DRAMA DVADESETOG VEKA

ALFRED ZARI

Sve pocelo njegovim ginjolom Poljaci, koji je ismevao njegovog skolskog ucitelja. Zari je tada bio decak. Kasnije preobrazava taj ginjol u dramu KRALJ IBI, koja je vec u naslovu bila skandalozna (govno, fr,). Prvi put odigrran u Tatr Nuvo, 1896. Jedan od najvecih nemira u istoriji.
Znacajan kao anticipacija drame apsurda = tragicke farse, a ne kao ostvarenje. Ovo najavljuje pravac koji hoce da TRAGICNO IZRAZI KROZ KOMICNU METAFORU. Osetilo se da Zari dovodi u pitanje nekoliko vekova tradicionalne drame koja je pocivala na racionalnbim pretekstima. U pozitivistickom dobu niko ne dovodi u pitanje to da zivot pociva na logickim pretpostavkama i dalje, da pozoriste mora da govori o zivotu tako da lici pojavno na zivot. Zari uvodi drugo pravilo – da govori o zivotu, ali pozorisnim jezikom, koji nije odentican sa jezikom aivota. MILITANTNI ANTIREALIZAM, nemilosrdan prema logici spoljnjeg sveta. Vizuelni izgled predstave bio je sokantan, zari u napomenama nalaze da predstava bude osvetljena sa posebnom paznjom, da scenografija predstavlja istovremeno nespojiva podrucja – Antarktik i neku sobu, predeo sa snegom i tropske palme. Kostim : kralj Ibi da nosi kartonsku konjsku glavu, a u ruci, mesto skiptra – klozetsku cetku. Da sve podseca na ginjol. Kao u ginjolu, da ulkaze pomocnici i da unose nazive mesta na kojima se trnutno nalazi radnja. ANTIILUZIONIZAM. Minimalizam – jedan vojnik predstanlja celu ukrajinsku vojsku. Bez couleur locale. Nedostatak dekora ovde sugerise ANTIPOOJAVNOST SVETA. To ismeva nesumnjivost pojavnosti sveta, zdrav razum i pouzdanje u nasu logiku. Ocigledno, svet zacet u Zarijevoj glavi ne tezi sticanju uverljivosti preko pojavne s ;licnosti sa zivotom.
Zarijevi karakteri su AUTOMATI, LUTKE, MEHANIZMI - GROTESKA. Mehanizovani lik na pozornici izaziva smeh zbog svije neslicnosti sa stvarnim ljudskoik korelativom koji predstavlja. Ljudi su ovde SAVRSENO DEPERSONALIZOVANI – njih ne prestavljaju samo obicne lutke kao u lutkarskoj predstavi – ovo su lutke cija je mehanicnost pojacana cinjenicom da su u njima STVARNI LJUDI. Lutke postaju pravi, samostalni antipodi ljudima. Ispred svake ljudske vrednosti stavljen je negativan znak.
Odsustvo bilo kakve moralne kvalifikacije cina, ni od strane lika ni autora. Ponasanje coveka sasvim je mehanicno. Prva replika grotesknog kralja je nije li bolje da poodseca glave svim velmozama i da potpuni preuzme vlast. NE POSTOJI PITANJE VEROVATNOSTI. Vrlo brzo nasm postaje jasno da je sve parafraza Magbeta, i to groteskna. Ovi likovi su IMPERSONALNI, jer su napadno preterani.
Preteranost kao metod alijenacije. Kralj govori o tome kako ce da razbije zeni glavu o zid kao da govori o necemu sasvim normalnom. Nema ni potrebnog minimuma humanosti da bi, po zakonim akomedije, lik izazvao smeh u poredjenju sa kljudskijm od koga odudara.
ALOGICNOST. APSURD. Ibi i zena su bivsi kralj i kraljica, sada ugledne licnosti Poljske, koje hoce da se domognu vlasti, ali se ponasaju i govore kao barabe. To je INVERZIJA, vrlo karaktersiaticna i kasnije u avangardi.
Ali sve ove osobine sretale su se u komediji i ranije. Najvaznija novina je OPSTOST, koju ranija komedija nikad nije imala (to do kraja raznvija Beket). Zari nece da ismeva samo odredjeni stale drustva – iako je Ibi ocigledan malogradjanin – on hoce da prikaze coveka uopste. Pokvarenost, prozdrljivost, gramzivost, prljavost – ovo su sve osobine malogradjanina, ali su istovremeno EGZISTENCIJALNA LJUDSKA SITUACIJA. To je u poredjenju sa tradicionalnom komedijom mnogo sira filozofska opstost. Bez te opstosti ne moze se zamisliti savremena tragicka farsa.
Naglasena IRACIONALNOST FABULE I KONSTRUKCIJE. Od detinjaste igra do takvoh vrtloga nelogicnosti, inteziteta da osetimo gotovo strah . Raspon osecaja od smeha da straha stavlja je u grotesku. Prisustvi neceg neprirodnog. Recimo u sceni kada bivsi kralj Ibi daruje vladara pistaljkom, a potom posrce i pada, izjavljujuci “prosuo sam muda, ranio dupe” – sto se moze tumaciti frojdovski, jer zeli da ga ubije, ali je to objasnjenje nasilno. Poostupci Ibijevi u ovoj sceni su sokantno neocekivani, suprotni su svakoj pretpostavci, kao tehnika crtanog filma. Sve je to mnogo iznad podrucja koje pokriva satira. Ponasanje vise nije smesno nego strasno.
Dakle, ova prototragicka farsa prosiruje opstost i tradicionalnu KAUZALNOST.
Dakle, komedija XX veka postaje mnogo ambicioznija od ranije. Nemoguce je zanrovski odrediti zato sto pored najbanalnijeg gega stoji gotovo poetska metafora.
Bergson o smehu – covek postaje smesan onda kad nije svestan sebe (kao kad ne vidsi kamen, nije svestan svog tela ili kamena, pa se saplete i padne). Smejemo se samo ljudskom i to samo kad se PONASA KAO MEHANICKO (bergson). Smeh je ishod disparatnosti izmedju koncepata i objekata s kojima su dovodjeni u vezu (Sopenhauer).
Zari premasa plan komedije i u tome sto njegove preteranosti onemogucuju da se gledalac identifikuje sa tim porocima.. gubi se funkcija komediije kao ogledala ljudskih sl;abosti. Uvek se pitamo da li je ovo tragicka farsa ili samo burleska sa ogranicenim satiricnim ambicijama. On prilicno nesvesno i radi njega samog koristi komediografski sok. Ambicija da se od komedije stvori supstitucija za tyragediju pala je tek kasnijim piscima.

APOLINER, DADAISTI, NADREALISTI

Deset, dvadeset godina posle Zarija i mnogo teorijski ozbiljniji od njega. Predgovor Tiresijinim dojkama (1903 – 1916) naziva ovu dramu NADREALISTICKOM DRAMOM. On se (nadrealizam) po Apolineru, protivi vulgarnom idealizmu posle Igoa koji hoce da bude verodostojan u konvencionalnoj lokalnoj boji. Protiv prividnog naturalizma poz. Komada naravi. VRATITI SE SAMOJ PRIRODI ALI NE KROZ FOTOGRAFSKO PODRAZAVANJE.
« Kad je covek hteo da podrazava hod, on nije stvorio tocak koji lici na nigu. Onb tako upraznjava nadrealizam a da toga nije ni svestan ».
Ali ovo o cemu kao o nadrealizmu govori Apoliner nece biti odlika kasnijih nadrealista. Njegov nadrealizam je u stvari ANTIREALIZAM, a u pozitivnim smilu pokusaj da se zadje za poajvnu stvarnost, i otkrije njena sustina novim sredstvima.
On se ismeva problamskim komadima koji laskaju publici tako sto je ubedjuju da zna da misli. ON NECE DA RSKRSTI SA TRADICIJOM, VEC SAMO SA REALIZMOM, koji za njega reba samo da postoji na filmu. Njegov predgovor je vezan sa prologom (stihovanim) na pocetku Tiresijinih dojki. On tu kaze da POZORISTE NE TREBA DA BUDE UMETNOST OBMANE. Dovoljno je ako moze da POKRENE MRTVE STVARI, NEVODECI RACUNA NI O VREMENU NI O PROSTORU.
AUTOR JE BOG SAVAOT KOMADA, sve rasporedjuje po svojoj cudi – cilj mu je JEDINSTVENA, ORIGINALNA CELINA, a ne prikaz realnosti.
On je pomno izucavao kubizam. Njegove teorije pozorista i njegova drama iznikle su iz kubizma.
Teorija SIMULTANOSTI – u drami, kiosk koji se istovremeno pokazuje sa svih strana. Razliciti uglovi objekata spojeni u simultanosti.
Drama koja NECE DA SLIKA ZIVOT VEC DA GA STVARA NA POZORNICI. Pravi instrument je MASTA, a ne razum. Fanatazija kao licni nacin interpretiranja prirode.
ORFICKI i NAUCNI KUBIZAM : jedan za svoja sredstva koristi naucnu istinu, a ovaj orficki stvara AUTONOMNI ZIVOT PREMA OBLICJU I PRIRODI AUT\OROVE MASTE.
Njegov glavni cilj spajanje svih pozorisnih elemenata – TOTALNO POZORISTE, koje ce ukljuciti i slikarstvo i igru, muziku… U tom smislu – SLOBODNO MESANJE KOMICKIH I TRAGICKIH ELEMENATA.
Vazna instanca je IRONIJA – bas ta sposobnost kojom mi gledamo na stvari cini da mozemo istovremeno da budemo i nasmejani i tragicki potreseni jednom istom pozorisnom cinjenicom. TRAGICNO SE MOZE POJAVITI KAO KOMEDIJA, uporedjeno sa nasim realnim iskustvom.
Medjutim uvek se u vezi sa Zarijem i Apolinerom treba pitati koliko su oni uspeli da to sprovedu u praksi. Ono o cemu oni govore je vanredna teorija, ali u proksi je to mnogo slabije. Apolinwer ima problem sa tretiranjem jednog u sonovi realistickog motiva – problema mortaliteta u Francuza. Tiresijine dojke su istovremeno i dramna o problemima populacije,a li i krajne antirealisticna farsa (kiosk koji se okrece i ime ruke, narod Zanzibara koji predstavlja jedan covek…). I gledaocu je tesko da odluci da li je ovo ozbiljno ili komicno. FABULA JE LOGICKI I PROBLEMSKI POSTAVLJENA, A ISTOVREMENO ISMEVA PROBLEMSKU DRAMU – takodje, odletanje Tiresijinih dojki u vazduh gledalac cita kao simbol, a istovremeno mora da se smeje tim leprsavim balonima. Eksperimentator izneverava satiricara.
Iracionalni, samogenericki elementi ove drame svrstavaju je u osrficki kubizam. Ali ona je i naucni kubizam zbog tehnijke i rekvizite.
Neobaveznost Aplinerove poetike cini i nas neobaveznim, tako da mi ovo uopste ne mozemo citati kao tragicku komediju.
Ali ideje o POETICNOM SMESNOM i SMESNOM TRAGICNOM stoje u osnovi modernog tetatra.

ZAN KOKTO

On ima poznati predgovor svojoj drami Mladenci sa Ajfelove kule. On je pod uticajem i Kralja Ibija i Tiresijinih dojki. Prvi put se ovde spaja SIMBOLICNI KOMAD I KOMAD SA TEZOM. On govori o vilama koje se javljaju samo tako sto ih primecujemo kad su okruzene prirodnim okolnostima. Dakle, neprirodno mora da egzistitra naporedo sa prirodnim. Prividni realne situacije, prividno realne okolnosti… Ali tiga takodje nema u njegovoj drami. Ovde imamo samo ratobornu ANTIPOJAVNOST i EKSPERIMENTALNOST. Ovde pripovedaci prepricavaju radnju koju likovi izvode pantomimski, a pri tom su preruseni u velike gramofone.
Ocigledno postaje da izvesnu meru kontrolisanosti drama mora da sacuva, a da ostavi prostora i za slobodne asocijacije. Medjutim, Kokto se jos uvek pravi da organizuje misteriju iracionalnog, dok kod dadaista i nadrealista vise ni toga nema.

DADAISTI

Tristan Cara u Cirihu 1916. okuplja dadaiste. Razocaranje ratom ,uverenost da je civilizacija dosla do kraja, dadaisti su u Kabareu Volter u proglasima, pesmama, dramskim kolazima, frotazima hteli da stvore besmislenost ravnu besmislenosti civilizacije. Kako u proglasu dadaizma kaze Cara : Dada je napoustanje pamcenja, logike, arheologije, proroka, buducnosti. DADA JE APSOLUTNA VERA U SVAKOG BOGA KOJI JE TRENUTNI PROIZVOD SPONTANOSTI.
Njegova drama Srce na benzin prikazuje likove Oko, Srce na benzin, Usta, Nos, Uvo, Vrat, Obrva postaje lisena svega dram,aticnog, i CISTO VERBALNA.
Dada se raspala dosledno kao sto je i pocela – unistila je samu sebe, jer samo kao negacija moze da bude potpuna.

NADREALISTI

Oni su imali zajednicku tacku sa dadaistima u PSIHICKOM AUTOMATIZMU, ali su se od njih odvojili u onoj tacki u kojoj je dada zahtevala potpunu negaciju. Nadrealisti su otkrili pozorisni svet SNA, PODSVESTI, FROJDA. Oni postuju spontanost, zainteresovaniu za vlastitu podsvest. POSTAVLJAJU SEBE IZNAD VLASTITOG DELA. Oni nisu toliko okrenuti rusenju raciuonalnog koncepta umetnosti, koliko stvaranju i otkrivanju neceg novog, novog umetnickog domena, sto je pozitivna intencija.
Pisac kao pacijent koji nudi podlogu za psihijoanaliticka istrazivanja. Istovremeno, oni su propagirali odsusutvo biolo kakve estetske ili moralne ambicije njihovog dela – BRETON. No pitanje je citljivosti ovakvog komada. Nadrealisticka drama Ako izvolite, Bretona i Supoa sastavljena iz 4 cina koji nemaju medju sobom nikakve logicke veze. Ali, za raliku od dadaizma KICMA NEKE DRAMSKE SITUACIJE POSTOJI KOD NADREALISTA, naravno ne kao konvencionalan imitacija pojavnog sveta, vec u tom smislu da poetske metafore nisu izgubile vezu sa objektom. Ali postoji niz nadrealistickih drama koje su blize dadaizmu po nihilistickom automatizmu, nego nadrealizmu kao poetizaciji podsvesnog.
Nadrealisti – Apoliner, Kokto, Aragon, Cara, Supo, Breton, Desno su pre svega pesnici a samo sporadicno dramski pisci. Zato su im drame toliko poetske. To su pieces a lire.

BEKET I JONESKO

Klasici u zanru tragicke farse. Nasledili elemente Zarija, Apolinera, dadaista, nadrealista.. i to :
1. militantni antirealizam
2. mehanicnost (postupaka likova i konstruisanja situacija) od ginjolske mehanicnosti nadmarioneta do verbalne mehanike u variranju neke recenice, misli…
3. odsustvo kauzalnosti, pre svega psiholoske., izuzev nadrealista na neki nacin
4. preterivanje kao tehnika apsurda i iracionalnog.
5. sloboda asocijacija
6. opstost situacija i karaktera, ambicioznost filozofskog prostiranja.

Ovo su kako smo videli i inace elementi komedije (sem mozda ovog poslednjeg), ali ono sto je velika novina tragicke farse u XX veku je to da TRAGEDIJA, KOMEDIJA I PROBLEMSKA DRAMA MOGU NAPOREDO DA FUNKCIONISU, da se prejklapaju i dopunjuju usred jednog teksta. To do tada nije bio slucaj – cak i u problemskoj drami tragicno i komicno su bili izdvojeni po zasebnijk scenam,a, nije dolazilo do preklapanja. Ovde je jedan lik ili jedna situacija istovremeno i smesna i strasna. Nije sada doslo do proste interpolacije, vec KOMEDIJA COVEKOVOG ZIVOTA SE U SUSTINI DOZIVLJAVA KAO TRAGICNA. Ona ima opstost koja tradicionalno pripada tragediji.

JONESKO

Vazna je razlika od Beketa. Dok je Beket blizak klasicnoj tragediji po jedinstvenosti slike sveta i po opstosti, Jinesko svoju poetiku uglavnom zasniva na PARODIJI tradicionalne drame. Njegovi komadi se ne mogu razumeti van tog konteksta. Celava pevacica je pre svega satira engleskog malogradjanina (gdja i gdin Smit imaju sve englesko – od engleskog sata i caja preko engleskog trenutka i osecanja…).
Kao i kao Beketa i ovde imamo posla sa cirkularnom formom – sve se zvarsava tamo gde i pocinje – par Martinovih smenjuju Smitove i drama, po Joneskovim uputoima, treba da pocne iz pocetka.
Sve ostalo je u parodiji tradizionalne drame, mada i ova kruzna kompozicija parodira tradicionalni rasplet. Zaplet kao i da ne postoji, porodivce vode prazne i ANTILOGICKE razgovore – primer : gdin Smit cita u novinama da je umro Bobi Votson. Gda ga pita kada , a on se cudi kako ona to ne zna kad su ga sahranili pre dve godine.. Ona kaze da se seca, samo se cudi otkud to u novinama, a on kaze da to i n ije u novinama, negfo je tu bilo pre tri godine !!! A ironicni nagovestaj zapleta imamo u svadji oko toga da li je neko pozvonio na vratima. Ipak, paradoksalno, u osnovi dramske strukture lezi satiricki momenat, koji nije obavezno modernisticko avangardni, vec bas konzervativno komediografski , a to je ismevanje banalne, trivijalne engl ;eske malogradjanske svakodnevbnice.
Antikauzalnost – ona je cesto izvor komike : sukob Smitovih oko toga dali je zvonilo na vratima, a ako i jeste da li to znaci da je neko na vratima, a ako jeste da li to znaci da obnda treba otvoriti.
Poremecaj u proticanju dramskog vremena – sat koji izbioja u nazad , pa potpuno disharmonicno, a onda i taj plan realnosti destruiran piscevom didaskalijom koja kaze da sat na kraju zvoni koliko mu je drago ! Cak ni autor nije bog situacije, vec je sve potpuno apsurdno.
Parodija klasicne tradicije anagnorisona : u krajnje smesnom vidu prepoznavanja gdje i gdina Martin koji shvataju na kraju da su muz i zena.
Takodje, ironizovan je zaplet i preko interpoliranih prica Vatrogasnog sluzbenika : kljuc za tumacenje nalazi se u negodovanju slusalaca sto ne mogu da shvate njegove price, a on im kaze E PA MORATE SAMI NACI STA TO ZNACI… Vatrogasac je vazan i zbog toga sto se preko njega izvodi najsurovija satira tradicionalne dramske logike :prvi korak : vatrogasac prica pricu o zeni koja je izgorela od plinske boce, misleci od nje da je cesalj. Tek posle, postoji udica za nasu logiku, kjad na kraju scene sa Vatrogascem, on pita sta je sa Celavom pevacicom, a gdja Smit kaze da se joj uvek ceslja na isti nacin. Tu je antilogika dosla do kraja, preko toga sto smo naterani da, u smislu tradicionlne logike, povezemo celavu pevacisu i onu sto je izgorela cesljajuci se plinom, a da pri tom i zaboravimo da je pocetna stvaka nemoguca – kako ces ;ljanje plinom tako da se uopste kneko ko je celav i cesjla na stari nacin.
DRUGI JONESKOVI KOMADI : 1. STOLICE, u kojima starac koji uspeva nesto da kaze covecanstvu ne moze jer se ispostavlja da je nem, stolice ostaju prazne. Nemogucnost komunikacije u modernom drudtvu. 2. NOSOROG, gde se celo covecanstvo pretvara u krdo nosoroga koji besciljkno jure i haraju. 3. LEKCIJA, crna farsa u kojoj ucitelj poubija svoje ucenike.

EKSPRESIONIZAM

Ekspresionizam je kompleksna pojava u drami XX veka . On se deli na dve struje: subjektivisticku i drustveno-angazovanu.
Pocinje na samom pocetku veka, kasnijim dramama Augusta Strindberga (on je poceo naturalistickim dramama Otac, Gospodjica Julija, sa simbolickim i mitoloskim karakterom – motivacija demonskog karaktera Julijinog preko biblijske price o Salomi).
Kasnije njegove drame narocito Put u Damask, ali i Avetinjska sonata, Igra snova…su u pravom smislu ekspresionisticke. Vrhunac ekpresionizam dozivljava izmedju 1912. i 1925. kada su na tradicijama Strindberga i Vedekinda, a s druge strane Hauptmana nastajale drame O’Nila, Jevrejinova, Rajsa, Georga Kajzera, Tolera, Capeka, i rezije u ekspresionistickom duhu Rajnharta, Vahtangova, Piskatora…

I SUBJEKTIVISTICKA STRUJA

Pocinje sa Strindbergom i Vedekindom i nastavlja se na O’Nila, Kajzera, Jevrejinova a u filmu je znacajno ostvarenje Vinea “Kabinet dr Kaligarija”.
Njima je vazna SVEST I PODSVEST POJEDINCA (koja doduse ide do uopstavanja na univerzalno ljudskom nivou, ali je uvek polaziste u licnoj, individualnoj svesti) i INDIVIDUALNA ANALIZA IRACIONALNIH DOMENA LJUDSKE PSIHE.
I za jednu i za drugu struju vazno je svest o DEZINTEGRACIJI DRUSTVA I JEDINKE U DOBU TEHNICKE REVOLUCIJE. Oni hoce da prikazu kako realisticko jedinstvo spoljnjeg sveta i psihologije je samo iluzija, i kako stvari stoje drukcije, dezintegrisano , a ne integrisano. Ove drame govore najcesce o putu na kojem se to spoznaje. Put u Damask (1898) zasnovan je na razbijanju tradicionalnog lika kako bi se on dublje rasvetlio i protumacio. Lik vise ne moze da bude psiholoski jedinstven. Glabvna licnost je Stranac koji putuje sa Gospodjom do podrucja svog detinjstva, ne bi li otkrio Dobro i Zlo u sebi. Nekoliko drugih likova su njegov alterEgo, deo njegove prirode koji se u drami po prvi put osamostaljuje u posebnu licnost. Tako ekspresionisti razbijaju licnost da bi mogli da je ispituju. NJIHOV KARAKTER NIJE LIK VEC SKUP ELEMENATA,labavo spojenih u celinu. Drama je pokusaj da se prikaze skup likova koji nisu pojedinacne osobe kao skupovi osobina, vec predtavljaju SAMU LJUDSKU SVETS O SEBI. Raspad lika i panicna potera za identitetom (to ce biti i kod Pirandela, ali je kod njega sve u cilju stvaranja nekoliko dramskih dimenzija – to je jedna vise tehnicka svrha, a ekspresionisti jos naivno veruju da se za ovim identitetom tragajuci ipak moze stici).
U predgovoru Gospodjici Juliji Strindberg napaga « malogradjansku koncepciju imobilnosti duse , a moje duse i karakteri su konglomerati prosle i sadasnje faze civilizacije i duha, odlomci iz knjiga i novina… To nisu svrseni i fiksdirani likovi, oni imaju kretanje… » Tako je on najavio ideje postmodernizma.
On pokusava da spiritualnim protumaci realnost. Sve licnosti su projekcije i varijante glavne licnosti. To je METOD JEDNE SVESTI KROZ KOJU SE PROJEKTUJE CITAV SVET.
Recimo odlucujuca je svest spavaca koja povezuje sve druge stvari. Omiljena u ekspresionizmu je vizura ludaka ili snevaca. U filmu Kabinet dr Kaligarija, cele scene su date kao da ih gleda ludak.
DIJALOG : je takav da nikad nije do kraja iscrpljen, mora da sotane nedorecen i nezavrsen. Nema matematicke simetrije francuskog dijaloga – ljudski mozgovi rade iregularno, kao u zivotu. Cesto se ceo dijalog kod Strindberga zasniva na razvijanju jedne VERBALNE TEME KOJA JE LAJTMOTIVSKA, PA JE CELINA MUZICKI KONSTRUISANA. Strindbergov dijalog je KONTRAPUNKTALAN.
VEDEKIND : poznate drame – Budjenje proleca, Zemaljski duh. Mesavina realizma i romantizma, lici na Bihnerovog Vojceka. Bori se rpotiv svih koncepcija i formi u kojima se obraca drustvo.
O’NIL : Veliki bog Braun. On je vazan sto umesto Strindbergove tehnike gde razlicite licnosti predstavljaju jednu istu oosbu, on UVODI MASKE, pa jedan glumac, menjejuci maske, prikazuje dezintegrisanu individuu. Jedan reditelj je za Velikog boga Brauna iskoristio preko 300 maski. Maska postaje rekvizit ekspresionisticke drame. Depersonalizovani covek koji je simbol coveka uopste u danasnjem svetu.

II DRUSTVENOANGAZOVANI EKSPRESIONIZAM

Polazeci kao i subjektivisticka struja od prikaza dezintegrisane prirode, ovi akcenat NE STAVLJAJU NA INDIVIDUALNOM, NEGO NA MASI. Dakle, ostaje interes za subjektivne projekcije coveka, ali je akcenat na RASCEPU U DRUSTVENOM BICU.
GERHART HAUPTMAN: on je najveci. Samo jedna njegova drama iz ogromnog opusa pripada ekspresionizmu – Tkaci, 1892. Hauptman odbacuje i gradjansku dramu sa burzoaskim likovbima i realisticki koncept dramskog bavljenja pojedinacnom sudbinom, reprezentativnim pojedincem. ON PRIKAZUJE CITAVU KLASU, I TO NE PREKO REPREZENATA, VEC MASU KAO JEDINSTVENOG JUNAKA DRAME. Nema realistickog sukoba, nema realisticki logicne fabule. Nema tradicionalnog dramskog zapleta, jer je sve vrlo predvidljivo – u sukobu su dve klase, ali je rezultat uvek unapred znan. Klasa bogatih i klasa potlacenih. Napetost (zbog zapleta) ovde je zamenjenja izvesnoscu ishoda. SOCIOLOSKI DETERMINISANO. Sve ostalo je u reaslistickom kljucu – dijaloziu su takvi da se mogu zamisliti i u zivotu.
HORALNO prikazivanje neindividualiziranog junaka – kad treba nesto da se kaze, to obicno prica manja izolovana grupa, koja nije ni po cemu individualna.
ERNST TOLER: on sve prevodi na pravi jezik ekspresionizma, jer prikazuje unutrasnju psihologiju mase. Tu se srecu subjektivisticka i drustvena struje. Covek i masa, pisana u zatvoru. On zeli da prokaze sukob pojedinca i mase. Ali, tri scene su prikaz sna glavne junakinje – u medijumu sna se prikazuju strahote kap[italizma (on je bio komunista). Drama Hopla, mi zivimo je jos ociglednije ekspresionisticka. Moralna dezintegracija posleratne Nemacke. Svest kroz koju se projektuje slika takvog drustva i sveta je svest bivseg ludaka. Tipicna ekspresionisticka treznja ka prikazivanju objektivnog ali kroz subjektivnu vizuru. Tolerov izum: DOKUMENTARNI MATERIJAL, koji sluzi kao neka vrsta objektivnog fona na kojem citamo dramu. Film, video slajdovi, isecci iz novina.
Amalgamiranje civekovog pojedinacnog i drustvenog postojanja.
KAREL CAPEK: pisac cuvene drame R. U. R. (Rusomovi Univerzalni Roboti), gde je rec robot prvi put iskoriscena. Ovo je naziv firme koja proizvodi robote. Doslo je do potpunog raskoraka izmedju pojavne stvarnosti i stvarnosti ekspresionisticke drame. Robotima daju nerve i osecxanja, ali oni pocnu da osecaju mrznju prema svojim stvoriteljima.. Hoce da uniste celu ljudsku rasu. Ispostavlja se da oni umeju i da vole. I VIZUELNO JE OVDE ZAMENJENO OBLICJE LJUDSKOG ZIVOTA OBLICJEM MASINE. U Zivotu insekata mesto ljudi zauzeli su insekti, i oni na paradoksalne nacine predstavljaju ljude u borbi za primat na zemlji.
ELMER RAJS : drama Racunar, najbolja eksp. drama u Americi. Klisetizacija i mehanizacija zivota u svetu gde vlada novac.

Ekspresionizam daje veliko polje dejstva reditelju, jer favorizuje neobicne mizanscene, nejasne odnose medju likovima, podsvesno, eksperiment. Zato je ekspr. Vrlo vazan i sa te strane. Rajnhart, Vahtangov, Piskator, Mejerhold, Kreig, Tairov…
Rajnhart je svojom upotrebom neke staze koja je uklazila u gledaliste razbio u kabuki teatru cetvrti zid. Favorizuje se i igranje van pozorisnih zgrada. Velika rekvizita, tehnika, konstruktivizam… Vazan je Ervin Piskator, koji vrlo jasno najavljuje Brehtovo epsko pozoriste. Epsko pozoriste je nemoguce razumeti bez iskustava ovog ekspr. pozorista. Piskator pravi glomazne spektakle, ali pres vega se trudi da deluje objektivni i to preko POLITICKE PROPAGANDE. Rusi se cetvrti zid jer sve mora da bude kao na mitingu, a njegovo pozoriste je iu celini DRAMA S TEZOM, koja je njena sustina. Tehnika kolaza : uzima i rotacionu platformu, a obavezan je i komentator zbivanja. U reziji Dobrog vojnika Svejka, on postavlja scenografiju na pokretnu fabricku traku, a projektuje na pozornici i crteze.
Ovo je znacilo ustanovljenje pozorista koje je moglo da prikazuje najkrupnija savremena i istorijska zbivanja, objektivno ili propagandisticki, sa pedagoskim namerama, u duhu marksizma koji nece samo da objasni svet vec i da ga menja. Breht.

EPSKI TEATAR BERTOLTA BREHTA

BREHTOVA TEORIJA

Kompletna teatarska licnost – teoreticar, pisac, reditelj. Ali, ne uvek konzistentna veza teorija-praxa. Upravnik cuvenog Berlinerteatra.
Breht veliki POBUNJENIK. Energicno stupa u poz. Zivot20-ih godina. Njegov rad se najpre organizuje kao bespostedna POBUNA PROTIV VLADAJUCIH ROMANTICNIH PREDSTAVA KLASIKE I PROTIV MELODRAMSKOG POZORISTA.
Rano pod uticajem PISKATORA, on formulise poetiku EPSKOG POZORISTA. Pre svega mi je cilj da raskrsti sa KULINARSKIM POZORISTEM, neangazovanim, koje ne budi misli , vec samo nejasna osecanja i pobudjuje pasivno, gustiranje kulinarskih buckurisa. On hoce intelektualno pozoriste. U stvari, neku vrstu raskida sa tom laganom melodramskom (najcesce) tradicijom hteli su i Mejerhold, i Tairov, Eliot – uopste ekspresionisti i tvorci poetskog pozorista.
PISKATOROVO POZORISTE POLITICKE AKCIJE, vrlo uticalo na Brehta. On je u tom ranom periodu PROGRAMSKI PROTIV SVEGA LEPOG U POZORISTU, protiv lirskog i dirljivog, PROTIV EMOCIONALNOSTI, ZA RACIONALNOST. On hoce predtsavu koja bi imala lakocu, objektivnost, preciznost sportskog meca. Sportska publika je aktivna, a pozorisna uspavana.
On nece slediti nemacku ideju dijalektickog premoscavanja suprotnosti i kompromisa, od Fausta pa nadalje (bildungzroman, npr.). On hoce da sokira i da zauzima ekstremno jasna stanovista. Protiv konformisticke ideje sinteze.
Najvazniji pojam VERFREMDUNG: prevodi se od otudjenja do oneobicenosti. Ima veze sa terminom ruskih formalista kad govore o oneobicavanju, ali nema veze sa marksisitickom alijenacijom, jer je ovaj termin u krajnje pozitivnoim kontekstu. EFEKAT ZACUDNOSTI je suprotstavljen UZIVLJAVANJU: oneobiciti neki obican predmet, tako da on postane stran, neobican, izdvojen iz caure znacenja tako uobicajenog da inace njegovo znacenje ne primecujemo. Francuzi kazu distantiation, distanciranje, sto je vrlo blizu. Verfremdungseffekt, ili V-efekat.
Dakle, neku situaciju koja nam je inace dobro poznata mi primamo onako kako nam pozoriste ili zivot nju plasiraju.(recimo, neki ljudi moraju da izadju iz stana zato sto nisu platili kiriju, mi mozemo da ih zalimo, ali nas ta situacija ne cudi…). Medjutim, da bi mogli da imamo AKTIVNU REFLEKSIJU o toj situaciji, ona mora da se oneobici, da bismo je primetili – ucinimo je zacudnom ili otudjenom, to znaci, ucinimo dfa ona odjednom bude nesto sto posmatramo kao strano, ili sa strane (recimo, proikazemo kako neko nekom donosi pismo, a potom kako cela porodica izlazi na ulicu..) – to nas tera da razmisljamo o svetu u kojem se desavaju te stvari. Da POZNATO postane SPOZNATO. Da bi do toga doslo, stvar mora da izace iz svoje neupadljivosti, mora da se prekine nabvika da tu stvar ne treba objasnjavati. Ma koliko nam pooznata, ona nam sada postaje cudna i interesantna, nejasna do kraja. Dijalekticka linija: RAZUMEVANJE – NERAZUMEVANJE – RAZUMEVANJE. Najpre smo apriori sigurni da neku stvar dobro razumemo, pa nam efekat zacudnosti otvara oci, shvatamo da ne razumemo. Konacno, sledi refleksija, posle koje tu stvar mnogo bolkjo i sveobuhvatnije razumemo.
Efekat zacudnosti je, misli Breht, osnova svakog KRITICKOG MISLJENJA. On stavlja gledaoca u totalno racionalnu perspektivu prema prikazanom. GLEDAOC NE TREBA DA SAOSECA, DA ZALI ILI DA MRZI NEKI LIK. V-efekat je tu da bi mu rastocio neku situaciju , kako bi o njoj mogao DA RAZMISLJA. Ali ta PROGRAMSKA ANTIEMOTIVNOST je u prvo vreme, u prvom periodu Brehtove teorije, samo nacin da se prevazidje melodrama i romanticko, sentimentlno pozoriste.
Gledalac je stavljen u poziciju NUZNOSTI IZBORA : njemu su problemi tako rastoceni i prikazani sa vise mogucih strana, u vise alternativnih znacenja i mogucnosti resenja, pa gledalac aktivno ucestvuje u izboru pravog, on o njemu razmislja, nateran je na to. Menja se celokupni tradicionalno odnos PUBLIKA-PREDSTAVA, nema vise tradicionalnog IDENTIFIKOVANJA sa licima (pozitivnim). Zacudnost rreba upravo da spreci gledaoca da se identifikuje – on stalno mora da cuva distancu od emocija lika, mora da posmatra kriticki. Jedino tako on moze sam da donosi zakljucke. To je NEATISTOTELOVSKA TEORIJA POZORISTA: najpre se to odnosi na KATARZU. Nema vise potrebe da se preko izazivanja straha i sazaljenja, gledalac oslobodi od tih emocija. Ovo prociscavanje nastupalo je posredstvoam psihickog cina UZIVLJAVANJA gledaoca u radnju koju vrsi glumac. On svoj projekat naziva ANTIARISTOTELOVSKIM ILI EPSKIM pozoristem
Zasto EPSKO? Po Poetici suprotstavlja se ep i tragedija – ep se razlikuje od tragedije po otme sto PREPRICAVA DOGADJAJE, tumaci ih, a ne predstavlja. Trajanje tih dogadjaja nije vremenski ograniceno, a tragedija se desva ispred nasih ociju i ogranicena je jedinstvom metsa, vremena i radnje.
Sam termin epskog pozorista Breht je vec zatekao u Berlinu kad je dosao iz Augsburga. On se koristio i za Rajnharta, Bihnera, za mnoge ekspresioniste. Za pikarske romane ili Ajzenstajnove filmove. Uglavnom podrazumeva NIZ ZBIVANJA ILI DOGADJAJA ISPRICANIH BEZ ARTIFICIJALNIH VREMENSKIH ILI PROSTORNIH OGRANICENJA I BEZ POSTOVANJA FORMALNE FABULE. To je vrlo vazno za Brehta – nema nikakvog uspostavl;janja celine, sve se saznaje preko niza pojedinacnih i samosvojnih epizoda.

Ali on naglasava da ovo nisu antipodni principi nego samo akcenti. Osim svega toga, pozoriste epsko ima nesta sto nema veza sa osobinama dramskog pozorista – to je njegov elemenat PRIPOVEDANJA ili prepricavanja koji se uvodi u dramsku akciju. Tu ulaze i vrste projekcija filmskih, isecaka iz novina, motorizovanja pozornice… sto je sve B. rado prihvatao.
EPIZODICNOST JE JEDNA OSOBINNA VEOMA VAZNA ZA EPSKI TEATAR -= SCENE SE MOGU ODVIJATI BEZ VIDNE POVEZANOSTI, SVAKA ZA SEBE. Napetost se ne ostvaruje progresivno, vec iz otkrivcanaja zacudnosti svake situacije posebice. Aristotelovska drama se shvata kao celina, a epska kao niz delova.
SCENOGRAFIJA je takodje autonomna, cine cesto situaciuju veoma zacudnom. Brehtovi komadi nisu pieces a lire, vec prave drame za izvodjenje, on mnogo polaze na stimung scene, na mizanscen, zamislja uvek kako ce to izgledati u pozoristu.
GESTUS : veoma vazan elemenat drame. Komad ne izrazava osecanja vec STANOVISTA – taj postupak dobija naziv gestusa. U stvari, osecanja moraju da se eksternalizuju, tako da se ceo emocionalni potencijal komada pretvori u GESTICNI MATERIJAL, SISTEM ZNAKOVA KOJI IMENUJU EMOCIJE. Gestus je uvak ASPEKT ODNOSA DVOJE LJUDI, nikada ne vazi za jedinku. Dakle, dramsko pozoriste je pisano i igrano za proucavanje jedinke, epsko je uvek sracunato na odnos dvoje ljudi. On iskljucuje metafizicko, psiholosko… osim ako se to moze iskazari gestusom. Gestus dokazuje kako karakter nije celina, vec je epizodican i u STANJU STALNE PROMENE. Zato ga prikazuje niz nezavisnih gesova.
Teorija epskog pozorista nije sasvim Brehtov izum. Imamo slicne stvari kod rasina, Didroa, Sopenhauera i Selija.

II FAZA TEORIJE B. BREHTA

- propagandna: dok se u ovoj prvoj fazi, kako smo videli, Breht uglavnom bavi pitanjima teorijskim o pozoristu i drami, pre svega iz aspekta sukoba sa tradicionalnim pozoristem, toliko se u drugoj fazi njegova teorija POLITIZUJE. On se ne zadovoljava da prikaze objektivno svet – on tezi MARKSISITICKOJ ZELJI ZA MENJANJEM SVETA, nije dovoljno samo konstatovati ili spoznati zateceno stanje, vec ga i delatno menjati. DIDAKTICKO-POLITICKI elemenat. To je, dakle, propagandna faza. Svrha pozorista je da menja svet.
« Kad sam procitao Kapital ,shvatio sam svoje komade…. Marks je bio jedini gledalac mojih dela” (u sn\mislu pravi gledalac, intelektualno zainteresovan).
PISATI ZNACI PISATI SA STANOVISTA KLASE. Zainteresovanost za muceno, siromasno, potlaceno nekad ide i do zeneovske fascinacije kriminalom i zlocinom. To je vreme nbastupajuceg fasizma. Tada mu je samo vazna BORBA PROTIV HITLERIZMA.
Bez te politicke komponente njegova teorija ne bi bila potpuna. Njegovo pozoriste postaje mesto gde se dolazi po INFORMACIJU. Pozoriste NE PRUZA UZIVANJE NEGO PODUCAVA. Gotovo da preteruje kad sad dramsko pozoriste poistovecuje saklasom vlastodrzaca, mkojima je potrbena vera u nepromenljiv svet. On uspevavrlo prinic ;ljivo da otkrije zakone funkcionisasnja Hitlerove propagande , koji su u mnogome zakoni dramskog tetra (uzivljavanje, identifikacija, katarza…) To je period Brehtove emigracije – Svajcarska i Amerika.
Jedan od metoda politizovanja gledaoca je i LITARALIZACIJA POZORISTA, za koju se breht zalaze. Novine, dokumentarni film, radio, statisticki podaci preko platna, plakati sa informacijama. EPSKI TEATAR JE NAUCNI TEATAR -, gledalac da se dovede do najviseg nivoa spoznanja scveta koji g aokruzuje. Teatar izvan umetnosti, radije nego umetnost bez politike.

III FAZA TEORIJE: SINTEZA

Odbacuje mnoge ekstremne stavove. Vazan tekst Mali organon za pozoriste : delo koje govori o kompromisu za koji se sada zalaze Breht. Kompromis izmedju nedisciplinovano pobunjenicke faze i politicke propagande. On sada govori da POZORISTE IMA SVRHU ZABAVE. On u stvari hoce da kaze kako je posao pozorista oduvek bila zabava, pa ne moze drugacije ni u epskom pozoristu. Ali, kakvo je to uzivanje ? To je uzivanje u egzaktno naucnim slikama, u lepoti logike tablice mnozenja, a ne u neukusnom kulinarstvu. Najvaznije je da on sada shvata da epsko pozoriste nije propaganda, vec pre svega pozoriste, kojem je u sustini da zabavlja.
Sada je naucno doba, a razvitak odnosa medju ljudima nije kompoatibilan sa ogromnim razvojem nauke. Ideal je da se odnosi medju ljudioma priblize napretku nauke.
Uzivanje u teatru naucnog doba. I taj teatr postoji radi uzivanja. To uzivanje je u UCENJU I ISTRAZIVANJU. Nema nikakvog dokaza da to ne moze biti razlog uzivanja, misli Breht, a ne samo aristotelovsko uzivljavanje. Pozoriste da izaziva produktivan odnos prema prirodi – a to je ODNOS REGULACIJE, ja hocu da regulisem, da isporavim.
ISTORICIZIRANJE POZORISTA – da se pokaze kako je drustvo u razlicitim epohama bilo razlicito, i da uveri gledaoca da se i vov sadasnje moze izmeniti. LIKOVE NE PKRECU PSIHOLOSKI MOTIVI VEC DRUSTVENE POKRETACKE SNAGE KOJE SU U SVAKOJ EPOSI RAZLICITE.
On u Organonu definise preciznije GESTUS: glumac saznaje mnogo o liku koji tumaci studirajuci odnose drugih likova prema njemu. Materijalizacija tih odnosa je GESTUS. Teorija o gestickom materijalu. Ima veze sa njegovim novim shvatanjem FABULE: tumaceci gestus, glumac ovladav likom time sto ovladava fabulom. Kad se nacudio situasijama i njihovom protivurecjima (gestus) u razsnim stavovima, kada zna da svoju publiku time mora zacuditi, celina fabule mu daje mogucnost spajanja protivurecnosti. fabula kao ograniceno zbivanje daje odredjeni smisao. Dakle, vise Breht ne insistira na fragmentarnosti fabule, vec na njenoj ogranicenosti i celini.
Vrlo vazna promena : POJAM PRAVOG PUTA JE MANJE VAZAN OD POKMA TRAGANJA : dakle ovde vise nema ideoloske idndoktrinacije, stvari se relativizuju. Vazna je KRITICNOST, koja je najvelicanstvenija sposobnost covekova. To je period STALJINIZMA, kad je on prognan i iz Istocne Nemacke. On shvata da nije dovoljna samo borba protiv kapitalizma, da je revolucija vrlo ogranicena stvar i da se sustina covekova vrlo tesko menja – i proleterijast se izopacava u svoju suprotnost 9setiti se fotografije, sa zenom, iz Kalifornije sa smesnim brkovima i obrvama, kako imitiras Staljina. Od cilja je bitniji sam cin hodanja prema njemu.

BREHTOVE DRAME

Preko 40 drama. Prva - Baal, 1919. pa do smrti 1956. Ima nekih pet faza njegovog stvaralastva manje vise u skladu sa teorijom . Sam Breht je govrio u beleskama o rezijama u Berklinerteatru da je danasnje pozoriste nedovoljnozrelo za sve epske karakteristike.

I faza: Baal, Bubnjevi u noci, Covek je covek
II faza: Opera za tri grosa, 1928.
III faza: dodakticka dela: Onaj koji je govorio da, Onaj koji je govorio Ne, Mati
IV faza: antifasisticki komadi – Uzas i beda Trceg Rajha, 1935.
V faza: veliki komadi: Majka Hrabrost i njena deca (1938-39), Dobri covek iz Secuana (1938-42), Puntila (1940), Kavkaski krug kredom (1943- 45), Zivot Galilejev (1937) .

BAAL : prva drama. Mnogo placa dug ekspresionizmu i simbolizmu – i ima i nema veze sa njegovijmkasnijim stvaralastvom. Originalni lik pesnika i pevaca, vagabunde i pijanuce Baala, koji svira i pijanci po krcmama ili boredelima. Uvodi se znameniti BREHTOVSKI SONG (Himna velikog Baala). Lenj, sebican , bez skrupula, demonski lik, zavodi i ostavlja maloletnice, ubija prijatelja muzicara u nastupu ljubomire i bezi bez grize savesti u sumu od policije. Tamo umire bez herojstva, vec vise zabavljen ! Dionizijski zivot, niceanska filozofija zivota do krajnjih konsekvenci. On hoce da predstavi njegov amoralni zivot KAO MOGUCU ALTERNATIVU GRADJANSKOM ZIVOTU, bez ikakve sentimenatalne osude. Gotovo da je to novi koncept humanosti. To je ista ona linija njegovih likova : BAAL – MAK NOZZ – AZDAK, umetnicki divni likovi vitalistickih principa, koji nikada nemaju neku zaokruzenu formu zivota i prema kojima se uvek moraju zauzimati ambivalentni stavovi – oni su i odvratni i simpaticni, i nepravedni i bezocni, ali na nekom visem polanu oni su i pravedni. Tu je Breht veliki umetnik. Markantno romanticni usred kjonceptualnog, zaokruzenog dramskog razvoja.
Baal ne uspostavlja relaciju prema drustvu, u tome je najveca specificnost. NE TRTIRA SE COVEK KAO SOCIJALNO, KLASNO OPREDELJENO BICE.
Ni u ostalim dramam ovog perioda nemamo strogu klasnu diferenciranost. Ali, iako je neutralno stanoviste autora, ipoak ima implikacija socijalnog U dzungli grada, Covek je covek…Medjutim, odve je jos uvek samo prisutna svest o strahotama sveta, ali ne i resenje da se one otklone. Nije im svrha da pokrenu na konkrtnu revolucionarnu akciju. Ima tu mnogo tog brehtovskog CRNOG SARMA tog sveta prostitutki, kriminalaca, lopova, ubica…Gradjanska moralistika gibu smisao.
Karakteristicna je PRIVRZENOST ANGLOSAKSONSKIM AMBIJENTIMA – to je iz Brehtovog gadjenja prema nemackom. On sebe prekrstava u Bert (od Bertolt), a likovi su uglavnom Englezi. Protest protiv nemacke lazne romantike

II FAZA: OPERA ZA TRI GROSSA

Prvi put stvarno upotrebljen V-EFEKAT. Ogroamn uspeh u Nemackoj. Pokazuje vec znatno sve Brehtove elemente dramaturgije.

Ovo je jedan u nizu komada GEGENSTUK – komada sa literarnim predloskom. Ovde je to Dzon Gej iz 18. veka, satira Prosjacka opera, satira na englesko drustvo 18. veka. Kod Brehta to postaje satiricna ilustracija prudonovske teze da je posedovanje jednako kradji.

Breht prikazuje svet kriminalaca, lopova, secikaesa, prosjackih bosova kao NORMALAN SVET., ne kvalifikuje ga. On afirmoise moral koji pokrece njegove junake u akciji. Izjednacuje se svet kriminalaca sa poslovnikm svetom drustva (Meki Noz je siledzija kojem je najbolji prijatelj policajac Tigar Braun i kojem svestenik dolazi na svadbu; Polin otac Picam je prosjacki bos koji se izdaje za poslovnog coveka a udara reket prosjacima i uci ih kako da izazovu milosrdje, tj. uci ljude kakoda budu milosrdni)…PRIVIDNO NAS SASVIM OZBILJNO BREHT UVERAVA DA JE MORAL OVIH LJUDI NA MESTU. Recimo kad Picam govori o samilosti i religioznosti na ironican i smesan nacin, on te porukje stavlja u humornu perspetivu, laznu – tera nas na razmisljanje. To je EFEKAT ZACUDNOSTI. To je u krajnjij liniji svodivo na IRONIJU : mekit i hor se slazu da je covek toliko pokvaren da moze da zivi samo od smrtnog greha.

Trik je u tome da se svaka sekvenca zavrsava tvrdnjom da je svet siromasan a covek rdjav i ogrezao u kriminalu. Iropnija proizilazi iz KONFRONTACIJE NASIH ZNANJA O SVETU I ONOGA STO SE PRIKAZUJE KAO AUTENTICAN SVET NA SCENI. Tek tako, kroz V-efekat mi shvatamo osudu koja se nalaze Operom. Svet kapitalista zacudno prikazan ako svet kriminalaca. Afirmisuci istine koje su nakaradne, autor tera gledaoca da razmislja o njima. Nije cudo sto je forma ovde lagana, bulevarska opera, vodvilj. Sve je u ambivalenciji stava – cas se afirmise osuda kapit. Drustrva i staje bna stranu siromasnih, odmah siromasni prerastaju u glavne nosioce zla. Svaka pozitivna reakcija cini se nemogucom. Tigar Braune je malo pravedan ,malo je zajedno sa Makovom druzinom, a i sam Mak je emotivni lopov… Krajnja ironija na kraju – posto se sve odvijalo u danima kad se vrsi krunisanje kraljice u Londonu, i posto smo mi videli da ce Mak dopasti saka poiciji i pravdi, stize kraljevski glasnik , koji ne samo sto oslobadja Maka, nego mu jos salje i rentu i imanje !

III FAZA : Didakticki komadi

Svi su obelezeni surovom jednostavnoscu fabule, totalnim nbegiranjem prava na individualnost, stapanje pojedinca sa interesima klase, opsesivna ideja zrtvovanja pojedinca visim ciljevima. Brzinu i dinamiku urbane anglosaksonske mitologije ovde zamenjuje samodisciplina i strogost, jednostavnost ORIJENTALNE STRUKTURE – najveci broj komada povezan sa kineskom mudroscu, a samodisciplina sa Japanom. Ali, ne govori se partijiskim recnikom, VEC FILOZOFSKIM, zato su onbe didakticne, ali ne i propagandne. Nijedna situacija da ne izgleda normalna i definitivna, jer se pojavljuje kao neizmenljiva u suprotnom. Tu je zato V=efekat dosao do krajnjih efekata. NAUCNI SKEPTICIZAM.

IV FAZA: ANTIFASISTICKE DRAME:

Tu se vec sve poitizije, odustaje se od filozofskog recnika. Politicko propagandni elemenat postaje sveprisutan. Drama deluje kao tendenciozni pamflet. One iritiraju otvorenom propagandnoscu cak i kad smo antifasisti. Sve je konceptualno, pa znatno umanjuje efekat dela.

V FAZA : veliki komadi:

Nije slucajno sto se faza najvecih drama poklapa sa onim delom teorijskog rada koji je doveo do velike sinteze Brehtovih misli i do odstupanja od ekstremizma. Zrela mudrost odbacuje konceptualno i pristrasno misljenje.
Brehtova opsesija postaje ISPITIVANJE ISTINE, ISKUSTVA U NJEGOVOJ BESKONACNIJ VALENTNOSTI – to postaje vaznije od apriorne teze. Mnogo komplikovaniji odnos dobra i zla.
Dobri covek iz Secuana: komad o tome kako su tri kineska boga sisla da nadju jednog dobrog coveka na zemlji, da bi svet bio spasen (tema iz Biblije). Nailaze na prodavca vode Vanga koji pkusava da im nadje prenociste, ali su Secuanci toliko sebicni , da je to vrlo tesko (bogovi su preruseni u prosjake). Prima ih tek siromasna prostitutka Sen Te, oni je nagradjuju novcem od koje otvara duvandzinicu. Ali, toliko je dobra da je svu potkradaju i besomucno pozajmljuju, pa ona mora da uzme masku svog strica Sui Ta, koji je djubre i zna sa olosem, da bi sacuvala egzistenciju. Zaljubljuje se u pilota Janga, zatrdudni, ali kad je bila maskirana u strica cuje da ovaj od nje hoce samo pare. Ocajna, trudna, shvata da mora da se ponovo maskira u strica… Vang posumnja da je stric ubio devojku, pa o tome obavesti bogove, te odvi silaze. Sui Ta otkriva o cemu se radi, pa kaze kako je morala pod maskom lakomosti da sacuva zivot u rdjavom svetu. Srecni sto su ponovo nasli dobru osobu, ovi se vracaju na nebo. Glupi bogovi.
Ovde postaje irelevantna revolucionarna poruka o potrebi menjenja sveta. Istina se sada javlja puna protivurecnosti – on sada dopusta sve relevantne argumente. Sui Ta je ekstremni simbol dobra, stric zla, a vang STOJI NA SREDINI – za razliku oid nekog zivota sumnjive apriorne etike koji propisuju bogovi koji su i sami poljuljanog autoriteta, Vang je taj koji predlaze DA SE TEZI OSTVARIVIM A NE KRAJNJIM IDEALIMA. Umesto ljubavi savetuje dobronamernosr, umesto pravde korektnost, umesto casti pristojnost, uveren da covek nikada ne moze da dosegne idealne moralne standarde. Mudrac je realista i komformista Vang.
DUALIZAM STAVOVA posvuda je prisutan. Narocito u Majci Hrabrost i Kavkaskom krugu. Zalaganje za odredjenu promenu postaje zalagenja za potrebu menjenja i to stalnog. OVO SU DRAME O IZMENJENOM SISTEMU SOCIJALNE ETIKE. U Galileju toliko menja perspektive da ne mozemo reci da je pozitivna ili negativna licnost. Sudbina Galileja je tu paradigmaticna.
Majka Hrabrost i njena deca: mozda njegov najbolji komad. Komad hoce da nas uveri u besmislenost rata. U samom uvodnom razgovoru izmedju Narednika i Vrbovnika iznosi se tvrdnja, na lukav zacudan brehtovski nacin, kako je rat osnova svakog progresa, da samo u njemu cveta trgovina, da su u miru ljudi nedisciplinovani i leni. “MIR TO JE PUSTA ZBRKA, TEK RAT STVARA RED”. Ali tokom komada on uspeva da nas ubedi kako je rat jedna najgluplja sitiuacija u koju covek moze da se dovede i da je katastrofa i za pobedjenog i za pobedioca. Prividna mudrost Majke Hrabrost pokazuje se kao glupost, ona je kao sposobna da i u ratu zaradi za decu, ali ona u stvari samo gubi jedno po jedno dete.Posto je izgubila i poslednej dete, nemu Katrin, ona ostaje sama na sceni u oregnuta u svoja kola, i okrece se po rotaciji u suprotnom smeru.
Ali ovo nije samo antiratna drama. Majka je i covek , zilava ljudska egzistencija, tragicno uporna u instinktu samoodrzanja, i tragicno nesposobna da shvati pravi smisao okolnosti u kojima se nasal. Scena smrti Katrin je od najdirljivijih scena smrti uopste (kad ona udara u dobos da bi se obliznji grad uzbunio pred najezdom neprijatelja). Ona je velika tragicka figura. Spaja se baalovska pohlepa za zivotom, saosecanje sa junacima,razumevanje ljudskih problema i marksisticka filozofija promene sveta.
Kavkaski krug kredom : neponovljivi lik Azdaka. Cudno snazna, zivotno mudra, izdrzljiva, drska, pokvarena kad mora, pravedna kad moze, jedinstvena figura. On do kraja sprovodi liniju koja ide od Vanga iz Secuana – relativizacija vrednosti i ideala. Relativni kriterijumi umesto apsolutnih kriterijuma. ON U ULOZI SUDIJE PRISTAJE NA ONOLIKO PRAVDE KOLIKO JE COVEK SPOSOBAN. Korumpiran, pun prezira za red i zakon, prividno nmepravedan, ali pravedan na svoj mudri, nekonvencionalni nacin. ON NE PRIZNAJE ZVANICNI MORAL I RED ZATO STO ONI U PRAKSI NE POSTOJE – njegova ideja je da se pravda interpretira od slucaja do slucaja, najcesce u licnu korist. Baalovski impulsivan, podsmeva se svim bvrlinama, ali mi ne verujemo Grusi, na cijom smo strani naravno, kad kaze da je Azdak lopov i ubica. On svojim kavkaskim krugom uspeva da razresi situaciju u korist siromasne i zasluzne Gruse. AZDAK JE KAO PRIRODA U NJEGA SE NE MOZE SUMNJATI, IZNAD JE KJUDSKIH NORMI PONASANJA. On je do kraja zacudan. Realan i dubok ljudski instinkt prevazilazi i dobrotu, kad je ova jalova.
BREHTOV JEZIK: vrlo originalan. To je slobodna mesavina kvazisekspirovskog blankversa, klasicnog heksametra, narodne bavarske balade, istocnjackih No komada, engleskih konstrukcija. Pun efekat zacudnosti.

PIRANDELOV TEATRALIZAM

Pirandelo na sebi svostven nacin se obrusava na pozorisni realizam. On pocinje kao pobunu protiv italijanske romanticne drame i vladajuceg verizma u knjizevnosti i pozitivizma u filozofiji. PIRANDELO TOJ STVARNOSTI EKSTREMNO IDEALISTICKI SUPROTSTAVLJA ILUZIJU. Fikcija ce kod njega biti JEDINA STVARNOST. Ona stvarnost koja nas okruzuje nas i vara, i ova fiktivna je stvarnija.
On se sukobi sa Kroceom i sa katolicima, koji su (oboje) zeleli u umetnosti ono pozitivno i jedinstveno. Kroce hoce umetnost koja se objasnjava istoricisticki. Pirandelo gaji POTPUNU NEVERICU U MOGUCNOST CELINE. Njegova dramaturgija proizilazi direktno iz njegove filozofije: BERGSONOVA TEORIJA STVARALACKE EVOLUCIJE. Trajanje kao neprekidno menjanje, neprekidno stvaranje nbovog. NEMA NICEG STO SE NE MENJA U SVAKOM TRENUTKU, ne postoji nista stalno, nijedna emocija, htenje, licnost… Diskontinuirana serija odvojenih psiholoskih stanja ne postoji, vec su ta stanja u stalnom menjanju i prozimanju. LICNOST JE SUMA, REZULTAT MNOGIH RAZNORODNIH ELEMENATA.
Njegov pravac je HUMORIZAM. – PRAVAC KOJI TEZI ANALIZI. Pojava udvostrucenja u samom aktu stvaranja : glava sa dva lica, jedno se smeje jedno place.
Prividno jedinstvo psiholoskog entiteta. Svuda je podvajanje. Predgovor za Sest lica trazi pisca : u zivotu forma biva stalno prevazilazena (jer je unutrasnje dihotomije nagrizaju), u stvari, zivot mora da se ovaplori u formi, ali je ona istovremeno i uzrok njegovpok kraja – smrti. U umetnosti, suprotno – FORMA U UMETNOSTI JE ZALOG NJENOG VECITOG TRAJANJA. Sve sto zivi mora da ima formu, a zbog nje mora i da umre, samo je umetniocko delo zivo i zivi vecno ako je forma.
Njegovih 6 lica traze formu u kojoj ce biti fiksirana. Njegova drama u stvari prikazuje TRAGANJE ZA FORMOM. Lica nesrecne porodice na sceni nemaju veze sa realnoscu – oni su zaista knjizevna lica koja traze svoju umetn. Formu. Tu se uspostavlja Pirandelova cudan IGRA NIVOIMA REALNOSTI. Neki likovi su manje neki vise zivi – Majka je olicenje Prirode cija je sustina radjanje i nista van toga, ona je NESVESNA SEBE KAO LICA, i zato ne ucestvuje u trazenju forme, ona je samo grcm, samo skamenjeni krik. Otac i Pastorka su vrlo dinamicna lica, koja su u stanju da predju dug put, svesnog razvitaka da bi postali lica. ONI POSEDUJU REFLEKSIJU, A MAJKA NE, a refleksija je jedina potrebna da realnost postane egzistentna. DRAMA JE RAZLOG POSTOJANJA JEDNOG LICA.
Realnost se pojavljuje u svetlu svoje nesigurnosti, labavosti, barem u istoj meri u kojoj i umetnost. Uloge se izvrcu. Najmanji udarac refleksije razbija podelu na realnost i pozornicu u ovom smisluy.
DEFINITIVNI TEATRALISTICKI RASPAD CELE STVARNOSTI., A SAM TAJ RASPAD POSTAJE PREDMET UMETNIKOVE KONTEMPLACIJE.
Kako uspostavlja razlicite nivoe realnost: prvo, porodica neovaplocenih knjizevnoh l;ica trazi pisca, i to u druzini koja proba Pirandelov komad! Glumce ubede da igraju njihovu zivotnu dramu, ovima ne ide, na kraju sama lica ispricaju celu svoju pricu: Otac je majku bacio u ruke svom sekretaru, , sina iz tog braka poslao na selo. Majka sekretaru radja troje dece, sekretar umire. Sest lica su : majka. Otac, prvi sin, Pastorka i jos decak i devojcica. Tragedija nastaje kada Otac dolazi u javnu kucu koju vodi Madam Pace, a u kojoj radi Pastorka kao prostitutka.
Melodramska prica samo je povod za dovodjenje realnosti u pitanje. Nismo sigurni ni oko jednog dogadjaja (Rasomon!) – svako ima svoju pricu. Priroda direktora pozorista je i sama nestalna jer je ziveca stvarnost koja je u stalnom menjanju, samo je realna stvarnosr pozorista jer petrificira realnost.
Jos jedan nivo stvarnosti, vazan za oviu dramu je misteriozni dolazak Madam Pace., koja se stvara u trenutku kad Otac i Pastorka hoce da je prizovu. Autor kaze da je to prikaz NJEGOVE MASTE U TRENUTKU KAD STVARA. Rajnhart je rezirao ovaj komad tako sto je Madam Pace izletela iz velikog postera sa Pirandelovim likom.
Drama Henri IV takodje se bavi pitanjem saznatljivosti prave istine, a u podnaslovu nosi U pravu ste ako mislite da jeste. (covek na maskaradi glumi Henrija IV, padne s konja i dvadeset godina provede misleci da je Henri IV, jednom se vraca u realnost, ubija suparnika, ponovo ludi). Druga realnost je isto tako stvarna kao ifakticka.
Vazan status KONKRETNOG DEFINITIVNOG LJUDSKOG CINA, koji moze da petrifikuje jednu osobu u vecnom i nepromenljivom zivotnom trenutku – tako lik iz Henrija Iv ubistvom biva zauvek (?) Henri IV – posle cina ne moze se ziveti u istoj realnosti, zamrzava se u istoj formi koja nema izgleda da se promeni.
Tragicna situacija Pirandelovih komada stvarno je tragicna, ali nasavsi se na pozornici ona je relativizovana jer postaje KOMEDIJA NASIH ILUZIJA O POSTOJANJU JEDNE STVARNOSTI. Raslojenost i opterecenost paradoksima.

FILOZOFSKA DRAMA – SARTR I KAMI

Posebna vrsta pozorisne prakse – ovo je FILOZOFSKO POZORISTE ili POZORISTE SITUACIJE (Sartrov termin). Ona pretvara postavke jedne delu apriorne filozofije u karaktere i situacije u komadu. TU AKCIJA NIJE PSIHOLOSKI MOTIVISANA. Svi sukobi, zapleti posledica su filozofske postavke. Drama kao ilustracija uverenja koje prethode stvaranju drame.
Ne samo drame koje polaze od Sartrove filozofije egzistencijalizma, vec i drame Zirodua, Anua, Koktoa. Cesto su to (najcesce) drame sa tezom, ali to nije dovoljno, naravno.
Dok je u tradicionalnoj dramaturgiji akcija primarni objekt, pa se misao, ideja, filozofija postepeno i gradualno preko nje eksteriorizuje, toliko se u drami situacije bas kroz strogo konstruisane situacije objasnjava filosofsko polaziste. Ovde je FILOZOFIJA SVRHA AKCIJE. Ako znamo Sartrovu filozofiju bice nam jasni njegovi dramski sukobi.. Glavna je teorija o KONTIGENTNOSTI COVEKA, egzistencija prethodi esenciji. Nema covek neku prvobitno datu sustinu, pa ssa njom zivi zivot, njome je odredjen… nego covek tek KROZ EGZISTENCIJU SEBE DEFINISE.. To znaci da bog vise ne postoji. Ali za njega je bas nepostojanje boga sustinski filosofski i prakticni problem – MI MORAMO DO KRAJA NA SEBE DA PRIMIMO POSLEDICE ODSUSTVA BOGA.
Sartr napada sekularisticku filosofiju XIX veka, koja je kad je priznala smrt boga, samo vestacki zadrzala sve moralne kodekse kao da je bog ziv. To je frivolno popunavanje praznine nastale povlacenjem apsoluta. Ne mogu se neke vrline proglasiti apriori vazecim, to ne zadovoljava misleceg coveka. Mi moramo nastojati da coveku omogucimo da zivi i posle nestanka religijske nade. EGZISTENCIJALIZAM JE FILOSOFIJE KOJA ZELI DA UCINI ZIVOT MOGUCIM. Tako egzistencijalisti priznaju da je krajnje nezgodno sto bog postoji. Nema apriori dobra ako nema beskonacne i savrsene svesti koja ga misli.
Ove teze kod Sartra opostaju likovi i dramske situacije. U Djavolu i gospodu Bogu, Gec, glavni lik fanaticno cini zlo. On cini zlo, zato sto hoce da cini nesto novo, buduci da je dobro vec ucinio bog. Ali svestenik Hajnrih ga uspeva uveriti da je besmisleno ciniti zlo u svetu koji je njime impregniran (covek je gresan i da samo lezi u krevetu) i to tako sto ga dijalekticki navede da pomisli kako ni bog ne cini zlo, kako je nemoguca ljubav i pravda , cak ni prema bliznjima. Svi cine zlo, niko nikad nije cinio dobro. Kad je tako, misli Gec, odmah cu ja bas ciniti dobro! U druga dva cina se osudjuje etika sekularizma XIX veka, koja olako proglasava dobro za svoj cilj Gec shvata da je « iznad nasih glava nista. Bog je nista…ja sam sam izmislio i dobro i zlo i njima raspolagao… samo sebe mogu da optuzim i da kaznim ili da nagradim… »
Dakle, covek postaje slobodan umiranjem boga – u tome lezi i sav smisao i sva opasnost zivota. ZA nas je bitno da konstatujemo da je vrlo lako prepozxnati u karakterima i situacijama prikazivanje ovih ideja. Vec je UNAPRED FIKSIRAN ISHOD, razvij lika nikad nije psiholoski. Zato sto veruje da bog ne postoji i da covek postaje slobodan kadd to shvati, zato postaje sloboda Gec ali i Orest na kraju Muva.
KAMI se i poklapa i razlikuje. Njegov egzistencijalizam zasnovan je na pitanju :KAKO POSTOVATI LJUDSKI ZIVOT KAD JE SVET OSLOBODJEN APSOLUTA. Ista mera konceptualnosti drame kao kod Sartra. Drama Kaligula strogo ilustruje ovu ideju.. Mladi rimski car shvata apsurdnost zivota, koju ne shvataju rimski patriciji, koji se od apsurda stite nizom obmana. On hoce da ih natera da uvide taj apsurd cineci apsurdne stvari – silujem, pali, ubija, konja proglasava za senatora, ismevajuci patricijsku veru u razum i samoobmanu. Kami putem filozofije NE PRONALAZI razloge da postuje coveka – tako ni Kaligulino kajanje ne nudi te elemente za kojima se u drami traga. Cilj mu je lucidno postavljeno pitanje bez krajnjeg odgovora.
ANGAZOVANOST je obavezna kod drame situacija. Sartr hoce da ubedi publiku u svoje stavove – on hoce da menja svet i ljude. « govoriti znaci angazovati se ». Svako znacajno delo je za njega tendenciozno.
Razlika Kami/Sartr : polazista zajednicka o slobodi izbora, moralnom postupanju.. Ali razlika je glavna u PROBLEMU ISTORIJSKOG APSOLUTA : Kod Kamija tek iz perspektive vecnosti neko delo dobija smisao. Za Sartra istorijski apsolut u potpunosti je zamenio ulogu bozanskog apsoluta. Istorija moze da naknadno kvalifikuje izbor coveka, koji je slobodan.
Sartr u eseju Kovaci mitova napada psiholosku dramaturgiju. Protiv teatra karaktera, za GOLU VOLJU, CIST SLOBODNI IZBOR, nema razlike izmedju strasti i akcije. Cxovek je potpuno slobodno bice, socioloski i psiholoski potpino nedeterminisano – golo i stavljeno pred nuznost izbora. Zato je njegovo pozoriste melodramsko – stroga i striktna kontrola pisca ga cini takvim. Nema psihologije – SVE JE U SISTEMU VREDNOSTI, ETICI I KONCEPTU COVEKA. Prikazivati samo pojedinacnog coveka, nikada simbol.
Akcenat na situaciji, ne na karakteru. Situacija objasnjava karakter, a ne obrnuto. Slicno dramaturgiji klasicne tragedije i njihova drama pocinje tamo gde je srljanje u katasrofu vec pocelo, ne trosi se vreme za velike motivacije (psiholoske, socioloske…)
Najvaznije je da COVEK POSTAJE ONO STO JESTE PREKO SVOJIH CINOVA. Zato im drame lice na trilere i akciju. Nije vazno zasto je neko ucinio, vec sta je ucinio. U Iza zatvorenih vrata kaze se :’Ti nisi nista do zbir tvojih cinova ».
U njihovim dramama postoje TIPSKI ARANZERI AKCIJE, strukturalisticki gledano. Jedna licnost uvek aranzira akciju. Aranzeri u Muvama su Jupiter i Egist… U stvari oni se uvek javljaju u funkciji tiranina, oslobodioca i eksperimentatora. Tirani : Jupiter u Muvama, Komunisticka partija u Prljavim rukama. Oslobodioci : Orest u Muvama. Eksperimentatori : Kaligula i Gec.
Angazovanost protiv koncepta jedinstvenosti ljudske prirode. Dalje, ambicija promene ljudi ili drustva. Breht je uporedjen sa komesarom, jer zeli da izmeni svet da bi se izmenio pojedinac, dok Sartr hoce da izmeni pijedinca da bi se promenio svet – on je zato jogi !

SIMBOLIZAM I POETSKA DRAMA

I SIMBOLIZAM

Javlja se kao i u poeziji kao ekstremna reakcija na poovrsnist naturalizma i metricku siometricnost parnasovaca s druge strane.
Zan Moreas 1886. ga proklamuje. Poetski ga ostvaruju Malarme, Valeri…Jejts, Meterlink, Blok…
Tragamnje za misterioznim i nedokucivim, onim iza poojavne stvarnosti. Traze ISTINE KOJE J EI NEMOGUCE ISKAZATI, SAMO NAGOVESTITI… U pozoristu je ovaj pokret izrazito ROMANTICARSKI. Iracionalna i nedefinbisana osecanja. U pozoristu je to retko kad stvarno uspelo, simbolizam ne trpi pozoriste. Fabula ustupa mesto traganju za neuhvatljivim, nepromenljivim i vecitim istinama. Dijalog je zamenjen poetskom frazom. Karakteri manje znace od muzike, stimunga svetla…
Teznja da se univerzalizuje svet pozorista. Zato veliku ulogu igra MUZIKA. Za razliku od ekspresionizma koji hoce da stvori pozoriste, da ga kreira, simbolizam hoce kao i realizam da stvori iluziju stvarnosti – ali ne pojavne stvarnopsti, vec misterioznog, poetsjkog univerzuma. Realni objekat uciniti nerealnim, sto je vrlo tesko, pa oni pribegavaju svetlosnim efektima, scenografiji, muzici. Ova umetnost NIJE DESKRIPTIVNA VEC EVOKATIVNA.
Tu se uglavnom nista nbe dogadja. Oni hoce TISINU recimo kao Meterlink koji je po tome cuven. Nepojmljivi svet ispod (ici-bas est maitre, kaze Malarme).
Dve struje simbolizma – EKSTREMNI i UMERENI SIMBOLIZAM
Predstavnik ekstremnog je Belgijanac MORIS METERLINK: radikalni koncept staticne drame: tragicno je u misterioznom i neobjasnjivom, a ne u scenama ubistva, smrti… NEAKTIVNOST I TISINA. Cuveno kad starac nepomicno i cuteci sedi u fotelji. Cuvena drama Slepci. Nema otvaranja na racionalnom planu, sem sto grupa slepaca hoce da otkrije, pod zvezdanim nebom na nekom neodredjenom kraju, nedokucive tajne zivota. Slepci predstavljaju covecanstvo, suma je univerzum u koji je bacen slepi covek Nista se ne moze spoznati, principi i ideologije su varka. Bez ironije i vrlo nepozorisno. Meterlink je u teorijama napoadao racionalisticku motivaciju realizma. On nece psihologiju, moralne probleme, samo hoce npresusne tajne. Esej Tragicno u svakodnevnom. Svakodnevne situacije ali tako da se prikazu kao misticne, sa velom tajne… Njegova drama Plava ptica vec je poetska.
JEJTS : jedan od osnivaca nacionalnog pozorista u irskoj. Misticka stanja duha, podela covekove svesti…Najveci problem je bio metaforu irskog pozorista koja je duboko jedinstvena prevesti na simbole. Drame Cistiliste, Pun mesec, Na uzetu jemstva. Njegovo simbolizovano covecanstvo govori jezikom irske poetske fraze. Takodje i ALEKSANDAR BLOK je predstavnik ekstremnog simbolizma .
Sa cisto dramskog stanovista neizrecivost odredjenih situacija prisiljava autore da opasnoi pojednostave govorenje i delanje, sto je u stvari pozorisno tesko izvesti bez negativnih posledica. I samo simbolisti su shvatili da je njihov eksperiment pozorisno neodrziv.

II POETSKA DRAMA

Slicno je simbolizmu. Odustaje se od spektakla i pozorista ekspresionistickom smislu, pa se sve stavlja na ravan poetoloskog disputa, racionalisticki, klasicisticki. To su komadi s tezom. 20-e i 30-e god, u Parizu. Vrlo je vazna KATOLICKA POETSKA DRAMA, A NJEN NAJVAZNIJI PREDSTAVNIK JE T. S. ELIOT. Interes za ljudsku prirodnu velicinu kroz vizuru katolicke filozofijew i pogleda na svet. Disputi o superiornosti duhovnog sveta nad materijalnim. DIDKATICNOST. Suprotstavljaju se velike dogmatske istine katolicanstva efemernom, prolaznom zivotu modernog sveta, trivijalnog drustva, racionalnog misljenja.
ELIOT je pored Klodela najvazniji u katolickoj poetskoj drami. On vrlo jasno koncipira tehniki posredne, pristrasne polemike. Rojalista u politici, katolik u religiji, klasicista u umetnosti. Protiv doba naivnog liberalizma, demokratije i liberalizma umetnosti. Protiv darvina i racionalizma 19. veka. On vrh civilizacije nalazi u srednjem veku. Za njega je vazan stav – ako neko ne razmislja kao samosvesni katolik ili samosvesni materijalista (marksista) on je nista, naivan, Katolik ima sansu da kroz svoju misao bude spasen.
Koncept poetske drame podrazumeva da se drama priblizi savremenom zivotu u smislu savremenog govora, da ne bude daleki i zivoti nepristupacni govor tradicionlane drame. Ipak njen organizaciono princip je stih koji jemci red, disciplinu poetskog materijala. LIK TREBA DA GOVORI ONAKO KAKO BI GOVORILI DANASNJI LJUDI DA GOVORE U STIHU. Drame Ubistvo u katedrali, Koktel, Porodicni skup. U Ubistvu u katedrali iskoriscena je tema sa istorijskom licnoscu iz dvanaestog veka, Beketu, prijatelju kralja Henrija II. On postaje kenterberijski nadbiskup voljom kralja, poglavar engleske crkve, ali posto pocinje da trazi preveliku v;last crkve, on biva izgnan. Vraca se , sukobi se s kraljem i njegova 4 viteza ga ubijaju prilikom sluzenja liturgije u kenterberijskoj katedrali. Eliot ju je napisao bas za festival religiozne drame u Kenterberiju. Ona nije ni na staroengleskom, ni na letinskom , vec na SAVREMENOM ENGLESKOM – dakle, Eliot hoce da poruci da i savremeni covek treba da se bavi ovim tememe, one su vecne. Ali ovo je manje drama vise stihovana i filozofska katolicka rasprava o mucenistvu. Likovi nisu karakteri, oni su smesteni u unapred zadatu teolosku temu.. Dramaturgija je mehanicka, nije imitacija akcije, vec ilustracija patnje.
Poetoloski problem da se savremeni gledalac dovede do nivoa kad ce prestati da bude svestan stiha. Zato njegov jezik kasnijih drama prestaje da bude uzvbisen vec vise opisivacki kao u Koktelu. On ostaje prorodan i leksicki svakodnevan. On nece gledaoca koji ne moze da podnese lik obucen u savremeni kostim koji govori stih, a moze istorijski lik sa stihom. On hoce gledaoca koji ce i u ovom prvom slucaju trpeti stih (i voleti) jer je spreman za raspravu o velikim temama. On mora da se identifikuje sa junakom koji vozi automobil i govori stih. Da moze da kaze posle predstave : Ja takodje mogu da govorim u stihu.
Ideja objektivnog korelativa. Zato u kasnijim dramama on ima fabulu (akciju) koja objasnjava emociju .
KLODEL : drame su mu vrsta apologije katolickih dogmi. Piece a tese. Pozorisnma scena postaje pozornica za polemiku. ILUSTRACIJA DOGME. Satenska cipelica je prikaz odricanja od ljubavi zarad visih ciljeva (spasenja…) iako to odricanje nije nikako realisticki motivisano 9ne postoji nijedan zemaljski razlog), vec samo cinjenicom da Bogorodica jos uvek drzi satensku cipelicu koju joj je zavestala Don Rodriga. Pesnik uzima bozji ugao gledanja. Likovi kao hermeticne i mehanicke marionete.
MONTERLAN: suprotno od ove dvojice. On je piosac komada o katolicima, a ne katolickih komada. Vrlo udaljen od katolicizma, ali je njegova satiricnost isto teza. Ne pise u stihu nego u vrsti EGZALTIRANE PROZE, uzvisenim jezikom poezije. Mrtva kraljica, Spanski kardinal… Teznja ka mitu i simbolu. Ali on voli da prikaze dve suprotno kodifikovamne akcije samo da bi pokazaao kako ne moze biti definitivnih misljenja o stvarnosti. PORUKE NEMA JER JE NE MOZE BITI. Podjednaka istinitost suprotnih stanovista.
LORKA : Dom Bernarde Albe, Krvava svadba. On je pesnik spanskog gradanskog rata i ideje u vrlo pateticnom smislu. Ritmovana proza i ritmovani stih njegovih drama.

NOVI RITUALNI TEATAR

I ANTONEN ARTO:

Ritualno pozoriste surovosti. Alhemijsko pozoriste. « Pozoriste i njegov dvojnik », 1938. Unistilacki racionalizam okcidentalne kulture unistio je pozoriste, koje u svojoj osnovi ima ritual. Koncepr kulture je deformisan – ona je postala muzejski eksopnat, dok prvobitno treba da bude KULTURA U ZKCIJI.. Mora se promeniti pozoriste, ali i svet, publika. Kultura da bude nesvesni nivo zivota, novi organ, bliza snu nego razumu.
Totemizam varvarskih kultura – to je prava kultura. Orijentalne kulture nisu izgubile vezu sa totemskim korenima. Fali nam egzaltacija i snaga. Pozoriste mora da ima svog dvojnika, magiju koja latentno postoji u kricima, mraku, u pokrtu. Tek kroz te snage ono stize do sustinskog sebe.
Metafora KUGE – kuga je bolset koja napada mozak i pluca, dakle organe koje kontrolisemo svesno – oslobodjen diktata racionalnosti covek posotiji slobodan.. Dalje, ona u svojim mahnitim vizijama (sto je njena kreativna snaga), zaraznom delirijumu podseca na pravo pozoriste koje takodje treba da bude deliricna epidemija..
Primitivni, alogicki, arhetipski duh. Ono odrazava tu drugu, srhetipsku, opasnu stvarnost, zato je ono surovo. Ono se blizi snu, koji je sublimacija neceg vrlo surovog, potisnute agresivnosti. U toj agresiji ono treba da leci, kao mahnite Bakatkinje. Ritual , katarzicna stanja.
Protiv literarnog pozorista. Pozoriste je pre svega prostorna umetnost. Ideal totalnog pozorista. Samo kroz alhemijski proces da stvori dvojnika racionalne stvarnosti. Odeal – pozoriste Balija. Jezik koji je na pola puta izmedju pokreta i misli.

II FRENSIS FERGASON

Kljucna knjiga Ideja pozorista, 1949. Najvaznija je za njega ideja parcijalizacije dramskog interesovanja za zivot u modernoj drami – sto za Fergusona znaci od Sekspira pa na dalje. Besredisna raznovrsnost savremenog pozorista.. Parcijalnost smisla koju on osudjuje. S jedne strane Rasin sa racionalizmon, a s druge Vagner sa parcijalizacijom na strast, culo.
Sveta primer : Sofokle, ciji Car Edip moze da se razume tek iz perspektive KOMPLETNE AKCIJE koja amalgamira i culo i razum. To je vrsta dramskog arhetipa. Akcija je ultimativni cilj drame, i njeno jedinstvo je samo u tome das e nista ne izdvaja bez onog suprotnog. Nijedno tumacenje ne iscrpljuje Edipa. AKCIJA JE U SVOJOJ OSNOVI DVOZNACNA. Shvatamo pobozno i snazno spoznanje misterije ljudske situacije. Pod uticajem klasicnih antropologa. Car edip kao prica o godisnjim ciklusima – preko smrti do ponovnog rodjenja. Hor kao najvisi organ samosveti zajednice – on je uvek iznad situacije, ali ne raxciom, nego je direktna veza sa arhetipom, izrazava parenijalnu svets rase. Obnavljanje moralnod zivota zajednice.

III ZAN ZENE

Probisvet, otpadnik, roditelji ga ostavili, lopov, homoseksualac. Poetika alteriteta. To Artoovo i Niceovo konvulzivno, mesijansko, alhemijskko, primitivno, ritualno dolazi u praksi najbolje kod Zenea. To je do krajnosti teatar surovosti. CRNI RITUAL ZLA.
Paradoksalni respekt prema ustrojstvu drustva. Sve je invertovano – crna, misticna moralnost. Glavni cilj je zlo, kao sto je hriscaninu dobro. I Zene doi njega hoce isto da dodje na trnovit nacion, kao velikomucenik, inace ritual nema smisla. Veza svetog i zla. Njegovo pozoriste surovosti treba najvise da podseca na bogosluzenje. Religija zla. Teznja ka moralnom savrsenstvu koje je sastavljeno iskljucivo og onoga sto normalno drustvo proklinje. Ambivalentan odnos podanika i gospodara (Crnci, Sluskinje…), zrtve i ubice. Uvek je to i mrznja i ljubav.
Osnove Zeneove religije : POEZIJA, LEPOTA, ALOCIN. Zlocin je kod njega onmo sto je samilost kod hriscana – ujedinjuje izvrsioca i zrtvu zlocina. Ubica voli zrtvu.
Nista nije apsolutno – ni pobuna ni red, uvek poseduju deo onog drugog i teze da se okrenu u iluziju. PESNIK-UBICA-ZRTVA. Vrsta totalnog coveka. Zeneovo zlocinastvo ima elemente homoseksualnog mazohizma – on zeli da bude silovan i ubijen od coveka i divi se coveku koji je u stanju to da mu ucini.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi