosti". Dostojevski je stupio u „kružok" Petraševskog o kome piše: „Među nama nije bilo ni jednog čudovišta ili varalice. Bili smo zaneti idejama teoriskog socijalizma. Politički socijalizam onda u Evropi još nije postojao i evropski socijalistički vođi čak su ga odbacivali". Razliku između obe vrste socijalizma Dostojevski tumači ovako: „Uprkos svima ciljevima koji se proglašuju, suština političkog socijalizma sastoji se u žudnji za sveopštom pljačkom sviju sopstvenika od strane neimućnih klasa, a potom neka bude šta bude". „Ali – naglašava Dostojevski – onda se stvar još uzimala u najružičastijim i rajsko-moralnim bojama". Ono, što on zove političkim socijalizmom, doneo je donekle Marks, donekle Bakunjin, ovaj, prema izrazu Bjelinskog, „đavo u filozofskom perju", o kome je Kosidier rekao: „Kakav je to čovek! Prvog dana revolucije je dragocen, ali idućega dana njega bi trebalo streljati". NJegova je lozinka bila: „radost uništavanja stvaralačka je radost". Ma kako bezazlena bila sanjanja Petraševskog i njegovog kružoka, njegovi članovi bili su uzeti na odgovor. I Dostojevski je bio osuđen na četiri godine života u sibirskom „mrtvom domu".
Na taj način Dostojevski je mnogo teže ispaštao za svoja mladićka sanjarenja, nego li Hercen, čija se kazna sastojala samo u tome što je bio postavljen za činovnika u unutrašnjosti. Kad se Dostojevski vratio iz Sibira, zatekao je duboku promenu u ruskom duhovnom životu. Skoro je već bilo odzvonilo sanjalačkom idealizmu. Izbilo je utilitarističko i materijalističko shvatanje sveta. Promenila se i socijalna struktura Rusije. Javili su se novi tipovi: tzv. „plemići koji se kaju" i stide svog povlašćenog položaja; „kritičke ličnosti", koje podvrgavaju negativnoj kritici sve, počevši od umetnosti; najzad nihilisti. Naslov romana „Šta da se radi" (1863) od Černiševskog izražavao je novu brigu novog društva.
Bilo je nekoliko odgovarao na ovo pitanje. Jedni su predlagali intenzivan lični život. Pisarev stavlja individualizam iznad socijalizma. Vidi u radništvu samo „pasivno gradivo". Drugi propovedaju socijalnu aktivnost, koja se svojim redom shvatala nejednako. Najumereniji, kao Turgenjev, zadovoljavali su se „postepenovštinom"; t.j. mirnim i legalnim reformama, i to u laganom tempu. Drugi su polagali sve svoje nade na „hodočašće u narod" sa namerom da mu se pomogne duhovno i materijalno, ili da se sprema za ustanak. Bila su tri revolucionara programa: Lavrov zahteva da se inteligencija oduži narodu, podignuvši ga na viši kulturni nivo; Bakunjin predlaže pobunu smesta; najkrvoločniji Tkačev vidi jedini spas u pogubljenju sviju Rusa koji su navršili 25 godina i više.
Sve ove težnje imale su svoj odjek i u književnosti. Izvesni pisci nisu ozbiljno shvatili revolucionarnu akciju. Tjutčev, ovaj ruski Gete, uzdiže se na parnosovsku visinu i uverava da su Rusija i revolucija dve suprotnosti: zapad tobož iščezava, „u njemu se sve ruši u opštem požaru", a „iznad ovog ogromnog rušenja isplovi kao sveti Nojev kovčeg još veća ruska carevina". Ovako isto u svojoj knjizi „Rusija i Evropa" (1871). Danilevski piše: „Rusija je skoro jedina država, koja nikad nije imala i po svoj verovatnoći neće ni imati političku revoluciju. Svaka, ne kažem revolucija, nego čak prosta buna, koja prevazilazi razmer tužnog nesporazuma, postala je nemogućna u Rusiji, dok se ne promeni moralni karakter ruskog naroda, njegovo shvatanje sveta i čitav sastav njegove misli". Drugi su shvatili stvar ironički. Pesnik Ščerbina ismeva „ovo komično doba". Pripovedač LJeskov piše karikaturne romane „Nekud" i „Na nož". Treći su uzrujani. Ali ostaju umetnici, te i kod novih ljudi, koje slikaju, traže i nalaze stare motive, naime, estetiku i erotiku. Takvi su Gončarov i Turgenjev. Gončarov je probudio svoga zaspalog lenjivca Oblomova, pretvorio ga je u umetničkom diletanta, neodlučnog Rajskog, kojemu na simboličkom „ponoru" preotima sanjalačku devojku Vericu preteča Arcibaševljeva Sanjina Mark Volohov, koji negira sve ideale i uči da je čovek samo sebičan "životinjski organizam". Turgenjev je uznemiren, pošto je Rusija još u "gasovitom" stanju i ruski čovek ima nakrivljenu ne samo kapu, nego i mozak. Slika sukob između oceva i dece i pokušava hodočašća u narod. Ali i tu ostaje veran svome estetizmu i svome omiljenom umetničkom motivu, naime nesreći u promašenoj ljubavi, koju manje-više svojom krivicom doživljuju svakovrsni kunktatori i dezerteri ljubavi. NJegovi su nihilisti istovremeno slabići, suvišni ljudi. To su, prema formuli Černiševskog, „Rusi na ljubavnim sastancima". NJegov Bazarov napušta život kao „polusmrvljeni crv". NJegov „romantičar realizma" Neždanov ispoveda se pred smrt Marijani: „Sećaj me se kao čoveka poštenog i dobrog, ali kome je ipak bilo pristojnije umreti nego li živeti". Godine 1863., dakle dve godine po izlasku romana „Ocevi i deca", Černiševski piše već da će tip Bazarova uskoro iščeznuti. Iste godine Turgenjev piše delo sa naslovom „Dosta", u kome jedan umetnik baca pero, jer niko se više ne oduševljava za lepotu. Godine 1868. sam Turgenjev daje „Izjavu", u kojoj se odriče književnog stvaranja. Kao da dezertira, kao da beži u plemićka gnezda od dramatizma ondašnjeg burnog života. To mu Dostojevski nije oprostio. Ismevao ga je u svome romanu „Besi" kao crvenkastog književnika Karmazinova koji recituje pred uzburkanom i ciničkom gomilom svoj usiljen esej sa naslovom „Mersi".
Najozbiljniji stav prema ondašnjoj duhovnoj i socijalnoj krizi zauzeo je Dostojevski. Gledao je na nju očima pravog umetničkog realiste, ali istovremeno i proroka, koji ne samo da predviđa i proriče budućnost, nego provire i u tajanstvenu mistiku ljudskog života. Piše roman „Besi" (1872–3). To je, kao što Francuzi kažu, knjiga sa ključem. Kao povod za svoju fabulu pisac je uzeo ubistvo đaka Ivanova kao izdajnika, koje je izvršio revolucionar Nečajev. Ali nije to samo umetnička reportaža. Sam Dostojevski objašnjava u „Dnevniku književnika": „Lice mojeg Nečajeva naravno nimalo ne liči na lice pravog Nečajeva. Hteo sam da postavim pitanje: kako su u našem prelaznom i čudnovatom modernom društvu mogućni Nečajevi, i kako ovi Nečajevi mogu da sebi na kraju vrbuju Nečajevce?" Ovaj je roman jedno od najboljih dela Dostojevskog. Šarl Žid ga zove „najmoćnijom i najdivnijom knjigom velikog romanopisca". To je jedna vanredno plastička slika ruskog palanačkog života, ustalasanog nihilizmom. Ljubav u ovom romanu igra samo sporednu ulogu. Za razliku od Turgenjevljevih nihilista i revolucionara, njegovi muškarci nisu zaljubljeni. Zaljubljene su samo žene, i to u Nikolu Stavrogina, koji gazi njihovu čast, sreću i život, kao da to ne primećuje, bez naslade, bez simpatije, bez samilosti i bez ikakvog kajanja. Za razliku od Ljeskova Dostojevski ne ismeva revolucionare, ne piše karikaturu, nego ih prikazuje kongenijalno, čak i sa simpatijom, ali samo ukoliko oni nisu amoralni. I slika čitavu galeriju tipova, u kojima se ogleda sva uzburkanost ondašnjeg doba.
Ima i tu oceva i dece. Otac je Stjepan Trofimović Verhovenski, ovaj palanački Granovski, lažni i jevtini mučenik liberalizma, mekušac, ali vatreni branilac lepote, u stvari bezazleno odraslo dete, koje tek u ropcu pred smrt otvara svoje oči: „Čitav svoj život sam lagao, čak i kada sam govorio istinu. Glavno je to što sam sebi verujem, kada lažem". Dolazi do filozofskog zaključka da su svi krivi i postaje vizionista. Kad se njemu čita mesto iz evanđelja o zlim dusima, koji mučahu čoveka odavno, ali, po reči Spasitelja, iziđoše iz čoveka i uđoše u svinje, čije krdo navali u jezero i utopi se, kaže u zanosu: „Ovi zli dusi to su sve rane, svi miazmi, sva nečistoća koja se skupila kod velikog i milog našeg bolesnika, u našoj Rusiji, tokom stoleća. Ali velika misao i velika volja će je obasjati odzgo, pa će svi dusi izići. To smo mi i vi, ja, možda prvi na čelu, koji ćemo se bacati bezumni i besni sa stene u more. I svi ćemo se udaviti, i tako baš treba. Ali bolesnik će ozdraviti i sesti kod nogu Isusovih". Takav je otac. Sin pak Petar Stjepanović amoralni je cinik, koji sam o sebi kaže: „nisam socijalista, nego varalica". Posreduje između tajanstvene internacionalne i palanačkih ćelija, koje zastrašava i pokušava da učvrsti pomoću zločina, jer smatra da je krv sredstvo kojom se lepe ove gomilice. Sažaljeva: „Ah, kako mi je žao, što nema proloetera; ali biće ih, biće, to će doći. Sada je potreban razvrat za jedno ili dva pokolenja; razvrat nečuveni, podli, kada se čovek pretvara u gadno, kukavno, surovo, sebično ništavilo". „Mi ćemo proglasiti uništenje. Otpočeće takvo kolebanje, koje još svet nije ni video". I onda „ćemo ostati samo mi koji smo sebe unapred odredili da primimo vlast. Pridružićemo sebi pametne, a uzjašićemo glupe". Za ovu buduću diktaturu njemu je potreban vođa. I ovaj cinik veruje da je pronašao takvog revolucionarnog Firera u licu Nikole Stavrogina, u koga se bez ikakvih napora sa njegove strane zaljubljuju sve žene, za kojega kao da ne postoji razlika između dobra i zla i koji sa suverenom ravnodušnošću dopušta najteže zločine.
Tu je i Šatov. To je razočarani revolucionar, koji je došao do uverenja da je Rusija sveta i ruski narod bogonosan. Ne sanja, kao Hercen, o ostvarenju zapadnih utopija u Rusiji, nego, kao slovenofili, o Rusiji koja će kazati svoju sopstvenu novu reč ne samo na zapadu, nego i čitavom čovečanstvu. Traži Boga i predlaže Stavroginu da ga nađe u teškom seljačkom radu.
Tu je i Kirilov kojega je „tokom celog života mučio Bog" i kojega nateruje na samoubistvo neka čudnovata teodiceja: „Ako ima Boga, onda je sve njegova volja, i ne smem da budem van ove volje. Ako ga nema, onda je sva volja moja. I ja moram da izjavim samovolju, moram da izjavim svoje neverstvo". To potseća na čuvenu Smerđakovljevu formulu iz „Braće Karamazovih": „Ako Boga nema, onda je sve dozvoljeno". Ali dok Smerđakov u ime ove formule ubija drugog čoveka, Kirilov ubija samog sebe.
Tu je kapetan kod koga nije upalila ateistička propaganda, jer sumnja: „Ako Boga nema, kakav sam ja kapetan?"
Tu je Virginski, čije prezime potiče od latinske reči virgo–devojka. To je „čovek sa vanredno čistim srcem". Govori o „svetlim nadama" socijalizma sa nekim verskim zanosom. Odbija i proklinje „politički" pravac revolucije za razliku od socijalnog. Ipak učestvuje u mračnom ubistvu Šatova. Ali posle toga viče: „Ne, ne, to nije ono, to sasvim nije ono". To je ista formula, na koju nekoliko puta nailazimo kod Tolstoja, naročito u „Vlasti tame", gde seljak Aćim ponavlja: „Nije to ono".
Tu je fanatik socijalističke logike Šigalev, čiji sistem počinje sa bezgraničnom slobodom, završava se pak bezgraničnim despotizmom. On deli čitavo čovečanstvo na dva nejednaka dela. Deseti deo dobiva slobodu i bezgraničnu vlast nad ostalih devet desetina, koje kao da postaju stadom. On vidi u tome ne pakao, nego obrnuto „raj" zemaljski raj, van kojega ne može da postoji drugi raj". Iščekuje da se svet sruši, i to baš prekosutra ujutru, tačno u 10 sati i 25 minuta. Petar Verhovenski je ushićen njegovim sistemom. Veli: „Kod njega je špijunaža. Kod njega svaki član društava nadgleda druge i mora da dostavlja. Svi su robovi i jednaki u ropstvu. U krajnjim slučajevima kleveta i ubistvo, ali pre svega jednakost. Ponižava se nivo obrazovanja, nauke i talenata. Ciceronu se seče jezik. Koperniku se vade oči. Šekspir se kamenuje. Evo šigalevštine". Ali isti Šigalev, kao i Virginski, razlikuje socijalnu i političku metodu, te se protivi ubistvu Šatova, samo, za razliku od Virginskog, ne iz etičkih, nego iz taktičkih obzira.
Tu je Liputin. To je „pravi i rođeni špijun", ali zanesen furjerizmom. Kaže: „Ne, nije to prevod sa francuskog. To je prevod sa svemirno-čovečanskog jezika, sa jezika svemirno-čovečanske socijalne republike i harmonije".
Tu su manijaci, koji kao da predosećaju sadašnji komunistički pozdrav sa uzdignutom pesnicom, „diže svoju desnu pesnicu, maše njom u vazduhu nad glavom, pa iznenada spušta dole, kao da obara nekog protivnika".
Tu je mali fanatik oficir Erkel, koji kaže Petru Stjepanoviću: „Vi ste sve, a mi smo ništa". Kao istočni asasini, kojima je bilo dovoljno samo jedne reči planinskog vođe da ubiju svakog, koga im on pokaže, bez oklevanja i bez griže savesti učestvuje u gnusnom ubistvu. Ipak posle ovog nedela „nešto drugo je počelo da muči njegovo malo bedno srce".
Tu su pijanica i ucenjivač kapetan Lebjadkin i robijaš Feđka. Obojica su spremni za novac na sve, prvi naročito na provokaciju, drugi na ubistvo.
Osim toga ima radnika na Špigulinskoj fabrici, koji, kao u januaru godine 1905. petrogradski radnici sa revolucionarnim sveštenikom Gaponom na čelu, priređuju povorku da se tuže vlastima na svoju nevolju. Ima rulje koja se rado pridružuje svakom društvenom neredu. Ima lakomislene gospode i dama za koje je sve razonoda, čak i leš samoubice, kao da j e sve u redu, ili kao da oni smeju ponavljati: posle nas neka je i potop. U njihovom je društvu i sujetni književnik Karmazinov, ova rđava karikatura Turgenjeva. Ima činovnika koji se odaju „administrativnom sevdahu" bez obzira na ozbiljnu sitaciju. I na vrhuncu je administrativne lestvice tupi Nemac fon Lembke. NJegova pak supruga Julija Mihajlovna toliko je samopouzdana i zaslepljena, da smatra za svoje najsigurnije saradnike u suzbijanju revolucije podmukle revolucionare koji je ismevaju i varaju.
Sve ove ličnosti ne samo da daju živu sliku onog „ustalasanog mora" koje je, da navedemo naslov jednog romana od Pisemskog, sačinjavala ondašnja Rusija. One su, tako reći, i simbolične. One kao da nagoveštavaju onu buduću rusku revoluciju, koju je, za razliku od Tjutčeva i Danilevskog, Dostojevski predvideo i pretskazivao. I on, samo on, prvi posle Puškina, Ljermontova i Gogolja, nije predvideo nekakvu idiličku i sentimentalnu revoluciju, nego groznu i krvavu, onu revoluciju, koju je Trocki definisao kao udarac pesnicom nanet jednom paralitičaru. Proročansko predosećanje budućih grozota se nalazi ne samo u romanu „Besi", nego i u „Dnevniku književnika". Pored svega svojeg narodnjaštva Dostojevski tu podvlači kod ruskog naroda „ovaj zaborav svake mere u svemu, ovu potrebu odricanja svega, najglavnije svetinje svojeg srca, najnužnijeg svojeg ideala, cele narodne svetinje u svoj njenoj punoći, prema kojoj je tek gajio strahopoštovanje i koja kao da je iznenada postala za njega nekakvo nepodnošljivo breme. Naročito zaprepašćuje ona žurba, ona strmoglavost, sa kojom ponekad ruski čovek hita da se prijavi za zlo. Spreman je da se odreče svega, porodice, običaja, Boga. Ponekad najbolji čovek nekako iznenada može da postane mrski bezobraznik i zlikovac – samo ako se uvuče u onaj vihor, u kobni za nas krug grčevitog i trenutnog samooodricanja i samouništenja, koji je toliko svojstven ruskom narodnom karakteru u nekim kobnim momentima njegovog života".
Ali u svome proročanskom predosećanju Dostojevski, uprkos onoj prividnoj stabilizaciji koja je, kao što je izgledalo, zavladala onda u zapadnoj Evropi, predviđa velike potrese i u njoj. Proricao je svetski rat i dolazak komunističkog poretka. Evropa neminovno ide u susret „ogromnom i konačnom političkom ratu u koji će svi biti uvučeni". Jedini ko će u njemu pobediti, to je gladni i ozlojeđeni proletarijat, sa kojim će doći komunizam, taj „suparnik i neprijatelj čitave Evrope". Evropu očekuje velika kriza, koja će označavati „početak kraja pređašnje istorije evropskog čovečanstva". „Vidi se da su došli rokovi za nešto večito, hiljadugodišnje, za ono što se u svetu spremalo od samog početka njegove civilizacije". Onu „propast Zapada", koju je posle svetskog rata konstatovao Špengler, pre njega je proricao Dostojevski. Proricao je sadašnju krizu, i to ne kao površnu funkcionalnu, nego duboku, strukturnu, ako ne i katastrofalnu.
Mnoga su se proročanstva Dostojevskog ostvarila. Ali on ne bi bio prorok kad ne bi imao i svoju mistiku. Ova pak mistika se sastoji u dubokoj veri u moralnu moć ruskog naroda, koji je sposoban da se očisti od svih zločina i da prebrodi sve teškoće. „Sudite ruski narod ne po onim gadostima što ih on tako često čini, nego po onim velikim i svetim stvarima za kojima on i u najvećem nevaljalstvu svome stalno čezne. A posle, nisu baš svi u narodu samo podlaci i gadovi, ima ih prosto svetih, pa još kakvih, prosto sijaju i svetle; i svima nama obasjavaju put. Ideali našeg prostog naroda su krepki i svetli, i oni su ga spasli u vekovima njegovih patnji. A što naporedo s tim ima i mnogo gada, ruski narod stoga i sam najviše tuguje i veruje da je sve to samo nanosno i privremeno, „đavolska ukletost". Dostojevski veruje da nikad ruski narod „ne prima i neće primiti svoj greh za pravdu". Nije li simbol takvog naroda Raskoljnikov, koji je pod uticajem jedne teorije tuđeg porekla izvršio odvratan zločin, ali nije iskoristio pljačku, nije se ni pravdao, nego se odao ogromnoj metafizičkoj, socijalnoj i moralnoj zabrinutosti zbog tuđih patnji? Nije li, baš on onaj Veliki grešnik, koji zna za zločin, ali i za kajanje, i o kome je pred kraj svojeg života Dostojevski hteo da napiše simbolički roman? Ali sve to spada u onu mistiku koja veruje da, kao što se izražava naš pisac, „bez više ideje ne može da postoji ni čovek ni nacija". Sa takvom dubokom verom Dostojevski je preminuo u januaru godine 1881., svega na nekoliko nedelja pre ubistva Aleksandra II. Ovaj car oslobodilac pao je kao žrtva onih terorista koji su se smatrali za „narodovoljce", tj. pretstavnike naroda i izvršioce njegove volje. Godine 1917., dakle 36 godina kasnije, ispunila su se mnoga proročanstva Dostojevskog. Nije teško odgovoriti na pitanje, kakav bi on stav zauzeo prema onoj revoluciji, čije su ideje-vodilje ateizam i klasna mržnja. Onako isto kao i Tolstoj ili njegov Virginski, odlučno bi izjavio da je to „ne ono", što mora da bude. Ali opet ne bi izgubio veru da će na kraju krajeva zli dusi izići iz čoveka. I ovu njegovu veru prihvatio je pisac pesme „Dvanestorica" Blok, koji pred svoju smrt, gladan i gonjen, ipak izražava u svojoj labudovoj pesmi čvrstu nadu da će „ljudi izići iz zverova"

LITERATURA: