|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Književne aluzije u Loliti
U carstvu kraj mora…
“Dobar pisac je pre svega mađioničar“ , piše Nabokov u pismu Edmundu
Vilsonu i to ilustruje svojim pisanjem. Svoje mađioničarske veštine koristio
je, između ostalog, i za stvaranje aluzija, naročito prisutnih u romanu
Lolita, bez kojih bi samo delo izgubilo nešto od svoje slojevitosti i
analitičkog potencijala koji pruža. U njemu se zaista ostvaruje ono bartovsko
rođenje čitaoca, u smislu potpune angažovanosti čitaoca, radi što potpunijeg
čitalačkog iskustva, ali, ovog puta, bez korespondirajuće smrti autora.
Roman obiluje intertekstualnim referencama, ali u ovom radu razmatraće
se samo književne aluzije, i to one koje se smatraju najznačajnijim za
dublje razumevanje Nabokovljevog dela. Sama činjenica da je Nabokov ovaj
roman prvobitno hteo da nazove Carstvo kraj mora, (Kingdom by the Sea)
nagoveštava da mu je glavna inspiracija i, na neki način, lajtmotiv romana,
bila pesma Edgara Alana Poa “Anabel Li” (Annabel Lee). I zaista, kroz
čitav roman, stihovi ove pesme provlače se kao duh male Anabel Li, manje
ili više primetno, i bacaju drugačije svetlo na događaje koji se opisuju,
darujući im intertekstualnu dubinu.
Julija Kristeva definisala je termin intertekstualnost kao “umetanje istorije
u tekst i teksta u istoriju”. Inspiraciju je pronašla u Bahtinovom dijalogizmu,
s tim što je njegovu ideju proširila, tako da se kod intertekstualnosti
“ne radi o prostom susretu dva glasa u posrednom ili neposrednom diskursu,
već o susretu većeg broja glasova.” Ova pluralnost glasova ili polifonija,
kako je Bahtin naziva, podrazumeva i aktivno učestvovanje čitaoca u toj
dinamičnosti. Kristeva objašnjava svoju ideju trodimenzionalnog tekstualnog
prostora trima koordinatama – piscem, čitaocem i spoljašnjim tekstovima,
pri čemu je “svaka reč presek reči (tekstova) gde se makar još jedna druga
reč (tekst) može pročitati. Samim tim, čitalac biva upleten u tu mrežu
“glasova” iz prošlosti i njihovim tumačenjem otkriva nove, intertekstualne
dimenzije teksta koji čita. Time se delo obogaćuje novim slojevima, upućujući
na tekst (u najširem mogućem, deridijanskom smislu) izvan samog sebe.
Kao podvrsta intertekstualnosti, književna aluzija predstavlja onu vrstu
upućivanja u kojoj se tekst shvata doslovno, dakle, predstavlja upućivanje
na druga dela ili pisce.
Nabokov u Loliti koristi više vrsta književnih aluzija, pa se mogu klasifikovati
kao aluzije na književna dela (i njihovu sadržinu) i aluzije na književnike
i izvesne događaje iz njihovih života. Možda Nabokov tim svojim izborom
domišljato ukazuje na implicitnu hijerarhiju aluzija koje se provlače
kroz delo, pri čemu bi logičan primat imale reference na sadržinu književnih
dela, ili je jednostavno rešio da se poigra sa nama na još jedan način.
Virdžinija ili Lolita
S obzirom na značaj koji je Nabokov pridao Pou u Loliti, Po i njegova
poezija biće u fokusu pažnje i u razmatranju književnih aluzija u ovom
delu. Nabokov skoro eksplicitno poziva čitaoce da razmatraju Hambertovu
nimfolepsiju u kontekstu Poovih pesama „Anabel Li“, „Gavran“ i „Lenor“.
Na samom početku prvog dela knjige, na početku ispovesti „obudovelog belca“
, dok pisac razlaže Lolitino ime na Lo-lii-ta, središnjim slogom njenog
imena nagoveštava nam ko je njegova glavna inspiracija, prethodnica Lolite.
Ovim nam Nabokov otvara čitavo more aluzija na Poovu poeziju, sa akcentom
na „Anabel Li“, koja se proteže kroz celu knjigu i čini je svojevrsnom
poezijom u prozi. Naravno, kako ništa kod Nabokova nije slučajno, tako
je i sa njegovim odabirom, prvenstveno Poa, a onda i pesme „Anabel Li“.
Poznato je da se Edgar Alan Po sa 27 godina oženio svojom trinaestogodišnjom
rođakom Virdžinijom Klem. Nabokov je čak nameravao da Lolitu nazove Virdžinija,
a da samom delu da naziv Džini. Kako je Virdžinija predstavljala veliku
inspiraciju Pou, pa je, imajući nju kao muzu, stvorio neka od svojih najlepših
dela, uključujući i „Anabel Li“, Nabokov nas je na posredan način naveo
da shvatimo da je moguće stvoriti remek-delo, inspirisano po mnogima bizarnim
odnosom. Pošto je umetnost, po Nabokovu, superiorna u odnosu na moral
, pa i u odnosu na sam život, ne bi trebalo da nam smeta izvor piščeve
inspiracije, tj. ne bi trebalo da ga posmatramo kroz ovozemaljsku etičku
prizmu. Umetnost je oslobođena morala.
Kao pravi umetnik, oslobođen stega morala, Hambert Hambert počinje svoju
ispovest. „Je li imala prethodnicu? Jeste, uistinu jeste. Zapravo, možda
ne bi bilo Lolite da jednog leta nisam voleo izvesnu početnu dete-devojčicu.
U carstvu jednom – tamo gde more sne svoje sni.“ I tako otpočinje putovanje
kroz Hambertovo sećanje, prožeto poovskim motivima – carstvom , gospođama
i gospodom (krilatim) porotnicima . Hambert upoznaje čitaoca sa svojom
intimnom istorijom i ključnim momentom, zametkom njegovog zločina. Naime,
vodi nas na Rivijeru, u svoje detinjstvo i upoznaje nas sa Anabel Li ,
devojčicom u koju se prvi put zaljubio, još kao dečak, i koja je ostavila
neizbrisiv trag u njemu. Sada, sa ove vremenske distance, jasno mu je
da je tada, vremenski paradoksalno, u poremećenom uzročno-posledičnom
sistemu, u njemu otpočela ljubav prema Loliti. Iz te perspektive, ne postoji
ništa neuobičajeno u tome što se dečaku sviđa devojčica njegovih godina,
ali onda se vraćamo u trenutak kad nam Hambert izlaže svoju priču i shvatamo
njegovu petarpanovsku sudbinu i ogroman jaz u godinama, koji je i uzrok
neprirodnosti njegove veze sa Lolitom. „Oh, Lolita, ti si moja devojka,
kao što je Virdžinija bila Poova, a Beatriče Danteova...“ Prilikom prijavljivanja
na recepciji jednog od brojnih hotela u kojima su Lolita i Hambert odseli,
on se predstavlja kao dr Edgar H. Hambert. Analogija sa Poom i Danteom
tu je da nas još jednom podseti na primat koji umetnost ima nad stvarnošću.
Diskretna Hambertova apologija njegovog odnosa sa Lolitom još jednom je
potkrepljena činjenicama iz Danteovog i Poovog života. Nabokov i dalje
kroz knjigu koristi Poa, katkad aludirajući na njegova dela, a katkad,
nipošto skriveno, na samog pisca.
Lolita umire, kao Annabel Leigh i Annabel Lee, ali figurativno – za Hamberta
Hamberta. Gubi draž nimfete i tragično postaje ono čega se Hambert grozi
– mlada žena.
U senci izmišljenog vuka
U Loliti su, pored Poovih, na posredan ili neposredan način prisutna i
dela drugih manje ili više poznatih pisaca, pri čemu se Nabokov nekih
dotakao sadržinski, dok je druga samo pomenuo. Pored toga što tu njegovu
igru čitavom istorijom književnosti možemo tumačiti i kao svojevrstan
omaž drugim piscima i njihovim delima, sve te aluzije imaju svoju funkciju
– da bolje i dublje razumemo ovaj roman.
U svom već prepoznatljivom stilu, Nabokov postavlja “zamke” čitaocu, u
vidu skrivenih i ne tako skrivenih upućivanja na druga dela. Tako, u nekoliko
navrata naziva Lolitu Karmen, pri čemu čitalac može pomisliti da je u
pitanju Bizeova opera, ali zapravo se radi o noveli Prospera Merimea,
koju je, doduše, Bize kasnije uzeo kao osnovu za svoju operu. U toj noveli,
baš kao i Hambert Hambert, Hoze, napušteni ljubavnik Karmen, priča svoju
priču o izgubljenoj ljubavi, iz zatvora. Ova aluzija služi kao zamka za
pronicljivog čitaoca, jer ga navodi na to da pomisli da će Hambert, kao
njegov “dvojnik” Hoze, ubiti svoju voljenu “Karmen”. Međutim, Hambert
koristi to ime za Lolitu i zbog toga što Karmen označava čarobnu ženu.
Naime, carmen na latinskom znači “pesma, poezija i čarolija”. Nazivajući
je tim nadimkom, pokazuje nam da poznaje i etimologiju te reči. Ona je
magična žena, baš kao što je i sam pisac, kako je to već rečeno, mađioničar.
Putovanje kroz Hambertovu ili Nabokovljevu ličnu istoriju svetske književnosti
nastavlja se putovanjem Čajlda Harolda:
“Da lako te držim na kolenu blagom
I na meki obraz poljubac utisnem roditeljski…”
“Načitani Hambert” ovde nam pokazuje svoje poznavanje stvaralaštva Lorda
Bajrona, i opet, ne slučajno i ne bez razloga. Stihovi koje je naveo preuzeti
su iz trećeg pevanja Čajlda Harolda, čuvene narativne poeme. Tu se Harold
obraća svojoj prognanoj ćerki, Adi, pa Hambert saoseća s njim. Poziva
se na njega u trenutku kada mu je sinula dijabolična ideja o tome da oženi
Lolitinu majku, nakon što je pročitao patetično pismo koje mu je ostavila.
Ne sme se zanemariti ni činjenica da je izabrao baš Bajrona, za koga se
zna da je bio u rodoskrvnoj vezi sa svojom polusestrom Ogastom Li. Opet,
ne slučajno, ovo “Li” dalje povezuje tri osobe (Anabel, Lo-li-tu i Ogastu)
u jedan začarani trougao koji upućuje na incest i blud, ali ujedno i opravdava
pesnički zanos, te umetnost ponovo pobeđuje.
U nastavku knjige, ne iznenađuje ni Nabokovljevo aludiranje na Alisu u
zemlji čuda, pa se prvo pominjanje tog dela dešava u hotelu, nakon što
Hambert pada pod uticaj svoje nimfolepsije i daje svojoj nimfeti pilule
koje bi trebalo da je uspavaju i njemu olakšaju zadovoljenje želja.
“Lahor iz zemlje čuda počeo je da deluje na moje misli, i sad kao da behu
uobličene kurzivom, kao da površinu što ih odražava mreška fantazam tog
lahora.”
Nabokov nas uvodi u nestvaran, pomalo hipnagogički svet i očarava nas
motivima iz zemlje čuda. Luis Kerol, pisac Alise u zemlji čuda, matematičar
i nimfolepta, po rečima Alfreda Apela, priređivača anotiranog izdanja
Lolite, pronašao je svoje mesto u ovoj knjizi, i to s pravom, a i sa funkcijom.
Sam Nabokov je rekao da ga uvek zove Luis Kerol Kerol, jer je on bio prvi
Hambert Hambert. U Loliti, po sopstvenim rečima, zbog nekih čudnih skrupula,
Nabokov nije aludirao na višeznačne fotografije koje je Kerol Kerol fotografisao
u zadimljenim prostorijama. “Kerol se, kao i mnogi drugi Viktorijanci,
izvukao sa svojom pederastijom i nimfolepsijom”, tvrdi Nabokov. Međutim,
u Loliti se mogu naći i aluzije na Kerola, kroz fotografsku tematiku.
Hambert Hambert čuva izanđalu i izbledelu, ali i dalje dragocenu fotografiju
Anabel Li i žali za time što nikako ne može da uslika svoju voljenu nimfetu.
Pored toga, njegov omaž Kerolu može se ogledati i u njegovoj ljubavi prema
igrama reči, koje tako zdušno koristi u svome delu.
U daljoj potrazi za nimfoleptama istorije svetske književnosti, Nabokov,
kroz Hamberta, progovara i o Maloj sireni, danskog pisca bajki, Hansa
Kristijana Andersena. Pominje kako je Loliti za 13. rođendan kupio ilustrovano
izdanje Male sirene. Mala sirena čezne za time da očara “smrtnu dušu”,
svog princa, i time sebi obezbedi besmrtnost. Međutim, niko u ovoj knjizi
ne može se smatrati prototipom Lolitinog princa – ni Hambert Hambert,
ni Kvilti, pa ni njen suprug, Dik Šiler. Lolita je, kao Mala sirena, osuđena
na život bez ljubavi. Ipak, ovim nam Nabokov pokazuje i to koliko su bajke
važne kao inspiracija u životu, a nesumnjivo i u umetnosti: “Veliki romani
su, iznad svega, velike bajke. Književnost ne govori o istini, već je
izmišlja. Kažu da je književnost rođena pričom o dečaku koji je vikao:
‘Vuk!’, dok ga je ta životinja jurila. Književnost nije rođena tada; rođena
je onog dana kada je dečak vikao: ‘Vuk!’ i kada prevareni lovci nisu videli
nikakvog vuka… Magija umetnosti manifestuje se u snu o vuku, u senci izmišljenog
vuka.”
Naravno, Nabokov nije “smeo” da zaobiđe ni jednog od svojih omiljenih
engleskih pesnika, Džona Kitsa, koji je našao odjeka u Loliti sa svojom
pesmom “Lepa gospa bez milosti”. “Ali bio sam slab, nisam bio mudar, moja
srednjoškolska nimfica me je zarobila.” Pored toga što ovim ukazuje na
samu činjenicu da ga je Lolita opčinila, kao prava mala Karmen, može se
dublje zaći u proučavanje uticaja koji je Kits ostavio na Nabokova. Naime,
u pesmi “Lepa gospa bez milosti”, Kits sinestetičkim postupkom obrađuje
strast viteza, koja ga uništava, i predstavlja nam pogubnu moć ljubavi,
ali ujedno i čovekovu potrebu za potpunim predavanjem jednom idealu. Pri
tome dolazi do paradoksa, jer to prepuštanje idealu neminovno dovodi do
smrti. Karakteristična za Kitsa jeste i opsednutost prolaznošću, što se
jasno oslikava kao uticaj i u Hambertovom žaljenju zbog neizbežnog Lolitinog
odrastanja i tragičnog prerastanja nimfe. Ali, opet, kitsovski, dolazi
do pomirenosti sa tim da se ljubav, kao i umetnost, ne mogu uvek doživeti,
već ponekad samo naslutiti i taj nagoveštaj doživljaja bolji je od bilo
čega već doživljenog.
Upravo ova zavodljivost romantizma navodi Nabokova da i dalje inkorporira,
na ovaj ili onaj način, romantičarska dela u svoj roman i da se poziva
na njih. “A jedva da treba biti stručnjak za Kolridža pa da se oceni banalno
čarkanje upisa ‘O.Soba, Porlok, Engleska’.” Naime, Kolridž u svom predgovoru
pesmi “Kublaj Kan” navodi da je inspiraciju za istu našao u snu, iz koga
ga je probudila osoba iz Porloka. Zadržala ga je oko sat vremena, te je,
“po povratku u svoju sobu, na svoje iznenađenje i užas otkrio da, iako
se nejasno seća opšteg značenja vizije, uz izuzetak desetak razbacanih
stihova, ostalo je iščeznulo kao odrazi na površini potoka u koji je bačen
kamen.” Pomalo uvređen, erudita Hambert Hambert smatra da su enigme koje
mu Kvilti ostavlja previše jednostavne, pri čemu nam Nabokov nagoveštava
da je možda baš Kvilti Hambertovo drugo “ja”, njegov dvojnik, a da je
naklonost prema Loliti samo jedna, nipošto mala, stvar koja im je zajednička.
Hambert zaključuje:
“Tragovi koje je ostavljao nisu uspostavljali njegov identitet, ali su
odražavali njegovu ličnost, ili bar izvesnu homogenu i izrazitu ličnost:
njegov žanr, njegov tip humora – bar u svom najboljem vidu – ton njegovog
duha, imali su srodnosti s mojim vlastitim. On me je izigravao i ismevao.
Njegove aluzije bile su nedvosmisleno intelektualističke. Bio je načitan.”
Načitan je i Hambert, što Nabokov jasno ilustruje kroz čitavo delo, a
pridavanjem tog atributa i Kviltiju, suptilno spaja ova dva lika i opet
čitaocima nagoveštava mogućnost da je Kvilti upravo doppelgänger Hamberta
Hamberta, pri čemu kao vezivno tkivo koristi Kolridža.
Usamljen i histeričan, nakon što je Lolita nestala, Hambert upoznaje Ritu,
dvaput stariju od njegove Lo, osobu koja je svoju nimfičnost, ukoliko
ju je ikada i posedovala, već uveliko prerasla.
“Pokupio sam je jedne pokvarene majske večeri, negde između Montreala
i Njujorka, ili da suzimo, između Tojlstauna i Blejka, u tamno tinjavom
baru ispod znaka Medonjice , gde je sedela dobroćudno pijana; tvrdila
je da smo zajedno išli u školu i položila je drhtavu ručicu na moju majmunsku
šapu.”
Tojlstaun je opskurna referenca na Blejkov “London” , na grad u kome Blejk
“na svakom licu, neznanom i znanom, pečat tuge gleda, pečat ljudskih beda”
. Neizbežni Blejk poslužio je Nabokovu za poigravanje motivima beznađa
i pomirenosti. Oseća se setni smiraj u rečima kojima Hambert opisuje svoj
susret sa Ritom koju, opet, neminovno upoređuje sa Lolitom, mireći tako
suprotnosti, baš kao i Blejk iskustvo i nevinost. Čuveni Blejkov tinjavi
“Tigar” zgodno je sredstvo za ilustraciju pomirenja suprotnosti:
“Tigre, tigre! Sjaš k’o plam
Usred noćnih gora sam!
Ko to večan, čiji rad,
Tvoj jezivi stvori sklad?”
Suptilnim ali sasvim nedvosmislenim referencama na Blejka i njegova dela,
Nabokov nam stavlja do znanja da jezivi sklad ne samo da je moguć već
nije nužno ni jeziv, iako može delovati kao pomirljivost s događajima
ili odustajanje od dalje potrage za zadovoljenjem želje i ostvarenjem
cilja. Međutim, jedinstvo suprotnosti je, zapravo, potvrđivanje života,
plodonosan spoj koji ipak može proizvesti željene posledice.
A to oksimoronsko jedinstvo suprotnosti otelotvoreno je i u “pokvarenoj
majskoj večeri”, aluzijom na Eliotovog “starca u sušnom mesecu” , koji
čeka kišu i uvodi nas u predapokaliptičnu atmosferu priprema za pustu
zemlju. Kišu, kao simbol plodnosti, obilato je koristio Eliot u svojoj
poeziji, na čelu sa kapitalnim modernističkim delom Pustom zemljom, fragmentiranom
pesmom iz pet pevanja. Pokvareni maj predstavlja svojevrsni interludij
za ono što nas čeka, za taj svet koji, uprkos tome što je nastao iz suprotnosti,
ne možemo i ne smemo doživljavati crno-belo, binarno. Nijanse sive se
ne smeju ignorisati, uprkos svojoj olovnoj neprivlačnosti.
Estetika ružnog nalazi svoj logični odjek u poeziji Šarla Bodlera, te
se Nabokov okreće ovom francuskom simbolisti i njegovim rečima doziva
čitaoca: “Čitaoče! Oh, Bruder!” Time, kao da Hambert traži saosećanje
čitaoca, a ujedno ga podseća na to da je sličan njemu:
“Ti znaš, o čitaoče, to nežno čudovište –
Dvolični čitaoče – nalik na mene – brate!”
Sve se ovo dešava u trenutku kada on u Riti nalazi spas i doživljava je
kao izbavljenje od ludnice i čitav se ovaj deo može tumačiti u skladu
sa Bodlerovom estetikom. Nabokov, kroz Hambertove reči, opisuje nam njen
“vrištav smeh” i “čudno prepubescentnu krivinu njenih leđa, njenu pirinčanu
kožu i njene malaksale golubičke poljupce” . Kao pravi moderni pesnik,
Bodler daje glas šoku i intoksikaciji modernog sveta, po rečima Voltera
Benjamina, pri čemu su taj šok i intoksikacija neodvojivi od mase, a samim
tim, neumitno i od grada. Ultimativni heroj modernog doba daje glas paradoksima
i iluzijama, a opet pruža i formu fragmentiranom iskustvu modernog. Nabokov
to koristi i umešno nam dočarava svoje iskustvo, posredstvom Bodlerovih
reči.
Kako bolje dočarati tmurnu atmosferu 20. veka, do upućujući na jednog
od pisaca koji su najbolje uspeli da opišu bespuće modernog doba, paradoksalno,
na osvežavajuć način? Nabokov se, na sebi svojstven način, ponovo poigrava
jezikom i tuđim rečima, ovoga puta, aludirajući na Džejmsa Džojsa:
“Ono za čime sam ja žudeo beše štampana fotografija koja je slučajno
upila moj prestupnički lik dok se fotograf Gazete usredsređivao na doktora
Herna i njegovu grupu. Strasno sam se nadao da ću naći sačuvan portret
umetnika kao mlađe zveri. Nevina kamera me hvata na mome mračnom putu
ka Lolitinoj postelji – kakav magnet za Mnemozinu!”
Aluzija na Džojsovo delo Portret umetnika u mladosti može se protumačiti
na više načina. Hambertova “mlađa zver” može značiti da on smatra da je
svaki umetnik zver, pa je ono što on stvara, jednostavno, samo portret
umetnika kao mlađe zveri. Drugo tumačenje moglo bi biti malo konkretnije
i odnositi se na njega samog, na njega kao zver. U oba slučaja, on jeste
ta zver, taj umetnik koji čezne za ovekovečenjem trenutka kada se ustremio
na svoju nimfetu, a s obzirom na silinu njegovih osećaja to zaista i jeste
trenutak dostojan jedne Mnemozine, personifikacije pamćenja iz grčke mitologije.
To snažno osećanje koje ga vodi kroz celu knjigu, ta strast kojoj se ne
može odupreti kulminiraće u njegovom sukobu sa Kviltijem, njegovim dvojnikom,
kada u konačnom fizičkom sukobu budu postali jedna osoba, dve nerazlučive
individue spojene u jednu, makar u Hambertovoj svesti:
“Valjali smo se s kraja na kraj poda, u zagrljaju, kao dvoje goleme
bespomoćne dece. Ispod kućnog kaputa bio je go i jareće smrdljiv, te sam
se gušio kad se svalio na mene. Ja sam se prevalio preko njega. Mi smo
se prevalili preko mene. Oni su se prevalili preko njega. Mi smo se prevalili
preko sebe.”
U paroksizmu njihovog sukoba, Hambert još jednom genijalno pretače stihove
izvanrednog književnika u svoju, ne tako izvanrednu, a svakako parodičnu,
presudu Kviltiju:
“Zato što si iskoristio grešnika
zato što si iskoristio
zato što si
zato što si ulučio priliku da iskoristiš moju nepriliku…”
Njegov govor, inspirisan Eliotovom “Čistom sredom” , smešan i nadasve
teatralan, prava je uvertira u okončanje života njegovog doppelgangera,
Kviltija. Baš kao što Eliot u ovoj pesmi, po rečima Džozefa Botuma “ne
piše o Bogu, već piše molitvu Bogu” i pokušava da uspostavi kontakt s
njim, što može biti simbol ponovnog uspostavljanja vere, Hambert ovde
pokušava da ponovo uspostavi kontakt sa samim sobom. Pokušava da se reši
svog “zlog brata blizanca” i da povrati svoj duševni mir, makar prividno.
Međutim, to opet pokušava na paradoksalan način – ubistvom. Tim činom
umiru obojica – “Kvilti fizički, a Hambert duhovno, ispražnjen, suočen
sa konačnom pustoši i besmislom”. Jedino što uspeva da pronađe jeste jad
puste zemlje, a ne spasenje iz iste.
Dvolični pišče – nalik na mene – brate!
Šetnja kroz aluzije u Nabokovljevoj Loliti nastavlja se razmatranjem
piščevih upućivanja na druge književnike.
“Evo Vergilija koji je nimficu mogao opevati jednim jedinim tonom, ali
je verovatno više voleo momčićev peritoneum.” Na početku knjige, Hambert
nas vodi kroz istoriju nimfolepsije, kao Vergilije Dantea kroz pakao.
I, ne slučajno, nastavlja pozivajući se na Dantea i podsećajući nas na
to da se “Dante zaljubio u svoju Beatriče kad je ova imala devet godina”
. Time nam dokazuje da je fatalnost nimfeta večna, ali problem je u tome
što nimfete nisu. Naime, rok trajanja privlačnosti jedne nimfete vrlo
je ograničen, jer je izložena zubu vremena. Samim tim, ta lepota je još
dragocenija, jer je kratkog veka, pa je treba ovekovečiti. Upravo to je
uradio i Petrarka, koji se zaljubio u Lauru dok je još bila nimfeta. “A
kad se Petrarka zaljubio u svoju Lauricu, bila je plavokosa nimfica od
dvanaest leta što trči po vetru, sred polenovog praha i prašine, cvet
u letu, u prekrasnoj ravnici što se vidi s bregova Vokliza.” Pored toga
što se Hambert na neki način pravda, pozivajući se na druge nimfolepte,
njegove kolege, pisce nalik njemu, ukazuje i na njihovu potrebu da tu
lepotu sačuvaju u vremenu. Petrarka je u svojoj čuvenoj zbirci soneta
Kanconijer opevao svoju dragu, Lauru. Zbirka se sastoji iz dve celine,
a granicu predstavlja Laurina smrt. U prvom delu, on opisuje Lauru kao
idealnu ženu, božanstvene lepote i karaktera u skladu sa njom. Pravi je
uzor savršenstva i dražestan razlog njegovog života, simbol želje koja
ne može biti zadovoljena. To nalazimo i kod Nabokova. Mrtva draga, u njegovom
slučaju, biće Lolita, ali metaforično. Nimfete “umiru”, i to tragično
mlade, čim navrše četrnaestu godinu, pretvarajući se u odurne mlade žene
i gubeći svoju nimfičnost, koju su tako ljupko i nesvesno širile oko sebe.
Dalje, Nabokov ne odoleva pominjanju Dostojevskog,
pisca koji mu, eufemistički rečeno, nije bio od omiljenijih.
“Nakon izvesnog vremena uništio sam pismo i otišao u svoju sobu, pa sam
premišljao, i razbarušivao kosu, i manekenisao u purpurnom kućnom kaputu,
i stenjao kroz stisnute zube, i odjednom – Odjednom, gospodo porotnici,
osetih kako jedan dostojevskijevski osmeh izgreva (kroz samu grimasu što
mi je krivila usne) poput udaljenog i groznog sunca. Zamislio sam (u uslovima
nove i savršene vidljivosti) sva ona nemarna milovanja kojima bi svoju
Lolitu mogao obasipati muž njene majke.
Pošto je pronašao pismo koje mu je melodramatična Šarlot ostavila, Hambertu
pada na pamet genijalna ideja, ingeniozna maska koju može iskoristiti
kako bi bio bliži Loliti. Vrlo umešno, Nabokov opisuje ovog Hamberta,
ovaj trenutak njegovog života, kao oličenje demona, a u tom opisu mu “pomaže”
Dostojevski. Taj dostojevskijevski osmeh zapravo je višeznačna metafora,
kojom nam opisuje Hambertov osmeh koji mu telo izobličava u grimasu, te
nagoveštava svitanje nove zore njegovog života. U njemu se budi neka đavolska
energija, pakleni plan koji će mu omogućiti da bude u stalnom prisustvu
nimfete, a da pri tom to nikome ne bude sumnjivo. Pominjanje Dostojevskog
Nabokovu je umnogome olakšalo posao dočaravanja trenutnog stanja, što
će svaki iole bolji poznavalac Nabokova umeti da prepozna. Naime, Nabokov
je smatrao Dostojevskog
prorokom i mistikom, a ne umetnikom, i nije cenio njegova melanholična
ispovedanja, smatrajući ih jeftinim. Ali samim tim što se sada poziva
na njega i što celu priču uobličava u ispovest, ulazi u okršaj sa njim
i pobeđuje ga u njegovoj sopstvenoj igri. Poseže za njime, kao krajnjim
pribežištem u opisu skoro patetične podlosti junaka, prenaglašene zlobe
koja se može naći samo u ekstremu postojanja ljudske duše – u paklu.
Ispovesti i dalje odjekuju romanom, a aluzije se samo nadovezuju jedna
na drugu. U nastavku, Nabokov naziva Hamberta Žan-Žakom Hambertom, aludirajući,
naravno, na Žan-Žaka Rusoa.
“Razume se, na svoj starinski, starosvetski način, ja, Žan-Žak Hambert,
uzeo sam za gotovo, kad sam je prvi put sreo, da je neoskvrnjena kao što
je to stereotipni pojam ‘normalnog deteta’ bio sve od nikad prežaljenog
kraja antičkog sveta pre Hrista i njegovih očaravajućih običaja.”
I ovde, Hambert nam se ispoveda, gledajući smirenu, zaspalu Lolitu na
krevetu. Govori nam o svojim planovima u vezi s njom, koji su daleko od
čestitih, a opet, ona nema prilike da posumnja ni u šta, jer je omamljena
lekovima koje joj je dao. Vrlo domišljato, poziva se na Rusoa i navodi
nas da se pobliže pozabavimo njegovim idejama vodiljama i da ih samim
tim stavimo u kontekst koji nam on nudi. Žan-Žak Ruso poznat je po svojim
“Ispovestima”, pored toga što je proklamovao vraćanje prirodi i verovao
“da se čovek rađa slobodan, ali da je svuda u okovima” . Možda je baš
činjenica da je centralna Rusoova misao bila “sloboda” nagnala Nabokova
da ovde uključi i njega u aluzivni vrtlog. Naime, Ruso se bavio proučavanjem
mehanizama kojima se ljudi primoravaju da se odreknu svoje slobode. Na
neki način, Hambert pokušava da nas privoli da mislimo o njemu kao o Rusoovom
plemenitom divljaku, ali je ipak svestan ozbiljnosti nedela koje čini,
samim tim što oseća potrebu da se pravda. Svaka sloboda mora biti ograničena
tuđim slobodama, pa se, shodno tome, ni Hambertova ne može prostirati
u nedogled, na štetu tuđih sloboda, u ovom slučaju, Lolitine.
Preko sloboda, tuđih i vlastitih, stižemo do neizbežnog Bodlera, uz pomoć
Hamberta koji nas vodi putevima revolucije kroz istoriju književnosti,
govoreći o ljubomori:
“Trebalo je samo da se za trenutak okrenem – recimo, pređem nekoliko
koraka kako bih video da li je naša kućica najzad spremna posle jutarnjeg
presvlačenja posteljine – i, gle, vrativši se, zatekao bih Lo, lex yeux
perdus, kako zamače dugoprsta stopala i njima praćaka po vodi na čijoj
se kamenoj ivici izležava, a sa svake strane čuči po jedan brun adolescent
koga će njena riđkasta lepota i živa u bepskim prevojima njenog stomaka
izvesno nagoniti da se tordre – O, Bodleru! – u snovima što će se ponavljati
tokom predstojećih meseci.”
Bodler, kao inspiracija, našao je svoje mesto još jednom u ovoj knjizi,
pri čemu ovde imamo i aluzije na njegovu pesmu “Jutarnji sumrak”. Kao
što je već pomenuto, Bodler, sa svojom estetikom ružnog, nudi raznovrsne
mogućnosti za produbljivanje značenja jedne obične misli, iako su misli
u Nabokovljevom slučaju retko obične. Tako i ovde imamo nagoveštaj prizora
pubertetlije koji biva inspirisan Lolitinom nimfičnom lepotom. Taj prizor,
koji je, doduše, samo u njegovoj mašti, muči Hamberta, te on postaje oličenje
Bodlerovog modernog heroja koji učestvuje u modernom, fragmentiranom svetu,
ali i dalje zadržava pravo da pruži neku formu fragmentiranom svetu, makar
to bila forma ljubomore.
I, za kraj, dva velika književna uma engleskog govornog područja objedinjena
su u jednoj Hambertovoj izjavi “Bog ili Šekspir”, koja predstavlja invokaciju
Džojsovog: “Posle boga, Šekspir je najviše stvorio.” Ovo je svojevrstan
omaž velikim književnicima, dvostruko odavanje počasti Šekspiru – kroz
reči Džejmsa Džojsa, a onda i samog Nabokova. Naime, Nabokov je tvrdio
“da je Šekspirova verbalna poetska struktura neprevaziđena i da je neizmerno
superiorna u odnosu na samu strukturu njegovih drama, kao takvih.” Nabokov
smatra da je kod Šekspira važna metafora, a ne sama drama. Onda i ne čudi
činjenica da Nabokov u svojim delima najčešće referira na Šekspira, što
je, ukoliko uzmemo Džojsovu izjavu u obzir, i najplodnije tlo za aludiranje.
U ovom slučaju, to čini nakon Lolitine izjave da je ono što je užasavajuće
u vezi sa smrću to što smo prepušteni sebi samima. Tada shvata koliko
malo poznaje svoju Lolitu i koliko je i to poznavanje površno.
“…i meni je sinulo, dok su se moja kolena automata pomerala gore-dole,
da naprosto pojma nemam o umu svoje mile, i da je sasvim moguće da iza
groznih mladalačkih klišea u njoj postoje i vrt, i suton, i kapija palate
– mutni i predivni predeli koji su meni, s mojim opoganjenim ritama i
bednim grčevima, lucidno i potpuno zabranjeni; jer često sam primećivao
da smo živeći kao što smo ona i ja živeli, u svetu totalnog zla, postajali
čudno zbunjeni kad god bih pokušao da razgovaram o nečemu o čemu bi ona
i starija drugarica, ona i roditelj, ona i stvarni, zdravi dragan, ja
i Anabel, Lolita i sublimni, pročišćeni, analizovani obogotvoreni Herold
Hejz, mogli razgovarati – o nekom apstraktnom pojmu, slici, tačkastom
Hopkinsu ili ostriženom Bodleru, Bogu ili Šekspiru, o ičemu odistinskom.”
Hambert konačno epifanično uviđa da njegova mala nimfa nije samo to, već
da se iza njene ljušture lepotice potencijalno krije i nekakva, možda
neslućena, ali time ne manje stvarna, dubina. U Loliti vidi mogućnosti
kojih se ranije nije doticao u svojim razmišljanjima. Shvata da je ona
sposobna za apstraktno mišljenje, za borbu umova na temu vrhunskih pisaca
i neuhvatljivih pojmova. Spaja njenu manifestnu prozaičnost sa potencijalom
za analitičko bavljenje životom, te se na neki način opet dotiče jedinstva
suprotnosti, koje ovde nije prosto jedinstvo suprotnosti, kao takvo, već
je prouzrokovano njegovim ograničenim pogledom na Lolitu kao osobu.
Prabizoni, anđeli i besmrtnost
Neupućeniji čitalac mogao bi se iznenaditi činjenicom da je Lolita, posle
Džojsovog Uliksa i Fineganovog bdenja, najaluzivniji i jezički najrazigraniji
roman na engleskom jeziku. Njegova lepota možda i jeste u tome što su
te reference samo nagrada koju pažljiviji čitalac dobija za svoj trud,
a nipošto neophodne za razumevanje samog dela, makar na ne tako dubinskom
nivou. Samim tim, njihova funkcija jeste da produbljuju, a nikako da isključivo
pridaju značenje bilo kom delu ovog romana. Ta nepretencioznost u njihovoj
upotrebi, a s druge strane, ambicioznost u postavljanju zadataka čitaocima,
čini Nabokova jednim od najumešnijih pisaca engleskog govornog područja.
Pored užitka koji čitaoci dobijaju otkrivanjem zagonetki koje nam je Nabokov,
u vidu aluzija, postavio, oni se na ovaj način susreću i sa besmrtnošću
umetnosti. Možda najvažnija funkcija svih pomenutih aluzija i jeste u
tome da ukažu na superiornost umetnosti u odnosu na život, u odnosu na
“stvarnost”, koju Nabokov uvek piše pod navodnicima. Umetnost ne umire,
već nastavlja da postoji kroz ljude, kroz ponovno doživljavanje osećaja
koje ti ispisani redovi ljudskog iskustva bude u nama. U ovom slučaju,
deo tog iskustva književne povesti osvežen je invokacijom doprinosa drugih
pisaca. I možda najbolja ilustracija Nabokovljevog književno-umetničkog
načela o superiornosti umetnosti jeste sam kraj Lolite:
“Razmišljam o prabizonima i anđelima, o tajni trajnih pigmenata, proročkim
sonetima, utočištu umetnosti. I ovo je jedina besmrtnost koju ti i ja
možemo deliti, Lolito moja.”
Bibliografija
Primarna literatura:
Nabokov, Vladimir, Lolita, Penguin Books, London, 2000.
Nabokov, Vladimir, The Annotated Lolita, Penguin Books, London, 1991.
Nabokov, Vladimir, Lolita (preveo Branko Vučićević), Narodna knjiga, Beograd, 1987.Sekundarna literatura:
Bodler, Šarl, Cveće zla (preveo Borislav Radović), Srpska književna zadruga, Beograd, 1975.
Džojs, Džejms, Uliks (preveo Zoran Paunović), Geopoetika, Beograd, 2007.
Kuić, Ranka, Antologija engleske romantičarske poezije, Naučna knjiga, Beograd, 1974.
Larmour, David, Discourse and Ideology in Nabokov’s Prose, Routledge Herwood, London
& New York, 2002.
Modern Fiction Studies: Vladimir Nabokov Number, Volume 25, Number 3, Purdue
University, West Lafayette, Indiana, 1979.
Novi vidici (Temat posvećen Vladimiru Nabokovu), br.1, Dosije, Beograd, 1991.
Parker, Stephen Jan, Understanding Vladimir Nabokov, University of South Carolina Press,
Columbia, South Carolina, 1987.
Paunović, Zoran, Gutači blede vatre (Američki roman Vladimira Nabokova), Prosveta,
Beograd, 1997.
Rampton, David, Vladimir Nabokov: A Critical Study of the Novels, Cambridge University
Press, Cambridge, 1984.
Rembo, Artur, Sabrana poetska dela (prevod, predgovor i napomene Nikola Bertolino),
Paideia, Beograd, 2004.
The American Tradition in Literature, Izdavački zavod Jugoslavija, Beograd, 1965.Elektronski izvori:
Barnes, Julian, An Inspector Calls, pronađeno na Internet stranici http://www.guardian.co.uk/books/2007/jul/07/architecture.art
Benjamin, Walter, Modernity and the Flaneur, pronađeno na Internet stranici
http://www.eng.fju.edu.tw/Literary_Criticism/postmodernism/postmo_urban/flaneur.html
Boyd, Brian, on “Speak, Memory”, pronađeno na Internet stranici
http://www.randomhouse.com/features/nabokov/speak.html
Chaffin, C. E, pronađeno na Internet stranici
http://www.melicreview.com/archive/iss24/Chaffin%20Eliot%20Essay.html
Eliot, Tomas Sterns, Čista sreda, pronađeno na Internet stranici
http://www.rastko.org.yu/rastko-pl/umetnost/dramske/mdjedusicka-grotovski_l.php
Intertextuality, pronađeno na Internet stranici
http://www.metapedia.com/wiki/index.php?title=Intertextuality#Julia_Kristeva.27s_Description_of_Intertextuality
Kristeva, Julija, pronađeno na Internet stranici
http://webs.uvigo.es/ssl/actas2002/03/21.%20Diana%20Schwinge.pdf
Kristeva, Julija, Intertextuality: An Interview with Julia Kristeva, pronađeno na Internet
stranici https://www.msu.edu/user/chrenkal/980/INTEXINT.html
Ruso, Žan-Žak, pronađeno na Internet stranici http://www.wsu.edu:8000/~dee/ENLIGHT/ROUSSEAU.html
preuzmi seminarski rad u wordu » » »