PSIHOANALIZA I PSIHOANALITIČKA PSIHOTERAPIJA

Otkriće psihoanalize pre skoro jedinog veka podstaklo je obilje istraživanja koja neprekidno snabdevaju novom građom i obogaćuju naše razumevanje čoveka, njegovih dostignuća i padova. Ona je ljudma pored ostalog, donela nadu i saznanje da njihova nesreća ne mora biti nepromenljiva, da je moguće obogatiti svoj život uprkos naizgled nepromenljivim okolnostima ili sudbinskim datostima. Snabdela je psihoterapiju osnonim oruđima i otvorila širom vrata njenom razvoju.

Pioniri psihoanalize: A. A. Brill, Ernest Jones, Sandor Ferenczi, Freud, C. Stanley Hall, Carl G. Jung

Psihoanaliza kao psihoterapijska metoda ponikla je iz prakse lečenju histeričnih (konverzivnih) poremećaja krajem XIX i početkom ovog veka. Njen osnivač, Sigmund Frojd (1856—1939), zainteresovan fenomenom »čišćenja dimnjaka« i »lečenja pričanjem«, ispoljonom u tretmanu Ane 0. koji je vodio njegov bečki kolega J. Brojer, započeo je istraživanja ove pojave, najpre, kao i Brojer, uz pirimenu hipnoze. Tretman je nazvan katarktičkim jer se polazilo od pretpostavke da se pomoću abreakcije mogu ostvariti katarktički učinci i tako se osloboditi simptoma histerije. Frojd i Brojer su došli do zaključka da »svaki pojedini histerični simptom nestaje odmah i permanentno ako se uspe jasno osvetliti sećanje na događaj koji ga je izazvao, pobudi prateći afekt, pacijent opiše ovaj događaj sa najvećim mogućim detaljima i afekt pretvori u reči«. . Brojer je ubrzo odustao od dalje saradnje dok je Frojd nastavio sa istraživanjem psihičkih sila koje prikrivaju i ometaju osvešćivanje, kao i načina (terapijskog procesa) pomoću kojih se one mogu razotkriti i neutralisati. Pomoću hipnoze je postalo vidljivo da postoje sadržaji potisnuti iz svesti da postoje psihičke snage koje se opiru njihovom dovođenju u svest, kao i da oživljavanje ovih sadržaja, »znanje« o njima ima kurativni učinak. Međutim, efekti hipnoze nisu trajali jer su upravo te psihičke snage, operacionalizovane kao otpor, ostajale skrivene. Osim toga, hipnoza se nije mogla uvak primeniti zbog »psihičkih primedaba« na nju. Frojd je shvatio da je ovaj oblik terapije simptomatski jer zaobilazi i ne neutrališe uzroke poremećaja.

On definitivno napušta najpre hiponozu, a zatim i druge oblike direktne sugestije, uočava značaj slobodnih asocijacija, snova, transfera kao otpora i drugih fenomena. Od posebnog značaja bili su nalazi do kojih je došao u radu sa Elizabetom fon R. i nešto kasnije sa Dorom. Za relativno kratko vreme radikalno menja postupak i postavlja temelje psihoanalitičke metode. Otada može da se prati plodan put i kontinuirani razvoj psihoanalitičke kliničke teorije i metapsiholoških teorija. Tokom svog života Frojd je menjao i razvijao svoja teorijska gledišta u zavisnosti od novih saznanja koja je donosila građa prikupljana primenom metode i taj trend u psihoanalizi se nastavio posle njegove smrti do danas.
Psihoanalitičke psihoterapije su postupci izvedeni iz psihoanalize. One se teorijski oslanjaju na njene nalaze i pretpostavke ali organičeno i selektivno koriste njene tehničke postupke postavljajući sebi ograničenije ciljeve. Sa porastom psihoanalitičkih dostignuća i njenog uticaja, kao i sa povećanjem potreba ljudi za psihoterapijskom pomoći, razvijali su se razni oblici psihoanalitičkih i psihoanalitički orijentisanih psihoterapija.
Pretečom psihoanalitičkih psihoterapija može se smatrati V. Štekl, jedan od prvih članova koji je napustio (1911) pionirsku psihoanalitičku grupu okupljenu oko Frojda. On je potrebe lečenja suprotstavio potrebi istraživanja, smatrajući da je Frojd prvenstveno naučnik koji svojom metodoon teži što više da sazna o čoveku. Psihoanalitičar je, po njemu prvenstveno trebalo đa bude psihoterapeut koji teži da pomogne čoveku. Zaključio je, između ostalog, da psihoanaliza, ako se drži Frojdove tehnike, neće moći da skrati trajanje tretmana i da medicinski analitičari moraju frojdovsku psihoanalizu da načine medicinskom naukom tako što će je učiniti »aktivnom« tehnikom. Štekl, izgleda, nije dovoljno shvatio suštinu povezanosti psihoanalitičke metode sa lečenjem, ali je dobro uočio da tretman, dosledno vođen psihoanalitičkom metodom ne može biti isključivi način lečenja, već da je potrebno ustanoviti kraće, brže postupke. Treba, međutim, reći da Frojd nije zastupao gledište da je psihoanaliza isključivi način lečenja. On je jasno izrazio mišljenje da psihoanalitička metoda ima karakteristike koje je ne čine idealnim oblikom terapije (ne nudi brze rezultate, zahteva veliko angažovanje analitičara (i analizanta i si.), da ima više načina da se vrši psihoterapija, odnosno da ima opravdanja da se primenjuju ugodniji oblici lečenja kada postoje izgledi da se njima nešto postigne. Međutim, takođe je jasno istako da psihoanaliza nije »specijalna grana medicine, već psihologija«, da ona psihijatriji želi da pruži podlogu koja joj nedostaje i da, radi toga, mora raditi sa čisto psihološkim pojmovima.

Psihoanalitičari: Sàndor Ferenczi, Hanns Sachs, Otto Rank, Karl Abraham,
Sigmund Freud, Max Eitingon i Ernest Jones

PSIHOANALITIČKA METODA

Za psihoanalitičku metodu u literaturi i praksi koriste se nazivi klasična analiza i psihoanaliza. Ovaj drugi naziv je primoraniji jer se klasična analiza katkada poistovećuje sa tretmanom za neuroze, čime se bitno sužava i manja njeno značenje.
Psihoanalitička metoda počiva na maksimi da je za optimalno psihičko funkcionisanje čoveka »dobro znati ili znati više o sebi«. Ova spoznaja do koje se došlo još tokom primane katarktičkog postupka, bila je pokretačka snaga za istraživanja koja su dovela do uobličenja metode. Osnovno pitanje je bilo kako omogućiti da se izraze sadržaji nepristupačni svesti, koji tražeći izlaz iz izolovanosti u koju su dospali, stvaraju simptome (bolest) i tako potvrđuju svoje postojanje. Ovi sadržaji, najpre nazivani »patogenim idejama« bili isu »uznemirujući, pobuđivali su osećanja stida, samoprakorevanja, psihičkog bola, povređenosti - osećanja koja se ne mogu poželeti i koja bi se najradije zaboravila«. Oni postoje a osoba za njih »ne zna«. Ako bi, pod određenim usiovima, uspela da ih upozna, oni bi izgubili patogeno dejstvo. Te uslove je Frojd uspeo da otkrije i pokazao da se oni imaju graditi na odnosu koji osoba koja želi da pomogne treba da uspostavi sa osobom koja želi da se oslobodi neželjenog stanja u kome se nalzi. Bitna odlika ovog odnosa je da se osoba kojoj se želi pomoći prihvati onakvom kakva jeste, da se poštuje njena autonomnost i psihička realnost. Sve što čini osoba koja pomaže (»leči«) mora biti u funkciji takvog odnosa. Time su položena osnovna pravila ponašnja i iz njih izvođene tehničke preporuke. Psihoanalitičar ih ne može jednostavno naučiti, mehanički priključiti svom arsenalu tehničkog znanja. Za njihovu primanu on mora biti spreman da ih asimiluje u svoju hčnost.

Frojd je poredio psihoanalizu sa šahovskom igrom u kojoj su poznati samo otvaranje i završnica, dok se potezi koji će se povlačiti ne mogu precizno predviđati, već samo preporučiti neka opštija pravila. Prema tome, psihoanalitička metoda omogućava odnos koji stvara uslove za samoistraživanje, samootkrivanje i oslobađanje od neželjenih psihičkih stanja. Istraživanje je nedaljivo od »lečenja«. Cilj nije da nekome trenutno bude dobro ili bolje, već da se razvije istinoljubivost prema sebi radi trajnijih samoostvarenja.

ODNOS IZMEDJU METODE I TEORIJE

Odnos između psihoanalitičke metode i teorija nastalih zahvaljujući njoj je recipročan. Primena metode i njenih tehničkih postupaka obezbeđuje kontinuirani priliv građe koja služi kao osnova za teorijska uobičavanja i postavljanje novih pretpostavki koje se dalje proveravaju. U proteklih devedesetak godina mnoge teorijske postavke su menjane ili popravljane. Danas je psihoanaliza suočena sa teorijskim pluralizmom. Uporedo sa klasičnim teorijama postoje i razvijaju se noviji pravci psihoanalitičkog mišljenja, a naročito ego-psihologija, teorija objektivnih odnosa (M. Klajn i dr.), post-ego psihologija (O. Karnberg i dr.) i psihologija samstva (selfa) (H. Kohut i dr.). Ovi pravci su u mnogo čemu komplementarni a savki od njih značajno doprinosi razumevanju čoveka, povećanju senzitivnosti i ampatičkih sposobnosti analitičara a, prema tome, boljoj asimilaciji metode.
Postoje, doduše, i tendencije da se na osnovu dijagnoze odlučuje koji eksplanatorni sistem više odgovara datom analizantu i tako isparceliše psihoanaliza po primenljivosti za rad s pojedinim psihopatološkim kategorijama. Ovakvi predlozi, međutim, nisu održivi već i stoga što se svaki teorijski okvir unutar psihoanalize javlja kao eksplanatorni sistem koji može da pokrije svu psihopatologiju na kojoj se psihoanalitička metoda može primaniti. Zajednički imenitelj je uvek metoda. Aktuelne su Frojdove reći da se svaka linija istraživanja koja prepoznaje činjenice otpora i transfera i uzima ih kao polazišta za rad, može zvati psihoanalizom bez obzira na to da li će nalazi biti drukčiji nego što su njegovi. Model odnosa koji nudi metoda predstavlja konstantnu vrednost, dok su teorije i tehničke pojedinosti čvršće ili labavije pretpostavke podložne menjanju. Kruto pridržavanje bilo određenih postavki, bilo pojedinih tehničkih postupaka u suprotnosti je sa metodom. I obrnuto, otvorenost prema psihičkoj realnosti analizanata stvara uslove za nova saznanja i efikasniju psihološku pomoć.

PRAVILO SLOBODNIH ASOCIJACIJA ILI OSNOVNO PRAVILO

Nazivi »metoda slobodnih asocijacija«, »pravilo slobodnih asocijacija« ili »osnovno pravilo« objašnjavaju uslove u kojima nastaju i razvijaju se slobodne asocijacije. One podrazumevaju ispitivanje i verbalizovanje sadržaja (misli, ideja, fantazija, osećanja, stavova, ponašanja) koja se spontano (iznenadno) javljaju. Polazi se od pretpostavki da će pravci mišljenja i ispoljavanja težiti ka onome što je značajno, da će analizantova potreba za psihološkom pomoći i saznanje da se nalazi na tretmanu voditi njegove asocijacije prema onome što je značajno, osim kada deluje otpor. Relaksiranost smanjuje otpor, a koncentracija (naprezanje) ga povećava.
Koncept slobodnih asocijacija je prvobitno bio uklopljen u rani topografski model koji je, najkraće rečemo, pretpostavljao da je potiskivanje traumatskih događaja uzrok neuroze. Slobodne asocijacije postale su »osnovno pravilo« kao zamena za ranije korišćenu hipnozu i tehniku koncentracije, kao superiorniji način za postizanje terapijskog cilja - popunjavanja infantilne amnezije.

Analitičar je preporučivao analizantu da nastoji da bude iskren i saopštava analitičaru o sadržajima koji će se javljati bilo da su doživljeni kao nešto pogrešno, naivno, smešmo, glupo, nepristojno, pokvareno, bestidno, nastrano, opasno i sl. Ovaj koncept, međutim, nikada kasnije nije bio preispitivan u svetlu novih saznanja. Shvatanja terapijskog učinka psihoanalize proširena su i produbljena tako da se danas podrazumeva složena restrukturacija raznih ego-aktivnosti kao i dinamička, strukturalna i energetska promena u objektnim odnosima. Osobe čija organizacija ličnosti nije ostvarila stalnost objekta više će težiti zadobijanju realne ljubavi od analitičara kao realne osobe, a manje će ga doživljavati kao interpolisanu figuru ili prolazni objekt. Stoga će one »asocirati« bez realnog interesa za uvid kao takav, više će biti zaokupljene odnosima sa analitičarem i spoljnim životnim okolnostima, a manje istraživanjem svojih misli. Analitičar koji bi se držao poimanja asocijacija u svetlu ranog topografskog modela očekivaće istraživanje misaonog toka i tako zanemariti psihičku realnost osobe sa kojom radi.
Prema tome slobodne asocijacije se danas mogu smatrati sinonimom za spontano ispoljavanje analizanta u analitičkoj situaciji i ispitivanje elemenata tog ispoljavanja kada se za njega steknu uslovi. Analizant uči da slobodno asocira i osmišljavanje svake nastale prepreke na tom putu unapređuje to učenje i analitički rad. Analizant, u stvari, odlučuje kada će, šta i koliko uneti u analizu.

Efikasno analizovanje početnih otpora je superiorniji i primeraniji metod i način uvođenja osnovnog pravila od objašnjavanja, davanja naloga i sl.
Za uvođenje i razvoj slobodnih asocijacija neophodno je obezbediti odgovarajuću psihološku atmosferu, što je odgovornost analitičara. On treba da je sposoban i spreman da u punoj meni respektuje ličnost analizanta, da ga prihvati onakvog kakav jeste, da ne vrednuje njegove stavove, ponašanja, ideje, fantazije i da se odrekne svakog nastojanja da mu nametne neke druge vrednosti. On mora osećati spremnost da radi sa konkretnom osobom i podredi svoje najbolje sposobnosti zadatku da joj bude od pomoći u samoistraživanju koje preduzima. Slobodne asocijacije ne mogu biti slobodne ako se odstupi od ovakvog odnosa.

PRAVILO UZDRŽAVANJA

Pravilo uzdržavanja (apstinencijalno pravilo) pruža dalja objašnjenja i preporuke za održavanje kontinuiteta analitičke situacije. Ona su se iskristalisala dvadesetih godina kada je Frojd došao do saznanja da se analitički zadatak ne može izvršiti ako se patnja analizanta završi prevremeno i kao važnu preporuku istakao potrebu da se analitički rad, koliko je to moguće, odvija u stanju uzdržavanja
Snižavanje hroničnih napetosti nekim od mogućih i dostupnih načina bez razumevanja uzroka koji do njih dovode, ne donosi, na duži rok gledano, priželjkivana poboljšanja, a na analitičku situaciju se odražava tako što smanjuje spremnost analizanta da analitički radi. Pravilo uzdržavanja preporučuje da se ne gubi iz vida da je uzdržavanje od trenutnih zadovoljenja uslov za ostvarenje vrednijih ciljeva. Ono se odnosi na oba učesnika u analitičkom radu.
Analizant treba da se uzdržava od zadovoljavanja razne vrste pomoću kojih snižava povišenu napetost. Ona su, po pravilu, kompulsivna, detinjasta, bizarna, ekscesivna ili impulsivna i mogu se ostvarivati putem raznih navika, rituala, ponašnja prema drugim osobama, odigravanja, a u analitičkoj situaciji dobijanjem transfernih zadovoljenja.
Analitičar treba da se uzdržava od pružanja transfernih zadovoljenja. Zadovoljenje bilo koje vrste koje je neprepoznato i neanalizovano sprečava optimalni razvoj transfera kao specifičnog odnosa u kome analizant teži da u sadašnjosti zadovolji očekivanja (potrebe) iz prošlosti. U transferu one oživljavaju i postaju vidljiva »greška u vremenu«. Analitičareve (kontratransferne) sklonosti da bude vodič, mentor ili roditelj, upuštanje u davanje saveta, određene razgovore, prekomerna zainteresovanost i ubedljivost i sl., predstavljaju neke oblike gratifikovanja transfernih potreba. Takva ponašanja, na primer, mogu imati smisao zadovoljenja (izazivanja divljenja) i tako pobuđivati kod analizanta osećanje krivice ili produženo idealizovanje analitičara. Analiza ne srne postati igra bilo koje vrste. Analitičar mora voditi računa da analizant ne ostvaruje sekundarnu dobit od analize. Ako sam sastanak predstavlja neku vrstu gratifikacije, analizant će se držati nje i težiće da se postojeće stanje ne manja.

Dosledno pridržavanje pravila uzdržavanja, jednako kao i osnovnog pravila, od bitne je važnosti za ostvarenje analitičkih zadataka. Odstupanjem od njih analitički ciljevi zamenjuju se nekim drugim.

RADNI AMBIJENT I UČESTALOST SASTANAKA

Priroda analize i rad analitičara zahtevaju radnu prostoriju izolovanu od buke i drugih mogućih ometanja (telefonski pozivi, ulaženje drugih osoba i si.). Unutrašnja oprema je u funkciji prijatnog radnog ambijenta u kome analizant može udobno da leži ili sedi.
Frojd je postavljao analizanta u ležeći položaj smatrajući ga najpogdnijim za optimalno prepuštanje slobodnim asocijacijama a sam je zauzimao položaj na stolici postavljenoj iznad njegove glave tako da ga analizant ne može videti, što pogoduje razvoju transfera. Imao je i lični razlog da sedi izvan vidnog polja analizanata; nije mu odgovaralo da preko čitavog radnog dana bude izložen njihovim pogledima. Ovakav položaj analizanta i analitičara prihvatili su njegovi učenici i sledbenici. Kauč je postao simbol psihoanalize. Javljale su se tendencije da se pretvori u njen instrument i zaštitni znak. Međutim, dok se prednost ležećag položaja analizanta za asociranje može smatrati nespornom, njegova obaveznost nije u skladu sa poštovanjem autonomnosti. Analizantu se može preporučiti ležeći položaj ali ostaviti sloboda da bira da li će ležati ili sedeti.
Slično ležanju na kauču i položaj analitičara iznad glave analizanta pretvaran je u pravilo. Ispostavilo se, međutim, da da se transfer razvija i efikasno analizuje i onda kada analizant vidi analitičara. Kada lik analitičara smeta analizantu on ima dovoljno načina da ga ne gleda.
Učestalost sastanaka takođe je pretrpela promene zahvaljujući boljem asimilovanju metoda. Određivanje učestalosti sastajanja je elastičnije, primerenije potrebama analizanata. Svakodnevni sastanci (šest puta nedeljno, odnosno pet puta, posle skraćivanja radne nedelje) nisu više pravilo. Intervali između sastanaka pokazuju se kod mnogih analizanata korisnim za analitički rad. Analitičar na osnovu opažanja potreba analizanta preporučuje i dogovara s njim broj nedeljnih viđenja. Redovno održavanje utvrđenog rasporeda i dogovorno uvođenje promena jednako odgovaraju potrebama analitičara, analizanta i analitičkog rada, tako da doprinose njegovoj efikasnosti.
Trajanje sastanaka je konstantno i iznosi uglavnom 50 minuta. Pokazalo se da ono pruža dovoljno mogućnosti da se obavi deo analitičkog zadatka.
Pitanje plaćanja je značajno jer utiče na odnos analizanta prema analizi i analitičaru. Plaćanje je u funkciji podržavanja autonomnosti i odgovornosti analizanta. U skladu s tim visina i način plaćanja moraju biti jasno dogovoreni. Visina naknade treba da bude usklađena sa materijalnim mogućnostima analizanta.

TOK PSIHOANALITIČKOG POSTUPKA

Psihoanalitički rad započinje uvođenjem specifičnog odnosa koji je opisan u okviru osnovnog pravila (i pravila slobodnih asocijacija). On omogućava prepoznavanje i suočavanje sa dve ključne pojave: otporom i transferom. Otpor podrazumeva sve oblike ometanja analitičkih zadataka, a transfer neadekvatne i neprimerene emocionalne reakcije prema analitičaru i analitičkoj situaciji. Čitav psihoanalitički rad počiva na analizi otpora i transfera. Proces analzovanja odvija se uglavnom putem postupaka prepoznavanja i sučeljavanja, optimalnog osvetljavanja, interpretiranja i prorađivanja. Preko otpora i transfera izražavaju se osobene konstelacije dinamičkih snaga koje ih energizuju i one se analizuju »po starešinstvu«, tj. po sticanju uslova za interpretiranje. To interpretiranje menja unutrašnji odnos snaga i dovodi u prvi plan nove sadržaje. Uporedo s tim uspostavlja se radni savez kao poseban aspekt analitičkog odnosa koji odražava dovoljan stepen poverenja analizanta u analitički rad i analitičara. Transfer kao regresivna pojava napreduje i kulminira u vidu transferne neuroze, samstvo-objektnog ili primitivnog transfera. Njihovim analizovanjem oni se razrešavaju i time ostvaruje psihoanalitički zadatak.

OTPOR

Otpor je operacioni pojam kojim se definiše svako suprotstavljanje analizanta vlastitoj potrebi za samorazumevanjem i analitičaru kao osobi koja se u analitičkoj situaciji stara za njeno dosledno održavanje. Za ovo suprotstavljanje mogu biti upotrebijene sve psiholološke odbrambene mogućnosti i ispoljiti se preko osećanja, ideja, fantazija, stavova i ponašanja. Intenzitet otpora varira u toku analitičkog rada u zavisnosti od oživljavanja iskustava koja su ga pobudila, tj. specifičnih, individualizovanih načina odbrane ustanovljenih za sprečavanje sećanja.
Otpor je jedna od prvih pojava koje je Frojd uočio radeći još uz primenu hipnoze. Zaključio je da njega čine iste one snage koje su svojevremeno bile odgovorne za potiskivanje »patogenih ideja« iz svesti. Prema tome, otpor je izraz kompromisa između ličnih potreba i osujećivajućih uticaja i kao takav je čuvar stečene ravnoteže kojom su uskraćena razna zadovoljenja ali je ostvarena relativna bezbednost.
Kasnije, posebno posle uvođenja strukturalne teorije, potpunije su proučeni i opisani mehanizmi odbrane ega, kao izvršne instance ličnosti i primitivni mehanizmi odbrane koje obrazuju strukture još neintegrisane u ego. Otpor i odbrana međusobno su povezani i čine jedinstvo. Hijerarhije odbrana i hijerarhije otpora obrazuju se paralelno. Kada otpor deluje, to se vrši putem nekog ili nekih mehanizama odbrane.
U analitičkom radu od posebne koristi je razlikovanje otpora:

a) u odnosu na to da li su ego-sintoni ili ego-otuđeni i

b) da li prevladavaju mehanizmi odbrane ega (mehanizmi obrazovani posle uspostavljanja sposobnosti potiskivanja) ili primitivni mehanizmi odbrane sa dominantnim mehanizmom cepanja.
Ova dva nivoa Kernberg naziva »identifikacionini sistemima«

OPŠTI POKAZATELJI DELOVANJA OTPORA

S obzirom na to da oblici delovanja i ispoljavanja otpora zavise od individualnih složajeva uspostavljenih odbrana, oni se ne mogu nabrojati. Oni postaju poznati kada se otkriju i analiziraju. Međutim, na njihovo prisustvo u analitičkoj situaciji ukazuju određeni znaci u ponašanju analizanta.
Ćutanje — Ćutanje je verovatno najvidljiviji znak delovanja otpora. Analizant nije došao na analizu da bi ćutao. Ono ga dovodi u situaciju da oseti da pored potrebe i želje da govori o sebi istovremeno postoje i suprotne tendencije da to izbegne. Česti uvod u ćutanje je kada analizantu odjednom »ništa ne pada napamet« ili kada oseća da nije raspoložen da govori.
Telesni znaci — Telesno držanje i promene do kojih dolazi u toku analitičkog sastanka takođe su vidljivi i indikativni, posebno u kontekstu određenih sadržaja koji se razmatraju. Na primer, specifična stezanja mišića lica, tela, ekstremiteta, menjanje boje i izraza lica i glasa, znojenje i dr. Analizanti se mogu požaliti na težinu u grudima, »knedlu« u grlu, razna probadanja, sušenje usta, nedostatak vazduha i dr. Indikativan je raskorak između držanja i verbalnog sadržaja. Promene u toku sastanka ukazuju kako na delovanje otpora tako i na slabljenje.
Izbegavajući govor — Kao što je govor moćno sredstvo samoizražavanja on je i efikasno sredstvo izbegavanja. Reči se mogu obratiti, njima se može manipulisati. Može se dosta govoriti, a vrlo malo reći. Mogu se koristiti dvosmislene reći, govoriti uopšteno, izostavljati pojedinosti važne za osvetljavanje onoga o čemu se govori i si. Sagovornik (analitičar) koji pažljivo sluša može da uoči da li se analizant kreće prema nečemu ili udaljava.
Izbegavajuća ponašanja — Razna ponašanja, posebno ona koja se rigidno ili stereotipno izvode, pokazuju se kao pouzdani znak delovanja otpora. Na primer, analizant može svaki sastanak počinjati na isti način, dolaziti na njega uvek u minut tačno, redovno odlaziti u WC pre ili posle sastanka i dr. Pripremanje materijala za sastanak često je nastojanje da se izbegne »prazan prostor«. Osobe koje čitaju psihoanalitičku literaturu mogu unapred otkrivati značenja u vezi sa sadržajima koji bi se na sastanku mogli rasmatrati (npr. snova).
Odsustvo ili neadekvatnost osećanja — Izostavljanje osećanje ili nesklad sa onim o čemu se govori pouzdan je kriterijum delovanja otpora.
Odsustvo relacije sadašnjost-prošlost — Tendencije da se produženo govori samo o sadašnjosti ili samo o prošlosti bez nastojanja da se osvetle karike koje ih povezuju, ukazuju na otpor. Sadašnjost se ne može razumeti bez prošlosti niti se prošlost može osvetliti bez odgovarajućeg polazišta u sadašnjosti. U analitičkom radu polazište je uvek u osećanjima u sadašnjosti.
Odsustvo snova — Snovi su u analitičkom radu sastavni deo slobodnih asocijacija. Oni se spontano unose u analizu kao i svi drugi sadržaji. Još u periodu primene tehnike koncentracije, osobe u tretmanu su pribegavale saopštavanjima snova iako to nije od njih bilo traženo ili očekivano, zahvaljujući čemu je, između ostalog, uočen njihov značaj za osvetljavanje otpora. Nesnevanje, zaboravljanje snova i nesaopštavanje snova ukazuju na delovanje otpora. Otklanjanjem tekućih otpora snovi postepeno počinju da se javljaju, upamćuju se i unose u analizu. Velika produkcija snova, saopštavanje snova u nizu bez nastojanja da se asocira na njih, takođe su indikator otpora.
Odsustvo promena — Analitički rad je iz sastanka u sastanak praćen nekim promenama u doživljavanju i ponašanju, na sastancima ili izvan njih. Izostajanje promena, stereotipnost sastanaka upozorava da se događa nešto što stvara privid da se ne događa ništa.
Zakašnjavanja i izostajanja sa sastanka — U produktivnim periodima analitičkog rada analizanti s nestrpljenjem očekuju sledeći sastanak, efikasno eliminišu razne moguće uzroke zakašnjenja ili nedolaženja, blagovremeno regulišu druge obaveze, sa raznih udaljenosti stižu na sastanke u svim vremenskim prilikama i sl, a u slučaju neizbežnih sprečenosti blagovremeno se dogovaraju ili izveštavaju. Zakašnjavanja ili izostajanja ukazuju da su trenutna doživljavanja analizanta takva da teži da izbegne suočavanje s njima do čega bi moglo doći na analitičkom sastanku.
Odigravanja — Odigravanja (actingout) su uvek otpor jer supstituišu sećanja aktivnošću. Analizant ne unosi u analitički rad svoja doživljavanja već ih odigrava u konkretnim aktivnostima izvan analize bez uvida u prave motive. Pravilo uzdržavanja je ujedno prevencija odigravanja.
Vedri sastanci — Analitički sastanci ne moraju uvek biti bolni i tmurni. Povremeno dolazi do olakšanja, do doživljaja značajnog postignuća koje podiže raspoloženje. Međutim, oni su uvek mesto gde se ozbiljno radi. Stoga produženo povišeno raspoloženje ukazuje na nastojanje da se njime nešto izbegne (obično depresivna osećanja).
Transferni otpori — Otpore uvek prate osećanja koja se pre ili kasnije pokažu kao transferna. Reagovanje analitičara na ispaljene otpore odražava se na odnos i utiče na razvoj transfera. Otpori vezani za izbegavanje transfernih osećanja nazivaju se transfernim otporima.

Ovaj kratak opis opštih pokazatelja delovanja otpora, iako neizbežno nepotpun, dovoljno ilustruje široke mogućnosti uočavanja da li se analizant kreće prema nekom za njega smisaonom osvetljavanju ili se udaljava od njega. Analitičar svojim intervencijama pomaže, kada se za to steknu uslovi, da se prepozna delovanje otpora, što je prvi korak u procesu analizovanja.

TRANSFER

Transfer je središni pojam psihoanalitičkog procesa. On je pokretačka snaga analitičkog rada, izvor najznačajnije građe i istovremeno najveća prepreka.
Transfer je skupni naziv za doživljavanje osećanja, fantazija, stavova, impulsa i odbrana prema osobi u sadašnjosti koje nije prirnereno toj osobi već predstavlja neku vrstu ponavljanja reakcija prema značajnim osobama u prošlosti. On je izraz oživljavanja prošlosti u sadašnjosti i stoga je »greška u vremenu«.
Psihoanalitička istraživanja pokazuju da:

(1) transfer izražava raznovrsnost objektnog odnosa;

(2) da je transfer ponavljanje odnosa prema objektu;

(3) da se transferne reakcije prenose u sadašnjost putem mehanizma pomeranja i

(4) da je transfer regresivna pojava .

Transfernom reakcijom smatra se ona u kojoj su zastupljena sva četiri ova elementa.
U analitičkoj situaciji osoba na koju se vrši prenos je analitičar. Kada reakcije koje mu se upućuju od strane analizanta ne odgovaraju njegovoj ličnosti, držanju i osećanjima, niti situaciji u kojoj se odigravaju, ova neadekvatnost postaje uočljiva i kao takva predmet značajnog razjašnjavanja. Stvara se mogućnost razrešenja anahronizma koji analizanta zbog »greške u vremenu« čini nesposobnim da razume svoja doživljavanja i postupke u sadašnjosti.
Transferne pojave nisu produkt psihoanalize. Ona je samo uočila njihovo postojanje, značaj koji imaju za razvoj i funkcionisanje ličnosti i razjasnila uslove pod kojima se one mogu osvetliti. On je univerzalna ljudska karakteristika. Ispoljava se ne samo u analitičkom odnosu već i u odnosima izvan analize i ne samo kod osoba sa psihičkim poremećajima koje se obraćaju za psihoterapijsku pomoć. Svi ljudski odnosi predstavljaju neku kombinaciju realnih i transfernih reakcija.
Transferne reakcije su ponavljanje doživljavanja u odnosu na značajne osobe iz prošlosti ali se doživljavaju u sadašnjosti i usmeravaju ponašanje. Osoba koja emituje transfernu reakciju može biti svesna da reaguje preterano ili čudno, neočekivano, ali se razume pravo značenje takvog reagovanja. Tek kada ponovo oživi prvobitni objekt i situacije za koje se vezala i doživi drukčiji odgovor u sadašnjosti od očekivanog, osoba je u stanju da razume da ponavlja nešto što je imalo opravdanja u prošlosti ali ne i danas. Intelektualno uviđanje može potpomoći ovaj proces voljnim usmeravanjem pažnje na nedovoljno razumljive reakcije, ali ga bez optimalnog oživljavanja i prijema korektiv-nog odgovora ne može zameniti.
U vreme primene katarktičkog postupka i tehnike koncentracije, Frojd je transfernu pojavu opažao kao snažnu opstrukciju koju treba prevladati ili zaobići. Posle rada sa Dorom došao je do zaključka da se putem transfera prenose na terapeuta potisnute želje iz prošlosti i da se sve takve pojave moraju interpretirati (analizovati). Neprepoznate kao takve one i dalje traže zadovoljenje, čime otežavaju terapijski postupak i dovode do prekida.

Transferne reakcije služe istovremeno dvema glavnim funkcijama: zadovoljenju frustriranih, nezadovoljenih potreba (uključujući i one koje potiču iz osećanja krivice) i izbegavariju, obrani protiv sećanja. U analitičkoj situaciji osoba nije predmet vrednovanja, a njenim doživljavanjima poklanja se najveća pažnja, jer analitičar stavlja na raspolaganje svoje najbolje sposobnosti za enpatijsko razumevanje. Stoga je ona pogodna sredina za oživljavanje starih težnji. Međutim, udovoljavanje ovim potrebama iskrivilo bi realnost jer su očekivanja, u stvari, upućena originalnim objektima a ne analitičaru kao realnoj osobi. Gratifikacijom transfernih potreba prekida se motivacija za oživljavanje iskustava koja ih hrane a time i mogućnost njihovog razrešenja. Ovi nalazi potkrepljuju neophodnost neutralnosti analitičara i čine osnovu pravila uzdržavanja

KARAKTERISTIKE TRASFERNIH REAKCIJA

U opšte karakteristike transfernih reakcija spadaju neadekvatnost (nerealnost), intenzivnost, ambivalentnost, ćuđljivost i upornost (istrajnost). Neadekvatnost (nerealnost, neprimerenost) je osnovni praktični kriterijum njihovog prepoznavanja. Druge navedene karakteristike, svaka na svoj način, doprinose opažanju nerealnosti. Neodgovarajuće, neprimereno reagovanje u datoj situaciji je prvi znak da osoba koja ga izaziva nije pravi objekt, da je, ono, u stvari, upućeno nekom drugom. U analitičkoj situaciji, zahvaljujući neutralnom stavu analitičara, neadekvatnost postaje uočljiva i vodi u dalja osvetljavanja. Intenzivnost emocionalnih reakcija analizanta prema analitičaru je pouzdani znak neadekvatnosti i raspoznaje se preko različitih oblika ljubavi, mržnje i straha. Kod svakog analizanta dolaziće do porasta jačine emocionalnog reagovanja u zavisnosti od sadržaja koji se osvetljavaju. Ove reakcije, međutim, nisu »čiste« već su istovremeno prisutne i njima suprotne. Analizant se može bojati analitičara a istovremeno osećati poverenje, može imati pozitivna osećanja a istovremeno neprijateljska osećanja i obrnuto. Ova ambivalentnost osećanja uočljiva je tokom čitavog analitičkog rada, pa i u onim periodima kada, dobijanjem u intenzitetu, naizgled prevladava neka od njih. To naročito postaje vidljivo kod iznenadnih promena emocionalnih reakcija. Nestalnost i ćudljivost emocionalnog reagovanja naročito se zapaža u početku analitičkog rada i nikako se ne može povezati i objasniti postupkom analitičara. Suprotno nestalnosti, neadekvatna je upornost i istrajnost nekih reakcija koje se ne menjaju iako bi trebalo da ih analizant prema realističnijim kriterijumima napusti. One se pokazuju tipičnijim i. uočljivijim u odmaklijim fazama analitičkog rada.

PODELA TRANSFERNIH REAKCIJA

Transferne pojave zbog praktično neograničenog broja varijacija nije moguće klasifikovati na način koji bi zadovoljilo sve zahteve. Klinički je ostala najupotrebljivija Frojdova podela na pozitivni i negativni transfer. II pored svog otkrića da je transfer ambivalentan po prirodi, najradije je koristio ovu podelu, jer jasno opisuje najvažnije oblike transfernih reakcija i služi kao dobar kriterijium prepoznavanja građe koja pristiže u svakom datom periodu rada.
Pozitivni transfer čine emocionalne reakcije u kojima preovlađuje ljubav i njeni izdanci u bilo kom obliku, a negativni transfer kada preovlađuje mržnja i njeni izdanci.

POZITIVNI TRANSFER

U skladu sa prethodnom podelom, u pozitivni transfer spadaju osećanja poštovanja, poverenja, simpatije, naklonosti, odanosti, zainteresovanosti, privrženosti, nežnosti, divljenja, zaljubljenosti, čežnje, žudnje, zanesanosti, strasti i sli.
Neromantični, nesaksulani, blagi oblici ljubavi kao što su simpatija, sviđanje, poverenje i poštovanje značajni su za uspostavljanje radnog saveza. Nasuprot tome, oblici zaljubljivanja i idealizacije analitičara, svaki na svoj način, stvaraju velike smetnje u radu ili ga prekidaju, jer vode gubljenju interesa za istraživanje i razumevanje i mogu se brzo pretvoriti u intenzivne suprotne emocije i impulse.

NEGATIVNI TRANSFER

Negativne transferne reakcije činila bi osećanja nepoverenja, sumnje, nesklonosti, dosade, ljutnje, zavisti, ljubomore, odbojnosti, odvratnosti, gnušanja, mržnje, gorčine, neprijateljstva, ozlojeđenosti, preziranja i si.
Negativne transferne reakcije su uvek prisutne u analizi. Za razliku od pozitivnih one se teže ispoljavaju jer se analizanti više brane od takvih osećanja, naročito na početku analize, kada bi njihovo javljanje bilo u očitom neskladu sa analitičkom situacijom. Analizovanje negativnih transfernih reakcija jednako je važno kao i analizovanje pozitivnih. Kada negativni transfer nije analizovan, uprkos subjektivnim poboljšanjima koja se mogu javiti tokom rada sa pozitivnim transferom, ona predstavljaju tzv. transferno poboljšanje ili beg u zdravlje. Ona trenutno mogu biti terapijski korisna i neizbežna s obzirom na moguća stanja i okolnosti u kojima se pristupa analizi, ali u odnosu na analitičke ciljeve mogu se smatrati samo pripremom ili »vaspitanjem« za analizu. Nedovoljno analizovani negativni transfer najčešći je uzrok neefikasnih analiza. S druge strane, oživljavanje negativnih transfernih reakcija je najproduktivniji period u analitičkom radu.
Rajhova razmatranja značaja analizovan ja negativnog transfera predstavljala su značajan prilog razumevanju rada sa otporima. Od velikog značaja su bili nalazi M. Klajn o mehanizmu projekcije u transferu i primitivnim oblicima transfera. Strah od analitičara je izdanak projektovanog neprijateljstva i što je transfer regresivniji veće će biti prisustvo neprijateljskih, agresivnih poriva. Potpunije uočavanje značaja negativnog transfera kao i razumevanje primitivnih mehanizama odbrane proširili su mogućnosti analitičkog rada sa težim oblicima poremećaja.

TRANSFERNI OTPORI

Već je pomenuto da je transfer, pored toga što je pokretačka isnaga analitičkog rada, istovremeno i izvor najvećih prepreka. Transfernim reakcijama cilj nije uvid, već zadovoljenje. Stoga je transfer uvek i otpor. Kada se javi kao otpor on se analizuje.
Izbegavanja analizanta da unese u analizu transferne reakcije, prema jednom pokušaju klasifikovanja transfera kao otpora, izražava se:

a) u traženju transfernog zadovoljenja,

b) u odbrambanim transfernim reakcijama,

c) u nespecifičnim ili generalizovanim transfernim reakcijama i

d) odigravanju

Traženje transfernog zadovoljenja je jedan od najprisutnijih oblika transfernog otpora. Svi analizanti žele da budu voljeni, očekuju da dobiju dokaze da jesu ili strepe da će izgubiti ljubav ako otkriju o sebi nešto što po njihovom osećanju zaslužuje osudu. Očekivanja dokaza analitičareve pažnje i ljubavi su veoma različita. Traženje zadovoljenja može biti veoma intenzivno, od očekivanja da analitičar pruži neku posebnu pažnju do romantičnih i seksualnih očekivanja. Kada se, na primer, analizant zaljubi u analitičara on prestaje da se bavi pitanjima zbog kojih je preduzeo analizu i usredsređuje se na ljubav, traži reciprocitet i smatra da će analitičar najbolje pokazati da ga razuime ako odgovori na ljubav.
Traženje transferne gratifikacije je jedna od ilustracija zbog čega analitičar treba da bude neutralan i »emocionalno distanciran«. Emocionalno distanciranje je stavljeno u navodnike zbog toga što nije bilo uvek dobro shvaćeno, pa je čak poprimalo smisao neosetljivosti, hladnoće ili ravnodušnosti. Ono, međutim, treba da ukaže na nekorisnost gratifikacije neadekvatnih osećanja. Traženje transfernih gratifikacija je uočljivo kao »zamena za sećanje« jer se njime napuštaju analitički ciljevi. Time se jasno vide kao otpor.
Odbrambene transferne reakcije su one koje sprečavaju pristup drugim transfernim reakcijama. Pozitivne transferne reakcije, naročito kada su naglašene, pokrivaju suprotne, negativne reakcije. I obrnuto, negativne reakcije javljaju se kao odbrana od pozitivnih osećanja, koja se doživljavaju kao veća pretnja. Prividno izostajanje transfernih reakcija takođe je odbrambeno. Analizant se ponaša racionalno u odnosu na analitičara i sadržaje koji se razmatraju. Sastanci više liče na pokušaje intelektualnog, logičkog ovladavanja sadržaja. Ono se najčešće zapaža u početku rada. Susreće se kod osoba koje su sklone intelektualisanju, odnosno koje znaju nešto o analitičkom postupku.
Nespecifične (generalizovane) transferne reakcije karakteriše analizantovo odnošenje prema analitičaru kao prema većini ljudi u njegovom životu. Transferno ponašanje prema analitičaru obično je različito od ponašanja prema većini ljudi, osim prema onima koji predstavljaju slične transferne likove. Ovi oblici transfernog otpora pretežno se javljaju kod karakternih poremećaja. Rajh, veoma zaslužan za proučavanje karakternih otpora, nazivao ih je karakternim transferom.
Odigravanje kao pojam odnosi se na niz postupaka koji čine celinu i često ostavljaju utisak da su promišljeni i svrsishodni. Ne doživljava se kao nešto strano niti se povezuje sa nekim iskustvima iz prošlosti. Orijentisano je potpuno na sadašnjost čime se umanjuje mogućnost povezivanja sa prošlošću. Transfer kao oživljavanje prošlosti može pokrenuti impulse iz prošlosti koji se mogu izraziti samo kroz ponašanje i akciju. Stoga je odigravanje, iako uvek destruktivno, katkada neizbežno i jedina mogućnost da se priđe i osvetli konfliktna situacija koja ga pobuđuje. Uzrok odigravanja, međutim, može biti takođe rezultat neblagovremenog prepoznavanja transfernih reakcija, naročito nedovoljnog angažovanja negativnih transfernih reakcija. Odigravanje je u većoj meri prisutno kod osoba koje karakterišu primitivne transferne reakcije zbog kretanja jakih impulsa i nedostatka sposobnosti njihovog obuzdavanja.

TRANSFERNA NEUROZA

Transferna neuroza je naziv koji je uveo Frojd za određeni stapen razvijenosti transfera koji se redovno postiže u analitičkom radu ako su prethodno korektno analizovani otpor i transfer. U transfernoj neurozi svi »simptomi« poprimaju novi transferni smisao tako da ona zamenjuje »ordinarnu« neurozu i postaje pristupačna za korektivma dejstva. Ona se smatra veštačkom neurozom i predstavlja novo izdanje starih poremećaja.
Kriterijum za raspoznavanje transferne neuroze je povećanje intenziteta i trajanja analizantove preokupacije ličnošću analitičara kao i analitičkim postupcima. Analitičar i analitička situacija, privremeno, postaju najznačajniji u analizantovom životu. Ako se ima u vidu poreklo transfernih reakcija, njihova regresivna priroda i uslovi koji pogoduju njihovom razvoju, logično je očekivati da će oživljavanje nezadovoljenih potreba u prošlosti i odgovarajuće doživljavanje drugih i sebe, težiti da dosegne do zbivanja koja su u njihovoj osnovi. Analiza transfera otklanja prepreke (otpore) na ovom putu i u transfernoj neurozi dobija priliku da izvrši svoj zadatak. O transfernoj neurozi se govori kao o ponovnom pretvaranju pounutrašnjenih sukoba u međulične. Time što se analizantovi simptomi, konflikti, impulsi i odbrane usredsređuju na analitičku situaciju, postaju pristupačni posmatranju i svojom ži- votnošću i živopisnošću dovoljno uverljivi za prepoznavanje i korigovanje.
Samstvo-objektni i primitivni transfer postavlja analitičarevu neutralnost i sposobnost za empatiju pred veća iskušenja nego transferna neuroza. Ovde je potrebno razlučiti šta u delovima verbalne i bihejvioralne komunikacije, u konfuznim i zbunjujućim mislima i osećanjima, emocionalno dominira u sadašnjem odnosu s analitičarem i kako se to što dominira može razumeti u kontekstu totalne komunikacije analizanta. Na taj način analitičar svojim interpretacijama transformiše besmislenost u transferu ikoja dehumanizuje odnos) u emocionalno značajan, iako iskrivljeni i fantastični transferni odnos. Time se postepeno osvetljavaju afekti pojedinih samstvo-objektnih interakcija i postaje vidljivije koji aspekt disociranog samstva ili primitivne predstave objekta predstavlja analitičar. Ovi posebni aspekti se putem interpretiranja i proradjivanja povezuju sve dok se ne integrišu i konsoliduju sa realnim samstvom u njegovom unutrašnjem doživljavanju objekta.
Iako se samstvo-objektni i primitivni transfer razlikuju od transferne neuroze, sa dinamičnog i ekonomskog gledišta, mehanizmi koji se koriste za kretanje prema pozitivnim promenama u osnovi su isti. Prvo, analitički proces mobiliše oživljavanje infantilnih poriva, želja ili potreba koje nisu integrisane sa celinom psihičke organizacije i kao takve ne učestvuju u sazrevanju i razvoju ostalog dela ličnosti. Drugo, analitički proces sprečava gratifikaciju na infantilnom nivou (pravilo uzdržavanja ili optimalna frustracija) i dosledno deluje (putem interpretiranja i prorađivanja) protiv regresivnog izbegavanja infantilnih želja ili potreba. Prema tome, za njih ostaje otvoren samo jedan put, put integracije sa zrelim i usklađenim s realnošću segmentima psihičke organizacije. Dolazi do porasta novih specifičnih struktura koje zadobijaju prevlast nad porivima tako da ih kontrolišu ili pretvaraju u razne obrasce realističkog mišljenja i aktivnosti.

KONTRATRANSFER

Kontratransfer je pojam kojim se označavaju smetnje do kojih dolazi u razvoju analitičkih procesa koje potiču iz ličnosti analitičara u dodiru sa ličnošću analizanta, njegovim transfernim reakcijama i ukupnim verbalnim i neverbalnim ponašanjem. Analitičar kao ljudsko biće i profesionalni radnik mije nedodirljivo savršenstvo koje svakog trenutka obezbeđuje idealnu neutralnost i empatičnost. Lična motivisanost za psihoanalitički rad, profesionalno obrazovanje i obučavanje, posebno didaktička analiza, razvijaju sposobnost za suočavanje sa vlastitim emocionalnim reakcijama, poniranje u vlastito nesvesno i uspostavljanje potrebne kontrole radi obezbeđenja optimalne neutralnosti neophodne za odvijanje analitičkih procesa. Didaktička analiza, ma koliko bila efikasna, ne predstavlja neko potpuno psihičko pročišćavanje ali je nezamenljiva za razvijanje sposobnosti analitičara za prepoznavanje vlastitih slepih mrlja i izlaženje nakraj sa jakim emocionalnim reakcijama. Po pravilu, slepe mrlje i emocionalne reakcije različitog kvaliteta i intenziteta imaju više izgleda da se jave u dodiru sa većim stepenoin regresije analizanta. Što su dublja regresivna stanja, to su veća iskušenja za analitičarevu empatičnost i neutralnost.
U psihoanalitičkoj literaturi, među brojnim razmatranjima problema kontratransfera, izdvajaju se dva gledišta, naizgled suprotstavljena jedno drugom.

Prema prvom, klasičnom, kontratransfer se određuje kao nesvesna reakcija psihoanalitičara na analizantov transfer i sadržano je u Frojdovim objašnjenjima prilikom uvođenja ovog pojma kao i njegovim preporukama analitičarima za prevazilaženje kontratransfera. Prema ovom gledištu, koje po Kermbergu zastupa veći deo »klasičnih« analitičara ali i onih sa ego-psihološkom orijentacijom, smatra se da su neurotični konflikti analitičara glavni uzrok kontratransfera tako da se pojam kontratransfera rezerviše za analitičareve specifične nesvesne transferne reakcije prema analizantu.
Prema drugom, novijem gledištu, kontratransfer se određuje kao totalna analitičareva emocionalna reakcija prema analizantu. To bi značilo da su analitičareve svesne i nesvesne reakcije prema analizantu reakcije ne samo na analizantov transfer već i na njegovu realnost a isto tako i na vlastitu realnost i vlastite neurotične potrebe. Drugim rečima, ovo određenje je šire jer se usredsređuje na blisku povezanost opštih afektivnih odgovora analitičara sa njegovim specifičnim kontratransfernim reakcijama. Prema tome, totalna emocionalna reakcija analitičara predstavlja kontinuum afektivnih odgovora od blagih, realističkih i upozoravajućih afakata do intenzivnih emocionalnih reakcija koje mogu interferirati sa analitičarevom neutralnošću. Naravno, analitičar treba da bude sposoban da iskoristi javljanje intenzivnih reakcija za analitičko neutralisanje tada mogućeg ekscesivnog reagovanja prema analizantu i istovremeno za prepoznavanje primitivnih objektnih odnosa u transferu. Ovaj proces može biti bolan i predstavlja iskušenje i izazov.

RADNI SAVEZ

Radni savez je pojam kojim se označava kooperativna, racionalna komponenta u analizantovom odnosu prema analitičkom radu i analitičaru koja se javlja kao rezultat efikasnog rada sa otporom i transferom. On podrazumeva analizantovu sposobnost da održava kontakt sa realnošću analitičke situacije i istovremeno spremnost da rizikuje regresivna poniranja. On postaje i objekt i subjekt svog doživljavanja, prepušta se svojim asocijacijama i ispituje ih. Ego analizanta se razdvaja na doživljavajući ego i posmatrajući ego koji se identifikovao sa analitičarevim analizirajućim egom. Zahvaljujući radnom savezu moguća je analiza regresivnih stanja.

ANALIZA OTPORA I TRANSFERA

Analiza otpora i transfera je proces koji se kontinuirano odvija od zasnivanja analitičke radne situacije do njenog okončanja. Načini na koji se vrši analizovanje čini psihoanalizu jedinstvenom psihoterapijskom metodom. U uslovima doslednog odražavanja analitičkog odnosa (osnovnog i apstinencijalnog pravila) ostvaruje se osvešćivanje, osećajno i razumsko saznavanje, saznavanje čitavim bićem, (prevođenje nesvesnih mentalnih sadržaja u svest) putem procesa interpretiranja. Njime se realiziuje psihoanalitičko polazište da je dobro znati ili znati više.
Pojave otpora i transfera, kada ih analizant doživi, podsitiču radoznalost i neizbežno traže objašnjenja. Jedno objašnjenje otvara nova pitanja i sve tako dok se ne složi uverljiva celina u kojoj su svi sastavni delovi postavljeni na svoje mesto. Frojd je poredio interpretiranje sa rekonstrukcijom mozaika koji postaje jasan tek kada se sastave sve pločice.
U procesu interpretiranja učestvuje više postupaka.
Prepoznavanje i sučeljavanje — Prepoznavanje delovanja otpora kao početni korak analizovanja, suočava analizanta sa preprekom koja je u njemu samom. Smisao ovog postupka je da analizant što uverljivije doživi da nešto izbegava. Nije u skladu sa analitičkim pristupom da na njegovo delovanje ukaže (»interpretira«) analitičar ako nema izgleda da će ono biti dovoljno uverljivo analizantu. Analitičar ne »napada« otpor interpretacijama značenja, već će analizantu »najpre učiniti jasnim da ima otpore«. Ako se ukaže na otpor pre nego što se on optimalno razvio, analizant može prividno prihvatiti takvo suočavanje iz transfernih razloga, ali će se u svakom slučaju osećati napadnutim i prekorenim. Otpori su nastali kao rezultat nastojanja da se očuva lični integritet i samopoštovanje i ako se »napadnu« pre nego što su doživljeni kao takvi, oni će se samo pojačati. Što je poremećaj ličnosti dublji, potrebno je više strpljenja za suočavanje s otporom.

Osvetljavanje — Suočen sa delovanjem otpora analizant je suočen i sa potrebom osvetljavanja razloga koji su doveli do njega. Ono se odnosi na motive otpora i način ili načine na koji se on izvodi. Pošto postane jasno da analizant ima optor osvetljava se kako se koristi, šta zaštićuje (protiv čega je usmeren) i zašto to čini. U principu je svejedno da li se težište najpre usmerava na motive otpora ili na način kako se realizuju, pošto eksploracija bilo jednih bilo drugih istovremeno osvetljava oba. Osvetljavanje motiva verovatno češće i spontano dobij a prednost, stoga što otpočinje prepoznavanjem osećanja koje se želi izbeći. Analiza otpora je nerazdvojno vezana za analizu transfera. Transferne reakcije se analizuju samo kada postanu otpor.
Za osvetljavanje motiva otpora značajna su dva pitanja: zašto analizant izbegava i šta analizant izbegava. Prvo pitanje treba da otkrije koje se nepoželjno osećanje želi izbeći — stida, krivice, strepnje, potištenosti ili neka njihova kombinacija. Kada ono postane poznato, otvara se mogućnost da se vidi koji impuls, fantazija, očekivanje ili traumatsko sećanje je dovelo do njega.

INTERPRETACIJA

Interpretacija je središnji pojam psihoanalitičke tehnike. Već je rečeno da su svi drugi postupci koji se koriste u psihoanalizi u funkciji omogućavanja interpretacije. Ona daje smisao pojedinačnim događanjima koji se dalje međusobno povezuju u veće smisaone celine i vode ka rekonstrukciji ličnosti. Dolaženje do smisla ne mora biti isključivo rezultat analitičareve interpretacije u vidu rečenice ili rečenica koje povezuju osvetljene elemente i »prevode« ga u jedan smisao, jer do njega dolazi često sam analizant. Analitičar će ponuditi interpretaciju kado se za to steknu uslovi, a da sam analizant mije došao do otkrića.
Prilikom opisa postupka osvetljavanja motiva otpora (i transfera) rečeno je da on podrazumeva dva koraka: jedan koji vodi prepoznavanju osećanja koje se htelo izbeći i drugi koji teži da osvetli sadržaj koji je pokrivalo izbegavano osećanje. Stoga se svaka interpretacija sastoji iz dve faze: najpre analizant mora da shvati da ga analitičar razume da bi mogao da istražuje psihološki sadržaj, tj. specifičrie dinamičke i genetičke činioce koji ga objašnjavaju. Interpretacija izvire i nastaje tokom osvetljavanja i bez njega nije ostvarljiva.

Interpretirajući, analitičar uvek ima na umu da je interpretacija hipoteza. Kriterijum adekvatnosti interpretacije je kvalitet građe koja će priticati posle nje. Ako se javlja nova građa, proširuje i produbljuje postojeća i vodi ka novim uvidima, ona je izvršila svoj zadatak.

PRORADJIVANJE

Prorađivanje je postupak ponavljanja i elaboracije već postignutih interpretacija. Klinički nalazi pokazuju da učinak pojedinačne interpretacije i onda kada je adekvatna, ne traje dugo. Ona nije i ne može biti cela istina i u najboljem slučaju je samo delimično objašnjenje. Njeno ponavljanje i elaboracija (osvetljavanje) u kontekstima drukčijim od onog u kome je prvobitno postignuta, potkrepljuju je u novim okolnostima i potpomaže rekonstrukciju većih celina.
Fenichel je, tumačeći proces prerađivanja, koristio poređenje sa radom tuge. Osoba koja je izgubila prijatelja, u svim situacijama koje je podsećaju na njega, mora sebi iznova da razjasni da ona nema više tog prijatelja i da ga se mora lišiti. Predstava tog prijatelja ugrađena je u mnoge složajeve sećanja i želja tako da odvajanje od prijatelja mora da se izvrši u svakom od njih posebno.
Grinson posebno izdvaja dva tehnička postupka od posebnog značaja za prorađivanje: praćenje učinka postignute interpretacije i rekonstrukciju.
Praćenje učinka interpretacije s jedne strane proveravaće je kao hipotezu kroz sećanja, asocijacije, snove, fantazije i otpore koji će uslediti, a s druge strane ukazivaće na njenu dalju sudbinu i uticaj na građu koja sledi. Nova građa najbolje pokazuje da li je interpretacija bila adekvatna, odnosno kada se javlja potreba da se ona proradi.
Rekonstrukcija je vrlo bliska interpretaciji i često se ne može odvojiti od nje. Ona je dalja elaboracija postignute interpretacije, njeno produbljivanje i povezivanje sa drugim pojedinačnim interpretacijama. Kada je rekonstrukcija korektna, ona ubrzava proces prorađivanja i otvara put za novu gradnju u obliku asocijacija, zaklonskih sećanja, snova i dr.

LITERATURA

Blanck, G. & R., (1974), Ego psihologija — teorija i praksa, Naprijed, Zagreb, 1985.
Freud, S. & Breuer, J. (1893—5), Studies on Hysteria, The Standard Edition of the Complete Psychological Works of S. Freud, Vol. II. The
Greenson, R. R. (1967), The Tecnique and Practice oj Psycho-Analysis, The Hogarth Press and the Institute of Psycho-Analysis, London, 1981.
Josip Berger, Mikloš Biro, Sulejman Hrnjica (1990) Klinička psihologija
U »Zavist i zahvalnost«, Naprijed, Zagreb, 1983. Klein,
Klein, M. (1946),. Beleške o nekim šizoidnim mehanizmima, M. (1952), Poreklo prenosa. U »Zavist i zahvalnost«, Naprijed, Zagreb, 1983.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD