Selo u poeziji sentimentalizma i romantizma

Razvoj u engleskoj sentimentalizma u književnosti XVIII veka najranije se ispoljava u poeziji. Racionalno-moralistički stav engleskog klasicizma, koji je posebno jasno zastupljen u stvaralaštvu Aleksandra Poupa ( Alexander Pope), već u drugoj četvrtini XVIII veka zamenjuje se poezijom zasnovanom na osećanju, uglavnom lirskom. Protest protiv buržoaske stvarnosti, bez revolucionarne oštrine u Engleskoj, dobija oblik povlačenja u svet intimnih, unutrašnjih doživljaja čovekove duše, povlačenja u usamljenost i lirsku kontemplaciju. Priroda, sentimentalno prijateljstvo i ljubav srodnih duša, proste radosti porodičnog života, slike patrijahalnog života, koji još nije zahvatilo raspadanje buržuaske civilizacije, - to su glavne teme sentimentalne poezije.

Za datum zvaničnog početka romantičarskog u Engleskoj, mnoge starije istorije engleske književnosti uzimaju datum objavljivanja Vordsvortovih i Kolridžovih ''Lirskih balada'' ( Lyrical Ballads, 1798). Međutim, talas romantizma u Engleskoj javlja se mnogo ranije i gotovo je nemoguće sasvim tačno kada, ali je svakako izvesno da su neki pesnici pre Vordsvorta i Kolridža u svojim delima pokazivali jasne odlike romantizma: među njima vremenski najbliži, i svojim stvaralaštvom najsličniji romantičarima su Viljem Blejk i Robert Berns. Teme kojima se bave pesnici ovog doba su prirodnost, ljubav prema prirodi (smatra se učiteljem, vidarem, čak i otelovljenjem Boga), vera u prirodnog čoveka, oduševljenje za detinju neizveštačenost i jednostavnost, romantičarski individualizam i nemir, strasna osećanja i ekstremnost, slobodoumlje, političnost, moć mašte, zaljubljenost u daleko, duh demokratizma itd.

SELO U POEZIJI SENTIMENTALIZMA

U ranijim fazama engleske sentimentalne poezije selo i srećni život patrijahalnog seljanina prikazuju se isključivo u idiličnim bojama, u skladu sa sentimentalno-demokratskim simpatijama pesnika ovog pravca (Tomson, Grej...). Tek u drugoj polovini XVIII veka, a u vezi sa predstojećom industrijskom revolucijom i sa opštim zaoštravanjem socijalnih protivrečnosti, gubi seoska tematika svoj idilični karakter, i sentimentalna poezija otkriva doista realistične slike siromašenja i moralne degradacije engleskog sela ( Goldsmit, Kuper, Krab).

Džems Tompson ( James Thompson, 1700-1748) u svojim opisima teži da da objektivnu sliku prirode, opšte konture predmeta i atmosferu svetlosti i senke, zvukova i boja, kojom su ti predmeti okruženi, a izbegava subjektivnu lirsku obojenost pejzaža, karakterističnu za kasnije sentimentaliste. Omiljena tema njegovih opisa jeste engleski pejzaž: pitome doline, šumarci i livade, potoci i reke, koji pejzažu daju živost, stada mirno pasu, rasuta sela. U istim takvim vidovima prikazuje se Tompsonu i život životinja i ljudi, koji je u vezi sa životom prirode: prolećne pesme ptica i njihova jesenja seoba, lov i ribolov, slike seoskog života, koje se menja u skladu sa godišnjim dobom. U proleće opisuje orača i sejača na radu, a u leto – pranje i striženje ovaca, u jesen – žetvu koja se završava veselom gozbom, a u zimu – seljačku večeru i seoske zabave, ili žalosnu sudbinu zadocnelog putnika koji je zalutao u snežnoj vejavici. Tomsonov sentimentalni demokratizam nalazi izraza ne u kritici postojećih društvenih odnosa, nego u idealu usamljenog i kontemplativnog života, daleko od taštog i sebičnog sveta, u mirnom utočištu u krilu prirode; kao takvim utočištem čini mu se patrijahalna idila seoskog života, srećnog u svojoj ograničenosti.

Tomas Grej ( Thomas Gray, 1716-1771) u svom delu ''Elegija napisana na seoskom groblju'' ( An Elegy Written in a Country Churchyard) meditira o smrti u njenom ličnom i opšem vidu u okviru noćnog pejzaža seoskog groblja. Glavna tema “Elegije” sastoji se u suprostavljanju čednog i srećnog života skromnog seljaka – praznini i lažnosti života velikana i bogataša. Elegija počinje slikom noći koja se spušta: večernji zvon, umorni seljak koji se vraća kući, mrak i noćna tišina koju narušava samo zujanje kukca i monotoni zvuk klepetuša koji uspravljuje stada ili jadanje sove koja se gnezdi u kuli zaogrnutoj bršljanom. Pesnik se nalazi na groblju, na mesečini i priseća se praotaca sela koji počivaju u senci iva i brestova , u svojim teskobnim ćelijama. Smrt sve jednako očekuje, zato velikani u svojoj gordosti ne trebaju da preziru miran rad seljakov. Među pokojnim seljanima pesnikova mašta slika ljude visoke prirodne obdarenosti, koji su međutim ostali nezapaženi kao biser na dnu mora ili cvetak što je nikao na pustom mestu. Možda među njima leži “kakav seoski Hampden, koji se borio protiv mesnog ugnjetača, kakav nemi, neproslavljeni Milton, ili Kromvel koji nije umrljan krvlju svoje otadžbine.” Sirotinja ih je sprečila da ispolje svoje sposobnosti i da se proslave, ali je ona ujedno i postavila i granice njihovim porocima i prestupima. Otuda ideal prostoga, patrijahalnog života, sentimentalna seoska idila, koja se suprostavlja taštom svetu.

Van niske borbe mahnite gomile,
Trezvene im želje nisu lutale;
Skrovitom i svežom dolinom života
Išli su bez buke svojim putem.

Takav ideal slika Grej na kraju svoje ''Elegije'', zamišljajući kako će jednom sedi seljanin pričati prolazniku o njemu, kada bude počivao na seoskom groblju kraj bezimenih humki siromašnih meštana svoga sela.

Vilijam Kuper ( William Cowper, 1731-1800), u svom spevu “Zadatak” (The Task) opisuje prirodu kroz određene prizore, a njegova tananost u opisivanju daje tim opisima upečatljivost. Ratare, drvoseče, kiridžije i ostale ljude koji rade u polju, pesnik posmatra bez pokroviteljske distance; za njega su oni bliski i dragi žitelji pitomog kraja Engleske koji poznaje. Kao gradski čovek, koji je došao na selo da sebi nađe leka, Kuper duboko ceni blagotvorno dejstvo sela i prirode. Šetnju sa prijateljicom zamenjuje slika zimske večeri, sobe sa zatvorenim kapcima, kraj toplog kamina, pokraj lampe, za šoljom čaja, u udobnoj usamljenosti, koji narušava zvuk poštanskog roga, vesnika bučnoga sveta, kojeg je pesnik dobrovoljno napustio. ''Prijatno je gledati na taj svet iz usamljenog utočišta, posmatrati iz daleka komešanje velikog Vavilona, a ne osećati bliskost svetine, slušati razgovor na ezbednom rastojanju, kada se umilni zvukovi spuštaju kao šapat, ne vređajući sluh.''

Oliver Goldsmit ( Oliver Goldsmith, 1730-1774) u svojoj pesmi “Napušteno selo” ( The Deserted Village, 1770) sa ljubavlju i prisnošću govori o Obernu (Aubern), malom seocetu u Irskoj. Seća se nekadašnjeg sela u kome seljaci žive spokojno i srećno, mada skromno. Sveštenik i učitelj ukazuju tim jednostavnim ljudima kojom stazom treba ići kroz život. Ovo idilično selo je nestalo usled prodora razornih uticaja sa strane; mlade je privukao gradski život i rad u fabrici, te su napustili ognjišta svojih otaca; a veleposednici su došli i ogradili seosko zemljište, tako da siromah čovek ne može tu živeti. On oseća njegovo propadanje i patnju njegovih stanovnika kao sopstveni bol. Pesnik vidi bedu seljaka, prinesenog na žrtvu koristoljublju i luksuzu vladajućih klasa. Otuda preteća opomena upućena vlastodršcima :‘’Teško onoj zemlji kojoj se bogataju bogatstva, a ljudi nestaju; kneževi i velmože mogu blagovati ili propasti; oni su bili stvoreni mogu se ponovo stvoriti jednim dahom ; ali snažno seljaštvo, ponos zemlje, ako je jednom upropašćeno, ničim se zameniti ne može.’’ I priroda se izmenila jer nema vrednih ruku da je obrađuju, kao nekad. Pesnik zaključuje da je seljaštvo upropašteno i da je to nedoknadiv gubitak za zemlju.

Džordž Krab (George Crabbe, 1754-1832), svoj spev “Selo” ( The Village) počinje oštrim napadima na pesnike idiličare koji opevaju srećan život seljana; on odbacuje nostalgičnu predstavu o idiličnom selu i prikazuje život sa svim njegovim brigama, pravu sliku života siromaha. Opisuje njihov težak život, koji su njegovi prethodnici prikazivali u tako idiličnim pesničkim bojama. Potresan je i gotovo naturalistički opis u kome govori o seoskoj sirotinji i sirotištu. Pesnik kaže da nisu srećniji ni oni van sirotišta jer posrću od teškog rada, a večita neimaština je njihova sudbina. Krčma je jedino mesto razonode koje poznaju. Život im protiče u neplodnom kraju gde retko sija sunce.

Njihova je ona kuća u kojoj parohijska sirotinja živi
njeni zidovi od naboja jedva drže rasklimatana vrata.
Tu gde se širi neprijatan zadah truleži
i gde se danju čuje jednolično obrtanje vitla
tu žive deca koja ne znaju za roditeljsku brigu,
ovde stanuju roditelji koji ne znaju za dečiju ljubav;
Tu žene slomljena srca leže na čamotnoj postelji;
Napuštene supruge i majke nevenčane,
Nesrećne udovice za čije suze niko ne haje
preplašena gore nego deca bogaljasta stara čeljad.
Ovde je najsrećniji tupavi blesan i vesela luda.

SELO U POEZIJI ROMANTIZMA

Romantizam unosi u englesku poeziju mnoge novine. Menjaju se ton, motive, raspoloženja, stil i pesničke slike. Dok se poezija XVIII veka zasnivala na razumu, romantičari su davali prednost čulima, osećanjima i intuiciji. Motiv sela nije toliko prisutan u poeziji sentimentalizma, pogotovo u poeziji mlađe generacije romantičara.

Robert Berns (Robert Burns, 1759-1796), jedan od preteča engleskog romantičarskog pokreta, u sebi je sjedinio najbolje tradicije škotske poezije XV veka, sa apsolutnom iskrenošću, odsustvom svake književne afektacije ranog XVIII veka u Engleskoj, i snažnom demokratskom notom. Njegove pesme mogu se podeliti u tri grupe: 1) ljubavne pesme (SONG); 3 humoristične i podrugljive pesme; 3) pesme posvećene prirodi i seljačkom životu’.

U pesmama posvećene prirodi i seljačkom životu, snažno je izražena pesnikova ljubav prema rodnoj grudi i njegova humana nota. U pesmi “Kolibarevo subotnje veče” ( The Cotter’s Saturday Night) veliča srećan život siromašnih i prostih ljudi. Otac je patrijahalan domaćin, voljen i poštovan; a čeljad je vredna, poslušna i pobožna.

Niz pesma je posvećen odnosu čoveka i prirode, ali ne sa filozofskog stanovišta, već onako kako tu vezu doživljava čovek koji živi od zemljoradnje. “Pesma vaši” (To a Louse) je duhovita i nezajedljiva društvena satira na račun uobražene seoske lepotice koja nagizdana sedi u seoskoj crkvi, a nije svesna da joj po kapi mili gadna životinjica – vaš. “Pesma mišu” ( To a Mouse) posvećena je mišu, čije je gnezdo pesnik nehotice razorio orući njivu. On se obraća mišu pun saosećanja, razmišlja o vezi čoveka sa svim živim bićima i teši mišića koji je uoči zime ostao bez stana, bez zalihe, izložen snegu i mrazu. “ Jer, mišiću, nisi ti sam,” kaže pesnik, “ i predrostrožnost može biti uzaludna. A najbolji planovi ljudi I miševa često propadaju. Za njima nam ostaju samo žalost i bol umesto obećane radosti.” Miš je srećniji od čoveka jer pamti samo sadašnju nevolju, a čovek pamti prošle neuspehe i plaši se budućnosti jer predoseća zlo.

Berns je posvetio nekoliko pesama i životinjama, a o njima govori kao o čovekovim prijateljima, nije ih personificirao, a ipak ih je prikazivao kao bića koja misle i osećaju. On unosi ne doživljava ono ushićenje mnogo svežine u gledanju na prirodu jer je njegov život protekao u neposrednom dodiru sa njom. Posmatrajući je sa trezvenošću seljaka, on pred prirodom karakteristično za romantičare.

Viljem Vordsvort ( William Wordsworth, 1770-1850) ostavši rano bez roditelja, povlači se u sebe i duge šetnje po prirodi, našavši u njoj najveću inspiraciju, kao što je sam naglasio u jednoj svojoj pesmi:

Jer priroda
Tad za mene sva u svemu bi.

Sa Samjuelom Tejlorom Kolridžem ( Samuel Taylor Coleridge) izdaje zbirku pesama “Lirske balade” ( Lyrical Ballads, 1798) posle dugih razgovora po Jezerskoj oblasti (Lake District) čiji će pejzaži postati i do kraja Vordsvortovog života ostati, silan izvor nadahnuća, kao što će pesnik pisati u jednoj svojoj poemi:

Podsticaj jedan iz prolećne šume,
O čoveku, dobru i problemu zla
Daleko te više naučiti ume
Neg ijedan mudrac što te učit zna.

Vordsvort insistira na jeziku priprostih ljudi i seljaka, samom jeziku ljudi, odnosno stvarnom jeziku ljudi u stanju živog uzbuđenja, jer je tada njihov jezik najverniji odraz ljudskih osećanja. Ta Vordsvortova “priprosta poezija”, obuhvaćena zbirkom pesama ‘’Lirske balade’’, sastoji se od pesama o ljudima i zgodama iz seoskog života ili od lirskih pesama o prirodi. Po snazi izraženih osećanja uspelije su pesme. Iz druge grupe; pesme iz prve grupe otkrivaju izvestan pokroviteljski ton prema malom čoveku. U baladi “Nas je sedmero” ( We Are Seven) govori nam o jednoj devojčici koja stalno govori da ih je sedmero, mada je dvoje dece iz te porodice već pokopano; u drugoj pesmi priča nam o starom lovcu Sajmon Liju, koji suze lije kada mu mladi pesnik jednim udarcem rascepi panj koji je stari lovac uzaludno pokušavao da iseče. Treća pesma govori o pastiru koji je prinuđen da prodaje ovcu po ovcu da bi mogao da podigne svoju decu; jedna govori o starici koja proklinje bogatog farmera koji joj je zabranio da skuplja drva na njegovom zemljištu. U svakoj pesmi, Vordsvort pokušava da običnom predmetu dà širi psihološki ili socijalni smisao; u prvoj pesmi prikazuje nesposobnost zdravog deteta da shvati smrt. Druge dve pesme, o lovcu i pastiru, odražavaju tužno stanje društva u kome beznačajna usluga izaziva zahvalnost , ili gde pošten i vredan seljak ne može da izdržava svoju porodicu.

Vordsvort je imao za cilj da približi poeziju širokim slojevima, koristeći njihov jezik i otkrivajući im poetičnost običnog života. Glavna njegova poruka je radost – radost najvećem broju ljudi – radost zbog stvari koje su svima pristupačne – zbog lepote prirode i jednostavnih odnosa, odnosa roditelja i dece, brata i sestre, prijatelja i prijatelja, kao ličnost iz jedne njegove pesme:

Ljubav je nalazio u kolibama gde sirotinja leži;
Svakodnevni učitelji bili su mu šume i potoci,
Tišina na zvezdanom nebu,
San među usamljenim brdima.

On je u stanju da nam prenese onaj mir i večnost brda koje je voleo, u stanju je da nas vrati ka čistoj viziji sveta kakvu smo imali u detinjstvu, viziji koja blista pod prvim sunčevim zracima:

Petao kukuriče,
Potok teče,
Ptičice cvrkuću
Jezero se svetluca,
Zeleno polje spava na suncu;

Najstariji i najmlađi
Rade zajedno sa najjačim;
Goveda pasu
Glave ne dižu,
Njih četrdeset se hrane kao jedna.


Samjuel Tejlor Kolridž (Samuel Taylor Coleridge,1772-1834) u svojoj pesmi ''Mraz u ponoć'' (Frost in Midnight) dok bdi nad kolevkom svoga sina, razmišlja o prolaznosti života i priseća se svoje mladosti, odnosno perioda dok je išao u školu u velikom gradu. Noću bi ležao budan, prisećao bi se svog sela, crkvenog zvona koji zove na vašar. Sutradan bi ga čekao strogi učitelj, ali kad bi se sve završilo, otvarao bi vrata nadajući se svojoj sestri ili nekom poznatom seljaku namerniku.

E, nekada kad bejah vrlo mlad,
u školi još, ja probdeo bih noć
sve piljeć u taj treperavi zrak
i namernika ćekajući svog;
pa tako buljeć snevao bi san
o selu mom i o zvoniku tom
što sirotinji pruža svirku svu,
i još o tome kako njegov zvon
sav umilan na vašar zove nas
po ceo dan dok mu ja gutam glas
ko čar života budućega mog!

ZAKLJUČAK

Sentimentana poezija engleske književnosti izražava intimne čovekove težnje i osećanja. Osećajna duša, koja se samoanalizira i ispoveda, sklona je razneženosti i melanholiji, pa je ton tih iskaza sentimentalan, dirljiv, pun uzdaha, suza i nežnog saučestvovanja sa svima koji pate. Spisatelj mora imati nežno srce i težnji ka vrlini i lepoti, pa se svako delo zasniva na moralnom principu da se zlo kažnjava, a vrlina nagrađuje. Pošto je prirodan čovek, neiskvaren civilizacijom, krajnji cilj čovekove težnje ka dobru, idila je jedan od najprijatnijih slika čovekova života, te je prikazivanje sela, seoskog života i njegovih žitelja jedna od najomiljenih tema sentimentalne poezije.

Romantičari su okrenuti ka celokupnom posmatranju prirode. Motiv sela nije toliko prisutan u poeziji romantizma. Pesnici romantizma vide prirodu kao učiteljicu života i vidarku, ona je izvor nadahnuća i saznanja o čoveku. Osećanja koja ih tada obuzimaju je nesređenost, rastrojstvo, dvojnost i nemir. Dela su proizvod trenutka – posebnog emocionalnog trenutka i velike aktivnosti mašte. Zadatak je izražavanje onih stvari koje diktira pesnikova mašta.

LITERATURA

1. Kuić, Ranka: Antologija engleske romantičarske poezije, Naučna knjiga, Beograd, 1999.
2. Lukić, Bisenija. Marković, Miroslav: Istorija engleske književnosti, Naučna knjiga, Beograd, 1950.
3. Pavlović, Miodrag: Pesništvo evropskog romantizma, Gutenbergova Galaksija, Beograd, 2003.
4. Puhalo, dr Dušan: Engleska književnost (1700-1832), Naučna knjiga,
Beograd, 1965.
5. Kovačević, Ivanka. Stansfield-Popović, Marija. Kostić, Veselin. Šerbedžija, Marija : Engleska književnost 2, Nolit, Beograd, 1983.
6. Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd,1991.
7. www.novelguide.com
8. www.sparksnotes.com

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi