OTON ZUPANCIC | SEMINARSKI RAD IZ KNJIZEVNOSTI

OSTALI SEMINARSKI RADOVI
- KNJIŽEVNOST | JEZIK -

Još...

OTON ŽUPANČIĆ (1878-1949)

Oton Župančić je rođen u Vinici u slovenačkoj pokrajini Bela Krajina. Posle završene gimnazije studirao u Beču istoriju i geografiju. Posle kraće profesorske službe, bio je dramaturg ljubljanskog pozorišta, urednik revije Slovan, pa urednik književnog časopisa Ljubljanski zvon, pa opet dramaturg, pa dugo godina upravnik ljubljanskog pozorišta.
Prvu svoju zbirku pesama, Čaša opojnosti, objavio 1899. godine, a onda su sledile zbirke: Pisanice i Čez plan. U ovoj poslednjoj zbirci videlo se već da je Župančič sazreo do sopstvenog pesničkog izraza, da se oslobađa tuđih uticaja i isključivo subjektivnih motiva. Zbirka Samogovori pokazuje ga kao pesnika narodnih patnji i bede. Tu je njegova čuvena pesma Duma, koja je izraz bolnog osećanja pesnikovog zbog teškog položaja Slovenaca koji umiru u tuđini kao žrtve iskorištavanja koje nad njima vrši tuđin.
Zbirka Zarje Vidove, koja je izišla 1920, izraz je patnji za vreme prvog svetskog rata, bola zbog gubitka slovenačkih pokrajina Koruške i Primorske, koje su ostale pođ tuđinskom vlašću i nade da će slovenačkom narodu biti bolje u Jugoslaviji. Župančič je napisao jednu tragediju Veronika Desiniška i prepevao veći broj evropskih pesnika i dramskih pisaca. Posle drugog svetskog rata su mu zbirke: Zimzelen pod snegom i Sto pesmi. Pisao je mnogo i za decu. Najpoznatija mu je takva zbirka: Ciciban in še kaj.

POETSKI SVET OTONA ŽUPANČIĆA

Ogromna većina celokupne Župančićeve pesničke građe i njegovih metafora živi od pojava obuhvaćenih pojmom svetlenja. Svetlost. Svetlenja svetlosti svih vrsta i kategorija. Svetlost. Njegova mašta se ni za jednu drugu pojavu ne hvata tako često i sa takvim nadahnućem kao za svetlost i za sve ono što svetli, što blista, blješti, što sija i presijava, žari se, svetluca, gori. U njegovim pesmama blista čitava skala dnevnih svetlenja i svetlosti, sva raznolikost noćnih, ceo niz ljudskih svetlosti i živopisan niz svih mogućih bleštećih predmeta. Taj pesnik, koji je od samog početka tako silno žudeo za svetlošću: -»Svetlosti! Svetlosti! Bisernih zraka! Više, još više!«, koji je opisivao svoju dušu kao ljiljan, koji »hvata u srebrnu čašicu zlatnu svetlost žarkoga sunca« i koji je docnije u potpunom uverenju da govori o pesniku uopšte, govorio, izgleda, pre svega, o sebi kad je pisao:

Šta čovečanstvo jednom prožme,
šta medju suncima zasvetli,
u srcu pesnika zapali žar,
odsjaj prvobitnog svetla

kao da taj pesnik nikako ne može da iscrpe svoju očaranost svetlošću, suncem, tom najdivnijom i najzagonetnijom pojavom u božjem svetu — koji zovemo svetlost. U njegovim pesmama kucaju prva jutarnja svitanja, dan blista opran rosom, sunce rasipa biserne zrake, polje plamti puno sunčevih zraka, kristalna nedelja drhti nad poljem, dan jasan, vruć, posut dijamantima, u daljini trepere srebrne izmaglici prašine, pevaju zvonke fanfare podneva i dan stoji kao zapaljeni grm na brdu. Preko zemlje se prostiralo nebo — blistavi božji dlan, na koji sleću ptice i gde u visini svetli bleštava putanja sunca, u srcu svega što je stvoreno. Iznad zemlje, iznad voda i vodopada, kod Župančiča se često dižu prozračni likovi duga i lepršaju fatamorgane ...
Župančiču su noćne svetlosti čarobnije i draže od dnevnih. Neiscrpna je njegova zanetost u čarima zvezdanog neba, koje se toliko puta prostire nad svetom njegovih pesama. Kako je značajan, ne samo za pesnikovo ljubavno osećanje već i za njegovu zanesenost noćnim nebeskim svetlostima, njegov ljubavni uzdah:

Nasrči se, napij se žedna,
nauživaj se zvezdanog bleska ...

On to ne govori svojoj duši, već govori iz nje koja se može napiti tog blistavog, hiljaduokog čuda iznad nas. I njegovi doživljaji odigravaju se opet i opet pod blistavim noćnim nebom, na kome zvezde, tihe i zlatne, sad spokojno blistaju i tiho se penju u svetlom luku i svetle su kao seme koje noć razbacuje, kad opopet cela beskrajna oblast sipa varnice milosti božje na svet i bleštava večnost zasipa zracima tamne dubine. Po nebu vijuga Kumova Slama, svetao put u bajne gradove, sija zlatni trag tihih puteva koji vode do božjih gradova, koji su kao zlatni pojas kojim su spojeni istok i zapad. Noć je puna svetlih snova, ponekad mesec gori nad njom, tihi mesec, razliven preko polja. I nebo je u svetloj noći kao lepršav svileni šator, a sad opet zimska noć širi svoja svetla krila, sad u visokom luku zakrvavi ponoćna atmosfera i pored zvezda i meseca nebo šalje odsjaje i tajanstvena jata žure medju njima po svojim ponoćnim putevima, a po tamnoj zemlji vidi se poneki put lizanje prerano mrtvih plamenova, svici, vatre lutalice. A iza horizonta seva ...
Između dana i noći i opet dana su jutarnji i večernji zraci. Jutarnji i večernji zraci, zore i smiraji možda su Zupančičevo najdraže pesničko sredstvo. Metaforično i opisno, jutarnji i večernji zraci, često istovremeno i jedni i drugi. Mlada zora se umiva rosom, crvenim zracima obliva oblake, suton kao svetao konj sa šumnom, lepršavom, zlatnom grivom, osvit — lepršajući krvavocrven plamen kao mač — žar novog dana, istok zapaljen zorom, nebo celo plamti i zapaljeno seva u zori.

Zlatna jutra i zora šumećih vodopada ...
Odsjaj jezera, odsjaj nebeskog mora ...
gde god u svemir baciš svetio oko...
biserni krugovi prostiru se sve dalje i dalje.

Zora, ili prvi sunčani jutarnji osvit, nadahnuli su u Buđenju jednu od najčarobnijih Župančičevih vizija, preplavljenu svetlošću i bleskom:

... ali nad našim putevima upaljena fatamorgana —
gori, varalica — istina nam gori
Pokaži nam gradove u cvetnome kraju,
kiptenje kupola u sjaju skrivenih sunca;
iza horizonta još su nam ona sunca
sva mlada, čista;
samo su se kule čežnje digle i
obavile glave svojim sjajem
i njihovo zvonjenje vihori se iznad visina,
kao da se zastave viju iz prozorčića,
zlatne zastave iz zlatnih prozorčića.

U pesmi domovini kliče: Daj svoju gloriju, jutarnja zoro, daj svoj skeletni plašt, ogrni je njim; đevojčura vavilonska vrisnula je — živa zora — u svet, nebo se kupa u zori, oko pogađa šta crta zora ujutru na nebu, a pesnika u ludoj slavi, nepoznatog, tudja zora pozdravlja. — Večernje rumenilo je tako prozračno, tako mirno, da se kroza nj vide zvezde; mirno i ljupko, gori iznad planina kao zavesa od zlata, dan se ogrće u skerletni plašt, nevidljiva krila gore u večernjem blesku, oblak žuri — naručja puna cveća — da ga prospe u kres večernjeg rumenila. Nostalgija čezne da pogleda iza blistavog rumenila, mladost umire, kao što među oblacima smiraja umire sjaj, iseljeniku u rovu večernji sjaj poljana osvetljava mračne misli, i sve zore i smiraj umaču krila u jezero. Samoživu je zora desno krilo, lepa je večernja rumen, neprekinut lanac osvetljenog stvaranja u čovečanstvu vodi iz zore u smiraj, neka raširi krila očajan pesnikov duh kao zora i smiraj, pesma tone u večernjem rumenilu i grli veo zore. Jutarnji i večernji zraci, zraci, zraci.
U prirodnom srazmeru sa ostalim svetlosnim pojavama u prirodi pojavljuju se nad Župančićevim svetom demonske vatre munja i gromova; sad usplamti kres do strmih nebesa, munja se prostre kroz noć i oluju, oluja sipa munje, munje pletu obruč oko horizonta, sipaju plameni užas na crkvu i hram. A usred pesnikovog najvrelijeg ljubavnog dana besni njegov najburniji svetlosni izliv sila nepogoda:

I tada —
mač je prepolovio plamenu
zavesu ponovi, koja je visila
nad tihim krajem.
Kroz nebesku pukotinu
tamo visoko,
burno je šumeo sjaj ...

Od tih velikih, prirodnih svetlosti, pa do mrtvog fosforesciranja trulog drveta, svitaca i vatri lutalica, Župančićeva pesma poznaje čitav niz neodređenih vatri, sjajeva, žarenja i plamenova, među njima i onaj čudesan:

usamljeni plamen, koji se bori s vetrom,
pritisnut na tle žudeć u visinu...

plamen, koji se može uporediti sa Murnovim životom i onim plamenom duha koji ide ispred omladine kroz noć kao bog ispred Izraelaca. Prirodno je da se, pored prirodnih svetlosti javljaju u izobilju i ljudske svetlosti, od lustera do čkiljavih lampica, kresovi, ciganske vatre, žeravica, požar, lampioni, ublažena svetlost kroz zavese. Isto tako i liturgične svetlosti, ili poznate predstave iz liturgije i hrišćanske mitologije, kao plamena kola Ilije, plameni džbun, nebeska vrata sa zlatnim heruvimima, glorija raširena kao paunov rep, čudne monstrance, opet glorije i oreoli.
Vrlo često su u Župančičevim stihovima i svetle i osvetijene stvari, od oblaka koji se bele preko snega u plamenima do ljudske kose i ljudskog oka. Srebrna krila ptica, beli labudovi, bleštavo labudovo krilo kao plamen među valovima, bele breze, jedna od njih pokazuje mesecu srebrni nakit, beli ljijani, biseri i njihov blesak, dijamanti, drago kamenje koje ptica strese sa krila nad vodopadom, zlato, srebro, dukati, sjaj zlatnih kupola, prsten, mač — zažarena munja, koja seva svetlu melodiju ... kristal, usijani klinovi, zažaren vodoskok ispod čekića. Čelo na kome blista poljubac večnosti, jasno beli šatori, bistra tečnost, čaša, blistava crkva koja spokojno razliva zrake, kristalna čarobna gora, svetio drvo. Često zablista čudesna svetlost ljudskog oka, koje je plameno plamti, peče puno plamenova, živa vatra, zažareno s ugašenim sjajem, kao munja, kao ugljen. Ponekad sretamo i oko samog pesnika opisano pomalo zaneseno:
Tvoga oka sjaj je zapaljen čarobnim plamenovima, oči, koje su kao daleka letnja munja tražile čuda božja, oči njihova munjevita prodorna moć. I Samoživ ima oči čiji sjaj je suviše svetao za njegov rod.
Najzad, naročitu draž za Župančiča predstavlja, kao i za svako oko žedno lepote, elemenat koji do sada skoro nije bio ni spomenut u tom dugom nizu svetlosti i svetlih stvari, a to su vode: mora, jezera, reke i svetlosti koje se ogledaju u njima. Ovi svetlosni prizori su, pored zora i sutona, možda najplodniji za njegovu fantaziju, ili je bar najviše nadahnjuju oduševljenjem. Svi časovi koji žure preko svoda odbleskuju kod njega u ogledalu voda, ali ipak, sa retkim izuzetkom, opet odsjaj noćnih svetlilja, zvezda i meseca. Mesec usred noćne lokve ispituje svoje lice, blistave bisere mesec vuče po talasima, pun mesec je preo mrežu po talasima, mesec je bacio u vodu srebrnu mrežu i njome lovi zvezde.

Trepet od zvezda,
između svetlih sprudova
vije se rastopljeno srebro
i blesak beži
od mene na sve strane,
u beskonačnosti sja...

I gle, sve konstelacije neba pokazuju mu se nekad tačno preslikane u vodi, u moru. Samo jednom, ali s utoliko većim nadahnućem, zasija mu u vodama simbolični jutarnji osvit, jutarnja zora:

O, zore Vidove! O, mladi sveti osvit,
razliven po morima, jezerima, po srebru reka!
U svakoj kapljici, u bezbroj rosa
do varnice uhvaćeno nebesko jato!

Sve vode su kod njega takvo čudo, a najveće medju čudima su jezera. Tri puta, četiri puta se njegova inspiracija u čitavim pesmama vraća ovim “večnim čudima” usred prirode. Prvi put joj je Ribnjak samo poetično ogledalo. Zatim ovo ogledalo u Pogledu na jezero daje mu povod ne samo za poetičnu kontemplaciju prirode već i za duboko ontološko razmišljanje. Treći put jezero je opet ogledalo, ali mnogo značajnije ogledalo nego nekad Ribnjak. Jer njegov zanos koji opisuje ovaj blistavi prizor:

I jezero se igra ovim bleskom,
preliva osvit i senke, i očima
je večno čudo;

kao da gleda dublje i kao da istovremeno vidi i polusvesno se seća nečega što mu je beskrajno bliže, srodnije i što se, isto tako, igra sa bleskom što, isto tako, preliva osvit i senke i večno je čudo ono što je pesniku, u stvari, pružilo razumevanje za čudo u prirodi. A u pesmi Tih, tih je kraj otkriva najzad u pojavi koja ga tako trajno i uvek očarava još jednu neobično značajnu i njemu dragu zakonitost:

dve svetle obline, jezero, nebo,
obuhvataju kao dragocena školjka
svoj biser, svet.

Školjka: nebo i slika koja se ogleda, a po sredini po sredini svega biser. Po sredini svega! Toliko dragoceno čudesno središte. Tu se ukrštaju putevi svemira, i utrnula zvezda koja je pala s neba nije pala, već pošla svojoj sestri. Tu negde između dve obline mora da je začarano središte svega, magičan izvor moći, koji ovog pesnika privlači kroz ceo život. Tu je njegovoj slutnji razumljivije, očiglednije. Odatle možda ona posebna moć divne pojave koja nadahnjuje ovog pesnika, pojave o usponu ka srcu u sredini, ka središtu svega ...
Tako je Županćiču svetlost simbol i metafora za opštu, ličnu, socijalnu i religioznu duhovnost. A najčešće izražava neizrecivo centralno nadahnuće tog pesnika, inspiraciju, njena presijavanja i njenu bitnost koja je »moć i zračenje na sve strane«, kao što je rekao sam pesnik u razgovoru sa svojim sagovornicima. Zato su njegove pesme varnice večnog plamena. Njegov izbor poziva prati veliko rasvetljavanje: i buknulo je kao silan žar. Pesma u providnim plamenovima gori i kao nečujna melodija svetio se izvija iz duše: pesma je zlatno jezero, duša sveta; stvoritelj pije oduševljenje iz ognjenih čaša, njegov duh hoda po dugama. U njemu gori oganj koji se mora razbuktati, razdati:

A ja i moj žar?
Prosipaj munje olujo!
Ćutke bi izgorela duša moja.

Tako samom Zupančiću svetlost i svaki osvit znače — duh. Duh koji živi u svakoj stvari, koji rasvetljava duhovnu tamu ljudskog roda i daje sjaj, blesak i žar svakom biću. I, najzad, čemu drugom može svetlost bolje da služi kao simbol negu duhu. Koja bi druga pojava u svemu što je stvoreno bila prikladnija da se uporedi sa biti duha nego svetlost, to najprostije i najneshvatljivije čudo koje tako neobjašnjivo izvire iz jedne tačke i tako fantastično ispunjava svojim tajnim bićem sav prostor? Koja stvar je sličnija duhu od tog elementa koji osvetljava tamu svemira i čini da stvari postaju vidljive, jasne i razumljive? Svi pojmovi koji su u vezi sa duhom kao jasnoća, prosvećenost, rasvetlenje, u svim našim jezicima su rod sa svetlošću. I kada Županćičev instinkt, koji vodi njegovu maštu, stalno poseže za svetlom i svetlošću i neumorno je uvek iznova upotrebljava za scenarij svojih pesama kao i za uporedjenja u kojima ih sam tumači kao simbole duha, on bez sumnje nehotice i nesvesno otkriva time neku osnovnu odliku te ličnosti, naime, njenu izraziti i dominantnu duhovnost, njenu posvećenost svemu čisto duhovnom, onom duhovnom kome je baš svetlost najizrazitije poredjenje.
Svakako da je važan sastavni deo Zupančićeve mašte i tama, ali ova suprotnost svetlosti javlja se u njegovoj poeziji samo kao neophodan kontrast a ne kao pravi životni eleement njegove mašte, ukratko kao suprotnost, uz koju svaka pojava tek dolazi do potpunog izražaja. Njegov pravi element je samo svetlost, koja se u svojim hiljaditim oblicima pojavljuje najmanje u dve trećine cele njegove pesničke grade. A ova svetlost, po nekom svom svojstvu daje još određeniju, osećajniju predstavu o toj pesnikovoj ličnosti i o elementu koji joj daje glavni znaičaj. Kakve su — kada ih ponovo pogledamo — te svetlosti Župančičevog sveta? Dnevne svetlosti, naročito sunce, retko se pojavljuju u njima, mada mu je sunce svetlost u središtu svega. Mnogo češće su noćne svetlosti i obilno su razlivene po pozornicama njegovih pesama večernjeg rumenila. Zatim, tu ima i drugih: fatamorgana, čestih munja, sevanja
i odsjaja svih svetlosti na vodama i na svim mogućim blistavim predmetima. Sve te svetlosti su pretežno hladne, sjajne, čarobne, vidljive oku, koje voli da se napaja njima — ali hladne. Iako neke od njih i peku kao onaj žar koji ide sredinom svega što je stvoreno, sredinom vasione, kao munja za munjom, one pre peku svojom visokom hladnoćom vasione nego stvarnim žarkim ognjem. I taj visinski hladni žar ide i pored pesnikovog srca iz kojega se kao munja za munjom rasprskavaju svetli, čarobni ali hladni ognjevi.
Zar nije ta hladna svetlost u Župančičevom svetu jasna slika i prilika duha koji ne živi u gustoj i vreloj ljudskoj krvi, već slobodan, možda i suviše slobodan, čist, lak i nekako neljudski slobodan, poleće nad životom, zabavljen, pre svega, samim sobom i dalekim vidicima po bistrim, čistim, svetlucavim visinama i visokim stvarima između neba i zemlje? Duha koji je premalo ljudski, premalo zemaljski i životni da bi zagrejao i dirnuo toplo ljudsko srce i duha, koji je suviše blistav, zanosan, i živ, da ne bi zarobio, oslepeo i očarao ljudski duh koji žudi ka visini, svetlosti i lepoti.
Na mestu gde se u Apostolskim delima govori o duhu koji je došao među apostole u liku podeljenih plamenih jezika, opisuje se i dolazak duha: »I iznenada je dopro sa neba šum, kao kad dolazi silan vetar, i napunio je celu kuću«. Šum tog silnog vetra i vihora provlači se kroz celo Župančićevo delo. Vetrovi, vihori, njihov šum i buka su pored svetlosti, koja i sama često huči u bujnim vodopadima na svet ili preko sveta, verovatno najčešće pojave u njegovom svetu, jer je njegovo srce kao srce ptice Samoživa — »puno vihora«, kojima se može veliki i burni duh s tako puno smisla javiti ljudskoj duši. I ovaj elemenat poznaje Župančić u svoj svojoj raznolikosti, od vetra u vrhu trepetljike preko tužnog i veselog vetra koji na konjima uplašenim od vetrova odnosi njegove mlade dane, i vetra, koji kao po vodi plovi po zatalasanom lanu, pa do vihora crnog užasa. Ovi vihori opet čine često pozornicu njegovih pesama. Tu ih najčešće vidimo u vezi sa elementima kod kojih je najočiglednija moć tih slobodnih energija, a to je iznad šuma i voda. Prizori te vrste spadaju medju najpoetičnija mesta u Župančičevoj lirici: talasi mora urlaju smrt, vijore krvave zastave, njihova mračna srdžba javlja se ispod oblaka; drugi put opet:

Vetar ide,
ore i rije po jezeru mračnom,
muti i meša po nebu tamnom,
goni magle i oblake na igru.
Jurne u šumu
trese hrastove, povija borove
i vitla od zemlje do nebo.

Često vihor pun srditih gromovn buči od mračnih suma, gorostasni hrastovi stoje iza polja i bore se s burom, kestenovi ječe povijaju se nad vodom: oblaci idu pevaju tamnu melodiju, i zatim smo opet u šumama u čijim se vrhovima valjaju vihori.
I ovu pojavu je Župančič često uzimao za metaforu i uvek mu je značila ili duhovne potrese, najčešće čak neposredno — inspiracije. Njegov hrast, zanesen sopstvenim snovima, govori sebi: »Što je vihor preko mene više hujao, tim više sam ga u svet nasipao«, i sam pesnik sebe teši i hrabri: »Što si viši, tim više te vihor potresa!«... Pesnikova misao je kao orao kome su krila vihor. A njegova inspiracija je uvek burna; pesnik jednom govori svome srcu: »sipaj munje, vihoru!-,, a drugi put tuguje u svojoj pesmi: »u pustinji se vihor izurlao«, jer »ko stvara, taj govori iz vihora.«. Zbog ovog vihora u svojoj duši Župančižć voli i razne oluje i vihore, jer je upoznao njihovu prirodu u burnim vihorima svoga duha.
kao i vihori tako mu je drago i sve ono što ima krila, što slobodno leti i diže se iznad sveta. Krila su mu često predstava, dragi simbol i metafora, a i samo ukras. Želje mu povećavaju umorna krila, marama na vetru kao krila, šum uplašenih krila kroz gaj, nevidljivih krila koja bi gorela u smiraju. Drago, blisko i srodno mu je sve što leti; svaki ptičji let mu je doživljaj, a naročito ga opet očarava let nad glatkom površinom vode. Ševi kaže: »Jurni u vazduh, pevajuće čudo!« I u vedrom raspoloženju svaka njegova želja je ptica, tako da bi najradije govorio svemu što je blisko i drago: »Preko ravnice, preko brežuljaka, u plavetnila, dalje od zemlje!« Let mu je toliko prirodan, toliko način njegovog kretanja i života, da u svojoj pesmi nebrojeno puta doživljava metamorfozu u biće koje leti i često se on sam ili bar njegova pesma, misao ili san potpuno neusiljeno nađu u letu iz svog prirodnog položaja na zemlji, u visokom, visokom letu nad zemljom, negde duboko usred svemira. Čežnjivi cvetovi njegovog srca dižu se, dižu ... Ispod užarenog noćnog neba plivaju tako lagano, lako u nezaboravni kraj.
Tako mu pesma lebdi, uzleće nad zemljom i jezerom, nad svim što je stvoreno, misao i san mu se neprestano uobličavaju u pticu pod nebom, u leptira i u orla kome su krila vihor, i njegova čežnja preklinje oluju da mu da krila. Tako se vihor koji on poznaje iz života svoga duha povezuje sa letom koji je pokret istog duha i svega velikog u čoveku.
Velika zanosna čežnja koja diže taj duh, teži u daljine, jasne vedrine. U njegovoj pesmi se stalno otkrivaju i šire daleka, visoka, jasna prostranstva, bilo kad peva o očima kondora — o te oči, koje caruju u visinama, bilo kad govori o sebi čiji pogled stremi u daljine. Njegova žudnja penje se u visine i tuguje za svetlim nedostižnim zvezdama, za sinjom daljinom, za vedrinom, koja je tako daleka. Njegova žestoka pobuna protiv demona noći kipti put neba. Kruna drveća, kao mreža bačena u vazdušne struje lovi vedrine: oblaci kopne u moru visina i njemu su čak planine zemlja koja se zažudela za nebom. Daljine, vedrine, visine i bistrine čistog neba, to su prostranstva, u koja se vinuo njegov duh...
Središna pojava celog Župančičevog sveta je svetLo i svetlost. To je i pojava koju zemlja i njeni stvorovi primaju iz velikog svemira. Druga pojava koja prožima ceo pesnikov svet je po svojoj bestelesnosti, po svojoj lakoći i pokretnosti srodna svetlosti; to je kretanje vazdušnih slojeva koje zovemo vetar ili vihor. Obe pojave žive u ogromnim nadzemaljskim prostranstvima i njihovo kretanje je let. Za čoveka koji čvrsto stoji na zemlji i vezan je za nju, svet tih dveju pojava i njihovog prostora je odmaknut, dalek i periferan ali i jednostran. Ako uporedimo taj svet, na primer, sa svetom Prešerna, opažamo na prvi pogled ogromnu razliku u svetu ova dva pesnika. Prešernov svet, kao i njegov svet fantazije, poetski svet, koji sačinjava njegovu pesničku gradu je ljudski u svom središtu, u svom jezgru. Čovek i čovečanstvo, to je elemenat u koji stalno zalazi njegova fantazija da potraži pravo poredjenje za osećanja koja vredi izraziti. Čovek, od bogomoljke, od žena »pri kafi«, od kupca »koji broji gotov novac«, pa do proroka i zakonodavca Mojsija. Slikovita i široka skala.

*Josip VIDMAR - Iz eseja “O Otonu Župančiću”