Istorija Vizantije

1. Hristijanizovana Rimska imperija

Rimsko drzavno uredjenje, Grcka kultura i hriscanska religija su glavni izvori vizantijskog razvitka. Do tog spajanja doslo je usled pomeranja tezista Rimske imperije na Istok, izazvanog velikom krizom treceg veka. Isprva se istorija Vizantije smatrala samo nastavkom Rimske imperije. Naziv "Vizantija" potice iz kasnijeg perioda. Njeni stanovnici su sebe nazivali Romejima, a njihovi vladari su smatrani rimskim carevima. Smatrajuci sebe za jedinu zakonitu imperiju sveta Vizantija je zelela vladavinu nad svim zemljama nekadasnje Rimske imperije. Kasnije se sve svelo na idejnu suprematiju. Vremenom se Vizantija udaljila od prvobitnih rimskih osnova - carstvo je helenizovano i teokratizovano, a ekonomski, socijalni i politicki razvoj doveli su do formiranja novog privrednog i drustvenog poretka i novog drzavnog uredjenja. Tako je na kraju vizantijske istorije jedina veza sa Rimskom imperijom ostalo ime i neke prezivele tradicije.
Prva tri veka vizantijske, odnosno poslednja tri veka Rimske imperije cine period koji se naziva ranovizantijski, odnosno kasnorimski. Zapadni deo carstva doziveo je ekonomski slom. Istok je bio takodje ugrozen , ali je opstao. Karakteristican je stalni porast latifundija, i to na racun sitnog poseda i carskog domena. Seljacke mase su sve vise vezivane za rodnu grudu. U burnim vremenima principat je zamenjen Dioklecijanovim dominatom, koji je koren vizantijske autokratije. Stara municipalna organizacija rimskih gradova bila je u opadanju. Drzavna uprava je bila u rukama cara i cinovnickog aparata. Carsko dostojanstvo nije vise bila vrhovna magistratura vec despotska vlast zasnovana na Bozjoj volji. U ranovizantijsko vreme carski apsolutizam ogranicavali su senat, vojska i gradsko stanovnistvo organizovano u demama. njihov znacaj vremenom opada, a sve vise raste uticaj crkve. Sukobi crkve sa svetovnom vlascu u vizantijskoj istoriji su bili cesti, ali su ove dve komponente bile nadahnute istim idealima i povezane zajednickim interesima. Tako je car bio ne samo vrhovni zapovednik vojske, vrhovni sudija i zakonodavac, vec i branilac crkve i prave vere. Svi stanovnici carstva bili su careve sluge. Pozdravljali su ga prokinezom, padajuci pred njega nicice. Iako hriscanska, Vizantija je cuvala kulturna blaga antike ne zaziruci od paganske umetnosti i mudrosti - rimskog prava, grcke filozofije, pesnistva i istoriografije. Moc Vizantije bila je zasnovana prevashodno na novcu, vise nego na ratnoj snazi. Nalicje toga bio je nemilosrdni fiskalizam. Bogatstvo i visoka kultura drzave placeni su bedom, bespravnoscu i gubitkom slobode stanovnistva.

U vreme krize tokom treceg veka car Dioklecijan je podelio carstvo na cetiri dela kojima su upravljali dva avgusta i dva cezara. Cezari su nasledjivali avuste, a potom su ti novi avgusti birali svoje cezare. Nakon dugogodisnjih gradjanskih ratova kao pobednik je izasao Konstantin Veliki, koji je ponovo podelio Carstvo clanovima svoje porodice na upravu. Reformama su ukinute privilegije Italije (podeljena je na provincije i oporezovana) i sve provincije su potcinjene caru. U doba Dioklecijana teritorija je podeljena na 12 dijaceza, a u cetvrtom veku ih je bilo 14. Konstantin je carstvo podelio u prefekture koje su obuhvatile nekoliko dijaceza, a svaka od njih vise provncija. Na celu prefekture nalazio se pretorijanski prefekt, koji je od Konstantinovog vremena nadlezan samo za civilnu upravu, a ne i za vojnu, kao u Dioklecijanovo doba. U Carigradu i Rimu postojali su gradski prefekti koji su imali najvisi rang medju svim drzavnim cinovnicima. Carigradski prefekt - eparh igrao je vodecu ulogu u zivotu prestonice. Vlast pretorijanskog prefekta ogranicena je u Konstantinovo vreme izgradjivanjem centralne uprave ciji je najuticajni clan bio magister officiorum. Njegov sopstveni officium cinili su agentes in rebus (carski kuriri). Na celu pravosudja bio je quaestor sacri paltii, finansijama su upravljsefovi drzavne blagajne (fiskus) i privatne carske blagajne (res privatae). Osnovnu dazbinu - anonu sakupljali su prefekti pretorija. Carigradski senat bio je, u Konstantinovo doba, samo savetodavno telo, nekad je istupao kao vrhovni sud. Ipak, najvaznija funkcija senata bila je da u slucaju kada naslednik prestola nije bio izabran, on to ucini. Članovi sentata su birani iz redova tri najvise klase - ilustres, spectabiles, clarissimi.

U kasno rimsko doba koloni cine vecinu seljastva i predstavljaju glavnu proizvodnu snagu carstva, i sve vise padaju u zavisnost svojih gospodara. Novac je izgubio vrednost, pa su njihova davanja u naturi. Dioklecijan je ta davanja pretvorio u stalan sistem. Tako ustanovljena anona bila je glavni izvor drzavnih prihoda i najvise je opterecivala seosko stanovnistvo. njene osnovne komponente cinile su glavarina i zemljarina. Ovaj Dioklecianov sistem predvidja da covek koji obradjuje zemlju (caput) moze placati porez samo ako mu je dodeljeno parce zemlje (iugum), a ni iugum ne moze biti oporezovan ako ga niko ne obradjuje. Gradsko stanovnistvo je bilo oslobodjeno anone, a od Konstantinovog doba trgovci i zanatlije su placale dazbine u zlatu. U trecem veku novac potpuno gubi vrednost zbog cega dolazi do rasta cena svih proizvoda. Posledica toga je prelazak na naturalnu privredu koja se na zapadu posebno ucvrscuje i postaje dominantan oblik privrede u novim srednjovekovnim drzavama koje nastaju na tom tlu. Konstantin Veliki je uveo nov novcani sistem ciju je osnovu cinio zlatni solid. U doba Dioklecijana i Konstantina dolazi i do refome vojske. Glavninu vojske do tada su cinili granicari koji nisu bili efikasni. Njima su dodeljivani zemljisni posedi kao nagrada za sluzbu, i oni postaju neka vrsta seljacke milicije koja zivi od prihoda sa svog zemljista. Konstantin je ukinuo pretorijansku gardu. Vrhovni komadant vojske bio je magister militum, pesadijom je komandovao magister peditum, a konjicom m. equitum.

Pomeranje tezista carstva sa Zapada na Istok bilo je uslovljeno upadima varvara na zapadna podrucja, a narocito privrednom snagom i novim vojnim zadacima pred kojima se carstvo naslo na Istoku: Sve cesci upadi varvara na donjem Dunavu i sve veci pritisak koje je vrsilo novo Persijsko carstvo Sasanida. Vec i Dioklecijan shvata znacaj Istoka, te Zapad prepusta Maksimijanu, a on sam boravi na Istoku, u Nikomediji. Konstantin je zidanje nove prestonice, na mestu antickog Vizantiona na Bosforu, poceo novembra 324. nakon pobede nad Licinijem. Vec 11. maja 330. godine nova prestonica je svecano inaugurisana. Smestena na granici Evrope i Azije imala je jedinstven strategijski polozaj. Sto godina nakon izgradnje, grad je po broju stanovnika premasio Rim, a u sestom veku je dostigao broj vise od 500.000 zitelja. Konstantinopolis je imao iste privilegije kao i Rim, bio je ukrasen velelepnim zdanjima, narocito crkvama. Stanovnistvo je od pocetka po jeziku i kulturi bilo grcko.

Zanimljivo je pitanje Konstantinovog odnosa prema hriscanstvu. Iako je bio odan paganskim kultovima, stavio se pod okrilje hriscanstva najkasnije 312. godine. Najznacajnija manifestacija hristijanizacije Carstva u Konstantinovo doba bilo je sazivanje I Vaseljenskog sabora 325. godine u Nikeji. Saborom je presedavao sam car. Na tom saboru je odbaceno ucenje aleksandrijskog jeretika Arija, koji je negirao jednakost Oca i Sina (nije priznavao Hrista za Boga). Usvojeno je da je Sin jednosusan Ocu cime je uz dopune vaseljenskog sabora u Carigradu 381. formulisana dogma koja cini Simbol vere hriscanske crkve. Crkva je pala pod tutorstvo drzave, a drzava je bila uvucena u borbe raznih crkvenih ucenja. Car je potcenio snagu Arija, pa ga ponovo prima u crkvenu zajednicu, zbog cega je dosao u sukob sa Atanasijem Velikim koji je 328. postao aleksandrijski patrijarh. Konstancije, car Istoka, bio je arijanac a Konstantin i Konstans, koji su vladali na Zapadu priznavali su nikejsko ucenje.

Sabor u Serdici (343.god) nije doneo sporazum, ali je Konstancije morao da popusti. Medjutim, Konstans je 350. godine poginuo u borbi sa Magnom Magnencijem. Konstancijeva pobeda oznacavala je i trijumf arijanstva, koje je na saborima u Sirmijumu i Riminiju proglaseno za drzavnu veru (359). U ovo doba pokrsteni su i Goti, koji su hriscanstvo primili u arijanskom obliku. Pod Julianom (361 - 363) doslo je do paganske reakcije, koja je ugusena posle pogibije poslednjeg predstavnika Konstantinove dinastije u borbi sa Persijancima.

2. Doba Seobe naroda i hristoloskih raspri

Imperija je bila duboko uzdrmana usled cestih verskih i gradjanskih ratova. Vizantija je na Istoku izgubila Mesopotamiju i Jermeniju u ratovima sa Presijancima, istovremeno dolazi do ucestalih varvarskih upada preko Dunava na teritoriju carstva. Zapadni Goti naseljavaju teritoriju trakijske dijaceze. Uskoro im se prikljcuju grupe Istocnih Gota i Huna. Zatim dolazi do sukoba carske vojske i Zapadnih Gota kod Jedrena (378). U bitci gine i sam car Valens. Njegovo mesto na carskom tronu ce zauzeti Teodosije koji sklapa savez sa Gotima, a oni kao saveznici pruzaju vojnu pomoc Carstvu.

Teodosije (379 - 395) je na II Vaseljenskom saboru u Carigradu 381. godine podrzao pravoslavlje i poceo da progoni jeretike i pagane. Pred svoju smrt Rimsko carstvo je podelio na dva dela: starijem sinu Arkadiju je dodelio Istocni deo carstva, a mladji Honorije dobio je Zapadni deo carstva. Veza izmedju dva dela nekada jedinstvene imperije sve je vise slabila i oni vise nikada nece ciniti jedinstvenu celinu.
U ovo vreme upadi varvarskih plemena na teritorije carstva su veoma intezivni. Pod vodjstvom Alariha zapadni goti upadaju na Balkan i prodiru do zidina Carigrada. Nesto kasnije, 410. godine pose tri opsade Alarih zauzima sam grad Rim. U istocnom delu Carstva pobedjuje antigermaska struja koja je reorganizovala vojsku potiskujuci iz nje Germane koji su dugo cinili okosnicu svih carskih trupa. Uskoro na Istoku dolazi do duzeg perioda mira.

U tom periodu dolazi do osnivanja carigradskog univerziteta (425) i stvaranje Teodosijevog kodeksa. On je bio prva zvanicna zbirka carskih zakona izdatih posle Konstantina Velikog. Publikovan je 438, a obnarodovan je na Istoku i Zapadu u ime Todosija i Valentijana III. Tada dolazi do sve veceg otudjenja dva dela Carstva. Na Istoku sve vise preovladjuje grcki jezik iako je latinski bio zvanican. Četrdesetih godina V veka carstvo pustose Huni predvodjeni Atilom. Na njegovom putu nasli su se Sirmijum, Singidunum, Naisus, Emona. Vizantija je Hunima placala visok danak sve do 451. kada je zapadnorimski vojskovodja Ajecije potukao Hune na Katalunskim poljima.

U vreme totalnog haosa na Zapadu uzdize se jedna nova sila - rimska crkva. Papa Lav I snazno je istakao njen primat. U dogmatskim sporovima tokom V veka Rim je odigrao znacajnu ulogu. Na Istoku za to vreme dolazi do pojave novih ucenja. U Antiohiji se javlja ucenje po kojem u Hristu postoje dve prirode - bozanska i ljudska koje su medjusobno odvojene. Suprotno ucenje od ovog javlja se u Aleksandriji. Po njemu, u Hristu se bozanska priroda spojila sa covecanskom. Godine 428. carigradski patrijarh postaje Nestorije, revnosni predstavnih antiohijskog ucenja. Njemu se u sirenju jeresi suprostavio aleksandrijski patrijarh Kiril uz koga je bilo egipatsko monastvo i Rim. To je rezultiralo osudom Nestorija kao jeretika na III Vaseljenskom saboru. Posle ovih dogadjaja privremeno je porastao uticaj aleksandrijske patrijarsije. Jedan od Kirilovih sledbenika, Evtihije, je u borbi protiv nestorijanske jeresi otisao korak predaleko tvrdeci da su se dve Hristove prirode pretvorile u jednu - bozansku prirodu. Tako je nastala monofizitska jeres koja je osudjena i odbacena na IV Vaseljenskom saboru u Halkedonu 451. godine.

Nakon raspada Hunske drzave i Istok je zapljusnuo germanski talas. Sredinom V veka Alan Aspar je imao odlucujuci uticaj u Carigradu. On je ucestvovao u izboru Lava I za cara (457 - 474). On je bio prvi car koga je krunisao carigradski patrijarh, cime je potvrdjen njegov uticaj. Godine 476. palo je Zapadno Rimsko carstvo. Varvarski vodja Odoakar oduzeo je vlast poslednjem zapadnorimskom caru. Iako je Odoakar od strane cara iz Konstatniopolisa proglasen za magistra militum per Italiam, Italija je za carstvo bila izgubljena. Na njenom tlu ce nesto kasnije biti stvorena Ostrogotska kraljevina.

Kada je 474. godine Lav I umro, nasledio ga je njegov unuk Lav II koji je umro iste godine. Carigradski presto tada zauzima njegov otac Zenon koji je bio vodja plemena Isavrijanaca koje je ranije Lav I doveo u Carigrad kako bi se oslobodio Asparovog tutorstva.

Za vreme Zenonove vladavine u carstvu se nastavljaju borbe izmedju razlicitih verskih struja. Da bi sredio situaciju car je sa patrijarhom Akakijem izdao Henotikon, edikt o ujedinjenju suprostavljenih verskih struja. Ovaj edikt nije zadovoljio ni jednu stranu. Odbacio ga je i rimski papa bacivsi anatemu na patrijarha sto je dovelo do tridesetogodisnjeg raskida izmedju Rima i Carigrada.

Posle Zenonove smrti car je postao stari dvorski cinovnik Anastasije (491 - 518) koji se bavi sredjivanjem drzavnih finansija. Nizom mera uspeva da napuni drzavnu kasu. Anastasije je bio odan monofizitizmu sto je jos vise pogorsalo verske prilike. Borbe "zelenih" i "plavih" postaju neobicno zestoke. Stranka Plavih je predstavljala pravoslavce koji su zastupali interese stare grckorimske senatske aristokratije, a Zeleni, monofiziti, su se zalagali za novo cinovnistvo i krupne trgovce. Zbog jeretickih recenica koje je Anastasije uneo u pesmu Trojesvetih izbila je 512. godine velika buna, a naredne godine ustanak zapovednika tracke vojske koji je u tri navrata pokusao zauzeti Carigrad.

3. Justinijanova restauracija i njen slom

Naslednik Justina I, Justinijan (527 - 565) je pokusao da obnovi Rimsko carstvo. Justinijan, seljacki sin iz unutrasnjosti Balkana bio je najobrazovaniji covek svog doba. Ipak, njegova restauracija nekada mocnog carstva bila je kratkog veka, a njen slom je bio strasan. NJegov vojskovodja Velizar je 533. godine unistio drzavu Vandala u severnoj Africi, a vec 535. je krenuo na Italiju gde se suocio sa Ostrogotskim kraljevstvom. Posle dugih i teskih borbi Italija je prisjedinjena tek 555. godine. Justinijanova osvajanja zavrsena su osvajanjem jugoistoka Španije. Sredozemno more opet je postalo rimsko jezero.
Ovi ratovi oslabili su vizantijske snage na granicama sa Persijom i na podrucjima na Dunavu. Persijanci su jos za vreme Anastasija zauzeli niz vizantijskih teritorija. Na Balkanu su poceli prodori Slovena. Sloveni su preplavili citav Balkan. U prestonici 532. godine izbija pobuna "Nika" koje su digle udruzene deme. Pobunjenici su proglasili svog cara, a uplaseni Justinijan namerava da pobegne u cemu ga sprecavaju zena Teodora, i vojskovodje Velizar i Narzes koji sa odredom lojalnih vojnika guse pobunu u krvi ubijajuci vise desetina hiljada bundzija.

Justinijan je izvrsio kodifikaciju rimskog prava koja je bila najvece i najznacajnije delo njegove epohe. Na kodifikaciji je radio Tribunijan koristeci Teodosijev, Gregorijanov i Hermogenijanov kodeks. Kodeks je objavljen 527. godine, bio je zbirka vazecih carskih zakona posle Hadrijana. Dopune Kodeksa su bile Digeste (Pandekte) iz 533. godine i bila je zbirka spisa klasicicnih rimskih pravnika. Kao treci deo, dosle su Institucije, koje pruzaju izvode iz Kodeksa i Digesta i koje su sluzile kao prirucnik za pravne studije. Justinijanov Corpus Iuris Civlis zavrsava se Novelama, zbirkom naredbi objavljenih posle publikacije Kodeksa. Ovaj Kodeks je dao drzavi cvrstu pravnu osnovu i regulisao je ceo javni i privatni zivot. On je bio prilagodjen savremenim uslovima, a narocito pod uticajem Hriscanstva.

Justinijan je bio poslednji rimski car na vizantijskom prestolu. Privrzen Hriscanstvu 529. godine zatvorio je pagansku Akademiju u Atini. U ovom periodu izrazena je careva dominacija nad crkvom. Na V Vaseljenskom saboru u Carigradu (553) osudjena su "Tri poglavlja" - spisi sa Nestorijanskom tendencijom, ali do izmirenja sa monofizitizmom nije doslo.

Justinijanova era nije znacila pocetak, vec kraj jedne ere. NJegova restauracija bila je kratkog daha. NJegovi naslednici ubrzo gube vlast nad vecinom zapadnih teritorija koje je Justinijan osvojio. U severnoj Africi i u Italiji teritorije, koje su ostale Vizantijske, organizovane su kao egzarhati. Carstvo posle Justinijana zauzima cvrsci stav prema Persiji. Dok je na Zapadu i Istoku bilo relativno mirno, na Balkanu je vladao pravi haos. Ucestali su upadi Slovena i Avara. Tokom jednog pohoda na sever 602. godine dolazi do pobune vojske koja proglasava za cara Foku. U njegovo doba (602 - 610) dolazi do raspada starog politickog i drustvenog poretka.

Persijanci 605. godine prodiru duboko kroz Malu Aziju, a Slovensko-Avarska bujica postaje sve veca. Carstvo je spasila snaga periferije. Ustavsi protiv Foke, egzarh Kartagine Iraklije je poslao sina sa flotom na Carigrad. Foka je pogubljen, a Iraklije mladji je 610. godine krunisan za cara. Fokinim krahom zavrsava se poznorimska, tj. ranovizantijska epoha. Sada pocinje vizantijska istorija - istorija srednjovekovnog grckog carstva.

II Borba za opstanak i preporod vizantijske drzave (610 - 711)

1. Reforme cara Iraklija i ratovi sa Persijancima i Avarima

Iraklije (610 - 641), jedan od najvecih vizantijskih vladara, preuzeo je carstvo koje se nalazilo u potpunom rasulu. Situacija je bila toliko teska da je Iraklije pomisljao da prestonicu preseli u Kartaginu. Pocetkom VII veka pocela je masovna Slovenska kolonizacija. Sloveni su preplavili velik deo Balkanskog posluostva, stigli su cak do Peloponeza gde su dominirali dva veka. Medjutim, Vizatnija je postepeno povratila svoje pozicije u Grckoj. Istovremeno, sirila se persijska invazija u prednjoj Aziji. Godine 613. Persijanci su zauzeli Antiohiju, zatim Damask i znacajnu tvrdjavu Tars u Kilikiju. Godinu dana kasnije Persijanci zauzimaju sveti grad Jerusalim, a casni Krst je odatle odnet u Ktesifont. Od 615. godine Persijanci upadaju u Malu Aziju, a u prolece 619. godine zauzimaju i Egipat, glavnu zitnicu Vizantije.

Upravo tada je pocela reorganizacija Vizantijskog vojnog i upravnog sistema. Pocela je izgradnja tematskog uredjenja. Na tlu Male Azije stvaraju se Teme - vojni okruzi na cijem celu su stajali stratezi koji su vrsili vrhovnu vojnu i civlinu vlast. Pored njega je isprva stajao tematski prokonzul koji je imao civilnu vlast. Rec "tema" je znacila vojni odred, a zatim i vojno-administrativni okrug. Vojnici su dobijali zemljisne posede - stratiotska imanja sa kojih crpe sredstva za svoje izdrzavanje i naoruzavanje. Ove promene dovele su do preokreta u persijsko - vizantijskom ratu. Drzava je nasla znacajnog saveznika u crkvi koja joj je prepustila svoja blaga, a patrijarh Sergije i patricije Bon vladali su prestonicom u ime carevog maloletnog sina kada se Iraklije stavio na celo vojske. Iraklije je 619. godine sklopio mir sa Avarima, a 622. napustio Carigrad i uputio se u Malu Aziju gde je trenirao vojsku. Prodro je u Jermeniju i porazio Persijance posle cega je oslobodjena Mala Azija. Borbe su nastavljene 623. godine kada je Iraklije preko Jermenije prodro na Persijsko tle posle cega persijski car Hozroje bezi, a vizantijska vojska nastavlja pohod i spaljuje najvecu persijsku svetinju Zoratustrin hram.

Velika opasnost Carigradu je zapretila 626. godine kada su ga Avari i Sloveni opseli. Posle par meseci opsade vizantijska flota je unistila slovensku, a u avarskom taboru je nastalo rasulo. U jesen 627. pocela je vizantijska ofanziva protiv Persije. Ovaj put je persijska vojska bila potpuno unistena. Car je 628. godine usao u napustenu rezidenciju Hozroja koji je zbacen i ubijen. Nasledio ga je sin Kavad [iroje koji je sklopio mir sa Iraklijem. Jermenija, deo Mesopotamije, Sirija, Palestina i Egipat ponovo su bili delovi Vizantije. Povracen je i Sveti Krst koji je Iraklije doneo u Jerusalim 360. godine.

Povratak ovih istocnih teritorija otvara ponovo monofizitsko pitanje. Da bi priblizio pravoslavce i monofizite car je objavio Ektesis, edikt koji je govorio o jednoj bozjoj volji. Ektesis je promasio svoj cilj. Istovremeno, dolazi do potpune helenizacije cartsva - grcki jezik postaje zvanican, a dolazi do teokratizacije drustva. Iraklije umesto dugackih rimskih titula za sebe uzima samo grcku titulu - postaje vasilevs, a za savladara krunise svog sina Iraklonu.

2. Doba arabljanske invazije: Iraklijeve poslednje godine. Konstans II

Samo jednu deceniju posle Muhamedove smrti Arabljani su gotovo unistili Iraklijevo zivotno delo. Ogromne teritorije koje je car povratio u dugogodisnjim borbama protiv Persije, sada su postale plen novonastale sile. Iraklije je bio potpuno skrhan. Pored svih tih problema sa Arabljanima, dolazi do novih nedaca i to na samom dvoru. Iraklije je imao dva braka. Prvi sa Evdokiom podario mu je sina Iraklija Novog Konstantina. Posle smrti Evdokije Iraklije za zenu uzima blisku rodjaku Martinu sto izaziva negodovanje Crkve i naroda. Ona mu radja dva bolesljiva sina. Martina je zelela da na stetu prvog Iraklijevog sina Iraklija Novog Konstantina svom potomstvu obezbedi presto. Po Iraklijevoj zadnjoj zelji carsku vlast su trebali da dele njegov prvi sin i Iraklona, Martinin sin. Iraklije Novi Konstantin ubrzo umire, tako da vlast ostaje Irakloni. Medjutim, stvarnu vlast je imala Martina, omrazena u narodu. Posle izliva nezadovoljstava sirom carstva Martina i Iraklona su osakaceni i zbaceni sa vlasti. Carski presto zauzima Konstans, sin Iraklija Novog Konstantina koji je isprva bio pod tutorstvom senata. U medjuvremenu, Arabljani zauzimaju i Egipat, Siriju. Da bi se mogli nositi sa Vizantijom Arabljani razvijaju jaku flotu i nanose Vizantincima poraze na moru, zauzimaju Kipar. Istovremeno dolazi do verskih previranja. Car Konstans izdaje Tipos kojim zeli da postigne izmirenje izmedju pravoslavih i monotelita. Kao i u ranijim slucajevima do izmirenja ne dolazi, vec Tipos pogorsava situaciju. Papa Martin u Lateranu odrzava sabor koji osudjuje Ektesis i Tipos. Situacija na Istoku je takva da Konstans smatra da je taj deo carstva izgubljen, te je posle dvadeset godina vladavine odlucio da prestonicu prenese na Zapad, i to na Siciliju. Tu je Konstansa ubio sluga u kupatilu. Vojska proglasava Jermenina Mezezija za cara, ali ravenski egzarh gasi pobunu.

3. Odbrana Carigrada i izgradjivanje novog drzavnog sistema:
Konstantin IV i Justinijan II

Carsku vlast sada preuzima Konstanitn IV (668 - 685), sin Konstansov. Za njegove vladavine vodjene su odlucujuce bitke sa Arabljanima koji pocinju da prodiru u Malu Aziju, a 674. godine opsedaju i sam Carigrad. Posle dve godine opsada je razbijena pomocu grcke vatre. Istovremeno su Arabljani porazeni u Maloj Aziji, pa su morali da sklope mir sa Vizantijom i da pristanu na placanje godisnjeg danka. Dolazak Bugara na Balkansko poluostrvo doneo je Vizantiji nove probleme. Posle 680. godine Bugari su stvorili bugarsko-slovensku drzavu. Car je morao da prizna bugarsku drzavu kojoj je cak placao danak. Sporazumom sa Rimom car je sazvao VI Vaseljenski sabor 680 - 681. godine. Na ovom saboru je osudjen monotelizam, a za dogmu proglasena nauka o dve energije. Posle smrti Konstantina IV 685. godine, na vlast dolazi njegov sin Justinijan II. U ovo vreme dolazi do ustaljenja principa nasledjivanja vlasti od oca na sina. vladavine. Posto je polozaj na Istoku bio osiguran, Justinijan je prebacio konjicu iz Male Azije te je naneo poraz Slovenima u Trakiji. U ovo doba dolazi i do formiranja novih tema na Balkanu kao i do unutrasnjeg preporoda koji se sastojao u postanku jake klase nezavisnih seljaka i nove vojske - stratiota. Donet je i Zemljoradnicki zakon kojim su se regulisali agrarni odnosi na selu, seljaci su placali poeze direktno drzavi i nisu imali ograniceno pravo kretanja. Seoska opsitna se tretirala kao administrativno-fisklana jedinica. Poznorimska epibola (prinudno dodeljivanje zemlje) zamenjena je alilengionom (prenosom na suseda). Godine 691. odrzan je Peto-sesti (trulski) sabor, koji je dopunio odredbe V i VI Vaseljenskog sabora i 102 kanona. Nastojalo se da hriscanski moral bude ucvrscen u narodu i svestenstvu. Papa odbija da prizna odluke ovog sabora i Justinijan II salje izaslanike da uhapse papu, u cemu nije uspeo. Pored toga, zbog careve fiskalne politike koja je finansijski opterecivala stanovnistvo dolazi do pobune (695) zbog nezadovljstva aristokratije i naroda. Car je zbacen sa vlasti, odsecen mu je nos i progran je u Herson, a stranka plavih je za cara proglasila Leontija, stratega nove teme Helade.

4. Propast Iraklijeve dinastije

Poceo je period nemira dug 20 godina. Arabljani su 697. zauzeli Kartaginu, a nedugo zatim i celu severnu obalu Afrike. Vizantijska flota je svrgla Leontija i za cara proglasila Tiberija II Apsimara (698 - 705) koga su podrzali zeleni. Za to vreme Justinijan II je pobegao iz Hersona i otisao kod Hazara. Vraca se u Carigrad 705. godine i zauzima presto na 6 godina. Leontije i Tiberije su pogubljeni. Ovog puta Justinijan II zavodi strahovladu zbog cega biva ubijen, a za cara je proglasen Jermenin Vardan. U ovim dogadjajima smrt je nasao i Justinijanov sincic Tiberije, tako da je Iraklijeva dinastija dozivela svirep kraj.

III Doba Ikonoklasticke krize (711 - 843)

1. Borbe oko prestola

Posto je novi car Vardan bio monofizita i pristalica monotelitizma doslo je do novih problema unutar carstva. On je monotelisticku nauku proglasio za jedinu ispravnu i odredbe VI Vaseljenskog sabora proglasio nevazecim. Sve to je ubrzalo njegov pad. Vojnici teme Opsikijija su 713. zbacili i oslepili Vardana. Za cara je proglasen Artemije, koji je dobio naziv Anastasije II. Tada su opozvane sve odluke bivseg cara koje su se ticale vere. Novonastalo stanje pokusali su da iskoriste Arabljani koji su se spremali za napad na Carigrad. Anastasije se spremao za odbranu. Medjutim, u temi Opsikija dolazi do ustanka, i Opsikijanci za cara proglasavaju Teodosija III (515-717). Jos za vreme Anastasija II u Anatoliskoj temi jacao je Lav. Sada je doslo do sukoba izmedju teme Opsikije i Anatoliske teme. Pobednik je bio Lav koji se 717. godine u crkvi Sv. Sofije krunisao za cara i onsovao novu dinastiju.

2. Ikonoklazam i borbe sa Arabljanima: Lav III

Vec u avgustu 717. godine Arbljanska flota se nasla pod Carigradom, ali i ovaj pokusaj Arabljana je propao zbog "grcke vatre" i cvrstih zidina. Posle jos nekih sukoba sa Arabljanima u Maloj Aziji bilo je jasno da to poluostrvo ostaje u rukama Vizantije ciji opstanak Arabljani vise nikada nece ugroziti. Da bi sprecio uzurpacije mocnih upravitelja tema, Lav je podelio temu Anatoliku. Kasnije je podeljena i Opsikija, a ubrzo su u Maloj Aziji deobom postojecih nastale i druge nove teme. Bitno je napomenuti da je 726. godine Lav objavio Eklogu - izbor najvaznijh vazecih odredaba privatnog i krivicnog prava. Polazi od Justinijanovog rimskog prava koje pokusava da izmeni u pravcu "veceg covekoljublja". Ogranicava patria potestas a prosiruje prava zena i dece. Ekloga donosi i citav niz telesnih kazni (npr. sakacenje zamenjuje smrtnu kaznu).

Nastupajuca ikonoborska kriza dovela je do unutrasnjih borbi u carstvu za period duzi od sto godina. Postovanje ikona je bio jedan od najvaznijih izraza vizantijske poboznosti. Ikonofilstvu se suprostavljaju istocni delovi carstva smatrajuci postovanje ikona idolopoklonstvom. Protivnici Lava III koji je 726. prvi put javno istupio protiv ikona, objasnjavali su Lavovo ikonoborstvo jevrejskim i islamskim uticajima. Zariste ikonoborstva bilo je u Maloj Aziji, a na celu pokreta nalazili su se Toma Klaudipoljski i episkop Konstantin nikolejski ("Jeresiarh"). Narod se suprostavio caru. Veran Pravoslavlju narocito je bio zivalj evropskog dela carstva.Tema Helada je proglasila svog cara i flotom krenula na Carigrad. Lav je brzo ugusio ustanak. Najzacajniji protivnik ikonoborstva u duhovnom pogledu bio je Jovan Damaskin. Car je 730. sazvao Silention (skupstinu visih svetovnih i duhovnih velikodostojnika) na kojem je izdat edikt protiv kulta ikona. Patrijarh German je odbio da potpise edikt, pa ga je car smenio. Pocelo je unistavanje ikona i gonjenje ikonofila. Italija nije primila ikonoborstvo, a papa Grigorije III ga je osudio. Sve to je povecalo jaz izmedju Rima i Carigrida.

3. Ikonoklazam i rarovi sa Bugarima: Konstantin V

Konstantin V (741-775) je po stupanju na presto sa njega ubrzo i zbacen. Uzurpator je bio strateg teme Opsikija Artavazd. Usavsi u Carigrad Artavazd je krunisan za cara, a kult ikona je uspostavljen. Konstantin V je otisao u temu Anatolike gde je odlicno primljen. Maja 713. godine Konstantin je uzurpatoru naneo tezak poraz, a u novembru je usao u prestonicu Artavazd i njegove pristalice su oslepljene i osakacene.

Konstantin V je bio veci vojskovodja i vatreniji ikonoborac nego njegov otac. Ovaj period bio je tezak za Arabljane posto je kod njih doslo do promene dinastije, Omejade su zamenili Abasida. Sve to je iskoristio Konstantin, upao je u Siriju i zauzeo Germanikeju, mesto iz kojeg je njegova porodica vodila poreklo. Bugarsko pitanje dobija sve vise na znacaju. Posle nekoliko pogranicnih sukoba car se sa flotom uputio na usce Dunava gde je 763. godine u krvavoj bitci potpuno porazio Bugare. Car je 773. preuzeo dvostruku ofanzivu protiv Bugara i naterao ih na pregovore. U poslednjem od svojih devet pohoda protiv Bugara, Konstantin V je i umro 751. godine. U njegovo vreme vizantijska vlast u Italiji je dozivela slom. Langobardi su zauzeli Ravenski egzarhat. Rimska crkva je pocela da se oslanja na novu silu koja se rodila na Zapadu - Franacku kraljevinu. Papa Stefan II se susreo sa kraljem Pipinom i tako udario temelje rimskoj crkvenoj drzavi. Car je Ilirik istrgao iz ruku Rima i pripojio ga carigradskoj patrijarsiji, a potom Kalabriju i Siciliju. Konstantin je bio veliki protivnik ikona. Sam je napisao 13 teoloskih trakata kojima insistira da ikona mora biti istovetna arhetipu. Da bi svoju ikonoklasticku politiku potvrdio crkvenim saborom, Konstantin je 754. godine sazvao sabor na kojem je ucestvovalo 388 episkopa koji su osudili ikone i njihovo unistavanje je nastavljeno. Najzesci otpor ovome pruzilo je monastvo. Car im je odgovorio tako sto je unistavao manastire, a uskoro je otisao i korak dalje zabranjujuci kult Bogorodice i svetaca. Carevom smrcu ova radikalna politika je oslabila.

4. Slabljenje ikonoklastickog pokreta i uspostavljanje kulta ikona

Konstantina je nasledio njegov sin Lav IV (775-780) koji se nacelno drzao ikonoklasticke nauke, ali je odustao od ocevog maksimalizma i antikaludjerskog pravca. Posle smrti Lava na presto dolazi Konstantin VI koji je imao svega 10 godina. Regenstvo je preuzela njegova majka Irena koja je odrasla u ikonofilskoj Atini, ona je ponovo uvela kult ikona i dovela novog patrijarha. Rim je pozdravio ove promene. Carica je sazvala VII Vaseljenski sabor 787. godine. Ikonoborstvo je proglaseno za jeres, uspostavljen je kult ikona. Konstantin je uskoro dosao u sukob sa majkom. Posle niza prevrata u borbi za vlast Irina je naredila da se Konstantin oslepi. Irina je postala jedini vladar, prva zena koja je upravljala carstvom. Zeleci da udovolji narodu carica je davala finansijske povlastice manastirima, stanovnicima prestonice. Na taj nacin je duboko uzdrmala drzavne finansije. Sa druge strane, 781. godine Arabljani su upali u trakesisku temu i izborili placanje danka. Naredne godine Bugari su zadali poraz carstvu.Tako je Vizantija posle perioda premoci u doba Konstantina V, postala podredjena i prema Arabljanima i prema Bugarima.

5. Vizantija i Karlo Veliki

Dok se Vizantija nalazila u rukama zena i evnuha, Franacka je dozivela veliku teritorijalnu ekspanziju, postala je najveca sila Evrope. Na relaciji Carigrad - Rim dolazi do sve jaceg zatezanja odnosa. Franacka u ovo vreme postaje politicki oslonac papstva, a pod pritiskom Karla Velikog frankfurtski sabor (794) odbacuje odluke VII Vaseljenskog sabora. Saradnja Rima i Franacke rezultirala je krunisanjem Karla Velikog za cara 800. godine u Rimu. Stvaranjem jos jednog carstva tesko je pogodilo interese Vizantije posto je ona tezila da bude jedino carstvo u hriscanskoj vaseljeni. Rim, medjutim, nije zeleo dva carstva, vec je zeleo da Franacko carstvo zameni Vizantijsko. Karlo je ponudio brak Irini, jer bi se tako "Istok i Zapad ponovo ujedinili". Do braka nije doslo, a carica Irina je 802. godine zbacena, a presto je zauzeo Nicifor, sef drzavne blagajne.

6. Reforme Nicifora I i spoljno-politicki zapleti: Vizantija i Krum

Nicifor I (802-811) je bio jak vladar koji je sproveo finansijske reforme. Zvanicno se drzao prvoslavlja, a od crkve je zahtevao poslusnost. Ukinuo je poreske olaksice koje je uvela Irina, neke posede koji su poklonjeni manastirima su vraceni drzavi, porezi su povecani. Vojnicko imanje moralo je vredeti bar 4 funte zlata kako bi se vojnici mogli opremati za rat. Zatim je Nicifor naredio mornarima da moraju da kupe zemlju i stvore svoja imanja.

U VIII veku pocinje rehelenizacija podrucja koja su nasledili Sloveni. Peloponez se nasao pod vlascu Vizantije posle 218. godina, a uskoro su stvorene i nove teme na Balkanu. Nicifor je u skladu sa svojim reformama odmah obustavio placanje danka Arabljanima. Na to je Harun al Rasid osvojio vise pogranicnih vizantijskih tvrdjava, prodro je duboko u Malu Aziju. Car je morao da trazi mir i pristao je na placanje sramnog danka za sebe i svog sina od 3 zlatnika. Sa druge strane, na Bugarski presto je seo Krum i odmah krenuo na Vizantiju. Bugari su 809. razorili Serdiku (Sofiju). Nicifor zbog toga prodire u Bugarsku i odbija Krumove mirovne ponude. To je skupo platio, jer je 811. godine vizantiska vojska unistena, a poginuo je i sam Nicifor.

Izaslanici su 812. godine Karla Carski presto zauzima Mihailo I Rangabe (811-813) koji je bio slab vladar. Karlo je u medjuvremenu zauzeo Istru, niz gradova Dalmacije. Mihailovi pozdravili kao cara; sada su i formalno postojala dva carstva. Kako Krum nije mirovao, naneo je Vizantiji niz novih poraza. Blizu Jedrena 813. Vizantinci su jos jenom porazeni, Mihailo je j zbacen, a presto je zauzeo strateg Anatoliske teme, Lav Jermenin.

7. Obnova ikonoklazma

Lav V Jermenin (813-820) imao je za cilj jacanje vojske i obnovu ikonoklazma. Krum je u medjuvremenu opseo Jedrene i posle neuspesnog atentata koji su pokusali Vizantinci deportovao je stanovnike tog grada. Novi car je izvojevao vecu pobedu protiv Bugara kod grada Mesemvrije, ali to nije sprecilo Kruma da prodre do Carigrada. Srecom po carstvo, Krum 814. godine umire a na bugarski presto stupa Omurtag koji sklapa mir sa carstvom. Nastupio je period mira, pa je Lav mogao da se okrene ostvarenju ikonoklastickih planova. Patrijarh Nicifor je zbacen, a Jovan Gramaticar je dobio zadatak da spremi gradju za novi ikonoklasticki sabor koji je odrzan u crkvi Sv. Sofije. Odbacene su odluke VII Vaseljenskog sabora. Ikonoklazam IX veka je bio nemocan pokusaj reakcije posto nije imao podrsku naroda i vojske. Pristalice carevog bivseg ratnog druga Mihaila Amorijca ubile su Lava V na Bozic 820. godine.

Doba Mihaila II (820-829) osnivaca Amoricanske dinastije, donelo je stisavanje u verskom sporu. Treci ratni drug Lava V i Mihaila II, Toma, Sloven iz Male Azije podigao je veliki ustanak koji je dobio socijalno-revolucioni karakter posto se Toma proglasio za branioca sirotinje. Toma je 821. opkolio Carigrad, ali ga je Mihailo porazio pomocu trupa bugarskog hana. Posle svirepog mucenja Toma je ubijen.

Teofilo (829-842), sin Mihailov, nasledio je presto od oca. Bio je vrlo obrazovan i naklonjen nauci. Da bi ojacao pozicije carstva u Maloj Aziji u njoj je organizovao nove teme. Takodje, i Vizantijske teritorije na Krimu su obuhvacene tematskom organizacijom. Vec 830. godine obnovljen je rat protiv Arabljana. Vizantija je bila ugrozena i na Zapadu. Arabljani su 831. zauzeli Palermo. Arabljani su 838. pokrenuli akciju protiv najvaznijih Vizantijskih centara u Maloj Aziji. Zauzeli su Ankiru, Amorion. Kada je 837. godine Jovan Gramaticar postao Patrijarh opet su pocela zestoka gonjenja, narocito monastva. Medjutim, ikonoborstvo vise nije imalo podrsku cak ni u Maloj Azjiji. Sa smrcu Teofila otkucao je i poslednji cas ovom pokretu.

IV Doba cvetanja Vizantiskog carstva (843-1025)

1. Pocetak nove epohe

Savladavanjem vojne navale Arabljana savladana je i kulturna navala islama. Ikonoklazam je povecao jaz izmedju Carigrda i Rima.Pokrstavanje Juznih i Istocnih Slovena otvorilo je Vizantiji nove perspektive.

Posle smrti cara Teofila, postavljanjem Metodija za patrijarha (843) svecano je proglasena restauracija ikona. Posto je Teofilov sin Mihailo III (842-867) bio maloletan, regenstva se prihvatila i njegova majka Teodora. Ona je imala vise pomagaca koje je njen ljubimac Teoktist ubrzo potisnuo u drugi plan. Potisnuo je cak i Teodorinog brata Vardu. Upravo je Varda 856. nagovorio Mihaila III da preuzme vlast u svoje ruke sto on i cini. Teoktist je ubijen. U ovo doba (858) na patrijarsijski presto dolazi Fotije, najznacajnija licnost, najveci politicar i najveci diplomata od svih koji su sedeli na tom prestolu. On je velikim delom bio zasluzan za to sto se carigradska patrijarsija oslobodila rimske crkvene suprematije.

Vizantija nije mogla da spreci Arabljansko osvajanje Sicilije. Naprotiv, stvari su u Maloj Aziji stajale bolje. Vardin brat, Petrona, zapoceo je pohod protiv Arabljana (856) i unistio njihovu vojsku. Pocelo je doba vizantijske ofanzive u Aziji. Prvi kontakt sa mladom ruskom drzavom je ostvaren 860. godine, kada pocinje misionarska delatnost i pokrstavanje ovog naroda. Ucvrsceni su i odnosi sa Hazarima. Bugarski knez Boris hteo je da primi hriscanstvo iz Franacke, ali je posle intervencije vizantijske vojske primio krstenje iz Carigrada. Boris je nameravao da stvori bugarsku patrijarsiju, pa se obratio za pomoc Rimu i papi Nikoli I. Distanca izmedju Carigrada i Rima narasla je jos vise zbog nauke o proishodjenju Svetoga Duha. Na saboru 867. pod carevim predsednistvom rimsko ucenje o proishodjenju Svetog Duha je osudjeno kao jereticko, a na papu je bacena anatema.

U to vreme doslo je do politickog prevrata u Carigradu. Mihailo III se sprijateljio sa Vasilijem "Makedoncem" koji je od siromaha napredovao do cara, posto je 866. godine ubio Vardu, a naredne godine i samog cara.

2. Epoha kodifikacije prava: Vasilije I i Lav VI

Vasilije I (867 - 886), osnivac makedonske dinastije odmah je smenio Fotija sa patrijarsijskog prestola, a na njegovo mesto je doveo Iganjatija. On je rukopolozio bugarskog arhiepiskopa, sto je pogorsalo odnose sa Rimom. U prvoj polovini IX veka dolazi do slabljenja Vizantijskog uticaja na zapadni Balkan. Takodje, stvorena je i srpska drzava pod Vlastimirom. Srbija i srpske zemlje su primile hriscanstvo iz Viziantije, kao i druge juznoslovenske zemlje. Na Istoku su iskrsli novi problemi. Carstvu je posle 870. godine sve vise nevolja zadavala pavlikijanska sekta, te je Vasilije 872. zauzeo njihovo glavno utvrdjenje. Istovremeno, ojacala je i Jermenija. Zapad i Rim su ugrozavali Arabljani, a posle privremenog sloma obnovljena je vizantijska vlast u juznoj Italiji.

Kao zakonodavac Vasilije I je hteo obnovu rimskog prava i "ciscenje starih zakona". NJegovo delo ostalo je nedovrseno, ali posluzilo je kao osnova za zakonodavstvo Lava VI. Sacuvana su dva manja Vasilijeva zakonika. "Prohiron", objavljen izmedju 870 - 879, bio je prirucnik za prakticnu upotrebu. Donosio je najvaznije odredbe gradjanskog i javnog prava. Prohiron je ostao na snazi do pada Carigrada. U Srbiji je bio poznat kao "Gradski zakon". Posle 879. nastala je "Epanagoga" koja sadrzi najvaznije odredbe o pravima i obavezama cara, patrijarha i drugih dostojanstvenika.

Vasilija je posle pogibije u lovu nasledio sin Lav VI (886-912), plodan pisac i veliki govornik. Bio je najznacajniji zakonodavac posle Justinijana. Njegovi "Carski zakoni", podeljeni na 60 knjiga, predstavljaju najvecu zbirku zakona Vizantije u srednjem veku. Zbirka kanonskog, gradjanskog i javnog prava zvana "Vasilike" nastala je u prvim godinama Lavove vladavine. Gradju crpe iz Novela Justina II i Tiberija, a najvecim delom iz Justinijanovog Zakonika koji je posle ovoga skoro potisnut iz upotrebe. Lav je izdao i zbirku od 113 naredbi koje menjaju ili pozivaju stare zakone i daju zakonsku snagu nekim obicajima. Za vreme vladavine makedonske dinastije svemoc cara dolazi do potpunog izrazaja. Na veca ogranicenja nailazio je samo u crkvenoj sferi. U ovo vreme je zavrseno izgradjivanje upravnog sistema carstva. I tematsko uredjenje dobija definitivnu strukturu.

Posle duzeg vremena, doslo je do sukoba sa Bugarima. Simeon, najveci vladar Bugarske, upao je na teritoriju carstva i porazio vizantisku vojsku (894). Vizantija je zatrazila pomoc Ugara koji su Bugare napali sa severa. Vojskovodja Nicifor Foka je izbio na juznu bugarsku granicu, a flota je zatvorila usce Dunava. Simeon je pozvao u pomoc pleme Pecenega. Porazeni su i Ugari i Vizantija. Ove ratove iskoristili su Arabljani koji upadaju u Malu Aziju. Posle Arabljanskog pustosenja po Egejskom moru, vizantijska flota je uspela da savlada napadace. Ne dugo posle toga, 912. godine arapska eskadra je potpuno unistila vizantijsku flotu. Pored ovih teskoca zaplete su izazvala i cetiri careva braka.

3. Vizantija i Simeon Bugarski

Posle smrti Lava VI, vlast su preuzeli regenti, a kasnije i zena Lava VI, Zoja. Carev sin Konstantin je bio maloletan. Sve to je iskoristio Simeon i vec 913. godine nasao se pod zidinama Carigrada. Kako nije mogao zauzeti najjacu tvrdjavu na svetu, stupio je u pregovore i patrijarh Nikola Mistik mu je obecao krunu. Simeon je trazio da ga vizantijski narod prizna za cara. Jedrene mu se predalo 914. godine. U bitci 917. Simeon je potpuno porazio vizantijsku vojsku, te je postao gospodar balkanskog poluostrva. U toku jednog spremanja pohoda protiv Vizantije Simeon je umro 927. godine. U Bugarskoj je nastupila epoha opadanja. Konstantin se ozenio Jelenom (919.), cerkom Romana Lakapina, koji je postao Konstantiov savladar, a kasnije i jedini stvarni gospodar.

4. Borba izmedju centralne vlasti i feudalnih snaga i kulturni procvat na carskom dvoru: Roman I Lakapin i Konstantin VII Porfirogenit

Konstantin VII je zauzeo polozaj savladara svog tasta Romana I koji je svoje sinove krunisao za savladare. NJegov cetvrti sin Tofilakt je kasnije postao patrijarh. Roman je nasao odlicne saradnike, a stupio je i u rodbinske veze sa najistaknutijim porodicama. Tih godina vladala je savrsena sloga izmedju svetovne i duhovne vlasti. Ekonomsko-socijalni sistem zasnovan na malim posedima seljaka i vojnika sada je bio ugrozen zbog jacanja veleposlednicke aristokratije. Roman je zeleo tome da stane na put, te je 922. godine izdao novelu kojom je ustanovio pravo prvenstva suseda pri kupovini imanja. Carska vlada je na ovaj nacin branila svoje interese. U ovo vreme dolazi do jacanje vizantijske vojske, narocito flote. Dolazi od novih sukoba sa Arabljanima, a pripretili su i Rusi sa svojom flotom. Romanov vojskovodja Jovan Kurkuas zapoceo je pobedonosnu ofanzivu u Mesopotamiji. Osvojio je niz gradova, a iz Edese je u Carigrad doneo Nerukotvorenu Hristovu ikonu (944).

Kada je 931. godine umro Romanov sin Hristifor koji je bio krunisan za savladara, doslo je do drzavnog udara koji su izvela dva mladja Romanova sina jer nisu stavljeni ispred Konstantina. Otac ih je poslao u progonstvo 944. godine, a naredne godine pogubljeni su po Konstantinovom naredjenju.

Konstantin VII Porfirogenit (913-959) na presto je dosao u 40-oj godini. On je bio vise knjizevnik i naucnik negoli drzavnik. Napisao je enciklopediju, istorijsko-geografsko delo o temama, biografiju svog dede Vasilija I. U svemu je nastavljena Romanova politika. Zakon iz 947. naredio je vracanje seljackih imanja koja su aristokrate prigrabile. Izdat je i zakon koji je zabranjivao prodaju vojnickih imanja. Na bugarskoj granici je vladao mir, a upad Ugara u Trakiju je odbijen (958). U Aziji se ratovalo protiv Arabljana, predjena je reka Eufrat. Carski dvor vodi zivu diplomatiju sa svim znacajnim drzavama. Ruska kneginja Olga posecuje Carigrad 957. godine i prima hriscanstvo.

5. Epoha osvajanja: Nicifor Foka i Jovan Cimiskije

Konstantina je nasledio njegov sin Roman II (959-963), slab i lakomislen mladic. Glavnu ulogu u drzavnim poslovima vodio je Nicifor Foka koji je osvojio ostrvo Krit. Obnovljena je i borba u Aziji. Niz gradova je iz arabljanskih ruku presao u vizantijske. Posto je Roman II umro, u ime njegovih maloletnih sinova vladala je njihova majka Teofana koja se udala za Nicifora, i koji se jos 963. godine krunisao za cara. On je nastojao da poveca vojna imanja. U Noveli iz 964. pokusao je da spreci rast manastirskih imanja jer ona nisu placala porez.

Ovo je doba najvece slave vizantijske vojske. Nastavljeno je napredovanje u Aziji, a 965. godine osvojen je i Kipar. Antiohija je ponovo usla u sklop carstva 969. U ovo doba pada i obnova Zapadnog carstva. Oton I je 962. u Rimu primio carsku krunu. Nicifor se nije mogao pomiriti sa tim da je Oton krunisan za cara. Bugari su poslali svoje izaslanike u Carigrad da traze danak. Car im je odgovorio tako sto je trupama upao na bugarsku teritoriju. Ruski knez Svjatoslav je 969. savladao Bugare i postao njihov vladar. Nicifor je zeleo da se ujedini sa Bugarima u borbi protiv Svjatoslava, ali je pao kao zrtva atentata. Car je postao Jovan I Cimiskije (969-976). On je slobodne seljake pretvarao u drzavne parike, oduzimajuci im pravo kretanja i raspolaganja imovinom. Jovan I je bio dobar vojskovodja i jos bolji drzavnik. Svjatoslav je trazio da se Vizantinci povuku u Aziju, a njemu prepuste evropski deo. Car je 971. zauzeo prestonicu Bugarske. Zatim je opseo Silistriju gde se sakrio Svjatoslav. Ovaj se predao obecavsi da ce napustiti Balkan i pomagati Viziantiji. Godine 972. poceo je rat na Istoku. Vizantijska vojska napala je oblasti u Mesopotamiji i Siriji. Damask se predao.Car je usao u Palestinu i tu zauzeo glavna uporista Arabljana u prednjoj Aziji. U ovom pohodu Jovan I Cimiskije je oboleo od tifusa. Umro je 976. cime je okoncana njegova slavna vladavina.

6. Vrhunac vizantijske moci: Vasilije II

Osamnaestogodisnji Vasilije II (976-1025) na presto je dosao pomocu ujaka evnuha Vasilija koji je isprva imao vlast u svojim rukama. Vasilije II je poceo samostalno da vlada 985. godine. NJegov prvi samostalan poduhvat bio je pohod na Blakan 986. Deset godina ranije u Makedoniji je izbio ustanak koji je iznedrio Samuila; on je ujedinio celu Makedoniju (sem Soluna), pripojio bugarske zemlje, Tesaliju, Epir, deo Albanije i srpske zemlje. Uspostavljena je bugarska patrijarsija. Samuilove akcije bile su uperene ka jugu. Zbog svega toga Vasilije II je prodro u Bugarsku i opseo Serdiku. Opsada nije uspela. Samuilo mu je 986. potpuno razbio vojsku. Uskoro je u Vizantiji izbio gradjanski rat. Pojavili su se novi mocnici koji su zeleli da prigrabe carski presto. Vasilije se obratio za pomoc kijevskom knezu Vladimiru koji mu je 988. poslao 6000 vojnika. Uzurpatori su bili potuceni. Kao znak zahvalnosti, Vasilije je ruskom knezu poslao svoju sestru Anu, ali pod uslovom da se on i ruski narod pokrste. Posle ovih pokusaja prevrata car je postao podozriv. Celog zivota je ostao nezenja, nije mario za nauku, umetnost, raskos. Bio je neprijatelj plemstva, stao je na put jacanju feudalaca. U svom radikalizmu cesto je prelazio preko formalnog prava.

U prolece 911. godine Vasilije krece protiv Samuila. Medjutim, istovremeno su poceli da deluju Arabljani iz fatimidskog kalifata u Egiptu. Porazili su vizantijsku vojsku 994. te je car morao da se pojavi na Istoku i da resi problem. To je iskoristio Samuilo i upao je u Grcku, prodiruci sve do Peloponeza. Vizantijska ofanziva na Balkanu pocela je 1001. godine. Na celu Vizantinaca stajao je Vasilije II, licno. Upao je u oblasti oko Serdike i zauzeo vise utvrdjenja i gradova. Zatim je vojska cara Vasilija zauzela i velike delove Makedonije i severne Grcke. Samuilo je ostao bez polovine svojih teritorija. Konacan udarac Vasilije mu je zadao 1014. godine kada opkolio Samuilovu vojsku u klancu Belasice. Samuilo je pobegao, a Vasilije Bugaroubica je, navodno, naredio da se oslepi 14000 bugarskih vojnika, a svakom stotom je ostavio jedno oko kako bi slepe odveli Samuilu u Prilep. Ovog je, kada je video svoju vojsku, udarila kap, te je izdahnuo iste godine. Makedonsko carstvo je sruseno. Obilazeci pokorene zemlje car je svuda obnavljao vlast Vizantije. Careva politika prema pokorenima bila je blaga, oslobodio ih je novcanih poreza. Prvi put posle seobe Slovena Vizantija je gospodarila celim Balkanom. Istovremeno, carstvo dozivljava prosirenja i u Aziji, gde je osnovan niz novih tema. Poboljsan je i polozaj u Juznoj Italiji. U toku priprema za ekspediciju na Siciliji, Vasilije je umro 1025. godine. Ostavio je imperiju koja se protezala od jermenskih planina do Jadrana i od Eufrata do Dunava.

V Vladavina civilnog plemstva (1025 - 1081)

1. Opadanje vizantijskog drzavnog sistema

Pocinje doba epigona, kada carstvo zivi od slave prethodne epohe i podleze snagama feudalne aristokratije i njihovoj decentralizaciji. Isprva je nastao period nepomucenog mira. Ipak, poceo je da se ljulja sistem koji je utemeljio Iraklije, a Vasilije II poslednji branio. Feudalno plemstvo je odnelo pobedu, i to civlino, a ne vojno plemstvo. Na suprot kulturnom napretku koji je dozivelo carstvo dolazi do opadanja vojne snage.

Niz epigona Makedonske dinastije zapocinje sa Vasilijevim bratom Konstantinom VIII (1025-1028). Prepustivsi drzavne poslove drugima, on se bavio igrama na Hipodrumu i rasipanjem novca. Muske dece nije imao, pa je pred svoju smrt 50-ogodisnju cerku Zoju udao za Romana Argira, carigradskog eparha koji je nasledio krunu. Romanu III (1028-1034) su potpuno nedostajale drzavnicke spospbnosti. Otreznio ga je tek jedan poraz carske vojske u Siriji. Situaciju je spasao vojskovodja Georgije Manijakis porazivsi u neprijatelja u par navrata. Posle Romanove smrti 1034. godine Zoja se odmah udala za svog ljubavnika koji je postao car Mihailo IV (1034-1041). On je bolovao od epilepsije, pa je cela drzavna uprava bila u rukama evnuha. Ali nezaboravljajuci svoje interese, Mihailo je povecao poreze. Nemilosrdni fiskalizam na Balkanu je izazvao veliki ustanak Slovena. Ustanak je uzeo velikog maha - Petar Deljan je 1040. u Beogradu proglasen za cara. Medjutim, ustanak Slovena je ugusen. Uskoro (1042) zetski knez Stefan Vojislav je potukao vizantijske trupe u zetskim klancima i tako izborio nezavisnost za svoju knezevinu. Mihailo IV je umro 1041., a nasledio ga je njegov sionvac Mihailo V koji je vladao samo pola godine, jer su protiv njega ustali Aristokrati i crkva. Reseno je da Zoja i njena sestra Teodora preuzmu vlast, ali taj pokusaj je propao zbog njihove netrpeljivosti. I ako stara 64. godine, Zoja je stupila u 3. brak, ovoga puta sa uglednim senatorom Konstantinom Monomahom. Vec sutradan on je primio carsku krunu. Konstanitn IX Monomah (1042-1055) bio je tipican predstavnik civilne aristokatije i slab vladar. On, teodora i Zoja su bezbrizno trosili drzavni novac. U ovo doba dolazi do novog kulturnog poleta. Takodje, javlja se sistem pronije. Kao nagradu za sluzbu velikasi su dobijali u proniju (na upravu) izvesne posede, obicno do smrti. To znaci da ona isprva nije bila nasledna i nije se mogla otudjiti. Carska vlada je pribegla izdavanju poreskih prihoda pod zakup. Tako su veleposednici odrzavali sopstveni upravni aparat. Dolazi i do "kvarenja novca" (dodavanje zlatu metala manje vrednosti) sto dovodi do finansijskog rastrojstva. Medjutim, za ovo doba najkarakteristicnije je slabljenje vojnih snaga carstva. Da bi suzbila uticaj suparnika, civilna aristokratija je smanjivala civilne kontigente, a stratiotima je mesto vojne sluzbe nametano placanje poreza. Vlast tematskih stratega je ogranicavana, a sve vise su se isticali pretori koji su vrsili civilnu upravu. Veliki znacaj dobija najamnicka vojska. Uskoro se priblizio kraj perioda mira. Na Istoku se umesto Arabljana javljaju Turci-Selxuci, a na Zapadu Normani. Na severu Pecenezi, Uzi i Kumani. Poslednje godine vladavine Konstantina IX obelezio je jedan dogadjaj od velikog znacaja - rascep crkve. Jacanje zapadnih sila ogranicavalo je univerzalizam Vizantije, a jacanje carigradske patrijarsije univerzalizam Rima. Vec je Vasilijje II odbacio prorimsku politku Makedonske dinastije, a patrijarh Segije (999-1019) je izbacio papino ime iz carskog crkvenog diptiha. Spor izmedju Carigrada i Rima najpre je poceo u juznoj Italiji, a zatim se preneo na pitanja liturgije i dogme. Razmimoilazenja su nastala oko zapadnjackog ucenja o proishodjenju Svetog Duha od Oca i Sina, o rimskom postu subotom, o celibatu, o upotrebi kvasnog hleba za pricesce u Vizantiji i beskvasnog u Rimu. Carigradskom patrijarhu Mihailu Kerulariju pridruzili su se i drugi predstavnici pravoslavnih crkava. Borba je dostigla vrhunac kada su u Carigrad stigli izaslanici iz Rima predvodjeni Humbertom. Oni su 16. juna 1054. na oltar Sv. Sofije stavili bulu kojom se baca prokletstvo na Kerularija i sve njegove pristalice. U Carigradu je sazvan sabor koji je bacio anatemu na rimske legate. To je bio konacan raskid koji nije prevazidjen do danasnjih dana.

Konstantin IX je umro 1055. Vlast je jos jednom preuzela Teodora koju je nasledio Mihailo, stariji cinovnik, predstavnik civline aristokratije. General Isak Komnin je podigao ustanak , a narod ga je 1057. u jednom selu proglasio za cara. Uskoro je dosao do Nikeje i porazio carsku vojsku. Mihailo je morao da stupi u pregovore, posle cega je Isak proglasen za prestolonaslednika. Patrijarh ga je za cara krunisao 1057. godine. Isak I Komnin (1057-1059) je ojacao vojnu snagu carstva. Poceo je Crkvi i veleposednicima da oduzima neke posede. savez Crkve i opozicionog cinovnickog plemstva izazvao je Isakov pad 1059. posle cega on odlazi u studitski manastir.

2. Spoljni i unutrasnji slom

Naredni vladar carstva Konstantin X Duka (1059-1067) bio je eksponent civilnog plemstva. Sluzio se davanjem poreza u zakup, potpuno je zapostavio vojsku, povecao je rashode na dvoru, drzava je siromasila. U ovo vreme Noramni postizu uspehe u juznoj Italiji, a Ujguri 1064. osvajaju Beograd. Mnogo opasniji bili su Turci - Selxuci koji su u Aziji potisnuli Arabljane, izbili na granice Vizantije i upali na njene teritorije - Jermeniju, Malu Aziju gde su zauzeli neke gradove. Posle Konstantinove smrti, vlast u ime njegovih sinova preuzima njegova zena Evdokija. Opozicija je htela da zavede jak vojni rezim. Posto se ozenio caricom Evdokijom, Roman Diogen, hrabri vojskovodja, seo je na presto. On je preuzeo tri pohoda protiv Turaka Selxuka od kojih se zadnji zavrsio porazom posto je vizantijska vojska rzbijena u bitci kod Mancikerta (1071). Car je svrgnut, a njegovo mesto je zauzeo sin Konstantina X, Mihailo. Turci su naglo poceli da prodiru kroz Malu Aziju. Na Zapadu je izgubljena juzna Italija, a na Balkanu dolazi do ustanaka i jacanja slovenskih vazalnih drzava. Mihailo VII je svrgnut 1078. godine. Tada dolazi do borbe vise velikasa oko prestola. Krune se docepao Aleksije Komnin koji je savladao suparnike i 1081. stupio na presto. U medjuvremenu su Turci zauzeli gotovo celu Malu Aziju, skoro bez otpora.

VI Vladavina vojnog plemstva

1. Jacanje vizantijskog carstva: Aleksije I Komnin

Do ovog doba carstvo je izgubilo posede u juznoj Italiji, Maloj Aziji i autoritet na Balkanu. Ekonomsko-socijalni poredak je tadkodje bio narusen, vojska je bila u rasulu. Aleksije I (1081-1113) je morao zemlju da stavi na nove osnove. Mala Azija je samo delimicno reokupirana, ali je prevlast na moru pripala italijanskim gradskim republikama. Aleksije se morao okrenuti borbi protiv Normana koji su se ustremili ka istocnoj obali Jadrana. Car se oslanjao na placenicku vojsku, a saveznike je nasao u Mlecima koji su Normanima naneli poraz. Vizantija ce skupo platiti Mletacku pomoc. njima je odobreno pravo trgovine po celom carstvu, bez placanja poreza. U medjuvremenu i Pecenezi napadaju Carigrad, ali bez uspeha. Posle raspada sultanata Rum koji su Turci formirali u Maloj Aziji, Aleksije je hteo da povrati teritorije na tom poluostrvu. U tome su mu pomogli krstasi koji su na putu do Jerusalima isli preko Balkana i Male Azije. Ekonomske neprilike bile su i dalje aktuelne. Posle 1082. godine Mleci su gospodarili vizantijskim vodama. Stratiotska imanja su propadala, a sirio se sistem pronija, cime se u Vizantiji sirio i proces feudalizacije. Uskoro dolazi i do jacanja sekte Bogumilstva na Balkanu, pa se car i crkva ujedinjuju u ostroj borbi protiv ovog pokreta.

2. Novi polet vizanijskog carstva i prvi znaci opadanja: Jovan II i Manojlo I

Savremenicu su Jovana II (1118-1143) ocenili kao najveceg medju Komninima te je on nasledio presto. Glavni problem u to doba bila je borba protiv antiohijske knezevine koju su osnovali krstasi. Jovan je pokusao da se oslobodi mletackog pritiska. Oni su napadali ostrva u Egejskom moru, pa je car morao da potvrdi njihove povlastice novim ugovorom. Na Balkanu su stvari bile bolje. Jovan je porazio Pecenege, zatim i raskog zupana posle cega su mnogi Srbi preseljeni u Malu Aziju. Takodje, i narastajuca ugarska sila koja je slala odrede na Balkan je potisnuta i prinudjena na sklapanje mira. Tek oko 1130. Jovan se okrenuo Istoku. Tu je 1135. porazio Melitinski emirat, a 1137. opsednuta je Antiohija. Knez Rajmund od Poatjea morao je da caru da polozi vazalnu zakletvu. Car Aleksije I je umro posle ranjavanja u lovu. Nasledio ga je sin Manojlo I (1143-1180). Bio je sposoban vladar koji je voleo zapadne obicaje. U centru paznje bio je vizantijsko-normanski antagonizam. Manojlo je ucvrstio veze sa Nemackom. zeleo je da osigura svoj polozaj na Balkanu, a 1155. je poslao ekspediciju u juznu Italiju koja je dala rezultata. Manojlo je resio, cak i po cenu unije sa rimskom crkvom, da uz pomoc pape obnovi Justinijanovu svetsku imeriju. Taj pokusaj je propao pre nego sto je i poceo. Sve sile zainteresovane za Italiju su se ujedinile protiv Vizantije i 1156 unistile kratkotrajnu vladavinu cara Manojla na tlu Italije. Na istoku je potcinjena Jermenija, pojacan uticaj na Antiohiju. Godine 1176. Manojlo je krenuo protiv Ikonijskog sultantata ali su mu Turci naneli tezak poraz. Uskoro se pokazalo da je careva politika na svim poljima dozivela neuspeh, a u vojnom i privrednom pogledu Vizantija je bila iscrpljena. U vojsci je bilo mnogo najamnika, stanovnistvo je bilo u velikoj bedi. Mnogi su se prodavali u ropstvo. Feudalizam je potkopavao snagu drzavnog organizma. Posle varljivog sjaja Manojlove epohe uskoro je doslo do sloma drzave.

3. Andronikov pokusaj regeneracije

Posle Manojlove smrti na presto je stupio njegov maloletni sin Aleksije II (1180-1183). Regenstvo je preuzela njegova majka, ali je stvarnu vlast imao njen miljenik Aleksije Komnin. Narod ih nije voleo zbog latinofilstva. To je olaksalo Manojlovom bratu od strica Androniku da 1182. godine udje u Carigrad, a naredne godine postane car. Aleksija su udavili i bacili u more. Aleksije se najpre obracunao sa plemstvom, nastojeci da regenerise drzavu. njegove mere su u provincijama izazvale brz i osetan napredak. Prestala je prodaja cinovnickih polozaja i zloupotrebe prilikom skupljanja poreza. Obracun sa plemstvom pretvorio se u pravi teror te je drzava bila u stanju latentnog gradjanskog rata. Spoljnopoliticke prilike su bile nepovoljne po carstvo. Na severu su ojacale Ugarska i Srbija. U Srbiji je na vlast dosao Nemanja koji je izborio nezavisnost i prosirio svoju zemlju. Isak Komnin se na Kipru proglasio za cara. Pocelo je rasparcavanje carstva. Normani su zauzeli Drac, Krf, a uskoro i drugi grad carstva - Solun. Posle pokolja u Solunu Normani su se uputili ka Carigradu gde je razjareni narod rastrgao poslednjeg cara iz dinastije Komnina.

4. Unutrasnji slom Vizantije i prvi pad Carigrada

Isak II Andjeo (1185-1195) bio je prvi car iz porodice Andjela koja se uzdigla u Filadelfiji. U njegovo doba su zloupotrebe, korupcija i prodavanje cinovnickih polozaja postale svakodnevna pojava. Vojskovodja Aleksije Vrana uspeo je 1185. godine da potuce Normane i tako spreci njihov prodor ka Carigradu. Solun je bio vracen carstvu. U ovo doba tematsko uredjenje je postalo samo prividno. Krajem 1185. u Bugarskoj je izbio ustanak i osnovano je drugo bugarsko carstvo. Sledece godine Isak je sa vojskom usao u Bugarsku i slomio ustanike. Ustanak je planuo i u Maloj Aziji. Jerusalim je izgubljen 1187. godine kada je Saladin upao u Palestinu i zauzeo je. Ovo je podstaklo novi krstaski rat. Isak nije zeleo da propusti krstase kroz Vizantiju na sta su oni zauzeli Plovdiv i Jedrene. Isak je morao da ih propusti i obeca im pomoc. Ubrzo ce doci do sukoba Vizantinaca i Srba koji su zauzeli neke teritorije. Posle toga Vizantija je priznala srpsku nezavisnost. Zatim dolazi do borbe Vukana i Stefana oko srpskog prestola. Isak se na carigradskom prestolu zadrzao do 1195. kada ga je svrgnuo njegov brat Aleksije. Isaka su oslepili. Za vreme vladavine Aleksija III carstvo se naslo u ocajnom polozaju. Uticaj zapadnih sila bio je jaci vise nego ikada. Upravo su Mlecani jednom intervencijom koju su jedva cekali vratili na presto slepog Isaka i njegovog sina Aleksija IV. Ubrzo izbija pobuna i car postaje Alkesije V Duka Murzufl. Sada su se krstasi spremali da zauzmu Carigrad i na njegovim rusevinama osnuju svoje carstvo. Do toga je i doslo 1204. godine kada su Mlecani i krstasi zajednickim snagama usli u Carigrad i opljackali ga. Posle plena, osvajaci su podelili i vizantijske teritorije. Vizantjska vlast je prezivela samo u perifernim delovima nekada mocnog carstva.

VII Latinska vladavina i restauracija vizantijskog carstva (1204-1282)

1. Obrazovanje novih drzava na vizantiskom tlu

Teritorija nekadasnjeg carstva je podeljena izmedju krstasa i Mlecana. Oni su na rusevinama vizantiskog carstva stvorili Latinsko carstvo, a za cara izabrali Balduina Flandriskog. U ovom novom carstvu polozaj seljastva je ostao isti kao i pre. Crkveno potcinjavanje Grka Latinima sada je formalno postignuto, ali stvarno objedinjenje je bilo dalje nego ikada. Medjutim, nisu sve vizantiske teritorije pale u ruke Latina. Ostale su pojedine oblasti koje su produzivale zivot Vizantije. Teodor Laskaris, zet Aleksija III stvorio je u Maloj Aziji Nikejsko carstvo, a na Balkanu je Mihailo Andjeo osnovao Epirsku despotovinu. Nesto pre toga na obalama Crnog mora stvoreno je Trapezuntsko carstvo.

Vizantiska aristokratija isprva je bila spremna da prizna vlast Latina, ali ih je oholost i kratkovidost zavojevaca odvratila od toga. Oni su pozvali bugarskog cara Kalojana i ponudili mu carsku krunu. Kalojanova vojska je 1205. godine potukla vojsku Latina i zarobila cara Balduina. Oslobodjen pritiska Latina, Teodor Laskaris je mogao da pocne svoju akciju obnavljanja Vizantije. Latini su se povukli iz Male Azije. Balduinov brat Henrik je 1206. godine postao novi car Latina. NJegov prvi cilj bio je unistavanje Nikejskog carstva. Ubrzo je upao u Malu Aziju, ali se morao povuci zbog napada Kalojana. Uskoro opet dolazi do rata izmedju Latina i Nikeje. Teodor je pomisljao o napadu na Carigrad, ali ga je Henrik porazio 1211. godine. Posle Henrikove smrti 1216. Latinsko carstvo je propadalo, dok je Nikeja sve vise jacala. Mihailo Andjeo je svoju despotovinu u Epiru prosirio na okolne oblati i stvorio jaku vojnicku drzavu. Krajem 1224. njegova vojska je oduzela Solun Latinima. Mihailo se krunisao za cara Romeja te je tako dosao u sukob oko vizantiskog nasledja sa nikejskim carem.

2. Polet i pad Epira. Pobeda Nikeje.

Posle pada Soluna u ruke Mihaila Andjela Latinsko carstvo je bilo svedeno samo na okolinu Carigrada. Po smrti Teodora Laskarisa Nikejom je zavladao njegov zet Jovan III Vatac (1222-1254), najveci nikejski drzavnik. Latini su u Maloj Aziji zadrzali samo obalu preko puta Carigrada. Istovremeno je nikejska flota zauzela nekoliko znacajnih ostrva u Egejskom moru. Na poziv Grckog stanovnistva iz Jedrena, Jovan je poslao vojsku u Trakiju. Ubrzo je Jedrene uslo u sastav nikejske drzave. Sve je izgledalo kao da se priblizio cas restauracije vizantiske vlasti u Carigradu. To je omeo Teodor Andjeo napavsi Jedrene i uputivsi se ka Carigradu. Namere da zagospodari Carigradom imao je i bugarski car Jovan Asen. Teodor je raskinuo savez sa njim i napao ga. U prolece 1230. godine Teodorova vojska je porazena, a on je oslepljen. Negov brat Manojlo zadzao je sve teritorije kojima je upravljao Teodor, ali vise nije mogao pretendovati na vizantisko nasledje. Najvecu korist od ovoga imao je Jovan Vatac. Ubrzo on sklapa savez Asenom i Manojlom protiv Latina u Carigradu. Saveznici su odmah opseli prestonicu Latina. Asen je uvideo da bi od ove akcije najvise koristi imao Jovan Vatac te napusta savez i napada nikejske trupe. Carigrad nije zauzet, a vec 1242. Vatac krece na Solun, ali tu sklapa mir sa Jovanom Andjelom, sinom Teodora Andjela. Solun c biti zauzet cetiri godine kasnije bez borbe. Time je epirska drzava marginalizovana, a predstavnici dinastije Andjela dobili su, kao vazali, neke oblasti na upravu.Uskoro su zauzete i neke bugarske teritorije. Jovan Asen, bugarski car, umro je nesto ranije, 1241. godine. Jovan Vatac je nastojao da poveca produktivnost u zemljoradnji i stocarstvu. Zabranio je svojim podanicima da uvoze luksuznu robu. Nekoliko zadnjih godina zivota Jovan je patio od epilepsije, a umro je 1254. godine.

3. Uoci restauracije

Teodor II Laskaris (1254-1258) nasledio je oca Jovana na prestolu. Bio je naucnik i drzavnik cvrste volje, autokrata koji nije zeleo da deli valast sa velikasima. Carev prvi savetnik bio je njegov prijatelj Georgije Muzalon. Na Balkanu su nastavljene borbe protiv Bugara i Epirske drzave. Teodor je zauzeo grad Drac i neke teritorije u Makedoniji. Istovremeno je narastao sukob izmedju Teodora i velikasa. Car je, kao i njegov otac, patio od epilepsije; umro je u 37. godini. Nasledio ga je maloletni sin Jovan VI, a regentstvo je preuzeo Muzalon koga su uskoro ubili velikasi na celu sa Mihailom Paleologom. Mihailo je postao regent, a 1259. krunisao se za savladara carskom krunom. Mihailo je izgubio Drac koji mu je uzeo sicilijanski kralj Manfred. On i epirski despot Mihailo II sklapaju savez protiv Nikeje. Ovom savezu pristupaju srpski kralj Uros I. Nikejska vojska je uspela da porazi snage ove koalicije. U leto 1261. godine carski vojskovodja Aleksije Stratigopul je sa mali odredom vojske upucen u Trakiju. Saznao je da su Latini Carigrad ostavili skoro bez zastite. Zauzeo ga je bez otpora. Latinsko carstvo prestalo je da postoji. U grad koji su Latini pljackali za vreme svoje vladavine usao je iste godine Mihailo Paleolog gde ga je patrijarh krunisao za cara. Legitimni car Jovan IV Laskaris u svemu ovome nije imao ucesca. Kasnije su mu iskopane oci.

4. Obnova vizantiske moci: Mihailo VIII

Vizantija je opet uticala ne evropsku politiku, ali su sada njena sredstva bila jako oskudna. U viznantiskim vodama gospodarili su Italijani, a velik deo Balkana su drzali Srbi i Bugari. Samo je Mihailovo diplomatsko manevrisanje moglo obezbediti opstanak carstvu. Najagresivniji planovi protiv Vizantije kovali su se na Siciliji. Mihailo je nastojao da spreci sporazum Sicilije i pape Urbana IV koji je podrzavao snage Latina koji su zadrzali jos neke teritorije u juznoj Grckoj. Mihailo je cak papi obecavao uniju. Djenovljani, koji su ranije sklopili savez sa carstvom, pomogli su Vizantiju pri napadu na neka egejska ostrva. U Bugarskoj su zauzete vazne pomorkse luke. Na Zapadu su se kovali novi planovi o ponovnoj deobi Vizantije, a Srbija i Bugarska su stale na stranu tih zavojevaca. Mihailo je nasao oslonac u Francuskom kralju Luju IX Svetom. Nedugo zatim, Vizantinci uspevaju da se ucvrste na Peloponezu koji je bio u rukama Latina. Povrh svega, polozaj carstva otezavaju nove sile na Istoku: Mameluci u Egiptu, Tatari u juznoj Rusiji i Mongoli u prednjoj Aziji. Tatari su u par navrata upadali u Vizantiju. Papa je nudio Mihailu zastitu zapadnih sila ako pristane na crkvenu uniju. Do sklapanje unije doslo je 1274. godine u Lionu. Priznat je primat i dogma rimske crkve. Narod i svestenstvo su se zestoko usprotivio ovoj uniji.

VIII Opadanje i propast Vizantiskog carstva (1282-1453)

1. Vizantija kao drzava drugog reda: Andrnik II

Velik deo Balkana je pod vlascu Slovena. Srbi se sve vise sire na racun Vizantije. Na moru, ostrvima i nekim oblastima Grcke vlast imaju italijanske gradske republike. Vizantija je postala drzava drugog reda i meta svojih suseda. Na carskom tronu se nalazio Andronik II, slab vladar. njegova situacija se stalno pogorsavala jer su Srbi i Osmanlije vrsili stalni pritisak na njegovo carstvo koje gubi i vojnu i finansijsku moc. Proces feudalizacije carstva u ovom periodu dostize svoj vrhunac. Veliki posedi su progutali male, pronija postaje nasledna, poreski prihodi su sve manji. Finansijskoj propasti carstva u mnogome je doprinelo stalno uzimanje stranih, placenickih vojski. sto se tice crkvene politike, treba reci da je Andronikova politika imala izrazito pravoslavni pravac. Po stupanju na presto odmah je odbacio uniju sa Rimom. Zbog stalnih napada Srba, Vizantinci su 1297. preuzeli protivnapad, ali ovaj pokusaj je bio uzaludan. Andronik je srpskom kralju Milutinu ponudio svoju petogodisnju cerku Simonidu. Po sklapanju tog braka Srbija je dobila u miraz sve zemlje koje je ranije oduzela Vizantiji. Posle rata \enove i Mletaka u koji je Vizantija bila uvucena, ovi italijanski gradovi dolaze do jos veceg ekonomskog uticaja na carstvo i do novih teritorija na tlu Vizantije. Vec oko 1300. godine citava Mala Azija je bila u rukama Turaka. Na tom tlu je nastalo nekoliko turskih drzava koje c se ujediniti pod Osmanom i kasnije srusiti vizantisko carstvo. Zemlja se nalazila izmedju Srba i Turaka, uz stalno prisustvo zapadnih sila na svojoj teritoriji. Centralna vlast je bivala sve slabija, mnogim preostalim vizantijskim oblastima vladali su lokalni magnati. Andronik je uspeo da povrati neke teritorije u Epiru i na Peloponezu, ali ti uspesi su bili kratkotrajni. Usled svih nevolja u carstvu je uskoro zapoceo dugi gradjanski rat izmedju Andronika i njegovog unuka.

2. Epoha gradjanskih ratova. Prevlast Srbije na Balkanu

Ovaj gradjanski rat izmedju Andronika II i Andronika III oduzeo je carstvu i poslednje snage. To je utrlo put srpskoj i turskoj ekspanziji. Posle sukoba mladjem Androniku je pripala Trakija, a posle novog rata Andronik III je postao car i savladar. Za to vreme Turci su nastavili sa osvajanjem Male Azije, a solunski namesnik Jovan Paleolog resio je da svoju oblast odcepi od carstva. Februara 1327. izbio je i treci gradjanski rat. Androniku II je prisao Stefan Decanski, a Androniku mladjem bugarski car Mihailo [isman i oblasti oko Soluna. Andronik II je abdicirao.

U doba Andronika III (1328-1341) drzavnom upravom rukovodio je Jovan Kantakuzin. Finansijske teskoce su se povecale. Nemocna prema ekspanziji Srbije i Turaka na kopnu, Vizantija je postigla izvesne uspehe na egejskom moru i u severnoj Grckoj. Car je zeleo da se oslobodi pritiska Djenovljana pa je zapoceta izgradnja brodova. Zbog jacanja Srbije dolazi do saveza Vizantije i Bugarske. Medjutim, njihove snage Srbi su porazili u bitci kod Velbuzda 1330. godine. Ovaj dogadjaj je utemeljio srpsku prevlast na Balkanu. Na vrhuncu moci Srbija c biti za vreme vladavine kralja, a zatim i srpskog cara Dusana koji je gospodario velikim delom Balkana. Posle Andronikove smrti dolazi do gradjanskih ratova. Turci su pljackali tracku obalu, Srbi stigli sve do Soluna. Jovan Kantakuzin se 1341. godine u Dimotici proglasio za cara. U to vreme u carstvu dolazi do verskih sukoba izmedju monaskih struja. Jednu od tih struja, Ishaste, podrzavao je Jovan Kantakuzin, te se taj sukob odrazio i na politicku situaciju u zemlji. Dolazi do ustanaka u Jedrenu i okolini, kao i u Solunu. Jovan Kantakuzin je morao da zatrazi podrsku srpskog vladara Dusana. Tesalija je priznala Jovana za cara, a uskoro se obratio i za pomoc Turcima koji ce ga od tada uvek podrzavati. Ipak, Jovan Kantakuzin nije uspeo da zauzme Solun, a Makedoniju je prepustio Dusanu. Ipak, nakon nekoliko godina (1347) Jovan Kantakuzin je uspeo da udje u Carigrad gde je priznat za cara. Za savladara je postavio svog sina Matiju, a legitimni car Jovan V je uklonjen. Trumf Komnina je bio kratkog daha. Jovan V je stupio u vezu sa Djenovljanima koji su ga vratili u Carigrad gde je zauzeo carski presto. Manojlo Komnin se odrzao u Moreji. Za Vizantiju vise nije bilo spasa.

3. Osmanlijsko osvajanje balkanskog poluostrva. Vizantija kao vazalna drzava Turskog carstva

Vizantija je bila spremna da se potcini bilo kojoj sili: Mlecanima, Srbima, Ugrima. Bilo je ocigledno da se nalazila pred padom. Car Dusan je umro iznenada 1355. godine, a njegov naslednik Uros nije uspeo da ocuva jednistvo drzave. To je olaksalo Turcima napredovanje na Balkanu. Oni su bili na pragu Trakije, jedine preostale vizantijske provincije odakle su krenuli u sistematsko osvajanje Balkana. Jovan V je pokusao da sklopi crkvenu uniju sa Rimom, trazio je od pape da pokrene krstaski rat protiv Osmanlija, isao je u Ugarsku da trazi pomoc. Sve ovo nije dalo rezultata: Turci Osmanlije su nastvili sa napredovanjem, narocito posle bitke na Marici, gde su potukli vojsku kralja Vukasina i despota Ugljese. Uskoro ce Vizantija postati vazal Osmanlija, tako da je 1373. godine Jovan V morao da prati sultana na jednom pohodu u Maloj Aziji. Jovanov sin Andronik IV je pomocu Djenovljana zbacio svog oca sa vlasti, ali ne zadugo. Jovan se ubrzo vraca na vlast, ali je podelio carstvo sa sinom koji je dobio na upravu gradove na obali Mramornog mora. Pored toga Jovan V je morao Andronika i njegovog sina Jovana VII da prizna za svoje naslednike. U Moreji je vladao takodje Jovanov sin, Teodor, koji je bio Turski vazal. Na Balkanu su jos samo Srbi mogli da pruzaju otpor Turcima koji su 1387. zauzeli Solun, drugi grad Vizantije. Medju Srbima se isticao knez Lazar koji je saradjivao sa bosanskim kraljem Tvrtkom. NJihova vojska je pokusala da se suprostavi Turcima na polju Kosovu 1389. godine. Posle te bitke Srbija je postala vazal Osmanlija. Poslednji jaci centar na Balkanu bio je slomljen. Jovan V je umro 1391. godine. Nasledio ga je sin Manojlo II (1391-1425) koji je preduhitrio sina Andronika IV i krunisao se za cara. On je vladao Vizantijom koja je obuhvatala samo Carigrad i Moreju. Turci su nastavili da redjaju uspehe. Bugarska je pokorena 1393. godine, Vlaska 1395., a 1396. kod Nikopolja potucena je i vojska ugarskog kralja zigmunda. Vizantijsko carstvo svedeno samo na Carigrad sa okolinom zivelo je svoje poslednje godine.

4. Propast Vizantije

Manojlu nije ostalo nista drugo nego da moli zapadne sile za pomoc. Izmirio se sa bratom Jovanom VII koji je preuzeo vlast, a Manojlo se zaputio na evropske dvorove da trazi pomoc. Isao je kod pape, Mletaka, kraljeva Engleske, Francuske, Aragonije. Pomoc je uglavnom izostajala. Iznenada je 1402. godine turski sultan Bajazid bio porazen u bitci sa Mongolima koji su stvarali ogromnu drzavu u Aziji. U turskoj dolazi do rasula, te Vizantija uspeva da produzi svoj zivot za pola veka. Posle raznih previranja sultan postaje Mehmed I koji se bavio obnovom svoje zemlje. U medjuvremenu Manojlo se vraca sa putovanja. Duze vreme boravi na Peloponezu, gde vizantijska teritorija Moreja dozivljava svoj polet. Posle Mehmedove smrti njega zamenjuje Murat II, koji se vratio Bajazidovoj agresivnoj politici. On pustosi Moreju, a 1422. godine opseda Carigrad. Opsada je propala zbog pobune koju je podigao Muratov brat. Posle ovoga Vizantija se ponovo morala obavezati na placanje danka Osmanlijama. Manojlo je umro 1425., a carski presto zauzeo je njegov sin Jovan VIII (1425-1448) koji je vladao samo Carigradom, dok su njegova braca samostalno upravljala Morejom i nekim gradovima na obali Mramornog mora. Jedina svetla tacka ostala je Moreja kojom su upravljali careva braca Teodor, Konstantin i Toma. Oni su Moreju prosirili na ceo Peloponez. U bezizlaznoj situaciji Jovan VIII je pokusao da sklopi uniju sa Rimom, ne bi li dosao do vojne pomoci Zapada. Do unije je i doslo 1439. kada je postignut sporazum u Firenci. Ona nije donela nista posto se vizantijski narod fanaticno usprotivio. Turska osvajanja na Balkanu uvukla su u sukobe i Ugarsku, tako da je erdeljski vojvoda Jovan Hunjadi izvojevao vise pobeda nad Turcima. Papa je pozvao hriscane u krstaski rat kojem se odazvalo 25.000 ljudi okupljenih u Ugarskoj. Ta vojska je Turcima nanela vise poraza na Balkanu. U juznoj Grckoj je despot Konstantin zapoceo ofanzivu protiv Turaka i zauzeo je Atinu i Tebu. Murat II je sklopio mir sa krstasima, a zatim prodro u Moreju gde je unistio niz vizantijskih gradova. Konstantin je morao da mu se pokori. On je posle smrti Jovana VIII 1448. godine preuzeo carsku krunu. I na turskom prestolu dolazi do promene. Preminulog Murata II nasledjuje Mehmed II (1451). Vizantija se nalazila usred osmanlijske teritorije. Car Konstantin XI je sve nade polagao u pomoc Zapada. Prvih dana aprila 1453. godine Mehmed II je pred Carigradom sakupio ogromnu vojsku. U gradu je bilo malo grckih branilaca podpomognutih sa 700 Djenovljana. Pored brojcane nadmoci, Turci su imali i jaku artiljeriju koja je bombardovala grad sa mora i kopna. I pored junackog drzanja branitelja, Turci su prodrli u grad 29. maja 1453. godine. Poslednji vizantiski car, Konstantin XI nasao je smrt u borbi. Pljacka Carigrada je trajala tri dana i tri noci. Vizantisko carstvo je prestalo da postoji. Moreja je pala 1460. godine.

I ako je Vizantija propala 1453., njene velike tradicije su i dalje zivele, uticuci na kulturni i politicki zivot evropskih naroda, narocito Grka i juznih Slovena. Vizantija je sacuvala kulturna blaga antike i time ispunila jednu svetsko-istorijsku misiju. Sacuvala je rimsko pravo, Grcko pesnistvo, filozofiju, nauku i predala ih evropskim narodima kada su oni sazreli da prihvate te vrednosti.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi