DEPRESIJA

Istraživanja pokazuju da zimske hladnoće, praznični računi, teško ostvarive novogodišnje odluke, kao i ponovno suočavanje sa poslom nakon perioda prazničenja, obeležavaju mesec januar kao plodno tle za “započinjanje” depresija. Međutim, neraspoloženje i tugovanje ne znače nužno depresiju. A i depresija ima leka, za onog ko ga traži.
U svakodnevnom životu široko rasprostranjena upotreba termina „depresija“ za označavanje „nekog ko je tužan i bezvoljan“ dovela je do toga da skoro svaki čovek može sebi u nekom trenutku prikačiti ovaj epitet. S jedne strane ovaj trend može smanjiti stigmatizaciju prema ovom poremećaju emocija. S druge pak, olako shvatanje o prevazilaženju depresije snagom volje ili otpisivanje problema može imati ozbiljnije posledice.

Kad nikada ne bismo bili frustrirani, kada ne bismo doživljavali gubitke i poraze, kada ne bi plakali - ne bi ni umeli da prepoznamo zadovoljstvo i sreću ili ona ne bi postojala kao entitet. Potiskivanje i odbacivanje neprijatnih osećanja ne briše iste, ona se onda telesno manifestuju i ljudi dugo „leče“ somatske simptome; jer je društveno prihvatljivo da „mi lupa srce“, ali ne i da „nešto sa mojom psihom nije u redu“. Tuga je ok. Ona nije nužno destruktivna i nije rezervisana samo za „slabiće“. Ona može da navede na preispitivanje i preusmeravanje emocionalne energije. Tuga ima adaptivnu funkciju i korisna je. Razbuktala depresija nije.

Kako prepoznati depresiju?

Tuga se kvantitativno i kvalitativno razlikuje od depresije. Često se kaže da je depresija patološka žalost. Znači da je tugovanje nesrazmerno povodu ili i nije izazvano spoljnim povodom. Taj povod ne mora objektivno biti prepoznat kao opravdan za ispoljavanje tuge, već je bitniji lični doživljaj i percepcija tog povoda. Postoje kriterijumi na osnovu kojih se može posumnjati da je osoba „upala“ u depresiju, odnosno na osnovu kojih stručno lice (psihijatar, psiholog) može uspostaviti dijagnozu kliničke depresije. Oni obuhvataju perzistentno sniženo raspoloženje u trajanju od najmanje dve nedelje, probleme sa snom, loš ili pojačan apetit, malaksalost, slabost koncentracije, suicidalne misli, samoprebacivanje, negativnu valorizaciju sebe i drugih, pesimizam. Karakterističan je gubitak interesa i zadovoljstva (za socijalnu komunikaciju, seks, hranu..) i depresivna osoba se čak ni privremeno ne oseća bolje ako joj se dese neke lepe stvari. Takva osoba često sebe krivi za banalne stvari a ima moralno indiferentan stav prema nečemu što bi zdravoj osobi nametnulo osećaj krivice. Depresija se obično povezuje sa nekim gubitkom, stresom ili traumatičnim iskustvom, ali uzroci mogu biti i genetske, biološke prirode i usled moždanih oštećenja. Ona je i česta nus pojava i prateći činilac telesnih bolesti (kao kod infarkta, transplantacije koštane srži, raka..). Ono što je bitno uočiti u poređenju sa tugom je – prepoznati kada tugovanje postaje disfunkcionalno, da je kvalitet života u dužem vremenu u drastičnom padu i prepoznajemo li simptome ove bolesti. Jer depresija je bolest i leči se uspešno.

Šta možemo sami a šta ne?

Nasuprot onima koji tugu ne priznaju za legitimno osećanje, postoje i ljudi koji joj se prepuštaju izlazeći iz njenih granica. Pozitivna osećanja mogu da budu isceliteljska, ali često je slučaj da „ništa mi nije“, „mogu ja to“, „glavu gore“ i „proći će samo od sebe“ neće uroditi plodom. U zavisnosti od vrste depresije, kao i od karakternog tipa osobe - mogu postojati različiti načini prevladavanja. Osamljivanje je obično primamljiv izlaz, ali neproduktivan. S druge strane i druženje, koje je obično dobra taktika, neki ljudi koriste samo da bi mislili o onome što ih rastužuje, poput obilaska prodavnica što nas samo podseća na to šta sve sebi ne možemo priuštiti. I neke zabave mogu biti uzrok recidiva depresije. Najgore što čovek može da uradi, gore od toga da ne uradi ništa je traženje pribežišta u alkoholu i drogama. Alkohol može biti i opasniji, iako stvara manju zavisnost, zbog toga jer je socijalno prihvatljiv i zloupotreba se često ne prepoznaje i/ili ne osuđuje, a alkohol kao depresor centralnog nervnog sistema neće rešiti ni najobičniji problem a kamoli depresiju. Ono što čovek može sam uraditi za sebe i što nedvosmileno pomaže ogleda se u redovnom bavljenju nekom fizičkom aktivnošću, zdravoj ishrani, izlaganju suncu i dobrom snu. Telo i misli su u povratnoj sprezi. Naravno, kad je reč o težim oblicima depresije lečenje podrazumeva i antidepresive. Antidepresive ne treba uzimati na svoju ruku, iz kojekakvih priručnika i slično. Prepisani od strane psihijatra obično se koristite duži vremenski period da bi se osetio njihov efekat i to redovnom upotrebom. U svakom slučaju, izlaz iz depresije podrazumeva i promenu načina razmišljanja, saniranje uzroka a ne samo posledice. Student koji pada ispit za ispitom razmišlja „ja sam zaista glup i nesposoban“, umesto da daje sebi neko adaptivnije objašnjenje (i najčešće tačnije) kao na pr. „nisam dovoljno učio“. Tako da je i psihoterapija nezamenljiva u tretmanu depresije.

Negujte svoje mentalno zdravlje

Depresija može život učiniti besmislenim i nepodnošljivim. Prvo bi trebalo osobu u depresiji uveriti da nije „gubitnik“, ali da ima odgovornost prema sebi, i načina da sebi pomogne. Obratiti se za pomoć nije sramota, već zrelost. Ne obratiti se za pomoć je pobeda predrasuda i nebrige o sebi, pristajanje na patnju i otpisivanje kvalitetnijeg života. Čovek može sam da tuguje, ali najčešće ne može sam da se bori sa depresijom. Kao što negujemo kosu, zube, srce, telesno zdravlje, tako treba negovati i mentalno.
Depresija je bolest koja je po broju obolelih, uz kardiovaskularne bolesti, karcinom i saobraćajni traumatizam, obeležila kraj XX i početak XXI veka. Danas se smatra da je po incidenci oboljevanja na 2. mestu. Radi se o bolesti svih vremena, svih uzrasta, rasa i oba pola. Žene oboljevaju dva puta češće nego muškarci.
Depresija je masovno zastupljena u SAD – smatra se da preko 16-20 % populacije boluje u toku života od depresije (raniji podaci 3-10%), a to su milioni ljudi, tj. ogromne finansijske troškovei stvara lečenje ovog oboljenja. U Evropi je gotovo svaka 4. osoba bolovala ili boluje od depresije. U Srbiji je evidentan porast depresivnih kao posledica ekonomske tranzicije, pada standarda, nesnalaženja u novim društvenim odnosima i okolnostima, ratova na tlu bivše Jugoslavije....Pri tome, odmah bi trebalo reći da okolnosti i okolina nisu jedini uzroci ove bolesti. U Hrvatskoj je registrovano najmanje 400 000 depresivnih a smatra se da je to manji broj od stvarno obolelih.

Slika 1: Slike Vincent van Gogh-a koji je bolovao od manično-depresivnog sindroma tj. bipolarne depresije.

Pojam, definicija depresije

Postoje više definicija bolesti kao i teorija o uzroku i nastanku bolesti. Savremene definicije kazuju da je reč o ozbiljnoj bolesti koja zahvata i misli (psihu) i telo. Sinonimi bolesti su klinička depresija, veliki depresivni poremećaj (sindrom), unipolarna depresija (anglosaksonska literatura), „blues“ i „blue“ raspoloženje i drugi.
Radi se o psihijatrijskoj bolesti ali je uzrok u savremenoj medicini nađen u telesno-materijalnom poremećaju i odražava se na celokupno psihofizičko raspoloženje čoveka sa širokom dijapazonom i različitom težinom ispoljavanja, odnosno različitim stepenom poremećeja afektivnog raspoloženja.
Sama reč depresija potiče od latinske reči potištenost. Medicinski skup simptoma koji definiše bolest može se bitno razlikovati od učestale kolokvijalne upotrebe reči. Prvo, depresija kao bolest nije svakodnevno prisutno neraspoloženje i tuga koju može, i ima svaka normalna *osoba pod određenim okolnostima, osećanja koji su imanentna ljudskom biću kao takvom, ali u kratkom i prolaznom periodu vremena. Depresija kao bolest, u smislu sniženih nivoa raspoloženja traje najmanje 2 nedelje, po nekim autorima od 6 meseci do 2 godine, pa i duže.

Uzrok depresije

Moderna medicina prihvata da je najveći broj simptoma psihičkog (emotivnog) karaktera ali da uzrok depresije leži u telesnom poremećaju. Još je dosta toga nepoznato. Ono što je dokazano - kauzalni poremećaj je na nivou moždanih i nervnih ćelija (slika 2) dela mozga odgovornog za raspoloženje – limbički sistem, nucleus amigdale i okolnih struktura kao i u hemijskim procesima na nivou moždanih ćelija i komunikacijama među njima – neurotransmiterskim supstancama, koje se luče u manjku. To su serotonin, noradrenalin i dopamin, a moguće je da ima i drugih (slika 3). Povišena produkcija kortizola (hormona nadbubrežne žlezde) i CRH (kortikotropnog realising (oslobađajućeg) faktora * podižu nivo kortizola kao inhibitora neurotransmitera.
Postoje mnogo teorija nastanka depresija – od virusnih do psihiloških npr. po Frojd-u. Frojd u „Mourning and Melancholia“, publikovanom 1917. god., sugeriše da melanholija (depresija) može da postoji u rasponu od imaginarnog do percepovanog „gubitka“ i taj samo-kritički aspekt ega je delimično odgovoran za razvoj depresije. Glavna razlika psihodinamske i kognitivno-bihevioralne terapije leži u motivacionoj osnovi stvorenoj od strane terapeuta i tehnikama koje se koriste da bi napravile promenu.

Slika 2: Nervna ćelija (neuron) mozga i shema delovanja transmitera

Današnja medicina priznaje unutrašnje i spoljašnje uzroke depresije.
Unutrašnji uzroci su tkz. predizpozicija za depresiju, a odnosi se na sklonost pojedinih familija ka depresiji, melanholični tip osoba...mada mnogi istraživači smatraju da indukcija i učenje modela ponašanja u porodici bitno utiču na, već rano u detinjstvu, iskazanu „slabost“ u prenošenju informacija u mozgu, kao i na stepen raspoloženja, samopouzdanje, sigurnost, opštu veselost i nivo energije (za psihičku ili fizičku aktivnost).
Spoljašnji faktori su mnogobrojni i svode se na gubitak (stres), uopšteno govoreći – voljene osobe, zdravlja, blagostanja, zaposlenja, verovanja u sistem vrednosti, sopstvenom kvalitetu života. Spoljašnji faktori su takođe zloupotreba alkohola i droge.
Povezanost unutrašnje predispozicije i spoljašnjeg okidača povećava mogućnost razvoja depresije. Posle prve epizode depresija se nikada više ne javlja u 50% slučajeva. Pojava 2 depresivne epizode, koje obično traju do 6 meseci, retko do 1 godine, povećava mogućnost pojave 3. epizode na 70%, a sledeća epizoda povećava rizik razvoja nove depresije do 90%.

Slika 3: Fiziološka osnova prenosa signala „raspoloženja“ i neurotransmiteri.

Slika 4: PET (pozitron emitujući tomograf) scan pokazuje "vruće zone" povišene aktivnost u mozgu osobe koja nema depresiju

Neki od autora dele depresije prema udruženom komorbiditetu (bolest koja ide sa depresijom) pa imamo neurotične i psihotične poremećeje; mada mnogi koji se bave depresijama smatraju da anksioznost (strah od nepoznatog, zebnja), koja može biti simptom depresije zapravo jeste udružena bolest.

Interesantna je i podela na fizičke, mentalne i duhovne uzroke.

U fizičke uzroke spadaju:
• postnatalne hormonalne promene (i pred-menustrualne);
• hormonalni nedostaci (kao što su poremećaji štitnjače);
• neke vrste manične depresije su pokazale da imaju genetsku osnovu;
• uopšteno, bolesti kao što su bubrežne ili bolesti jetre;
• nedostatak prirodnog svetla tokom zime kod osetljivih ljudi;
• alkoholizam;
• zavisnost od droga;
• alergije na hranu i lekove, hemijeske elemente ili dodataka u hrani.

Mentalni uzroci:
• nesvesni impulsi (psihologija Frojda i Junga);
• pogrešno-naučeno suočavanje s poteškoćama;
• naučena bespomoćnost (bihevioristička psihologija);
• preopterećenost ili stres.

Duhovni uzroci:
• osećaj očaja/ispraznosti života; smrt bliske osobe.

Simptomatologija

• letargija (sve je preteško, ravnodušnost);
• poremećeno spavanje (rano buđenje, poteškoće pri uspavljivanju, buđenje s osećanjem umora nakon "normalno" prospavane noći);
• nedostatak koncentracije;
• razdražljivost;
• iscrpljenost;
• nedostatak seksulanog poriva;
• osećaj krajnjeg očaja;
• osećaj beznadnosti ili beskorisnosti u svemu;
• strah od smrti;
• razne fobije;
• opsesivno ponašanje;
• trajni osećaj zabrinutosti;
• osećaj da želiš zaplakati ali ne možeš;
• samoubilačke misli ili strah od počinjanja samoubistva;
• promene u apetitu i težini; drugi simptomi.

Komplikacije

Kada je depresija teška ili rezistentna može doći do komplikacija i neželjenjih posledica:
• Samoubistvo;
• Problemi u telesnoj težini;
• Porodični konflikti;
• Teži problemi vezani za posao;
• Srčani problemi;
• Interpersonalne teškoće;
• Socijalna izolacija i usamljenost;
• Unos toksičnih supstanci;
• Strah od nepoznatog, trajnijeg karakrtera.

Tipovi depresije

• Postpartalna depresija
• Depresija dece i adolescenata
• Staračka depresija
• SAD (Sesonal affective disorders), najčešće prisutan u ranu jesen uobičajenom simptomatologijom
• Depresija kod malignih i drugih hroničnih bolesti
• Depresija kod srčanih bolesnika (posebno ishemija srca i postoperativa by-pass a. coronariae depresija)
• Distimia (dysthymic disorder) se karakteriše dugotrajnom (dve godine i duže) sa manje teškim simptomima koji ne razaraju ličnost, ali mogu da povremeno ometaju normalno funkcionisanje ili da dovedu do loših osećanja. Ljudi sa distimijom mogu i da iskuse jednu ili više epizoda velike depresije kroz životni vek.
• Bipolarna depresija (ranije tkz. manično-depresivni sindrom – obrađuje se i tretira kao odvojeni nozitet)

Dijagnoza

• Kod odraslih
• Kod dece

Najčešće dijagnozu depresije nije tesko postaviti. Dovoljno je bolesnika pitati da li je tužan, uplašen, bezvoljan i može li se od srca nasmejati. Zato je neshvatljivo da je dve trećine depresija nedijagnostikovano, nelečeno, pogrešno ili nedovoljno lečeno.
I kada se prepozna da bolesnik ima psihičke smetnje nerazumno se daju lekovi za smirenje i neki neuroleptici koji imaju samo kratkotrajan učinak. Depresije se leče antidepresivima !!!, a sedative i neuroleptike upotrebljavati kad za to ima opravdanja.
Uzalud je očekivati da ce depresija proći sama. To se dogadja retko. Uzalud je očekivati da će se snagom volje, pozitivnim mišljenjem, pobediti depresija. Upravo su volja i optimizam nestali kod bolesnika i on je nemoćan da ih povrati. Laički saveti bolesniku više štete nego koriste jer izazivaju osećaj krivice i ukazuju da se bolesnikovo stanje ne razume.
Upravo je duboko razumevanje polazna tacka u lečenju depresije. „ Treba imati nešto u sebi da bi se razumela bolest koja se ne vidi i ne može se izraziti brojkama.“
Za one koji to ne mogu možemo depresiju uporediti s dijabetesom. Kod prve je snižen serotonin, kod druge insulin. Krajnje pojednostavljeno, ali dovoljno da se shvati poremećaj u hemiji tela, na koji ne možemo sami delovati.
Zato i postoje psihijatri kojima na raspolaganju stoje moderni antidepresivi s kojim je lečenje depresije postalo uspešnije, jednostavnije i s manjim rizikom; a takođe i usluge savremenih psiholoških kognitivno-verbalnih metoda.
Osim leka bolesniku bi trebalo dati deo sebe, svog razumevanja, saosećanja i vere u izlečenje.

Rangiranje težine depresije

U proceni težine depresije koriste se skale koje simptome depresije pokušavaju staviti u brojčani odnos.
Jedna od najpoznatijih je HAMD (Hamilton rating scale for depression) koja kvantifikuje 21 (ili 24, druga verzija) simptom ocenama od 0 do 2 tj. ukupno do 42 (48). Ocena stanja od 15 do18 je granica između blage i srednje depresije, dok ocena iznad 30 označava tešku depresiju. Ova metoda je važna u praćenju uspeha lečenja, pad ocene bolesnikovog stanja za 50% se smatra klinički značajnim uspehom.

Lečenje

Kako se leči depresija?

Prvi korak u lečenju depresije je pravilno postavljanje dijagnoze. Ako se sumnja na depresiju, najvažniji korak je brzo javljanje lekaru opšte prakse koji će proceniti da li je potrebno dalje konsultovanje sa psihijatrom ili eventualno sa specijalistom druge medicinske grane. Ujedno, biće ocenjeno da li je potrebno primeniti terapiju lekovima - antidepresivima, terapiju razgovorom ili koristiti oba pristupa. Bilo o kojoj terapiji da je reč, oboleli mora redovno, strpljivo i dovoljno dugo biti lečen jer kratkotrajna poboljšanja su samo privid i bolest se bez uporne terapije ne može iskoreniti.

Uopšteno, terapija depresije odvija se u tri etape:

1. Lečenje akutne epizode
2. Stablizacija terapije
3. Prevencija ponovnog pojavljivanja epizode depresije

U prvoj etapi primenjuju se psihofarmaci, prvenstveno antidepresivi, sa ili bez psihoterapije.
U drugoj fazi primat ima psihoterapija, udružena sa farmakoterapijom. U trećoj etapi postoji više profilaktičkih strategija i o tome će biti reči kasnije.

Celokupan tretman obuhvata sledeće mere:

• Antidepresivi
• Komplementarna i alternativna medicina: Herbalni preparati i suplementi
• Kognitivno-bihevioralana terapija (CBT)
• Psihoterapija
• Hrana i vežbanje
• Socijalni tretman (organizovano druženje) i kućni ljubimci
• Komplementarna i alternativna medicina 2: Akupunktura, masaža i drugi fizikalni tretmani
• Fototerapija
• Stimulacija vagus-nerva (VNS)
• Elektrokonvulzivna terapija (ECT)
• Transkranijalna magnetne stimulacija

Antidepresivi

Antidepresivi su lekovi različitih struktura koji deluju preko nekoliko mehanizama u mozgu i menjaju ono funkcionisanje nervnih ćelija i mreža koje leži u osnovi depresivnih simptoma: neraspoloženja, malaksalosti i bezvoljnosti, promena sna i apetita, negativnih misli i loše koncentracije.
Njihov efekat ostvaruje se putem promene koncentracija serotonina i-ili noradrenalina, a osim toga, šire posmatrano, oni aktiviraju moždane ćelije i poboljšavaju njihovu vitalnost. Danas se osnovano smatra da je vitalnost ćelija mozga (neurona) kod osoba sa depresijom ugrožena te da se, ukoliko se depresija ne leči, smrt moždanih ćelija ubrzava. Samo psihoaktivne supstance („droge“) deluju odmah i za nekoliko minuta stvaraju skok raspoloženja, volje, energije („up“). Ako bi antidepresivi delovali ovako brzo i jako, od njih bi bilo više štete nego koristi – osoba bi brzo postala zavisna od lekova, a depresija bi se produbila do najstrašnijih razmera jer bi se nakon brzog povišenja raspoloženja ono ubrzo survalo kroz još dublji pad.
Stoga, treba znati da su antidepresivi lekovi koji su pažljivo odabrani da ne stvaraju zavisnost, da se uvode u terapiju postepeno, da ostvaruju svoj efekat tek nakon nekoliko nedelja i da efekti koje od njih očekujemo (temeljno, a ne trenutno, lečenje depresije) apsolutno nadmašuju sporedne efekte koji bi mogli biti nepovoljni za pacijenta.
Efekat antidepresiva u prvih nedelju-dve dana nije veliki, i zbog toga se obično daje i dodatni lek koji će pomoći da se umanji napetost, strah, olakša uspavljivanje i ublaži nelagodnost u telu koju prouzrokuje depresija (anksioliza). Medjutim, u daljem toku lečenja, već nakon 3 ili 4 nedelje, primećuje se da energija raste, da se misli „razvedravaju“, da i dalje ima faza neraspoloženja i bezvoljnosti alli da su one povremene, a ne stalne i da se sve više o tegobi i teskobi priča u prošlom vremenu. Dakle, antidepresiv je počeo da deluje i simptomi bolesti biće u povlačenju sve dok se terapija održava na odgovarajući način.
Ne sme da se zaboravi da nijedan lek nije apsolutno idealan: naime, u zavisnosti od njihovog mehanizma dejstva kao i od izuzetnosti organizma svake individue, dešava se da lečenje prati i pojava neželjenih dejstava. Kod antidepresiva, na početki primene, oko 40-50 godina unazad, dešavalo se da lek uzrokuje smetnje srčane sporovodljivosti, stomačne smetnje, da uslovljava ograničenja u ishrani i da se sveukupno teško podnosi. Zbog toga su mnogi lečeni odustajali od terapije pre nego što se povoljno dejstvo na depresiju uopšte pojavljivalo.
Medjutim, devedesetih godina javlja se preokret: sa pojavom fluoksetina, počinje era konfornijeg lečenja depresije, a najbolji dokaz za to je sve veći broj osoba koje se rado odlučuju na lečenje, dobro ga podnose, dovoljno dugo uzimaju antidepresiv i efikasno se vraćaju u remisiju ostvarujući zadovoljavajući kvalitet života.

Koji su antidepresivi danas na raspolaganju?

Osnovno je znati da su antidepresivi medjusobno više slični nego različiti – slični su jer imaju antidepresivni, ali i anksiolitički efekat koji postižu jednako brzo, a različiti jer imaju različite neželjene efekte. S druge strane, režim davanja se razlikuje prema tome da li se daju jednom ili više puta dnevno, da li se daju samo u tabletama, kapsulama, dražejama ili i putem injekcija (mišić, vena), da li se obezbedjuju na teret zdravstvenog osiguranja, da li su registrovani na našem tržištu.

Antidepresivi nove generacije

Na primer, fluoksetin, sertralin, paroksetin i escitalopram su tzv. SSRI (inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina: tip antidepresiva koji se karakterišu sposobnošću povećavanja koncentracije serotonina u medjućelijskoj pukotini; postoje i TCA (triciklični antidepresivi ), MAOI (inhibitori mono-amino-oksidaze), NaSSA (Selektivni agonisti noradrenalina i serotonina), SNRI (Inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina i noradrenalina) itd.
Ukoliko je jedan od lekova dat i nije postignut željeni efekat, ili je jačina pratećih smetnji tolika da se ne može podneti, pacijent se odmah može javiti lekaru koji će mu pomoći izborom drugog leka. Napominjemo da je pokazano da su šanse da se prvim datim antidepresivom ostvari uspešno lečenje oko 60%. Zbog toga ne treba odustajati, već nastaviti lečenje do povlačenja simptoma akutne faze, što je prvi cilj.

Sledeći cilj je „Stabilizacija terapije“.

U fazi „Stabilizacije terapije“, od značaja je sledeće:

1. Antidepresiv se daje do daljnjeg, 6 meseci do godinu dana ali i duže, a doza se prilagodjava. Neki lekovi daju se u istoj dozi kao ranije, ostali se smanjuju na oko dve trećine ili oko polovine doze, ali o tome odlučuje lekar razmatrajući mnoge faktore.
2. Uslovi za psihoterapiju se poboljšavaju, pa se savetuje odabir metode prema ličnosti i kapacitetima pacijenta (kognitivno-bihejvioralna terapija se u vecini zapadnih zemalja smatra psihoterapijom izbora za lecenje depresije!), prema okolnostima i u odnosu na ciljeve. U tom smislu, psihijatar će savetovati pacijenta o koracima koje može da preduzme.

Na kraju, kada se efekti medikamentoznog i psihoterapijskog lečenja stabilizuju, najvažnije je sprečiti pojavljivanje sledeće epizode – „prevencija ponovnog pojavljivanja epizode depresije"

Ako je osoba dobro i prestala je da uzima lekove, i dalje postoji rizik tj. mogućnost pojave nove epizode, posebno u stresnim situacijama: ako se dogodi da osoba počinje više da brine i strahuje, slabije da spava, više da jede, puši ili pije više alkohola, može se preventivno dati terapija.

Rastvor Sv. Jovana za depresiju

Rastvor svetog Jovana (St. John's wort) je biljni preparat, predmet mnogih debata. Postoje određeni dokazi da pomaže u rešavanju manjih depresija, ali 2 velike studije pokazuju da nema utisaja na srednje-teške velike depresije. Korišćenje ovog rastvora zajedno sa antidepresantnim lekovima može dovesti do „serotoninskog sindroma“ koji se karakteriše agitacijom, temperaturom, znojenjem, mučninom, rapidnim porastom otkucaja srca, neuromuskularnim poremećajem u smislu rigiditeta ili obamrlosti. Ovakvo stanje može da ugrozi život.

Kognitivno-bihevioralna terapija (CBT)

CBT bi trebalo da pomogne u razmišljanju obolelog ("kognitivno") i šta da radi ("bihevioralno"). Ove promene mogu da pomognu da se oboleli oseća bolje. Za razliku od nekih drugih tretmana razgovorom, ovde se radi o fokusu na probleme i teškoće „ovde i sada“. Ne traži se uzrok problema u prošlosti već se nastoji da se unapredi stanje odmah.

Kako to funkcioniše ?

CBT vam može pomoći ako jedan problem sagledate iz manjih parčića:
Situacija - problem, događaj ili teška situacija. Iz ovoga izdvojite:
- Pomisao
- Emocije
- Fizički osećaj
- Akcija (šta preduzeti)

Svaka od ovih area može da utiče na drugu. Ono što mislite o problemu može da utiče na to kako se osećate fizički ili emotivno. Takođe određuje šta ćete uraditi u vezi sa tim. Postoje putevi koji mogu pomoći ili ne u reagovanju na svaku situaciju, zavisno od toga na koji način razmišljate o tome (problemu).

Primer:

Ista situacija vodi ka različitim rezulatima, zavisno od načina razmišljanja o situaciji. Šema je sledeća:

Kako se kognitivno-bihevioralna terapija sprovodi?

CBT se može izvoditi u individualnim ili grupnim sesijalma pod patronatom terapeuta. Takođe se može primeniti i samo-pomoć knjigom ili kompjuterskim programom npr. „Fear Fighter“ za one koji imaju fobije ili panične atake, a „ Beating the Blues“ za ljude sa depresijom sa srednjom težinom simptoma.
Postupci su potanko opisani i predmet su mnogo širih edukacija.
CBT je jedna od najefektivnijih metoda za lečenje anksioznosti ili depresija kao glavnih problema. Može se primeniti kao samostalni postupak ili udružen sa primenom medikamenata. Tretman traje 6 nedelja do 6 meseci, ali se zavisno od situacije može ponoviti.

Psihoterapija

Psihoterapija je dobrodošla pomoć depresivnom pacijentu, prvenstveno u razdoblju prije nego počnu delovati lekovi. Kada mu se stanje poboljša, od terapeuta može naučiti neke praktične "antidepresivne" veštine.
Pre nekoliko decenija lekari su depresivne pacijente lečili isključivo "razgovornom terapijom", odnosno psihoterapijom. Ne treba se čuditi, jer većina psihoterapijskih tehnika je osmišljena pre nego što je otkrivena biološka narav depresije, i pre nego što su proizvedeni delotvorni lekovi. Danas dobar terapeut pacijentu treba pre svega pružiti društvo, pažnju, razumevanje, utehu i nadu, posebno u razdoblju pre nego antidepresivni lekovi počnu delovati. Kada se pacijentu "razbistri" stanje pa je spreman za aktivno učestvovanje u terapiji, tada od terapeuta može naučiti neke praktične "antidepresivne" veštine: kako se kvalitetnije ophoditi s ljudima, kako bolje organizovati život i izbegavati stresne situacije, kako tražiti ono što želi i suprotstaviti se onome što mu ne ide "u račun", uopšteno kako se afirmisati u društvu.
No psihološke teorije o nastanku depresije i terapijske tehnike koje su na njima utemeljene, imaju i krupnih nedostataka.
Psihoanalitička terapija, kojoj je temelje postavio Sigmund Frojd, polazi od pretpostavke da depresiju uzrokuju traume u ranom detinjstvu. Najpogubnije od njih su odsustvo roditeljske pažnje te neuspeh da se zadovolje roditelji. Stoga psihoanalitičari depresiju leče tako da navedu pacijenta da "osvesti" pretrpljene traume u detinjstvu, koje je s vremenom "potisnuo".
Nema dileme da su stresovi pretrpljeni u detinjstvu izuzetno pogubni za nervni sastav, jer mogu izazvati fiziološku preosetljivost na stres, pa i hroničnu pojačanu aktivnost stresnog mehanizma. Korisno je znati koliko depresivni pacijent može profitirati od prizivanja stresnih iskustava u svest, čak kad proces prisećanja potisnutih trauma ne bi trajao mesecima ili godinama.

Hrana i vežbanje

Istraživanja sugeriraju vežbanje kao potentno oružje protiv „srednje depresije“. Fizička aktivnost opslobađa endorfine koji podižu raspoloženje dok istovremeno smanjuju percepciju za bol. Redovno vežbanje je takođe vezano za veće samopoštovanje, bolje spavanje, manje stresa i više energije. Bilo koji tip aktivnosti sa osrednjim opterećenjem, os plivanja do kućnih poslova, može pomoći. Potrebno je izabrati aktivnost u kojoj se uživa i sprovoditi je 20 do 30 minuta, 4 do 5 puta nedeljno.

Socijalni tretman (organizovano druženje) i kućni ljubimci

Štene koje se mnogo igra ili papagaj koji ne zatvara usta ne mogu zameniti lekove ili terapiju razgovorom. No, neki istraživači kažu da kućni ljubimci olakšavaju simptome u „srednjoj“ depresiji kod mnogih ljudi. Ljubimci iskazuju bezuslovnu ljubav, uklanjaju usamljenost i daju bolesniku osećaj smisla. Mnoge studije su pokazale da vlasnici ljubimaca imaju manje nevolja pri spavanju i uopšteno bolje zdravlje.

Komplementarna i alternativna medicina 2: Akupunktura, masaža i drugi fizikalni tretmani

Pomažu opuštanju muskulature, opštem opuštanju i bitno doprinose boljem raspoloženju. Najbolja kombinacija je kada idu posle vežbanja, i u kombinaciji sa drugim tretmanima.

Novije tehnike lečenja

Elektrokonvulzivna terapija (ECT)

Druga opcija za bolesnike za tretman rezistentom ili teškom melanholičnom depresijom je elektrokonvulzivna terapija (ECT). Ovi tretmani koriste električna pražnjenja da bi kreirali kontrolisane potrese (opuštanja). (Bolesnik nije svestan tokom procedure). Elektrostresovi drastično menjaju hemijski balans u mozgu. ECT pomaže u 80% do 90% bolesnika koji je prime, dajući novu nadu na izlečenje ljudima kojima ne pomažu lekovi.
Elektrokonvulzivna terapija obično budi stravične slike mučenja kod osoba koji čuju ovaj termin. Treba istaći da je moderna elektrokonvulzivna terapija jednostavna i za pacijenta bezbolna metoda lišena nekih dramatičnih efekata. Elektrokonvulzivna terapija u medicinskoj literaturi slovi za najefikasniju terapiju težih oblika depresije. Između 70 i 80% bolesnika će reagovati na elektrokonvulzivnu terapiju, za razliku od uobičajenih 50 - 65% kolika je efikasnost najboljih antidepresiva.

Fototerapija

Terapia svetlošću jako obećava kao efektivan tretman ne samo u slučaju „sezonskog afektivnog poremećaja“ već i u lečenju drugih tipova depresije, takođe. Podrazumeva sedenje ispred specijalno dizajnirane „svetleće kutije“ (vidi sliku) koja može da obezbedi jaču ili slabiju svetlost propisanih određenih broja sati, svaki dan. Jako je korisna u toku trudnoće kada pojedini lekovi mogu biti štetni. Može biti udružena sa drugim vidovima terapije. Potrebno je razgovarati sa svojim doktorom o nabavci svetleće kutije i koje je preporučeno vreme korišćenja.

Slika 5: Fototerapijski aparat

Stimulacija vagus-nerva (VNS)

Stimulacija nervusa vagusa (VNS) može pomoći u tretmanu ljudi sa rezistentnim depresijama koji ne pokazuju poboljšanje uz pomoć lekova. VNS je vrsta pacemakera za mozak. Hirurški implantiran uređaj (vidi sliku) šalje električne impulse u mozak kroz vagus-nerv iz vrata. Veruje se da ovi impulsi olakšavaju depresiju menjajući balans hemijskih supstanci mozga.

Slika 6: Vagusni pacemaker za mozak, kod depresije

Transkranijalna magnetne stimulacija

Slika 7: U transkranijalnoj magnetnoj stimulaciji elektromagnetni namotaj je postavljen oko skalpa bolesnika kreirajući magnetsko polje koje verovatno podiže raspoloženje stimulišući nervne ćelije mozga.

Transkranijalna magnetne stimulacija se koristi kada standardne sntidepresivne opcije ne pomažu. U SAD to nije tretman prvog izbora. Takođe, nije ni široko prihvaćena, ali sve veći broj doktora i medicinskih ustanova primenjuju ovu metodu (kao rezervnu i alternativnu terapiju, kada druge metode ne pomažu).
Još nije potpuno jasno kako transkranijalna magnetna stimulacija može pomoći da se uklone simptomi depresije. Moguće je da neuronska mreža u moždanim regionima igra ulogu u regulaciji raspoloženja. Tokom procedure stvaraju se magnetni impulsi koji stimulišu ili destimulišu određene moždane aktivnosti. Istraživači još uvek tragaju za optimalnom dozom i najboljom zonom mozga za stimulaciju. Ipak, radi se o neinvazivnoj metodi u kojoj nema hirurške implantacije pacemakera niti implantacija elektroda za nervnu stimulaciju. Najčešće neželjeni efekti su laki u smislu glavobolje, spazma muskulature lica, smetnje od svetlosti, diskomfora u toku tretmana; ređe manija, slušni problemi. Najveći problem je u nepoznanici dugoročnih efekata čak strukturalnih promena mozga. Zasada, efekti izlaganja mozga jakom elektromagnetnom polju ostaju nepoznati.
Tretman traje oko 40 minuta, 5 puta nedeljno u toku 4 do 6 nedelja. Posle postavljanja elektromagnetnog namotaja elektromagnetno polje se uključuje i isključuje (i do 10 puta u sekundi) dok bolesnik nevoljno ne mrdne prstom ili šakom, što je minimum motorne energije a znak je lokalizovane motorne aree, okretanjem aparata može imati i slušne i svetlosne senzacije – sve to se zove maping moždanih area.
Kod određenih bolesnika transkranijalna magnetna stimuzlacija uklanja kompletno simptome u toku nekoliko nedelja. Slabiji rezultati se viđaju kod bolesnika starijeg životnog doba, u prisustvu psihoze, depresija koje traju 4 i više godina, strah neuspešnih elektrokonvulzivnih tretmana.

Posebne forme depresije

Depresija kod dece

Depresija u SAD zahvata 1 dete na svakih 40 ili 2,5%. To je udruženo sa sposobnošću igranja sa drugom decom, stvaranjem prijateljstva i kompletnim radom u školi. Simptomi su isti kao kod odraslih, s tim da neka deca mogu imati konstantni osećaj gneva ili ponašati se rizično, sa opasnim postupcima, što je nazvano "acting out." Bez tretmana depresivna deca mogu bitin sklona samoubistvu.

Depresija kod starijih

Alkohol i depresija

Kakva je povezanost između depresije i alkohola?

Poznato je da postoji veza – samopovređivanje i suicid su mnogo češći kod ljudi koji imaju problema sa alkoholom. Inače, osoba može da pije previše i svakodnevno što je čini depresivnom, ili pije da bi se oslobodila anksioznosti i depresije. U svakom slučaju:
- Alkohol utiče na hemijske procese u mozgu, povećavajući rizik od depresije;
- Mamurluci mogu stvoriti ciklus buđenja sa osećanjem anksioznosti, krivice, mučnine i nervoze;
- Život postaje depresivan – svađe sa porodicom ili prijateljima, seksualni problemi, problemi na poslu, problemi sa pamćenjem.

Oko trećina mladih koji su počinili samoubistvo su pili alkohol, a pojačano pijenje može biti i razlog za rast samoubistava među muškim tinejdžerima.
Starenjem čovek gubi mišićnu masu i goji se. Za razliku od mladih, kod starijih osoba iste težine postoji tendencija da se više alkohola zadržava u vitalnim organima kao što su mozak, mišići i jetra sa hroničnim posledicama.

Lečenje

Neki ljudi mogu da prestanu sa pijenjem odmah bez ikakvih problema. Kod drugih se javljaju simptomi poput žudnje za alkoholom, nesigurnost i nemir. Većina depresivnih ljudi koji piju počinje da se oseća bolje nekoliko nedelja od prestanka konzumiranja alkohola. Tako da je preporučljivo prvo tretirati problem alkohola a posle nekoliko nedelja problem depresije.
Ukoliko se osoba bolje oseća posle par nedelja apstinencije od alkoha, njen problem sa depresijom je najverovatnije bio uslovljen alkoholisanjem. Ukoliko depresija perzistira i nakon četiri nedelje od apstiniranja treba konsultovati lekara. Savetovanje je preporučljivo u ovim slučajevima, a mogu se uključiti i antidepresivi. U svakom slučaju osoba bi trebalo da ne pije i bude pod tretmanom nekoliko meseci.

Postnatalna depresija

Umesto zaključka

Veliki broj depresivnih osoba se može izlečiti od depresije.
Depresija je teško izlečiva bolest, zahteva pažljiv odabir leka, rad na sopstvenoj psihološkoj arhitektonici, strpljivost i upornost, uz samoposmatranje i samoedukaciju. Prvi, najveći i nezaobilazni korak ka izlečenju pravi se ako se pažljivo čuje, duboko razume i istinski prihvati stav iskazan u rečima De Mello-a: „Sreća je skrivena u nama. Ona ne zavisi od onoga što nam se dogadja, već od toga kako mi dogadjaje shvatamo i kako se sa njima nosimo.“

 preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD