HARIZMA VOĐE

1. Harizma i harizmatični vođa

Reč Harizma je nastala od grčke reči Charybdis što znači milosni dar, ili naročit duhovni dar za neko zvanje ili službu.
Maks Veber smatra da postoje dva tipa harizme:
• Prvi tip herizme je Institucionalna harizma, koja može biti nasledna (monarhija – vladarska titula), ili je nosi sama institucija (republika – predsednik). U ovom slučaju ona predstavlja legitmaciju samih institucija i pojedinaca koji predstavljaju institucije, bez obzira na njihove stvarne lične sposobnosti. Često se kod ovog tipa harizme u javnosti javlja mišljenje da ličnosti koje poseduju ovaj tip harizme imaju i nadprirodne moći božjeg porekla. Institucionalna harizma se odlikuje izvesnim stepenom racionalnosti što je čini pogodnim za proučavanje.
• Drugi tip harizme javlja se u okviru harizmatičnih pokreta, u ovakvim situacijama sledbenici ne slede običaje niti zakone već samo vođu čija naređenja nisu vezena logikom ili mestom vođe u društvenoj hijerarhiji već samo njegovom sposobnošću da ih naredi sledbenicima. U ovakvim pokretima vođa je nepogrešiv i što god on rekao ili uradio on je uvek u pravu pa čak i ako su njegovi potezi međusobno suprotstavljeni.

Kada se u jednom društvu pojavljuje harizmatičan vođa?
Pojava ovakvog tipa vođe uvek je vezana za previranja u društvu kada postojeće institucije i autoriteti nisu sposobni da reše probleme koji razgrađuju samo društvo. Ovo je čest slučaj u toku ratova ili tokom ekonomskih kriza.
To se najbolje može ilustrovati primerom Oktobarske revolucije u Rusiji kad je tradicionalni i pravno racionalni autoritet oličen u caru Nikolaju II zbog teških poraza na frontovima i gladi u pozadini više nije bio u stanju da kontroliše rastuće nezadovoljstvo. Sa druge strane imamo Vladimira Iliča Lenjina koji društvu obećava potpun zaokret; vojnicima obećava mir, civilima hleb, a obespravljenima pravdu.
Slična situacija postojala je u Nemačkoj nakon I svetskog rata, nemački narod je bio iznenađen porazom jer je godinama ubeđivan da vojska samo što nije izvojevala pobedu. U samoj vojsci koja nije želela da shvati da je poraz posledica malih resursa u odnosu na zapadne saveznike razvijena je teorija o izdaji. Kako su civili u pozadini krivi za poraze jer su zaključili primirje sa Silama Antante. Velike ratne reparacije nametnute Nemačkoj opteretile su privredu a vladajući slojevi su da bi zaštitili sopstvenu imovinu uveli zemlju u inflaciju. Inflacija je razorila ekonomsku sigurnost celog društva. U ovakvim okolnostima pojaviće se nacistička stranka i Adolf Hitler.
Društvenu zajednicu u ovakvim situacijama karakteriše osećaj nesigurnosti, izgubljenosti i nesposobnost velikog broja ljudi da se prilagode novonastalim prilikama. Ovakvo stanje pogoduje pojavi mesijanskih vođa koji se proklamuju kao spasioci zajednice. Kroz istoriju može se primetiti da su to: šamani, epileptičari, proroci...
Sam harizmatičan vođa po Veberu je jedinstven po sposobnostima da kod ljudi razvije snažne emocije, snažnog je duha i dosta liči na Ničeovog natčoveka Übermensch.
Prvo postoje dve vrste harizmatičnih vođa:
1. verske vođe, pogotovu kada govorimo o novonastalim verskim pokretima kao što su Jehovini svedoci, Hare Krišna ...
2. političke vođe, gde se kao markantni primeri mogu izdvojiti: Aleksandar Makedonski, Julije Cezar, Napoleon Bonaparta, Vladimir Iljič Lenjin, Josif Vasirjonovič Staljin, Adolf Hitler, Josip Broz TITO, Fidel Kastro itd...

2. Vođa i autoritet

Reč vođa je nastala od glagola vodititi i imenuje osobu koja vodi. Sociološki, reč vođa, označava pojedinaca, koji shvatanja i ponašanja većeg broja ljudi usmerava u pravcu određenih političkih ciljeva.
Kakve kvalitete treba da poseduje vođa? Prvo i osnovno je da se članovi zajednice pokore vođi, što znači da prihvate njegova naređenja i da ih izvrše. Odavde prizilazi novo pitanje kako naterati podanike da izvrše naređenje? Snagom volje – autoritetom. Autoritet, je reč koja vuče poreklo od latinske reči Auctoritas što znači ugled. Slično značenje ima i danas u francuskom jeziku (Autorite – ugled, uticaj, nadmoćnost ili zakon koji je na snazi), i na engleskom (Authority – vlast, uticaj, ugled, ovlašćenje)
U sociologiji prvi je termine Vođa i Autoritet povezao Maks Veber stvorivši podelu autoriteta, pa tako po M. Veberu postoje:
1. Pravno – racionalni autoritet koji se zasniva na identifikacija autoriteta sa institucijama.
2. Tradicionalni autoritet koji se zasniva na dugotrajnom ponavljanu ponašanja iz prošlosti.
3. Harizmatski autoritet koji se zasniva na verovanju društva da pojedinac poseduje sposobnost kojima se mogu prevazići teškoće u kojima se društvo nalazi.

Svaki od ovih autoriteta je povezan sa određenim tipovima vođa:
1. Pravno – racionalni autoritet je tip autoriteta koji poseduju vladari u monarhijama i verski poglavari kao što su Papa u katoličkoj crkvi, Patrijarh u pravoslavnoj ili Ajtolah kod Šita u Iranu.
2. Tradicionalni autoritet takođe poseduju vladari u morahijama pogotovu u danas kada u modernim evropskim monarhijama vladari nemaju nikakvu stvarnu vlast.
3. Harizmatski autoritet, je najintersantniji za proučavanje jer on odlikuje harizmatičnog vođu koji svoj autoritet ne zasniva na statusu moći već na posebnim, ličnim sposobnostima da kod svojih sledbenika izazove odanost.
Po Veberu, harizmatični vođa zahteva i dobija potpuno obožavanje od svojih sledbenika na osnovu iracionalnih osobina kao što su poverenje i uverenje koji su nemerljivi i kao takvi nepouzdani. Nesputan običajem, zakonom ili presedanom, harizmatični vođa može da zahteva i da posedne neograničenu vlast.

3. Harizmatične verske vođe

4. Primer harizmatičnog verskog vođe i pokreta - Asahara Shoko i sekta Aum Shinrikyo

Možda je najbolji primer japanska sekta Aum Shinrikyo, ova van Japana nepoznata verska grupa postaće poznata širom sveta napadom na metro u Tokiju 1995.godine.
Asahara Shoko vođa sekte je rođen kao Chizuo Matsumoto, pohađao je studije akupnkture da bi se krajem 70tih pridružio Agonshu (nova religija) kako bi se oslobodio loše karme. Tokom 80tih drži časove joge da bi 1986.godine nakon povratka iz Indije objavio svoje prosvetljenje. Tada on menja ime i stvara kult Aum Shinriky (istina o stvaranju i uništenju sveta). Kako ime govori osnovni cilj grupe je učenje o stvaranju i uništenju sveta. Početkom 90tih kult je izložen mnogobrojnim optužbama i sudskim sporovima o slobodama članova koje njihove porodice traže, kao i optužbe o prisilnim donacijama sekti. Asahara Shoko u to vreme tvrdi da je njegov DNK kod jedinstven, i da je to znak njegove božanske predodređenosti. Advokata Tsutsumi Sakamoto je otkrio da nikakva testiranja nisu izvršena, nakon ove izjave on i njegova porodica nestaju.
Asahara Shoko formira i sopstvenu političku partiju koja je trebalo da verovanje i vrednosti kulta proširi na šira područja. Izborni rezultat sekte je minoran, nijedan od predloženih kandidata nije izabran. U to vreme ideologija pokreta se menja u početku je cilj bio da se spase ceo svet od nastupajućeg Armagedona, zatim se ideja menja u spas za same članove kulta. Vođa kulta Asahara Shoko je 1994.godine formirao vladu u senci. A ideologija pokretadoživela još jednu transformaciju sada je osnovni cilj postalo uništenje postojećeg sistema. Do marta 1995.godine kult je brojao nešto više od 1000 pristalica. Nakon napda u Tokiju Asahara Shoko i 104 člana kulta su optuženi i osuđeni za sledeća krvična dela:
1. napad otrovnim gasom na Tokijski metro – 12 poginulih i preko 5000 povređenih;
2. napad otrovnim gasom na Matsumo Nagano Prefekturu – 7 poginulih i preko 600 povređenih;
3. za kidnapovanje i ubistvo advokata Tsutsumi Sakamoto koji je zastupao porodice članova Kulta;
4. za kidnapovanje i ubistvo advokata Kiyoshi Kariya;
5. za linč Kotata Ochida člana kulta koji se pobunio;
6. ilegalnu proizvodnju i prodaju opojnih sredstava .

Veliki broj optuženih izjasnio se tokom suđenja da je radio po direktnim naređenjima vođe Asahara Shokoa. Zanimljivo je da se više od 30 članova sekte vodi kao nestalo. Prema svedočenjima ostalih članova radi se o onima koji nisu bili čvrsti u uverenjima ili su se spremali da napuste sektu.
Kombinacija faktora je vođi dala veliku moć. Dugotrajna meditacija kombinovana iscrpljujućim ritualima, potpomognuta narkoticima uspela je kod članova sekte da izazove osećanje ushićenja i izbranosti. Pravni problemi kulta oko registracije i sukob sa roditeljima članova sekte povećali su izolovanost sekte. U početku sekta samo napušta velike gradove, počinje gradnja tajnih skloništa koja će poslužiti kao laboratorije za proizvodnju otrvnih gasova i opojnih supstanci.
Ključ svega je sam vođa njegova harizma koja je omogućila pokretu transformacije velikih razmera od ideje o spasu sveta do ideje o uništenju sveta je dug put. Ovde se može videti i apsolutna odanost članova sekte vođi. Ovde se mora dodati i podatak da sekta sa promenjenim imenom i danas postoji u Japanu i da se nije odrekla vođe koji je u zatvoru.

5. Harizmatične političke vođe

Od prvih primitivnih zajednica pa do današnjih dana, uvek se postavlja pitanje upravljanja zajdnicom. Ko je najsposobniji da to čini? To pitanje otvara novo pitanje, kako izbarati najsposobnijeg upravljača. U prvobitnim zajedicama verski i svetovni vođa su jedno, da bi vremenom te funkcije bile razdvojene. U antičkoj Grčkoj čest je primer kolektivnog vođstva. U Atini upravljači su smenjivi, dok se Sparta s druge strane drži naslednog principa.
Istorija beleži događaje i pamti ljude koji su uspeli da se izdignu iznad postojećeg položaja i da se ustoliče kao vođe. Najpoznatiji su oni koji su imali moć ubeđivanja. Oni koje su sledbenici obožavali i voleli, prihvatajući ih kao nepogrešive i nadljudske bliske samome bogu.
Prvi harizmatični vođa koga pamti istorija bio bi Aleksandar Makedonski, odlučan i hrabar ratnik, veliki vojskovođa i osvajač. Gonjen ambicijom prešao je put od Grčke do Indije. Osnovao je carstvo do tada neviđeno u istoriji. Njegova smrt je samo potvrda njegove veličine jer se carstvo odmah raspalo.

6. Primer harizmatičnog političkog vođe - Adolf Hitler i Hacistički pokret

Adolf Hitler je rođen 1889.godine kao prvo dete Klare Hitler i udovca Alojza Hitlera, carinskog činovnika tada moćne Austro – Ugarske. Sve do polaska u osnovnu školu Adolf Hitler je bio omiljeno mamino dete, prema prikupljenim podatcima, majka ga nikada nije grdila i uvek mu se divila. Potpunosti je bila predana njemu injegovim potrebama. Po mišljenju vodećih psihoalanitičara ovakav način odrastanja u potpuno nekritičnoj sredini je kod Hitlera izgradio osećaj narcisoidnosti i pasivnosti.
Početak školovanja je potpuno promenio okolnosti odrastanja. Hitler je imao uspeha u školi. U ovom peridu može se primetiti njegova sposobnost da manipuliše majkom. Hitler 1900.godine kreće u gimaziju. Uspeh u školi je izostao, sukob sa ocem je postao veoma snažan, Adolf Hitler počinje da se gubi u svetu mašte. U to vreme on želi da postane umetnik. U ovom periodu već se mogu nazreti obrisi snažne narcisoidne osobe kojoj je mašta stvarnija od stvarnosti.
Hitler 1907.godine stigao u Beč u nameri da upiše umetničku akademiju. Tri puta je polagao prijemni ispit i sva tri puta je odbijen. Sledeće dve godine Hitler je mogao živeti od ušteđevine da bi 1909.godine počeo za njega najteži period. Ostao je bez novca, i postao je prava skitnica. Čest je gost „kuća za skitnice“. U ovom periodu Hitler počinje da slika razglednice i uz pomoć jedne skitnice počinje da slika. Njegove slike su uglavnom kopije fotografija, gde se mogu videti precizni pokreti, ali je njgov umetnički rad ograničen na arhitekturno slikarstvo. Hitler odlučuje da ode u Minhen da tamo upiše likovnu akademiju.
U Minhenu se ništa nije bitno promenilo osim što je potražnja za slikama manja nego u Beču, stoga su i njegovi prihodi bili manji.
I svetski rat je omogućio Hitleru da se izdigne iz svog bednog položaja. Postao je vojnik Nemačke. Bio je dva puta odlikovan za hrabrost, prvo Gvozdenim krstom II reda a zatim i Gvozdenim krstom I reda, koji se retko dodeljivao običnim vojnicima. Ocena starešina je bila da je dobar vojnik, poslušan i hrabar.
Kada pogledamo razvoj Hitlerove ličnosti do ovog momenta možemo videti narcisoidnu, nerealnu osobu koja nije na zemlji već živi u svom svetu snova. To je čovek koga je stvarnost više puta demantovala. Slom Nemačke uništio je u potpunosti Hitlerov svet, carstvo je uništeo. Erih From kaže: „Rat je završio s onim što što mu je izgledalo kao njegov poslednji neuspeh: prazom i revolucijom. Poraz bi još mogao biti podnošljiv, ali revolucija ne. Revolucionarei su napali sve što je bilo sveto Hitlerovom reakcionarnom nacionaliznu i pobedili; bili su junaci dana, posebno u Minhenu gde su stvorili kratkotrajnu „Crvenu republiku“. Pobeda revolucionara dala je Hitlerovoj destruktivnosti njen konačan i neiskorenjiv oblik. Revolucija je bila napad na njega, na njegove vrednosti, na njegove nade, na njegovu megalomaniju u kojoj su on i Nemačka bili jedno. Njegovo je poniženje bilo veće budući da su neki revolucionarni vođe bili Jevreji koje je godinama smatrao arhineprijateljima i koji su od njega načinili bespomoćnog posmatrača destrukcije njegovih nacioanlističkih, malograđanskih ideja. To poniženje je moglo biti izbrisano jedino uništenjem svih koje je smatrao odgovornim.“•
Može se postaviti pitanje kako je nesvršeni gimnazijalac, student u pokušaju i osrednji slikar razglednica uspeo da postane nemački kancelar.
Prvo treba naglasiti da je Nemačka do I svetskog rata bila izrazito autoritativno organizovana država u kojoj je parlament imao simboličnu vlast u odnosu na vlast i moć Kajzera. Slom sistema je stvorio vakum. Kako nije postojao novi autoritativni vladar nacija počela da traga za vođom. Desnica i levica su se našle u centru borbe. Ko će biti novi vođa, levičar ili desničar? Ulice nemačkih gradova su tokom dvadesetih godina bile poprište brutalnih obračuna. Desničarske i levičarske bande su napadale protivničke mitinge rasturajući ih, prebijajući aktiviste i učesnike. Na meti napada desničara našle su se i manjine, posebno Jevreji.
Ekonomska kriza iz 1923.godine i 1929.godine uništila je malog čoveka i dovela ga je do prosjačkog štapa. Inflacija je preko noći obezvredila ušteđevine miliona ljudi. Istovremeno je više milona ljudi ostalo bez posla. Ratni veterani su bili poseban teret celom društvu. Otrgnuti ratom oni su se veoma teško uklapali u mirnodopske tokove i dalje druže sa ratnim drugovima, često se stavljaju pod komandu ratnih starešina. Termin ratne starešine ovde ne govori o profesionalnim oficirima već o rezervnim oficirima koji su poticali iz istog miljea kao i sami vojnici. Gomile nezaposlenih vojnika imaju mogućnost da se bave kafanskom politikom.
Hitleru je poraz i slom nemačkog društva dao mogućnost kako kaže From da svoj lični poraz i poniženje transformiše u nacionalni i društveni poraz i poniženje, ovo mu je omogućilo da zaboravi lični neuspeh. Osvećujući i spasavajući Nemačku osvetio bi sebe.
Hitler umetnik je bio mrta rođen je novi Hitler, Hitler demagog i vođa.
Vojska je početkom 20tih godina komunizam smatrala najvećom pretnjom državi stoga su pomagane razne poluvojničke organizacije od kojih je najpoznaitiji Frajkorps. Ernst von Salmon je celu ideologiju ove organizacije opisao kao „Akcija, ništa osim mogućnosti akcije... veze su pokidane i mi smo slobodni da delujemo“.
Istovremeno, vojska je angažovala stanoviti broj vojnika da izveštavaju o novoformiranim partijama, njihovim programima i akcijama. Jedan od ovih vojnika obaveštajaca je bio i Hitler. Njegov zadatak je bio da se infiltrira u minornu Nemačku radničku partiju, koja je tada okupljala uglavnom bivše vojnike, sada nezaposlene radnike.
Njegova moć ubeđivanja delovala je u posleratnom miljeu Bavarske. Stranka koju je imao da špijunira vrlo brzo je postala njegova. Promenjeno je ime, i ona se sada zvala Nemačka nacional – socijalistička radnička partija. U prvim danima političkog delovanja Hitler se ugledao na italijanske fašiste i Musolinija koji je za par dana u šaradi nazvanoj pohod na Rim uspeo da od buržoazije dobije vlast. Slično tome Hitler je računajući na ugled penzionisanog heroja iz I svetskog rata, generala Ludendorfa, pokušao da preuzme vlast u Minhenu. Već pre toga Hitler je došao u vezu sa majorom Röhmom i njegovim SA odredima (Sturmabteilung – jurišni odredi). Koji će u prvom trenutku biti udarna pesnica partije.
Minhenski puč je propao jer nije imao podršku širih društvenih slojeva, uz to treba naglasiti i da je vojska stala uz zakonitu vlast.
Samo suđenje je Hitleru donelo veliku popularnost u javnosti zbog njegovih govora. Osuđen je na pet godina zatvora, ali je pušten na slobodu nakon što je odslužio samo devet meseci kazne. Vreme provedeno u zatvoru Hitler je iskoristio da napiše svoj manifest „Main Kampf“. Ovde je on izneo srž nacističke ideologije koja počiva na: teoriji krvi i tla, zatim sledi teorija o rasnoj superiornosti i kao i teoriji o Lebensraumu (životnom prostoru za nemački narod na istoku).
Tokom boravka u zatvoru Hitler je doneo odluku da odustane od revolucionarnog uzimanja vlasti. Koncentriše se na stvaranje jačeg partijskog aparat i na pridobijanju širih društvenih slojeva. Zbog prevelike samostalnosti SA odreda formirana je još jedna poluvojničaka organizacija: SS (Schutzstaffel –Zaštitini odredi) pod komandom Hajnriha Himlera.
Poboljšanje ekonomske situacije je otežalo situaciju Hitleru, jer je Vajmarska republika uspela da se stabilizuje. Velika ekonomska kriza iz 1929.godine je ponovo zatalasala Nemačku. Došlo je do masovnih otpuštanja radnika, a zarade su drastično pale. Inflacija je bila u porastu. Politička scena se ponovo polarizovala na ekstremne desničare i levičare.
Hitlerov govornički talenat je privukao veliki broj razočaranih ljudi ka nacistima. Vladajuća elita je za predsednika uspela da izglasa maršala Hindemburga heroja iz prvog svetskog rata, nadajući se da će on biti brana rastućoj komunističkoj pretnji. Od 1929.godine do 1933.godine smene na vlasti su česte a parlamentarni izbori svakodnevna pojava. Samo panični strah krupne buržoazije i plemićke elite od komunizma dovešće Hitlera na vlast. Partije katoličkog centra i građanske partije će mu dati mandat da sastavi vladu. Po Durhendorfu Nacistička vladavina je jakobinski period u transformaciji i modernizaciji Nemačke. Javno mnjenje je u potpunosti stalo iza Hitlera, bez obzira na klasu ili status. Kako će jedan od tadašnjih sledbenika reći: «Hitlera je poslala sudbina da nas spase, i donose svetlost u tamu». Stvoren je mit – o Hitleru kao nadčoveku, koji je nepogrešiv. Zanmiljivljivo je da su čak i Hitlerovi najbliži saradnici potpuno opčinjeni. Hajnrih Himler će jednom prilikom izjaviti da svako Hitlerovo naređenje ima božansku moć.
Partijski ideolog Rosenburg će još otići dalje kada je rekao: „Firer i nacistička ideja su jedno, on otelotvoruje ideju i samo on zna krajnji cilj.“
Državna maksima će postati jedan narod, jedna država, jedan vođa. Rudolf Hes, Hitlerov partijski zamenik će na jednom mitingu izjaviti: „Adolf Hitler je Nemačka, Nemačka je Adolf Hitler.“
Hitler će sam u jednom govoru podržavti ovu tezu rečima: „Ja znam sve što ste Vi, Vi ste to kroz mene i sve što sam ja, ja sam kroz Vas.“ Doktor Gebels, ministar propagande, će 1935.godine izjaviti: „Nacija ga voli, zato što u njegovim rukama oseća kao dete u rukama majke.“
Tokom cele Hitlerove vladavine može se videti marljiv rad na jačanju kulta: partijski skupovi, ogromni mitinzi, marševi. Misticizam postaje državna doktrina, mesta parada postaju sveta mesta, mitinzi sve više liče na verske obrede.
Kako to Robert Vait kaže: „Nacizam postaje nova religija: imate Mesiju – Hitlera, svetu knjigu – Main Kampf, krst – svastika, sveštenstvo u crnim uniformama – SS, smrt za jeretike, i obrećanje hiljadugodišnjeg Rajha.“
Zanimljivo je da je veliki broj Nemaca bio prvučen Nacizmu zahvaljujući Hitlerovim govorima i samo njima. Mnogi od njih su svedočili da su tokom Hitlerovih govora širio osećaj jedinstva i zajedništva,
Hitler je sam pokušao da objasni fenomen psihologijom masa tvrdeći da se u masi ne razmišlja, i da sve što govornik kaže biva prihvaćeno bez razmišljanja.
U međuvremenu sistem je počeo da primenjuje određene metode kojima se povećavala snaga Hitlerovih govora. Prostorije u kojima se skupovi održavaju uvek treba da budu manji nego što bi trebalo. Trećina prisutnih moraju biti članovi partije. Pripadnici svih klasa moraju biti prisutni da bi se stvorio osećaj zajedništva. Žene uvek postavljati u prednje redove gde je veća verovatnoća da će pasti pod uticaj govornika. Dekoracija prostorije mora biti u skladu sa prilikom, da izaziva strahopoštovanje. Pre samog početka skupa atmosferu treba podgrevati prigodnom muzikom. Firera niko ne najavljuje, i nikada se ne zna tačan trenutak njegovog dolaska i govora.
Sam Hitler je verovao da je novi prorok čija su osećanja i misli inspirisana božanskim uticajem. Ovakovo stanje Veber je okarakterisao kao „posednutog sluge“ koji samo služi kao posrednik između običnog sveta i samoga boga. Oto Vagner prenosi da mu je Hitler jednom prilikom rekao: „Ja sam ponekad svestan da nisam ja taj koji govori već da nešto govori kroz mene.“
Nakon početka rata situcija se nije bitno promenila, uspesi nemačke vojske pripali su njemu, dok su porazi smanjivali popularnost vojske, generalštaba i same parije ali je njegova popularnost sve do kraja rata ostala na visokom nivou. Kada je objavljene vest o njegovom samoubistvu zabeležen je veći broj samoubistava među njegovim najodanijim obožavacima.
Zanimljivo je napomenuti da je nacistički pokret sve do samog sloma Nemačke ostao harizmatični pokret. Hitler je sebe postaio u centar odlučivanja ali on lično nije dao predlog neke nove politike. U državnoj upravi je zavladala anarhija, njegovi najbliži saradnici su stvarali lična, privatna carstva, sam Hitler je imao oko sebe nekoliko službi nejasnih i često isprepletanih nadležnosti. U samoj partiji vladala je maksima „Svaki čovek za sebe – za dobrobit partije.“ Hitler je postao vrhovni arbitar svih unutar državnih sporova koje je sam podsticao. Ovo je samo pojačavalo njegovu harizmu, Hitler mirotvorac koji svakoga može ubediti i rešiti svaki spor. Jedino što Hitler zahteva od sledbenika jeste odanost i samo odanost. Kako se Hitler izdigao iznad dnevnih i trivijalnih problema jačao je osećaj među sledbenicima da kada su nepravde u pitanju, on za njih ne zna. Česta je bila uzrečica: „Kada bi samo On znao šta se događa...“
Poslednji korak u nacifikaciji Nemačke usledio je u radu sa decom. Trebalo je teoriju o rasnoj superiornosti pretvoriti u stvarnost. Trebalo je stvoriti novog čoveka. Zanimljivo je da sve tehnike koje su koristili nacisti se i danas koriste za „pranje mozga“. Prototip novog čoveka je pripadnik SS-a. Himlerov sistem selekcije predstavljao je kombinaciju strogih zdravstvenih i rasnih principa. Kao ilustracija mogao bi da posluži primer da su kandidati za prijem morali da dostave rodoslov pet generacija unazada da bi se proverilo da nije bilo mešanja krvi sa inferiornim rasama.
Sama obuka pre prijema u SS bila je veoma teška. Kandidat bi godinu dana proveo u radnim jedinicama zatim još dve godine u vojsci. Sama obuka za SS bila je kombinacija fizičkog drila, bola i poniženja koja je služila da se slomi veza sa prošlošću i da se uništi bilo kakav osećaj samostalnosti. Propaganda je tvrdila da samo najbolji i najsnažniji mogu biti SS, elita naroda, dok slabi i nečisti moraju otpasti.
Novi čovek, lojalan samo Fireru, spreman da izvrši svako naređenje na putu za nacistički raj. Poslednji stadijum u oblikovanju novog vernika.

7. Harizmatični vođa danas

Da li u modernom svetu ima mesta za harizmatične vođe?
Kako bi trebao da izgleda Adolf Hitler danas da bi postao nemački kancelar? Da li bi međunarodna zajednica dozvolila ponovni rat među svetovima? Verovatno ne. Današnje vođe su sve ređe autentični samostvoreni lideri. To su ličnosti kojima upravljaju njihove partije i savetnici. Najbolji primer za to može se ilustrovati tokom predizborne kampanje u SAD 2000.godine kada su se u jednom sučeljavanju Al Gor i Džordž Buš pojavili skoro identično obučeni. Zapadnoevropski politički sistemi su nakon II svetskog rata uspeli da ponovo uspostave institucije. Tako da trenutno u razvijenom svetu kao primaran imamo pravno – racionalni autoritet. Ekonomska stabilnost u ovm delu sveta smanjila je potrebu za harizmtičnim vođom.
Ovaj tip vođe u politici možemo sresti u manje razvijenim zemljama u kojima još uvek nisu izgrađene institucije sa nestabilnom ekonomijom, kao i kod revolucinarnih pokreta. Možda su najpoznatiji primeri: Mahatma Gandi, Josip Broz, Patris Lumumba, Fidel Kastro, Če Gevara, Jaser Arafat...
Za razliku od politike novonastale verske pokrete prvenstveno predvode harizmatične vođe. Ovde moramo navesti dva razloga: prvi je da institucionalizovane religije ne mogu da odgovore na pitanja i potrebe modernog pojedinca, one nisu uspele da pruže nadu spasenja običnom čoveku koji izložen uticaju globalizacije gubi individialnost; drugi razlog leži u tehnološkom napretku, masovni mediji poput televizije i interneta smanjili su razdaljine i povećali mogućnost manipulacije do neslućenih visina.
Verska okupljanja se organizuju na stadionima, u sportskim dvoranama gde samoproklamovani proroci mogu da utiču na veće mase, sve se prati „uživo“ putem satelita, televizije i interneta. Poruke koje se upućuju su različite: od najave smaka sveta i dolaska satane do ideje o večnom bratstvu i ljubavi među ljudima i raju na zemlji.

Zaključak

U datim primerima imamo harizmatične vođe koje imaju izvrnutu sliku sveta. Jedan je izazvao svetski rat, i stradanje ogromnog broja ljudi, drugi je pokušao nešto slično ali u znatno manjim razmerama. Da li su harizmatične vođe ludaci koji žele da unište svet? Da li to ide uz svakog harizmatičnog vođu ili su ovo samo izuzetci.
Sama činjenica da se harizmatične vođe javljaju u periodima društvene nesigurnosti znatno povećavaju mogućnost da se izbere pogrešan čovek. Čovek koji nema za cilj da donese boljitak već samo da obezbedi sebi vlast ili materijalna dobra. Nemačka je u trenutku krize izabrala Hitlera, a Engleska Vinstona Čerčila. Bitan uticaj u izboru vođe igra i samo nasleđe društva kakav je tip vođstva ukorenjen.
Stoga, ne može se tvrditi da su sve harizmatične vođe loše, zle i umobolne, kao što se isto tako ne može reći za svakoga da je zaista dobar, human. Sve zavisi od okolnosti u konretnom društvu u konktretnom istorijskom kontekstu.

Literatura:

1. Erih From, “Anatomija ljudske destruktivnosti”, Zagreb, Napredak, 1976.godine
2. Charles Lindholm “Charisma”, E–Book (PDF verzija), 2002.godina
3. Grupa autora, “Enciklopedija Britanika – Elektronsko izdanje”, Britanica Ltd.,London,2004.godina
4. Živojin Simić, “Englesko Srpski rečnik”, BIGZ, Beograd, 1995.godina
5. Milan Vujaklija, “Leksikon stranih reči i izraza”, Prosveta, Beograd, 1980.godina
6. Grupa autora, “Sociološki leksikon”, Savremena Administracija, Beograd, 1982.godina,
7. http://religiousmovements.lib.virginia.edu/nrms/aums.html
8. http://www.infoplease.com/dictionary.html
9. http://cbae.nmsu.edu/~dboje/teaching/338/charisma.html
10. http://cbae.nmsu.edu/~dboje/teaching/503/weber_links.html
11. http://www.cesnur.org/2001/london2001/chryssides.html
12. http://en.wikipedia.org/wiki/Charismatic_authority
13. http://leadership.wharton.upenn.edu/l_change/publications/House/
14. http://atheism.about.com/od/religiousauthority/a/types_2.html

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi