POCETNA STRANA

Срби сви и свуда и Слово о српском језику — паралеле

Срби сви и свуда и Слово о српском језику два су рада веома значајна за схватање проблематике везане за српски језик, а која је условљена историјским, културним и политичким превирањима на овдашњим просторима.
Студију Срби сви и свуда написао је Вук Стефановић Караџић, још 1836. са намјером да је штампа у Црној Гори и Боки Которској, али ју је објавио тек 1849. у Бечу као дио књиге „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона“. Свој рад базирао је на тврдњи да су сви штокавци Срби, односно да су сви Срби штокавци. Наиме, Вук тврди да границе језичког говорног подручја одређују границе народа, те да сви који говоре истим језиком припадају истом народу. Као примјер наводи Арнауте, Мађаре и Нијемце. Он не дијели народе по вјерској припадности и за њега су сви који говоре штокавским нарјечјем Срби, само што се дијеле на Србе православне, католичке и муслиманске вјере. Ова Вукова тврдња представља основу Слова о српском језику, којег су објавили поједини српски филозофи и писци, у Бограду, на Спасовдан 1998 (7506). И у једном и у другом раду износе се тезе које треба да потврде став да су сви који говоре штокавским нарјечјем Срби, и обратно, да је штокавско нарјечје основа српског језика, а не неке његове политичке варијанте.
У првој половини 19. вијека важио је став да Срби и Хрвати имају различите језике. Тај став, између осталих, заступали су Добровски, Шафарик, Копитар, Миклошић, а најпрецизније га је формулисао Вук Стефановић Караџић. Позивајући се на историјске чињенице, Вук сматра да сви Срби, без обзира на вјерску припадност, говоре српским језиком (штокавско нарјечје), а да чакавско и кајкавско нарјечје нису дио српског језика. О самом називу Срби Вук каже да оно не потиче од назива државе Србија, већ назив Србија потиче од назива народа Срби јер Срби не живе само у Србији. Правим Хрватима Вук сматра народ који се населио у наше крајеве дошавши са Карпата, у првој половини седмога вијека. Раздијеливши се у двије групе, населили су границе тадашње Хрватске (мисли се на Вуково вријеме), турску Хрватску и Далмацију (једна група) и подручје Паноније, између Драве и Саве (друга група). Језик острвљана и становништва приморских мјеста Далмације разликује се од српскога језика и Вук износи у својој студији основне разлике. Управо овај народ сматра потомцима старијих Хрвата. Вук дијели све јужнословенске народе, сем Бугара, на три групе: Срби (штокавци), Хрвати (чакавци) и Словенци (кајкавци). У ове треће сврстава и Хрвате који припадају, како он каже, вармеђи загрепској, вараждинској и крижевачкој, којијех је језик као пријелаз из крањскога у српски.
Оно што брине Вукa јесте чињеница да се српски народ лако одрекао свога имена (мислећи на муслимане и католике) и покушава пронаћи разлоге због чега је тако. По његовим ријечима само православци себе називају Србљима (њих три милиона), док остали одбацују овај назив прозивајући се Турцима (муслимани) или многим другим називима, нпр. Славонци, Босанци (Бошњаци), Шокци, Буњевци, Далматинци, Дубровчани, Илирци, Латини и сл (католици).
Позивајући се на Вукову студију, потписници Слова сматрају да су српска култура, књижевност и језик недјељиви и да обухватају сав српски народ јер се вјерска припадност не подудара са језичком припадношћу. У полазишту за свој „проглас“ наводе особине српског језика које су неодвојиве и не могу представљати диференцијалну црту према хрватској и муслиманској варијанти српског језика (ијекавски и екавски изговор према рефлексима прасловенског вокала „јат“, два писма — ћирилицу и латиницу). Српски језик са свим својим дијалектима је био и остао централни јужнословенски језик и на основу њега Вук је кодификовао српски књижевни језик. Даље наводе карактеристике српског језика (рефлекс „јата“, акценатски систем, јотовање) као особености и јединствености које га раздвајају од осталих словенских језика. Аутори Слова тврде да све што је написано штокавским нарјечјем потпада под српску књижевност. Тако корпусу српске књижевности припада све што је на штокавском нарјечју написано до илирског покрета и, као што аутори Слова тврде, програмиране кроатизације католичке популације српског говорног језика. На основу ове тврдње, нераздвојни дио српске књижевности су славонска, приморска, дубровачка односно далматинска штокавска књижевност, као и књижевност фрањеваца у Славонији и Босни. Исто тако, умјетност и култура Срба муслимана саставни су дио српске културе. С друге стране, Вук је сматрао да српски језик најбоље говори прост народ, а да га господа квари и одбацује, прихватајући законе и норме неких других народа. По њему многи списатељи „наше браће римскога закона“ писали су српски језик боље и чистије од православаца. Као примјере наводи писце Матију Рељковића, Вида Дошена, Петра Кнежевића и других. Сви они штампали су дјела прије Доситеја.
Оба списа написана су с циљем да одбране српски језик од распарчавања, односно да потврде тезу да се народи дијеле по језику који говоре, а не по вјери којој припадају. Суштина је иста, али се разликује приступ овој проблематици. Вук је желио да на основу територијалне распрострањености народа на овим просторима прикаже њихове језичке особине. Његов стил писања је приповједачки и у благом је тону, и он сматра да је народ тај који не би требао да се одриче своје националне, а самим тим и језичке припадности. У Слову, пак, преовладава ауторитативан и нападачки тон. Овакав стил разумљив је ако се узму у обзир све околности које су настале након Вукове смрти, нарочито у периоду друге половине 20. вијека. Како се наводи у Слову, српски језик је жртва политичких превирања на овим просторима. Почевши од илирског покрета, када су Хрвати преузели штокавицу и ијекавски изговор српског језика за свој књижевни, преко Краљевине СХС, Титове Југославије и њеног распада, па све до формирања три варијанте српског књижевног језика (хрватски, босански и црногорски). Прво је настао српски или хрватски језик, затим је преименован у српскохрватски или хрватскосрпски да би распадом СФРЈ Хрвати у потпуности избацили одредницу српски и преименовали га у „хрватски књижевни језик“. Тако су и муслимани у Босни и Херцеговини српски језик назвали „босанским“ , а Црногорци су, стицањем независности, српски језик назвали „црногорским“. Један књижевни језик добио је четири политичка назива. Поред ових чињеница у Слову се наводи и примјер Дејтонског споразума (1995) којим је одражен програм издвајања „књижевних језика“. Споразум се састоји од четири равноправна текста, од којих је један написан на енглеском, а три на српском језику, с тим што се само екавска ћирилична варијанта сматра српским језиком, док остале двије варијанте написане латиницом и ијекавицом подводе под „хрватски“ и „босански језик“. Аутори Слова изричити су у тврдњи да су Хрвати од 19. вијека одњеговали обимну литературу написану на српском књижевном језику , те да оно што се сада назива „хрватским језичким изразом“ може у научном смислу да се прихвати само као једна варијанта српског књижевног језика.
Многи су сматрали да је Вуков спис изразито националистички и пристрасан те су покушавали да оспоре његове тврдње. Међу првима га је напао Јосип Мишкатовић, уредник загребачког часописа Позор, те је Вук морао написати одговор на Мишкатовићев чланак. Исто тако, потписници Слова суочили су се са критикама од стране Одбора за стандардизацију српског језика, односно двају надлежних комисија Одбора које сматрају да овакав искључиви став може само да наштети српском језику и српском народу у цјелини.
Слово о српском језику у потпуности је наслоњено на Вукову студију. Све тврдње које Вук износи аутори Слова прихватају (не дословно) и на основу њих пишу свој „проглас“.