RASPAD SFRJ

Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je rekonstituisana na konferenciji AVNOJ-a u Jajcu, (od 29. novembra do 4. decembra 1943.), dok su se pregovori sa Kraljevskom Vladom u izgnanstvu nastavili. 29. novembra 1945. Federativna Narodna Republika Jugoslavija je konstituisana kao komunistička zemlja (takođe na zasedanju AVNOJ-a u Jajcu). Prvi predsednik posleratne Jugoslavije je bio Ivan Ribar, a predsednik Vlade je bio Josip Broz Tito. 1953. godine, Tito je postao predsednik, a 1974. godine je proglašen za doživotnog predsednika.
Jugoslavija nije kao ostale države istočne i centralne Evrope izabrala kurs zavisnosti od Sovjetskog Saveza, i nije bila član Varšavskog pakta niti NATO-a, što ju je činilo specifičnom u odnosu na druge države. Upravo zbog tog balansa između istoka i zapada, už ivala je visoki ugled u svetu.
SFRJ se graničila sa Italijom i Austrijom na severozapadu, Mađarskom i Rumunijom na severu, Bugarskom na istoku i Grčkom i Albanijom na jugu. Zapadni deo republike je izlazio na Jadransko more.

1.1. Raspad SFRJ

Raspad SFRJ obeležen je nizom nasilnih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. do 2001. Ratovi se odlikuju žestokim etničkim sukobima između naroda bivše Jugoslavije, uglavnom između Srba sa jedne i Hrvata, Bošnjaka ili Albanaca sa druge, ali takođe i između Bošnjaka i Hrvata u Bosni i Hercegovini i Makedonaca i Albanaca u Makedoniji. Ovi sukobi su imali svoje političke, etničke, ekonomske i religijske korene.
O uzrocima raspada Jugoslavije ne postoji čvrst konsenzus, kao ni o datumima kada je taj proces započeo ni završio. U formalnom smislu raspad Jugoslavije je započeo 25.06.1991. kada su Slovenija i Hrvatska jednostrano proglasile nezavisnost, a završio
27.04.1992. kada su Srbija i Crna Gora - preostale članice Jugoslavije proglasile novu državu pod nazivom Savezna Republika Jugoslavija.
Generalno raspad SFRJ je okončan Dejtonskim sporazumom a od SFRJ je nastalo 5 novih država: Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Bosna i Hercegovina i Savezna Republika Jugoslavija.

Savezna Republika Jugoslavija je 4. februara 2003. preuređena i preimenovana u Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, a nakon referenduma 21. maja 2006. Crna Gora je postala nezavisna država i 3. juna 2006. proglasila zvanično nezavisnost.

Rezultat ratova u bivšoj Jugoslaviji je imalo za posledicu osiromašenje velikog dela Jugoslavije, masovne ekonomske poremećaje i stalnu nestabilnost na područjima gde se vodio rat.

1.2. Uzroci raspada

Uzroci raspada SFRJ se ogledaju u sledećim problemima:
- ekonomska kriza
- drevna etnička mržnja među jugoslovenskim narodima
- nacionalizam
- kulturalne razlike među jugoslovenskim narodima
- promene u međunarodnoj politici
- uloge raznih ličnosti u stvaranju i razaranju SFRJ
- predmodernim karakterom jugoslovenske države (carstvo, a ne nacionalna država)
- strukturalno-institucionalni razlozi

Postoje brojna misljenja da je raspad SFRJ bio prouzrokovan (bar delimično) ekonomskom krizom . Ne treba zaboraviti da je u toku čitave decenije, od 1980. do 1990. godine, ekonomski rast u SFRJ bio nula, imali smo potpunu stagnaciju društvenog proizvoda. To je bilo praćeno visokom nezaposlenošću, naročito među mladima (isti problem koji je postao jos izraženiji u sadašnjoj Srbiji). I na kraju, političkom imobilizmom, jer se sistem koji je SFRJ nasledila posle Titove smrti pokazao nesposobnim da ekonomske i političke probleme rešava na bilo koji način, sem nasilnog.

2. INVESTICIONA POLITIKA KAO UZROK EKONOMSKE KRIZE

Dobar deo investicija SFRJ, od 1945-1989 godine, finansiran je iz sredstava stranog porekla.

Priliv stranih sredstava , bez obzira na njihov oblik, zamagljuje stvarne privredne performanse i stvara privid efikasnosti institucionalnih uslova i okolnosti u kojima se one realizuju. Unilateralni transferi kao izvori dopunske akumulacije, omogućavaju realizaciju viših stopa privrednog rasta. Međutim, privreda se tokom vremena, takvim uslovima institucionalno prilagodila i uz ekstenzivnu, nedovoljno selektivnu razvojnu strategiju postala preterano zavisna od stranih sredstava. Tako je jugoslovenska privreda tokom sedamdesetih i osamdesetih godina funkcionisala zahvaljujući kontinuiranom prilivu inostranih sredstava. Tek je odluka Međunarodnog monetarnog fonda iz 1979. godine o obustavljanju daljih kreditnih aranžmana SFR Jugoslaviji do dogovora o servisiranju nastalog duga jasno pokazala da sredinom sedamdesetih godina SFRJ ulazi u dugi interval privredne depresije i stagnacije.

Tadašnja ekonomska kriza se tokom godina uz sve nedovoljne i neuspešne pokušaje stabilizacije i strukturnog reformisanja privrede, širila i produbljiovala sa konačnim ishodom u nasilnom raspadu zemlje i građanskom ratu.

Krivica ne može biti u obimu investicija u aktivnoj investicionoj politici već u efikasnosti investicija, odnosno u načinu njihove upotrebe.

Razlog za nisku efikasnost treba traziti i u neodgovarajućoj strategiji razvoja . Tu su značajna sledeća tri elementa:

- Nedostajala je odgovarajuća koordinacija vitalnih investicionih odluka i optimalne strategije jugoslovenskog razvoja
- Nepostojanje jasno definisanih razvojnih pravaca uz prisustvo tehnokratskih tendencija i odbacivanja ekonomske logike
- Izostala je optimalna kombinacija raspoloživih faktora. Umesto da se više koristi radna snaga kao obilan i ralativno jeftin faktor, mi smo se u investicionoj politici opredelili za angažovanje skupog i oskudnog kapitala.

Preduzimanjem Privredne reforme sredinom 1965. godine, načinjen je jedan od ključnih koraka u pravcu izgradnje novog privrednog sistema koji odgovara tržišnom privređivanju.

Tabela 2. Instrumenti za obezbeđivanje sredstava za investicije u prioritetne sektore (1981-1984)

3. STRUKTURNI PROBLEMI JUGOSLOVENSKE PRIVREDE

Rrivredni razvoj SFRJ našao se na stranputici već u šezdesetim godinama , kada je opozvan petogodisnji plan 1961-1965, koji je trebalo da poveća zajedničke jugoslovenske investicije u sirovinsko-energetski sektor u Srbiji i kada je izvedena poznata "Reforma 65", koja je u politici razvoja imala, navodno, "dva strateška promašaja". Prvi je da je isla na "intenziviranje" proizvodne strukture ( veću upotrebu tehnologije i kapitala, umesto većeg zapošljavanja), a drugi je "očekivanje da će porast realnog ličnog dohotka, bez preduzimanja drugih mera, biti snažan pokretač rasta produktivnosti rada i proizvodnje po uzoru na razvijene zemlje.
Tada se formirala i odgovarajuća filozofija razvoja. Njenu suštinu čine sledeći momenti:
- prenošenje naglasaka na ubrzano razvijanje prerađivačkih grana industrije
- u potrošnji se vidi glavna motorna snaga razvoja
- ubrzana ekspanzija prerađivačkih grana trebala je da omogući rešavanje platnobilansnih problema, da unapredi izvoz i time osigura dovoljno velik uvoz sirovina i drugih elemenata proširene reprodukcije
- privreda je tako trebala biti pošteđenja značajnijih ulaganja u sirovinske i druge grane primarne proizvodnje

Razvoj naših prerađivačkih kapaciteta zasnivao se ne samo na uvozu opreme i tehnologije, već i na pretežnom uvozu skupih primarnih proizvoda i poluproizvoda upravo iz razvijenih industrijskih zemalja. To je, između ostalog bio jedan od razloga da je takva proizvodna orijentacija bila nedovoljno uspešna i da je vremenom rađala sve teže probleme sa kojima se suočavala privreda i njen budući razvoj.
Koncepcija privrednog sistema i na njemu zasnovana proizvodna orijentacija pokazali su ubrzo svoje krupne nedostatke. Doveli su do usporavanja tempa privrednog razvoja , do rasta otvorene nezaposlenosti i velikih porenećaja u strukturi industrijske proizvodnje. Poremećaji se izražavaju u oskudici industrijskih sirovina i drugih proizvoda za industrijsku reprodukciju i njihovom velikom uvozu. Strukturni poremećaji dvostruko pogađaju trgovinski i platni bilans.

Brojni strukturni problemi jugoslovenske privrede nisu samo izraz strukturne disproporcije između industrije i poljoprivrede, već i disproporcija unutar privrednih grana , kapitalno-intenzivnih i radno-intenzivnih ulaganja, građevinskih radova i opreme itd.

Navedeni (i drugi) strukturni problemi jugoslovenske privrede sintetički se izražavaju kroz visok stepen njene neefikasnosti i nizak stepen spoljne konkurentnosti i svedoče o nizu strategijskih grešaka.

4. INOSTRANA ZADUŽENOST

Povćanje proizvodnje koje jugosluvenska privreda ostvaruje ima svoj izvor, pre svega, u ekspanziji investicione i drugih oblika potrošnje, u visokom platno-bilansnom deficitu i u brzom porastu stepena zaduženosti zemlje u inostranstvu. Spoljnji dugovi SFRJ iznosili su 1976. godine 7,9 milijardi $, da bi u 1982. dostigli 20 milijardi $. Problem spoljnog duga je posebno značajan zbog politike zaduživanja koja nije bila u funkciji razvoja, već u funkciji zadovoljavanja unutrašnje tekuće potrošnje. Krajem sedamdesetih godina u velika zaduženja, ograničava se uvoz i smanjuje potrošnja. U uslovima visoke uvozne zavisnosti privrede dolazi do pada stope rasta proizvodnje i konkurentnog izvoza i daljeg ograničavanja uvoza repooducionog materijala od koga zavisi sama proizvodnja.

U periodu 1979-1983., dolazi do jenjavanja stope privrednog rasta, zahuktavanja inflacije i visoke spoljnje zaduženosti. Nedovoljna kretanja produktivnosti rada ukazuju i na neracionalnu upotrebu radne snage, kao faktora proizvodnje, i na opadajuću efikasnost proizvodnje.

ZAKLJUČAK

Sve do Titove smrti 1980. i pored protivrečnosti Jugoslavija je kako na političkom tako i na ekonomskom planu bila relativno stabilna i prosperitetna, srednje razvijena zemlja. Njena politička stabilnost počivala je na neprikosnovenoj ulozi i autoritetu J. B. Tita, dok je na ekonomskom planu više počivala na inostranim kreditima, nego na stabilnoj i razvijenoj ekonomiji. Upravo zbog toga dolazi do porasta standarda i iluzije prosperiteta.

Osamdesetih godina Jugoslavija je svrstana među 17 najvećih svetskih dužnika. Naročito veliki skok u zaduživanju napravljen je u periodu 1975-1980, kada je dug sa 5,8 porastao na 15,5 milijardi dolara. Samo u 1986. za servisiranje ovog duga Jugoslavija je platila oko dve milijarde dolara.

Karakteristično je i to da je ideološka dogma vodila rukovodstvo Jugoslavije i u ekonomskoj politici. Izgradnja zemlje “socijalističkog blagostanja” podrazumevala je pravljenje industrijskih objekata tamo gde im nije bilo mesto i zapostavljanje prirodnih resursa.

LITERATURA

[1] TATJANA ĐURIĆ-KUZMANOVIĆ, Ekonomika razvoja i tranzicije, 2001.

[2] ILIJA ROSIĆ, RADOVAN TOMIĆ, Nacionalna ekonomija, 2007.

[3] sh.wikipedia.org

[4] www.cri.hr

[5] www.nedimsejdinovic.com

[6] www.ekfak.kg.ac.co.yu

[7] www.aimpress.ch

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | HEMIJA I INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi