OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ PSIHOLOGIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
POJAM ARHETIPOVA U JUNGOVOJ TEORIJI LIČNOSTI
BIOGRAFIJA K.G. JUNGA
Rodjen je u Kesvilu 1875. u porodici gde su se svi bavili intelektualnim pozivima. Otac mu je bio protestantski sveštenik, što je kasnije tokom Jungovog života imalo uvek uticaja, tako da se skoro uvek bavio moralnom problematikom u okviru psihologije i psihijatrije. Odmah nakon završenih studija medicine, odlazi na specijalizaciju psihijatrije. Sa 25. god. postaje asistent na Ciriškom univerzitetu. Posle dve godine radi doktorat sa temom ‚‚ Prilog poznavanju psihologije i patologije okultnih fenomena ``. Slavu mu donosi rad iz 1904. ‚‚ Eksperimentalna istraživanja o asocijacijama kod zdravih `` i danas poznat u kliničkim istraživanjima kao Jungov asocijativni test. Susret sa Frojdom se odigrao 1907. Ovaj susret mu je utoliko više značio jer je tih godina bio brlo nezadovoljan tretmanom pacijenata u smislu toga kako se ne gleda dovoljno ličnost pacijenta. U Frojdu je pronašao podršku kakva mu je bila potrebna da bi nastavio sa istraživanjima u onom pravcu u kojem je smatrao da treba da ide. Medjutim već posle nekoliko godina, 1912., dolazi do mimoilaženja Junga i Frojda, posle izlaska Jungove knjige ‚‚ Preobražaji i simboli libida ``. Nakon dve godine se i do kraja razilazi sa Frojdom. Naziva svoju terapiju analitičkom kako bi se razlikovala od Frojdove psihoanalize.
U godinama koje će uslediti Jung će otkriti potpuno nove i nepoznate oblasti psihičkog života. Otkriće pored ličnog nesvesnog i kompleksa: kolektivno nesvesno, u okviru koga postoje arhetipi i arhetipske predstave – među kojima se posebno izdvaja Senka, Persona i par Anima/Animus; šire i dublje značenje snova; tipove ličnost (introvertne i ekstravertne). Da bi produbio svoja istraživanja o kolektivnom nesvesnom kreće na putovanja na mesta gde još uvek žive primitivna plemena. Poslednjih dvadeset godina života je posvetio istraživanjima o mitologiji, simbolici, alhemiji, uporednoj religiji, psihološkim istraživanjima umetnosti i umetnika dvadesetog veka.
Izdao je više od 200 radova, medju najznačajnijim “Psihološki tipovi”, “Odnos između Ja i nesvesnog”, “Psihologija i religija”, “ Psihologija i alhemija”, “Simbolika duha”, “Ajon” – o istraživanju istorije simbola, “Studija o arhetipovima”, “ Jedan moderan mit”, itd. Vrlo plodan život je završio u malom mestu Kisnahtu pored Ciriha, 1961. u osamdeset šestoj godini života.
POJAM ARHETIPA
Arhetip je reč grčkog porekla i znači prauzorak, prasliku, prapismo, a naročito – prvi otisak.
Arhetip je Jungov pojam koji se odnosi na urođene i univerzalne obrasce ponašanja i mišljenja, koji predstavljaju osnovne strukture i dinamičke elemente kolektivno nesvesnog.
Celokupnost i svesnih i nesvesnih zbivanja čine psihu. Psiha se sastoji iz dveju sfera: sfere svesnog i sfere nesvesnog. Obe sfere su suprotne po svojim osobinama ali dopunjuju se čineći jedinstvo psihe. Sfera svesti je samo mali delić totalne psihe. Ona je, recimo, kao neko malo ostrvo u moru nesvesnog. Iako je naše Ja samo jedna tačka u centru ovog ostrva, ono dobija centralno značenje u celoj našoj psihi, jer sva naša iskustva, kako spoljašnjeg tako i unutrašnjeg sveta, moraju da prođu kroz to naše Ja da bi uopšte bila opažana. Međutim, naša svest može da opaža i shvati samo mali broj sadržaja u isto vreme, ostali sadržaji ne nalaze se neposredno u svesti, mada jedan njihov deo može svakog časa da bude dozvan u svest. Ova oblast zaboravljenih ili potisnutih sadržaja pripada individualnom ili ličnom nesvesnom.
U daljem otkrivanju našeg nesvesnog života došlo se do predpostavke da nesvesni život, osim individualnog nesvesnog, sadrži još jedan, dublji i prostraniji spoj nazvan kolektivno nesvesnim. Kolektivno nesvesno dato je pre svakog ličnog iskustva i sadrži opšte, za celo čovečanstvo tipične nasleđene forme opažanja i razumevanja, takozvane arhetipove. Oni predstavljaju ogromno duhovno nasleđe ljudskog razvoja. Oni su otisci opšteljudskog iskustva sticanog u toku hiljada godina u tipičnim, uvek ponavljanim situacijama. S toga se pojavljuju u svesti pojedinca kada se ponovi jedna takva prasituacija u njegovom ličnom životu.
Arhetipovima, tim nesvesnim, filogenetski nasleđenim engramima psihe, Jung je pridavao izvanrednu važnost. Smatrajući da dokazano postoje, i to kako u snovima, fantazijama, vizijama, u umetničkom stvaralaštvu (naročito velikih stvaralaca), tako i u sumanutim sadržajima i halucinacijama duševno bolesnih, Jung im je pridavao dominirajući funkcionalni karakter. Osim ovoga, Jung je i smatrao da arhetipovi poseduju veliki energetski naboj.
Prvi put reč arhetipovi Jung je upotrebio tek 1919. godine. Ovaj izraz Jung je uzeo iz Corpus Hermeticum i iz spisa Dioniziusa Areopagite. U potrazi za suštinom arhetipova Jung je morao da dospe do oblasti mitologije, alhemije i istorije religija. On je tako vremenom postao jedan od najčuvenijih istraživača mitova u našem veku.
Od 1946. godine Jung je dopunio svoje ranije učenje o arhetipovima, razlikujući arhetipove za sebe, to jest one koji su potencijalno prisutni u svakoj psihičkoj strukturi, i one koji postaju aktuelni, koji se mogu opažati onda kada stupe u oblasti svesti kao arhetipske predstave ili arhatipski proces, stalno pri tome varirajući u svome načinu ispoljavanja, zavisno od opšte konstelacije zbivanja. U stvari, sva životna ispoljavanja, ukoliko su uopšte ljudske i tipične prirode, počivaju na arhetipskoj osnovi, sve jedno da li se manifestuju kao biološka, psiho-biološka ili duhovna ispoljavanja.
Arhetipovi su, dakle, nevidljivi koreni svesti. Oni, po Jungovoj koncepciji, u svojoj bipolarnoj strukturi, nose u sebi kako tamnu tako i svetlu stranu. Otud je i moguće da oni u jednom slučaju, kao kod genijalnih ljudi, postanu nosioci ,,velikih ideja” koje služe čovečanstvu kao uzor, dok u drugom slučaju, kod duševno bolesnog, postaju njegova kob.
Arhetipovi su samo formalno, ali ne i sadržajno određeni. Jung poredi njihovu formu sa osovinskim sistemom kristala koji na izvestan način preformira oblikovanje kristala, ne posedujući nikakvu materijalnu egzistenciju. Ova egzistencija pojavljuje se tek kada se ovome osovinskom sistemu pridruže još i molekuli. Osovinski sistem određuje tako samo stereometrijsku strukturu, ali ne i konkretnu formu individualnog kristala. Ovo, međutim, znači da je arhetip kao potencijalni ,,osovinski sistem” preegzistentan i imanentan nesvesnoj sferi psihe.
Arhetipovi su, dakle, individui dati a priori, oni su inherentni kolektivno nesvesnom. Pitanje kako su oni nastali i kakvo je njihovo stvarno poreklo, metafizičko je pitanje na koje psihologija ne može i ne mora da odgovori.
U govoru nesvesnog, koji je u stvari govor slika, arhetipovi se pojavljuju u personifikovanoj ili simboličnoj formi slika. Arhetip se ne može do kraja objasniti. Broj arhetipova, koji je relativno ograničen, obrazuje stvarni sadržaj kolektivno nesvesnog. Motivi arhetipskih slika, shodno filogenetskoj strukturi čoveka, u svim su kulturama isti. Mit o postanju, pad u greh, misterijskoj žrtvi, Prometeju koji krade vatru, devičanskom začeću, raskomadavanju Ozirisa i mnogi drugi, predstavljaju u simbolično- slikovitoj formi psihičke tokove čovekovog života. Isto tako likovi zmije, ribe, sfinge, velike majke, mudraca, ponavljaju se u ,,individualnoj mitologiji" pojedinog čoveka, oživljavljjući na nov način mitologije svih naroda i vremena, oblikujući se različito, prema strukturi pojedinačne psihe i konstelaciji trenutka koji je ova psiha iz dubina nesvesnog za sebe oblikovala.
Arhetipovi, kao praizvor čitavog ljudskog iskustva, prodiru iz nesvesnog u našu svest izvanrednom snagom, postavljajući zadatak i obavezu da ih ova svest na najbolji mogući način integriše i iskoristi za dalji razvoj ličnosti. Zbog toga njihovo pojavljivanje zahteva punu pažnju. Jer kao što njihovo zanemarivanje može da dovede do neurotičnih i čak psihotičnih smetnji, njihovo integrisanje pomaže procesu individuacije i sazrevanja ličnosti, a kod stvaraoca njihovo srećno uobličavanje dovodi do umetničke forme ispoljavanja.TIPIČNI ARHETIPOVI
Sa psihološkog stanovišta, pokazuje se podela nesvesnog u dve grupe:
1. jedna vansvesna psiha čiji su sadržaji okarakterisani kao lični i
2. druga čiji su sadržaji nelični, odnosno kolektivni.
Sadržaj lično nesvesnog su tekovine individualnog života, tekovine kolektivno nesvesnog su postojeći arhetipovi. Među arhetipovima karaktristični su najviše oni empirijski, koji najčešće i najintenzivnije utiču na Ja, odnosno remete ga. To su Senka, Anima i Animus.SENKA
Figura koja se može otkriti u visokoj meri, iz sadržaja lično nesvesnog, jeste Senka.
Senka, iako često nevidljiva, nerazdvojno je vezana za nas, jer pripada jedinstvu naše ličnosti. Senka je naša ,,druga strana” ili ,,tamni brat” u nama. Ona predstavlja arhetipsku figuru koja se u predstavi primitivnog čoveka pojavljuje i danas, personifikovana u raznim formama. Ova naša druga strana, koja je iz moralnih, estetskih ili iz bilo kojih drugih razloga odbačena od naše svesti kao neprihvatljiva, jer se suprotstavlja svesnom principu, nije ništa drugo nego jedna ili više od onih inferiornih funkcija koje zajedno sa dominantnim predstavljaju osnovu psihičkog života.
Sa svojom senkom čovek se može svesti na unutrašnjem, simboličnom, ili spoljašnjem, konkretnom planu. U prvom slučaju Senka se pojavljuje u materijalu snova, na primer, kada se prikazuje kao neka figura sa određenim svojstvima. U drugom slučaju to može biti figura iz našeg najbližeg svesnog kruga, kao što je stariji brat, sestra, prijatelj itd. Ovi oblici Senke, dalje, mogu da proizilaze iz našeg individualnog ili kolektivnog nesvesnog. U prvoj polovini života Senka je najčešće individualno nesvesnog porekla, ona je tada relativno tanka, mnogo se lakše podnosi, a i otkriva. U drugoj polovini života ona postaje sve gušća i ukoliko se njome individua nije ranije uopšte bavila, postaje sve teže podnošljiva i predstavlja sve težu prepreku u razvoju našeg Ja. ,,Svako je progonjen od svoje Senke i što je ona manje otelotvorena u svesnom životu individue, utoliko je crnja i gušća”, kaže Jung. Međutim, on ne smatra da senka predstavlja uvek nešto negativno za ličnost. Naprotiv, ona često ima pozitivnu vrednost koja je do trenutka susreta sa svešću počivala skrivena u nesvesnom, prigušena ostalim funkcijama.
Suočiti se sa Senkom – znači bespoštedno i kritički postati svestan svoga bića.ANIMA I ANIMUS
Duševne slike Animusa i Anime posreduju između Ja i unutrašnjeg sveta.
Jedna narodna poslovica kaže da svaki muškarac nosi svoju Evu u sebi. U kojoj meri svaki muškarac nosi i psihičku ženu u sebi, odnosno da li svaka žena, nezavisno od svoga telesnog izgleda, nosi u sebi i neki psihički otisak muškaraca, pitanje je kojim se Jung posebno zanimao. Od ranije je bilo poznato da svaki čovek osciluje između muškarca i žene u sebi i za ovo tvrđenje postoji embrio-anatomsko-fiziološka osnova.
Ovaj odnos je najpre komplementaran i otkriva se na dva načina: jedan je čisto unutrašnji i njega susrećemo u našem nesvesnom životu, u snovima, fantazijama i vizijama, dok je drugi način spoljašnji i to u vidu pronalaženja seksualnog partnera, u kome se, zapravo, projektuje onaj drugi pol u nama koji nam dolazi u susret kao dopuna našoj potrbi za celovitošću. Ovu večitu Evu u svakom muškarcu Jung je nazvao Anima, odnosno večitog Adama u ženi, Animus, smatrajući ih arhetipskim vrednostima.
Najčešća individualna manifestacija Anime kod muškarca predstavljena je prirodno majkom. Od ovog prvog presudnog kontakta koji sin ostvari u svome detinjstvu sa majkom u mnogome zavisi kakav će karakter primiti njegova Anima. Odvajanje od majke je uopšte jedan od najvažnijih i najtežih problema nastajanja ličnosti, naročito, kod muškarca. Od ovog procesa prirodnog odvajanja od majke zavisi uopšte budući razvoj čoveka. Tako, na primer, pojedini razočarani muškarci koji u odnosima sa ženom ispoljavaju svoju negativnu Animu, mogu da pokažu i depresivne, samodestruktivne, pa i samoubilačke odlike. Nagla i česta sudbonosna zaljubljivanja ,,na prvi pogled” takođe predstavljaju moćnu projekciju sopstvene Anime.
Osim ovih negativnih Anima poseduje i pozitivne aspekte u uspelim brakovima, zatim, na putu stvaralačkog uspona itd.
Kao i Anima i Animus ima svoje pozitivne i negativne aspekte u ženskoj psihi. Kao što je Anima formirana na prvim iskustvima deteta sa majkom, tako je i Animus kod žena uobličavan iskustvima devojčice sa ocem. I, takođe, od tih iskustava zavisi kakav će Animus biti. Ukoliko su ona negativna, Animus će biti destruktivan, osvetoljubiv, ubilački, nesposoban da voli...
Susret sa Animusom i Animom najčešće je događaj druge pololovine života. U prvoj polovini još je sve i suviše nediferencirano, emocije su još jake da bi omogućile proces razlikovanja, diferenciranja i izbegavanja projekcija. Druga polovina upućena je na jačanje mislenog procesa, traženje sinteze i postavljanje ličnosti prema uravnotežavanju suprotnih tendencija. Iako se ovaj cilj nekog mogućeg konačnog uravnotežavanja gotovo nikad ne postigne, značajno je ako ličnost pošla korak dalje u diferenciranju nesvesnih tendencija, a samim tim i jačanja svesti.PERSONA
To je uloga koju društvo daje nekom čoveku ili deo jedinkinog sistema prilagodjavanja svetu. To je javna ličnost, koja ne mora da ima puno veze sa pravom ličnošću osobe. Ona predstavlja za Junga odsečak kolektivne slike i upravo zbog toga ima u sebi skrivenu moć koja ljude uteruje u zabludu da izjedačavanje sa njom predstavlja individuu. Problem znači nastaje ako se osoba poistoveti sa svojom Personom. Znači Persona je ono što čovek nije ali što drugi pa i on sam misli da jeste. Personu kao masku kolektivne psihe čine sačinioci koji su zajednički ali je individualan način na koji ih jedinka kombinuje u svoj složaj. Persona je uvek identična. Ukoliko ne dodje do poistovećivanja jedinke sa Personom, može da se vidi pozitivna strana iste a to je da Persona korisno služi čoveku u svakodnevnom životu. I to tako što ga zaštićuje od ranjivog otvaranja sebe drugima. U nekim aspektima persona ima sličnosti sa Frojdovim Nad-ja.
Arhetipovi su apriorni faktori našeg psihičkog funkcionisanja u istom smislu kao i instinkti. Instinkti se ne moraju prenositi poučavanjem niti sticati iskustvom. Ptica će graditi gnezdo i kada je od rođenja izolovana od drugih. Arhetipovi su determinante kao i instinkti, ali sagledane u psihičkoj dimenziji. Arhetipovi se ponašaju u oblasti psihičkog kao instinkti u biološkom. Ovo na prvi pogled daje utisak da je čovek za sva vremena determinisan i fiksiran njemu nesvesnim snagama, kao što je životinja determinisana instinktima. Međutim, time se samo lako previđa uloga svesti kao dinamičkog i razvojnog faktora. Jer ma koliko arhetipovi bili večite determinante koje nas određuju, svest već samim njihovim sagledavanjem unosi promenu u ovom njihovom odnosu. Ona igra istu ulogu i u kontaktu sa spoljašnjom stvarnošću, zbog čega se ovaj spoljni odnos može uzeti kao paralela koja odražava i unutrašnji. čovek je i u spoljašnjem svetu ,,određen” činjenicama, pojavama i prirodnim zakonima. Uočavanjem i otkrivanjem tih zakona on i ovladava njima.
PRIMERI ARHETIPOVA
ARHETIP DETETA
Arhetip deteta je simbol koji personifikuje u bajkama, mitovima i snovima novo životno osećanje i početak obnove života.
Motiv deteta najavljuje buduće psihičke razvojne mogućnosti u snovima. Posebno u drugoj polovini života, arhetip deteta oživljava
u mnogim ljudima i utiče na temeljitu promenu ličnosti. To su posebno stvaralački trenuci, kada praslika deteta sa snažnom psihodinamičkom energijom prodre u svest. Sledeći aspekti arhetipa deteta pokazuju da se ta praslika ne može uglaviti u psihu sa konkretnim iskustvima sa decom ili se izvesti iz spoljašnje stvarnosti.
Mnogi mitovi i bajke poznaju priče o božanskom ili herojskom detetu koje na poseban način dolazi na svet i odmah biva izloženo opasnostima i ugrožavanjima. Međutim, ono poseduje posebne sposobnosti i nadarenosti koje prevazilaze ljudsku meru. S jedne strane, ono je neugledno i baš je pravo dete, a sa druge strane ima božanske osobine i pokazuje se kao spasitelj mnogih ili kao junak posebnog kova. Ono živi i realizuje onaj celoviti život koji postoji u svakom čoveku kao nagon za samoostvarenjem. To, po Jungu, personifikuje životnu sposobnost s one strane ograničenog polja svesti i pokazuje puteve i mogućnosti ocelotvorenja.
U hrišćanstvu Bogomladenac simbolizuje spasenje i otvara prilaz carstvu Božjem. Prema tome, dete je simbol koji u sebi sjedinjuje i izmiruje suprotnosti. U analitičkom smislu, dete je i simbol Sopstva i time postaje odlučujući faktor delovanja u samoostvarenju čoveka.ARHETIP MAJKE
Pod arhetipom majke podrazumevamo specifično izražavanje arhetipa u pogledu na polno specifične odlike majke. Pored toga, ovaj arhetip je faktor uređivanja iskustava "majčinskog" u svakom čoveku. S one strane polno specifičnog lika, postoji kvalitet doživljaja koji počiva na ovom arhetipu. Athetip majke se može spoznati u svom negativnom delovanju kao snaga koja ograničava, kontroliše i ometa razvoj, i u pozitivnom smislu kao čoveku imanentan "izvor snage" koji podstiče lični rast, kreativnost i samoostvarenje.
Jung rezimira ove suprotonosti kao "dragu i groznu majku". Prva sreće čoveka u liku majke koja rađa i hrani, u njenoj dobroti i mudrosti. Negativan arhetip majke Jung vidi u svemu onom što izaziva strah grčevitog držanja i što uzrokuje smrt.ARHETIP OCA
Arhetip oca je, pored arhetipa majke, osnovna diferencijacija roditeljskog arhetipa, u kojem je sjedinjena i očuvana celokupnost suprotnosti. Razdrobljena i podeljena iskonska celovitost dovodi do ambivalentnosti i dvoznačnosti arhetipa oca.
Stoga u arhetipskoj slici oca mogu uporedo da egzistiraju tamno i svetio, pozitivno i negativno. Postoje i sledeće bitne odlike arhetipa oca: višestrane aktivnosti i agresija, nametljivo i "uverljivo", oplođujuće i nadstvarajuće, destruktivno, razarajuće i užasavajuće.
Arhetipske slike i simboli arhetipa oca su, između ostalih: nebo i sunce, grom i vetar, falus i oružje. Iz sfere mitova i bajki, to su još: mag, heroj, princ. Iz biljnog i životinjskog carstva to su svi mužjaci i muške biljke. Iza ovih primerice navedenih simbola stoji arhetip oca kao nevidljiv uredujući faktor, čiju pokretačku i bezličnu snagu predstavljaju prasimboli duh-vetar i dah. Svuda gde su ljudi zahvaćeni oduševljenjem ili osećaju duhovno-emocionalnu dinamiku, oni su u delokrugu ovog arhetipa.
Slika1
Slika 2Jungovi crteži iz “Crvene knjige” (Jung's Red book)
Treba naglasiti da učenje o arhetipovima, zatim o snovima kao i tipologija ličnosti, spadaju možda u najoriginalnija učenja švajcarskog psihijatra Karla Gustava Junga koja su psihologiji u svetu donela nešto bitno novo. Mnogobrojna putovanja, kao što su ona po severnoj Africi i Kenija, kod Pueblo Indijanaca u Arizoni i Novom Meksiku, pomogla su Jungu da otkrije i prikaže velike sličnosti između sadržaja nesvesnog nekog modernog evropskog čoveka i izvesnih manifestacija takozvane primitivne psihe i njenih motiva.
,,Kada sam boravio u Ekvatorijalnoj Africi na južnim obroncima Maunt Elgona, našao sam da prilikom izlaska sunca muškarci dolaze pred svoje kolibe, stavljaju šake pred usta i pljuju ili duvaju u njih. Posle toga dižu ruke u vis i drže dlanove okrenute suncu. Zapitao sam ih šta to znači, ali niko od njih nije znao da mi objasni. Oni su to oduvek činili i to su naučili od svojih roditelja. Vrač zna šta to znači. Na to sam zapitao vrača. On je znao isto toliko malo kao i drugi, ali je tvrdio da je to znao njegov deda. To se čini prilikom svakog sunčevog izlaska i kada se pojavi prva mesečeva mena posle mladog meseca. Za ove ljude je, kako sam utvrdio, sunce kao i mlad mesec ,,mungu” ili što odgovara melanežanskom ,,mana” ili ,,mulungu”, a što misionari prevode sa ,,bog”. Kod Elgonežana reč athista stvarno znači bog, iako odriču da je sunce bog. Samo je trenutak izlaska sunca, mungu, odnosno athista. Pljuvačka i izdisaj znači supstanciju duše. Dakle, oni prinose bogu svoju dušu, ali ne znaju šta čine i nisu nikada ni znali. Oni to čine motivisanim podsvesnim tipom, koji je Egipćanima na njihovim spomenicima sunce prikazivao kao majmuna sa psećom glavom, uostalom sasvim svesni da se ovim ritualnim gestom odaje poštovanje bogu. Ovo ponašanje Elgonežana svakako da nam izgleda vrlo primitivno, međutim pri tom zaboravljamo da obrazovani zapadnjaci uopšte ne postupaju drugačije. Šta bi mogla da predstavlja božićna jelka, to su naši preci znali još manje od nas, tek u najnovije vreme se čine napori da se objasni šta bi to moglo da znači.”(Jung)
Arhetip je deo čovekove prirode koji ga nagoni da izgovara reči ili radi radnje kojih nije svestan. Takva vrsta sadržaja u čoveku je ostala iz takozvanog zlatnog veka u kome su živeli učeni ljudi koji su narode podučavali ova učenja, a samo su mehanički ponavljani neki nerazumljivi gestovi. (Jung)ZAKLJUČAK
Mnogi Jungovi stavovi, naročito oni koji se odnose na učenje o arhetipovima i kolektivno nesvesnom, još uvek su danas sporni ili uslovno prihvaćeni
Da li njegovo učenje ima i empirijske temelje ili su, kako neki smatraju, intuitivni plod njegove vizionarske prirode, ostaće pitanje na koje će se kasnije odgovarati, možda dolaskom sledeće evolucije ljudske svesti. Možda čovečanstvo još nije spremno za Junga i njegova učenja, kao što nije bilo spremno za Teslu i mnoge druge naučnike, vizionare i ljude van svog vremena.. Možda će se ljudi kajati zbog izgubljenog vremena... sumnjam, Ja mislim, u duhu psihoanalize, da toga neće biti ni svesni...LITERATURA:
1. K. G. JUNG (1971): Dinamika nesvesnog ; Gesammelte Werke Walter Werlag AG, Olten.
2. VLADETA JEROTIĆ (1995): K.G. Jung Lavirint u čoveku ; Beograd: Neven (Lapovo: Collor Press).
3. ŽARKO TREBJEŠANIN (1996): Leksikon psihoanalize ; Matica Srpska.
preuzmi seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi