ROPSTVO

Robovlasništvo je prvi oblik klasnog i izrabljivačkog društvenog uređenja, a temelji se na privatnom vlasništvu i na radu robova. Pojavilo se još u drevna vremena kad su Sumerani, Egipćani, stari Grci i Rimljani držali robove. U 15. veku počela se razvijati velika trgovina robljem kad su Evropljani počeli prodavati uhvaćene Afrikance i na tome zarađivali, te ih brodovima preko okeana prevozili kao radnu snagu u evropske kolonije. Ta trgovina ljudima trajala je do 19. veka i znatno uticala na afričke i američke kulture. Danas je ropstvo zakonom zabranjeno iako još uvek postoji u nekim delovima sveta.
Robovsko društveno uređenje počinje raspadom prvobitne zajednice, na prelazu iz četvrtog u treći milenijum p.n.e., a završava nastankom feudalizma u petom veku. U razdoblju koje je trajalo gotovo 4 000 godina nastale su velike promene u ljudskom društvu, da se ni današnji odnosi među ljudima ne mogu razumeti bez poznavanja robovlasništva. Nastajanju ovog društva prethodile su promene u prvobitnoj zajednici. Pojedinci se počinju izdvajati te se počinje proizvoditi više nego je potrebno za goli opstanak. Čovek počinje izrabljivati drugog čoveka. Pojedinci ne moraju ni raditi, ni proizvoditi, ali učestvuju u raspodeli dobara. Nema više izbora poglavara, već to postaje nasledno pravo. Porodice počinju živeti na teškom radu robova koji nemaju nikakva prava i daje im se tek potrebno za život.
U antičkim vremenima, ropstvo je svoj vrhunac dostiglo u grčkom svetu i Rimskom Carstvu. Robovi su izrađivali najveći dio proizvoda, a paralelno su radili i u kući i na zemlji. Nisu imali gotovo nikakva prava, no neki su stekli slobodu pa čak i visok društveni položaj.

1. ROBOVLASNIČKO DRUŠTVENO UREĐENJE

Naučne osnove za objašnjenje nastanka robovlasničke društvene formacije je da se  ona se zakonito razvila kao viši društveni poredak raspadom nižeg, prvobitne zajednice, koja je svojim razvojem omogućila i uslovila ovaj istorijski prelaz i progres.

Proizvodne snage su se u prvobitnoj zajednici, a pre svega u njenim zadnjim fazama, toliko razvile, da su uslovile pojavu jednog novog društvenog poretka, na višem stepenu materijalnog razvoja i sa novim karakterom društvenih odnosa.
Povećana produktivnost rada omogućila je pojavu viškova proizvoda i privatne svojine, a ovo je bilo odlučujuće za izmenu proizvodnih odnosa, a zatim i svih drugih društvenih odnosa. Na osnovu privatne svojine vrši se postupno ekonomska diferencijacija u društvu, koja dovodi do klasa i klasne borbe unutar društva. Postupno se izdvaja na jednoj strani jedna, ekonomska vladajuća klasa, a na drugoj strani druga, izvlašćena klasa lišena svih sredstava za proizvodnju. Proizvodni odnos koji se u tim uslovima zasniva između ovih dveju klasa — robovlasnički proizvodni odnos — daje osnovno obeležje čitavoj ovoj društvenoj formaciji.
Umesto prvobitne solidarnosti u radu i proizvodnji, kolektivne svojine i jednake raspodele, sada izrasta nova, klasna društvena struktura koja bazira na privatnoj svojini i njoj odgovarajućoj eksploatatorskoj raspodeli. Odgovarajuće tome umesto solidarnih odnosa i demokratskih oblika društvenog uređenja sada izrasta klasna struktura sa odgovarajućim institucijama koje sve imaju zajednički krajnji smisao — obezbeđenje datih odnosa proizvodnje u interesu vladajuće klase.

2. KLASE ROBOVLASNIČKOG SISTEMA

Društvo se podelilo na robovlasnike i robove. Robovlasnika je malo, no oni su vlasnici i sredstava za proizvodnju i proizvođača — robova. Robova je mnogo više, oni su osnovna proizvodna klasa koja nema nikakve svojine, pa nije vlasnik ni vlastite radne snage, tj. nije slobodna u pravnom smislu.

Do ove podele, došlo je pre svega zakonitim, ekonomskim putem, tj. razvojem proizvodnih snaga koji je izazvao i uslovio klasnu polarizaciju i diferencijaciju u društvu. To nimalo ne protivreči činjenici da su robovi masovno pribavljani putem ratova i zarobljavanja u njima, tj. putem vanekonomskih faktora. Jer, sem ostalog, ropstvo je bilo moguće tek onda kad je povećana produktivnost rada omogućila da rob, tj. ljudska radna snaga proizvede višak proizvoda, dakle nešto više preko potreba vlastite (makar najnužnije) reprodukcije, tj. potrošnje. Teorije sile, apsolutiziraju ovu činjenicu — padanje u ropstvo zarobljavanjem — da bi prikrile ono što je u razvoju društva osnovno i određujuće — ulogu proizvodnih snaga i njihovog razvoja, koji zakonito uslovljava razvoj društvenih odnosa kao istorijski uslovljenih i relativnih odnosa.
Poznata je, dalje, i ustanova tzv. dužničkog ropstva, jer su robovima postajali i oni ranije slobodni ljudi koji su bili prinuđeni usled svojih dužničkih obaveza da sebe ili nekog člana svoje porodice predaju u ropstvo.
Sem robova i robovlasnika u ovom poretku postoje još i slobodni građani, srednji i sitni proizvođači, zanatlije i seljaci.

3. RAZVOJ I OBLICI ROBOVLASNIŠTVA

Robovlasništvo je, razume se, postupno nastajalo i razvijalo se preovlađivanjem elemenata novoga društva nad elementima staroga društva. I ovde kao i uvek kad se radi o procesu smene dvaju društvenih poredaka, postojao je niz uzastopnih faza i prelaza, u kojima se mešaju elementi starog i novog poretka.
Patrijarhalno ropstvo je niža, početna etapa nastajanja i razvijanja robovlasničke formacije. Ova etapa se karakteriše, kao i svaka početna razvojna etapa novoga društva, time što još nisu potpuno razvijeni klasični oblici ovoga novog poretka. To pre svega važi za klasne eksploatatorske odnose. Naime, u početnoj etapi nastajanja i razvoja robovlasništva rob još nije bio osnovni i glavni nosilac proizvodnje.
Rob u ovoj fazi razvoja živi i radi za robovlasnika, ali je on pomoćna radna snaga jer pored njega i zajedno sa njime rade i članovi robovlasničke porodice. U ovoj fazi razvoja robovi su smatrani kao članovi same porodice, no oni nisu imali prava kao ostali članovi porodice, več su ovde robovi bili eksploatisani, ali je ta eksploatacija bila lakša i snošljivija od one, do koje je kasnije došlo.
Klasično robovlasničko društvo se razvilo iz ove svoje početne razvojne faze u državama staroga sveta. Prema izvesnim istorijskim razlikama i karakteristikama postoje dva osnovna oblika robovlasničkog društva — istočnjačko i antičko ropstvo.
Istočnjačko ropstvo je obuhvatalo afričke i azijske države (Egipat, Asirija i Vavilon, Fenikija, Indija i dr.). Za ovaj oblik ropstva je karakteristično to da su velike robovlasničke države nicale i razvijale se pored velikih reka, te je za njih bio vrlo značajan sistem navodnjavanja, koji je zahtevao velike koncentracije robovskog rada. Podizane su velike piramide, hramovi i drugi objekti uz pomoć mase jevtinog robovskog rada. Ovaj oblik sem ostaloga karakteriše i postojanje državne svojine nad zemljom.
Antičko ropstvo je najtipičniji i najrazvijeniji oblik robovlasničkog društva. Najveći svoj razvoj je dostiglo u Grčkoj i Rimu, na kojim primerima se u stvari najčešće i izučavaju i uopštavaju osnovne društveno-ekonomske karakteristike ove društvene formacije. To je vrlo razvijeno društvo sa razvijenom privredom, gradovima, naukom i kulturom, državom i državno-pravnim poretkom i institucijom, a i sa vrlo razvijenim oblicima klasno-eksploatatorskih robovlasničkih odnosa.

4. PROIZVODNE SNAGE U ROBOVLASNIŠTVU

Ovaj poredak se od prethodnog, razlikuje pre svega višim stepenom razvoja proizvodnih snaga. Mogućnost velike koncentracije jevtine robovske radne snage, usavršenije oruđa za rad i korišćenje krupnih rezultata nauke u praktičnoj proizvodnoj delatnosti, to su osnovni faktori koji su omogućili i izazvali daleko veće proizvodne mogućnosti ovoga društva u odnosu na prethodno.
Veoma su se razvili zanati. Ovaj razvoj zanata uslovio je razvoj robne proizvodnje i razmene. To je praktično dovelo do razvoja trgovine i stvaranja sve većih i širih tržišta. Stočarstvo se dalje razvijalo, a isto tako i zemljoradnja. Rudarstvo je naročito bilo razvijeno u ovom delu. Nikli su i veoma se razvili gradovi kao administrativni, ekonomski i naučno-kulturni centri. Izvode se veliki javni radovi, podižu se džinovski objekti u verske (hramovi, piramide) ili druge svrhe (mostovi i sl.). Nauka se veoma razvila, a isto tako i umetnost i kultura uopšte — književnost, arhitektura, vajarstvo, muzika, likovna umetnost. I dan danas su nenadmašne grčke antičke tragedije, skulpture i sl.
Inače, sama oruđa za rad nisu bila posebno razvijena te je ovde bilo odlučujuća prednost za čitav ovaj razvoj i procvat robovlasničkog društva — spomenuta koncentracija velikih masa jevtinih robova koji su i uz pomoć prostih i nezgrapnih ručnih oruđa za rad (motika, ralo sa gvozdenim raonikom, srp, lopata, sekira i sl.) tako reći svojom mehaničkom udruženom snagom izvodili džinovske radove koji i danas izazivaju divljenje u doba postojanja usavršenih mehanizama, koji zamenjuju ljudsku radnu snagu. Najviše što je postignuto to je bilo korišćenje mehaničke snage vode kao i raznih vodenica i presa kao najranijih ,,mašinskihˮ naprava.

5. DRUŠTVENE KARAKTERISTIKE ROBOVLASNIŠTVA

Osnovica proizvodnih odnosa u robovlasništvu je robovlasnička svojina. Robovlasnici su potpuni gospodari sredstava za proizvodnju kao i samih robova. Robovi, dakle, nisu ni faktički ni pravno slobodni ljudi. Oni potpuno pripadaju robovlasnicima koji sa njima mogu neograničeno raspolagati. To znači da robovlasnici mogu svoje robove iskorišćavati kako sami hoće, terati ih na rad pod svim uslovima i okolnostima, razmenjivati, oslobađati, prodavati pa i sakatiti i ubijati ih. Robovi su za robovlasnike ,,oruđa koja govoreˮ, oni se rađaju kao takvi i služe neograničeno svome gospodaru.

Na osnovu takve svojine i raspodela društvenog proizvoda pokazuje isti društveni odnos: sve što proizvedu robovi pripada gospodaru — robovlasniku. Robovlasnik se stara čak i o reprodukciji robova. Oni, naime, nisu imali pravo da se žene i da imaju porodicu. Robovlasnik ih je nabavljao u ratu, kupovinom, putem dužničkog ropstva i sl. Oni su radili na njegovom imanju, a on je prisvajao sve što su oni proizveli. Robovima je od toga davao samo jedan deo i to po pravilu i najčešće samo minimum neophodan za održavanje života, u stvari radne snage.

Odnosi proizvodnje su, dakle, eksploatatorski: neradna manjina prigrabljuje rezultate rada radne i proizvodne većine, živi i bogati se na toj osnovi, dok proizvodna klasa robova živi u bedi kakvoj u istoriji nema primera. Eksploatacijom masa robova robovlasnici su zgrnuli ogromno bosatstvo, podigli velike gradove, palate, hramove, uživali u raskoši i izobilju, dok su robovi dobijali samo onoliko koliko je bilo neophodno da održe sebe u stanju sposobnom za dalji rad u korist robovlasnika.

Eksploatacija se zasniva na vanekonomskoj prinudi: robovlasnici prisvajaju rezultate rada robova po pravu i sili ekonomski i politički vladajuće klase. Oni se služe i fizičkom prinudom i nasiljem. Odnos zavisnosti je vidljiv i očevidan jer robovi i kao ljudi pripadaju gospodaru, oni su od njega zavisni i ekonomski, ali i pravno jer mu pripadaju kao stvari.

Kao što je već ranije istaknuto, ovo je prvi društveni sistem u kome postoji višak proizvoda. Njega stvaraju robovi, a prisvajaju robovlasnici.

U ovom društvu, dakle, robovi rade i za sebe i za gospodare — robovlasnike. To znači da i ovde robovski rad možemo podeliti na potreban rad i višak rada, odnosno proizvod na potrebni proizvod i višak proizvoda. No, pošto je vladajuća klasa robovlasnika ovde prisvajala čitav rezultat rada robova vraćajući im samo minimum za fizički opstanak i održanje radne snage, to su u stvari ovde gospodari prisvajali i deo potrebnog proizvoda svojih robova. Inače, ovo prisvajanje se vršilo neposredno u naturalnom obliku, tj. proizvodi su direktno prisvajani od strane robovlasnika uz primenu vanekonomske prinude i fizičke sile.
Ovako pribavljeni višak proizvoda masa robova, koji su radili na velikim latifundijama (velikim poljoprivrednim gazdinstvima) i ergasterijama (radionicama u gradovima) bio je osnovica velike ekonomske, vojne i političke moći kao i celokupnog kulturnog procvata i napretka robovlasničkog društva, pa konkretno i velikih robovlasničkih država kao što je Rimska imperija, antička Grčka i druge.

6. KLASE I KLASNE BORBE U ROBOVLASNIŠTVU

Robovlasničko društvo je prvo klasno društvo. U njemu kao i u svakom drugom klasnom društvu, postoje dve osnovne klase čiji odnos i daje dominirajuću karakteristiku celokupnim odnosima toga društva. Konkretno u ovom društvu to su robovlasnici i robovi.

Robovlasnike povezuju u jedinstvenu klasu njihov jednaki položaj u procesu društvene proizvodnje i jednaki odnos prema sredstvima za proizvodnju; oni su gospodari sredstava za proizvodnju ali i gospodari proizvođača — robova, te po toj osnovi ne moraju da rade, već žive na račun robovskog rada. Robove, opet u jedinstvenu klasu ujedinjuju isti elementi: oni su potpuna svojina svojih gospodara te gospodarima pripada ne samo njihov proizvod već i sam njihov život i sloboda.

Odnos ovih dveju osnovnih klasa je antagonistički: vladajuća klasa živi na račun potčinjene klase, ona je zainteresovana za što veću eksploataciju ove, koju sprovodi i najsurovijim sredstvima, a potčinjena klasa, opet, je zainteresovana za što manje svoje izrabljivanje. Ekonomsko društveni položaj je potpuno različit; interesi ovih klasa su dijametralno suprotni. Ovo rađa nepomirljivu, antagonističku suprotnost: klase su upućene da se bore jedna s drugom oko svojih suprotnih interesa.

Na osnovi takve društveno-ekonomske osnovice se razvija  klasni antagonizam, a iz njega klasna borba.

Oblici klasne borbe u robovlasništvu su bili različiti. Robovi su, naime, na razne načine odgovarali na bezdušnu i surovu prinudu kojom su terani na rad i zlostavljani. Njihov otpor je počinjao sa raznim pojedinačnim protestima i pokretima pa preko manjih i većih pobuna sve do pravih i velikih ustanaka, od kojih su neki imali i vrlo snažnu organizaciju, veliku snagu a zatim i privremene vojne uspehe. Najznačajniji je bio poznati Spartakov ustanak (74—71 g. pre naše ere) koji je, delimično zahvaljujući sposobnosti i osobinama samoga Spartaka, imao velikih uspeha pre svoga konačnog poraza.

Sem ovih dveju velikih klasa u ovom poretku bilo još i drugih društvenih grupacija kao što su pre svega seljaci, trgovci, zanatlije i sl. Od njih su jedni bolje stajali i bili po položaju i interesima uz vladajuću robovlasničku klasu (pre svega bogatiji trgovci, zanatlije). Naročito je položaj seljaka bio rđav, jer su oni bili takođe eksploatisani i od politički vladajuće klase (u obliku poreze i sl.), a i od trgovaca i zelenaša od kojih su ekonomski zavisili. Zbog toga su u klasnoj borbi seljaci većim delom stajali na strani robova, koje su pomagali čak i u oružanim ustancima.

Klasna borba robova protiv robovlasnika je prvi istorijski oblik klasne borbe ugnjetenih klasa. Ona je odraz eksploatacije koja je počela da vlada u društvu. Kao takva je ona i odraz osnovnih društvenih protivrečnosti ovoga poretka, no s druge strane i faktor njihovog daljeg produbljavanja.

Robovi nisu bili klasno svesni, nisu bili svesni svog društvenog položaja i potreba daljeg progresivnog razvitka društva, te su u svoj pokret unosili težnje za povratak na društvene odnose prvobitne zajednice. Moglo bi se, dakle, reći da oni nisu bili toliko klasno svesni da bi subjektivno mogli i znali postaviti svojoj klasnoj borbi cilj koji bi bio istorijski progresivan. No, u svakom slučaju njihova klasna borba uključno sa robovskim ustancima je objektivno uzeto jedan nesumnjiv i značajan faktor u razaranju robovlasničkog društva, prema tome jedan objektivno uzeto progresivan faktor u razvoju društva.

7. PROTIVREČNOSTI ROBOVLASNIŠTVA I NJEGOV RASPAD

U izloženim uslovima eksploatatorskih odnosa proizvodnje i klasne borbe kao njihovog spoljnjeg izraza osnovna protivrečnost ovoga društva leži u nezainteresovanosti robova za proizvodnju. Ova je protivrečnost osnovna slabost ovoga načina proizvodnje, od koje on neprekidno pati i koja ga za sve vreme njegovog postojanja iznutra nagriza.

Robovi u datim uslovima nisu imali nikakvog ličnog interesa da se zalažu na radu. Naprotiv, oni su bili i te kako zainteresovani da što manje rade, da se koliko više mogu odupru prisili na rad. Što god bi oni proizveli — to prisvoji gospodar, a njihovo iscrpljivanje na radu vodi samo ka tome da će ih gospodar prodati, a možda i ubiti kad postanu manje sposobni za rad. Zato oni i pokazuju svoju težnju u ovom pravcu. Oni lome oruđa i sredstva za rad i kvare ih. Njih gospodari često vezuju teškim lancima i okovima za njihovo radno mesto — a to je baš očevidan dokaz ove činjenice. Tek vrlo surove metode prinude uspevaju da slome ovaj otpor. No, u svakom slučaju ova nezainteresovanost se odražavala i morala odražavati na stagnaciji i sporijem razvoju proizvodnih snaga. Iako su se one ipak razvijale, kad više kad manje, ipak je ova činjenica osnovna protivrečnost ovoga društvenog poretka, koje je u krajnjoj liniji bila jedan od najbitnijih faktora konač nog njegovog raspada.

No, s druge strane, i sami robovlasnici su svojim odnosom prema radu delovali u istom pravcu. Naime, robovlasnici su prezirali proizvodni, fizički rad. Oni su smatrali da je taj rad njih nedostojan, da se oni rađaju kao gospodari sa namenom da vladaju, da upravljaju, da se bave naukom, umetnošću, književnošću ili prosto da ništa ne rade, a da se robovi sa druge strane već ,,od prirodeˮ rađaju kao robovi, dakle za fizički i proizvodni rad uopšte. I ova činjenica, pogotovu u vezi sa prednjom, takođe je jedna od krupnih protivrečnosti i slabosti ovoga društvenog poretka sa kojima se bori, od kojih on tako reći hronično pati i koje se odražavaju na razvoj njegovih proizvodnih snaga, te konačno dovode do takve društvene stagnacije, koja će se morati završiti rušenjem čitavog takvog sistema. Ova protivrečnost uzima i vid protivrečnosti umnog i fizičkog rada koja je u ovom društvu nastala i osobito se razvila.

Sledeća krupna protivrečnost ovoga društvenog sistema je u tome što je krupna privreda, zasnovana na latifundijama i ergasterijama u bespoštednoj konkurentskoj borbi neizbežno vodila razaranju sitne robne privrede zasnovane na sitnom seoskom posedu i sitnom i srednjem zanatu. Ovo je vodilo ka propadanju masa sitnih i srednjih proizvođača i dovodilo do razaranja i ekonomskog porobljavanja seljaštva. 

Proces ekonomskog porobljavanja i propadanja seljaštva  odrazio se mnogostruko. Naročito na slabljenje ekonomske, pa i vojne moći robovlasničke države, čija je vojska bila dobrim delom regrutovana iz ovih socijalnih grupacija. Vojni porazi nisu, dakle, bili uzrok nego posledica unutrašnjeg procesa ekonomske diferencijacije i krize robovlasničkog sistema, koga su razarale prednje nesavladive — u datim uslovima — protivrečnosti. Ova suprotnost se može obeležiti i kao suprotnost sela i grada, tj. između masa sitnih seoskih proizvođača s jedne i gradskih trgovaca, zelenaša i gospodara koji su selo i ekonomskim putem iskorišćavali, pored toga što je selo u političkom pogledu bilo potčinjeno gradu, koji je svoju političku vlast koristio za razne namete, kao što su porezi i sl. Razvoj robnonovčanih odnosa je ovu suprotnost samo još više produbljivao.

Ovo su bile bitne unutrašnje suprotnosti robovlasničkog društva. Kao takve one su se odražavale i na ekonomskom i na političkom polju. Došlo je do oskudice u radnoj snazi pa i njene nestašice. Zanati i trgovina su počeli opadati. Zemljoradnja, koja je postala glavno zanimanje, počela je nazadovati. Gradovi su propadali, pre svega u ekonomskom pogledu. Ustanci robova, potpomognuti seljacima, potkopavali su temelje robovlasničkih država odnosno čitavog ovoga poretka. Vojni porazi kao neizbežna posledica svega toga dolazili su jedan za drugim i samo ubrzavali slom ovoga društva.

Iz ovoga se može izvesti zaključak da se proizvodne snage dalje nisu mogle razvijati u okviru robovlasničkih odnosa proizvodnje. Ovaj poredak je bio zapao u opštu krizu čitavog svog društveno ekonomskog sistema.

Izlaz je tražen i nalažen u svakodnevnoj praksi, u svakodnevnom životu koji je stihijski pronalazio ona rešenja, one oblike proizvodnje i društvenih odnosa uopšte, koji su u datim uslovima predstavljali više i progresivnije oblike, pogodne da se u njihovom okviru omogući dalji razvoj proizvodnih snaga.

Kolonat predstavlja takav spontano traženi i nađeni izraz. Kolonatski odnos je nastao tako, što su veliki zemljoposednici — latifundije deljeni i cepani na manje parcele, koje su davane pod zakup kako siromašnim slobodnim seljacima, tako i oslobođenim robovima. Ovi su radili na tim parcelama i bili obavezni da zakup vlasniku plaćaju najčešće u naturalnom obliku. Postepeno se tako formirao jedan novi društveni odnos; odnos sitnih, inače preko zemlje i zakupa zavisnih proizvođača — seljaka s jedne i vlasnika. te zemlje s druge strane.

Ovaj novi društveni odnos i novi oblik društvene proizvodnje već izlazi iz okvira klasnih robovlasničkih odnosa proizvodnje, jer se zasniva na novoj društveno proizvodnoj osnovi. Ovo je u stvari prelazni oblik ka feudalizmu koji je nastajao i razvijao se u zadnjim fazama raspadajućeg robovlasništva kao oblik koji je u datim uslovima rešavao protivrečnosti koje su karakterisale i razarale ovaj poredak, i to rešavao raspadanjem jednih, nižih, i nastajanjem drugih viših odnosa društvene proizvodnje.

Porast Rimske imperije u V veku naše ere pod najezdom Germana predstavlja i kraj robovlasničkog društvenog sistema.

8. ISTORIJAT ROPSTVA 

Najraniji izvor u kome se pominje ropstvo je Hamurabijev zakonik (Mesopotamija, oko 1800. p.n.e.) iz koga se vidi da je već tada bilo široko rasprostranjeno i prihvaćeno.
Istorija ropstva u antičkom svetu je blisko povezana sa ratovanjem. Izvori iz Mesopotamije, Egipta, Izraela, antičke Grčke, starog Rima, Persije, Kine, Asteka, civilizacija Maja, i Indije obiluju pomenom ropstva u ratnom kontekstu. Ratni zarobljenici su najčešće završavali kao roblje na imanjima pobednika.
U mnogim zajednicama, broj robova je daleko premašivao broj slobodnih ljudi. Prema roblju se svuda postupalo okrutno, ali ne i krajnje surovo jer su bili „skupocena roba“. Ropstvo se pojavljuje pre pisane istorije na svim kontinentima. Posle usvajanja pisane reči, primeri ropstva (uključujući i seksualno roblje) beleže se među raznim plemenima Arapa, Indijanaca, Novom Zelandu, na Novoj Gvineji, u Africi, Germana i Vikinga.
Dužničko ropstvo se takođe pojavljuje jako rano. U Homerovoj Grčkoj bilo je retko ali zakonito da gospodar bije ili ubije roba.

8.1. ROPSTVO U SUMERU I MESOPOTAMIJI

Sa razvitkom proizvodnih snaga u sumerskom i akadskom društvu, sa porastom produktivnosti rada — pojavljuje se višak proizvoda, a zajedno sa njim i eksploatacija jednog čoveka od strane drugog — u obliku ropstva.
Na jedan od najstarijih oblika ropstva nailazimo još u patrijarhalnoj porodici, kao što su na to ukazivali Marks i Engels u „Nemačkoj ideologiji“: „Ropstvo, koje u porodici postoji u latentnom obliku, razvija se tek postepeno sa porastom stanovništva i potreba i sa širenjem spoljnih odnosa u vidu rata i trgovine-trampe“.
Na postojanje tih latentnih oblika ropstva, koji najpre niču u porodici, ukazuje čitav niz sumerskih i akadskih dokumenata. Najstarije porodično pravo koje je fiksirano u sumerskom kodeksu, dozvoljavalo je ocu da prodaje u ropstvo svoju decu. I to nije bilo samo mrtvo slovo zakona, već potpuno realno pravo, koje je stalno korišćeno u porodičnom životu. Roditelji su često prodavali svoju decu u ropstvo; pritom su uslovite prodaje zapisivani u specijalne dokumente, koji su se sačuvali sve do našeg vremena.
Neka vrsta maskiranja te prodaje bio je običaj usinovljenja tuđeg deteta, što je često fiksirano u posebnom dokumentu. Onaj koji usinovljuje plaćao bi ocu usinovljenog izvesnu sumu kao nagradu za usinovljenje. Prema tome, to usinovljenje je bilo skriveni oblik prodaje deteta.
Karakterističnu crtu patrijarhalne porodice u staroj Mesopotamiji predstavlja nepunopravni položaj žene, koji je pojačan običajem mnogoženstva. Kćeri su često prodavane u ropstvo, o čemu svedoči termin „cena žene“, na koji se nailazi u dokumentima. Razvitku ropstva u velikoj je meri doprinelo ropstvo za dug. U mnogim dokumentima fiksiraju se zajmovi, naročito u žitu, koje su siromasi bili prinuđeni da uzimaju od bogataša. Samo se po sebi razume da siromasi često nisu imali sredstava dapravovremeno vrate zajam zajedno sa naraslim kamatama. Zaplevši se u dugove, siromah ječesto postajao žrtva zelenaša. Njemu je pretilo neminovno ropstvo.
Ali su najstariji i najvažniji izvor ropstva bili uporni ratovi, koje su stalno između sebe vodili najpre rodovsko-plemenski savezi, a zatim i pojedine države Sumerai Akada, kao god i krupnije državne tvorevine — sa susednim narodima. Ti su ratovi uprvom redu dovodili do osvajanja velikog broja zarobljenika, koji su mahom pretvarani u robove. Ta činjenica našla je svog odraza u sumerskom pismu. Reč „rob“ pisana je pomoću složenog znaka koji je imao da označava pojam „čovek iz planinske zemlje“. Očigledno, zarobljenici iz ratova sa istočnim planinskim plemenima pretvarani su mahom u robove.Robove su u Sumeru zvali „sag“, što znači „komad“, a u Akadu — „ardu“, što znači„oboreni“, ili „rešu“ — „glava“. To ukazuje nato da u Mesopotamiji u III mileniju p.n.e. već postaju dovoljno jasne forme robovlasničke eksploatacije i da se na slobodne ljude pretvorene u roblje već u punoj meri gleda kao na robove izjednačene sa robom ilistokom, jer se računaju na komade ili glave. Sudeći po sačuvanim dokumentima, robovi su prilično često prodavani. Cena roba kretala se od 14 do 20 šekela u srebru (112-160 grama srebra).

8.2. ROPSTVO U STAROM EGIPTU

Egipćani su roblje dovodili iz ratnih pohoda ili su ih kupovali. U Egiptu nije bilo mnogo roblja. Zemlju su obrađivali slobodni seljaci a uprkos raširenom verovanju, piramide su gradili slobodni radnici. Svi robovi su bili u vlasništvu Faraona i nisu prodavani ostalim građanima. Faraoni su međutim imali običaj da pokanjaju roblje sveštenicima i vojskovođama. U Bibliji se pominje prevođenje „dece Izrailja“ iz okova u obećanu zemlju.

Slika 1.i 2. – Prikazi sa zidova faraonskih grobnica koji prikazuju robove

8.3. ROPSTVO U STAROJ GRČKOJ

Položaj robova prije dorske provale nije bio zavidan, ali nije bio ni izrazito loš. To je donekle bilo povezano s činjenicom da se fizički rad, za razliku od kasnijih vremena, nije smatrao ponižavajućim. Homer mestimično opisuje život robova gotovo idilično, ali upozorava i na to da ih u slučaju kakve krivice stiže mnogo oštrija kazna nego slobodne ljude. Homerovi stihovi, dokazuju da rob, iako su ga smatrali čovjekom, nije bio tretiran kao osoba u pravome smislu. Rob je naprosto bio radna mašina koja govori i mogao je biti prodan kao stvar. 
Čitav antički svet, uključujući i njegove najveće duhove, ropstvo je, bez ikakve moralne dileme, smatrao nužnošću bez koje se kultura i civilizacija ne bi mogle razvijati ni održavati. Karakteristična je u tome smislu Aristotelova formulacija koja se tiče ne samo ropstva nego i fizičkog rada uopšte: ,,Kad bi svaka mašina na naredbu, ili još pre, mogla obaviti svoj zadatak... kad bi čunak sam od sebe tkao a udaraljke same svirale na kitari, graditeljima ne bi trebali pomoćnici, ni gospodarima robovi.« 

Robovski način proizvodnje i na njemu utemeljen robovlasnički poredak, bilo antički ili orijentalni, uprkos svim svojim negativnim stranama, bio je istorijski korak napred. ,,Ma koliko to zvuči sporno i jeretičko, uvođenje robova u tadašnjim uslovima bilo je veoma naprednoˮ, kaže Engels. ,,U istorijskim usliovima starog, posebno grčkog, sveta napredak prema društvu zasnovanom na klasnim protivrečnostima mogao se ostvariti samo u obliku ropstva. Napokon, i za robove je to bio napredak: ratni zarobljenici, od kojih se regrutirala većina robova, sad su barem ostajali u životu, dok su pre bili ubijani, a u ranijim vremenima čak i spaljivani...
Tek je ropstvo u većim razmerama omogućilo podelu rada na zemljoradnju i industriju, a time i procvat starog sveta i grčke kulture. Bez ropstva ne bi bilo grčke države, umetnosti i nauke, bez ropstva ne bi bilo ni Rimskog Carstva. Bez temelja koje je stvorila grčka kultura i Rimsko Carstvo ne bi, dakle, bilo ni moderne Evrope. Ne treba zaboraviti da je pretpostavka celokupnog našeg ekonomskog, političkog i intelektualnog razvoja bio onaj stadijum u kojem je ropstvo bilo jednako toliko nužno koliko i općenito prihvaćeno. U tom smislu možemo reći: bez antičkog ropstva ne bi bilo ni modernog socijalizma. 
Tumačenja grčke potrebe za robovima su protivrečna. Ali čini se da nikako ne stoji stara podela na društva po kojoj je Grčka rudimentarno uređena i predstavljena kao društvo tlačenja masa. 
Robovlasništvo je bilo samo potreba za oslobađanjem slobodnih građana od fizičkog rada, kako bi se politička delatnost mogla razviti u punom smislu. 

8.4. ROPSTVO U STAROM RIMU

Tokom istorije starog Rima, postojanje jeftine radne snage — robova — u većoj ili manjoj meri bio je veoma bitan faktor za razvoj njegove ekonomije. Robovi su se nabavljali na različite načine, uključujući kupovinu od stranih trgovaca kao i pretvaranje stranog stanovništva u robove na osvojenim teritorijama. S obzirom na veliko učešće Rima u osvajačkim ratovima u toku 1. i 2. veka p. n. e., desetine, ako ne i stotine hiljada robova bilo je dovođeno u Rim iz raznih evropskih i mediteranskih zemalja. Veoma ograničen broj robova radio je kao posluga, zanatlije ili lični pomoćnici, dok je ogroman broj njih radio u rudnicima ili u poljima Sicilije i južne Italije.
Robovi su u Rimskoj republici bili tretirani uglavnom veoma grubo i surovo. Pred zakonom Republike, rob se nije smatrao osobom, već svojinom. Vlasnici su mogli da zloupotrebljavaju, povređuju čak i ubiju svoje robove bez ikakvih pravnih posledica. Postojalo je veoma mnogo tipova robova, a najniži i najbrojniji, oni koji su radili u poljima i u rudnicima bili su podvrgavani iscrpljujućem fizičkom radu tokom celog svog života.

Slika 3. – Reljef sa prikazom ropstva u Rimskom carstvu

Prevelika surovost i ugnjetavanje robova dovodilo je do pobuna i ustanaka. Godine 135. p.n.e. izbio je Prvi ustanak robova, a 104. p.n.e., izbio je Drugi ustanak robova. Oba su izbila na Siciliji, gde su male grupe pobunjenika uspele da okupe desetine hiljada sledbenika koji su želeli da se spasu represivnog života rimskog roba. Iako su oba ova ustanka smatrana ozbiljnim društvenim poremećajima u kojima je senat morao da upotrebi direktnu vojnu intervenciju koja je trajala više godina, nikada se nisu smatrala ozbiljnom pretnjom Republici. U Italiji nikada nije bilo ustanaka robova, niti su robovi ikada bili smatrani potencijalnom pretnjom gradu Rimu. Ovo se sve promenilo po izbijanju Trećeg ustanka robova — Spartakovog ustanka.
Uticaj Spartakovog ustanka na rimska shvatanja o robovlasništvu kao i o samoj instituciji robovlasništva u Rimu teško je utvrditi. Ustanak je sigurno potresao Rimljane, koji su iz čistog straha počeli da tretiraju svoje robove na manje surov način nego ranije Bogati vlasnici latifundija počeli su da smanjuju broj robova u poljoprivredi i da unajmljuju veliki broj slobodnjaka bezemljaša za poljoprivredne radove. Sa krajem Cezarovih Galskih ratova 52. godine p. n. e. pa sve do vladavine cara Trajana (98—117), Rim nije vodio osvajačke ratove pa je samim tim i prestalo snabdevanje jeftinom robovskom snagom do koje se dolazilo preko vojnih osvajanja i povećala se koncentracija najamnih radnika slobodnjaka na poljoprivrednim dobrima.
Pravni status roba takođe je pretrpeo promene. Tokom vladavine cara Klaudija (41—54 n.e.), zakon je bio promenjen — lišavanje života starog ili isluženog roba počelo je da se smatra ubistvom, a rob koga bi vlasnik napustio automatski je postajao slobodan.
Pod vladavinom Antonina Pija (138—161), zakonska prava robova su bila proširena, a vlasnici su odgovarali pred zakonom ako bi ubili roba, na silu ga prodavali kada je moglo da se dokaže da je rob bio zlostavljan, a takođe je obezbeđen treći (neutralni) organ vlasti gde bi robovi mogli da se žale.
Iako su se ove promene desile previše kasno da bi bile direktna posledica Spartakovog ustanka, one ipak predstavljaju zakonsku kodifikaciju promene stava Rimljana prema robovima koja je trajala decenijama.
Teško je odrediti u kojoj meri je ovaj ustanak imao uticaja na zakonske promene o pravima rimskih robova. Po svoj prilici, kraj Spartakovog ustanka se poklopio sa krajem perioda u kome su se najviše koristili robovi u Rimu i početkom novog shvatanja roba unutar rimskog društva i zakonodavstva. Spartakov ustanak je bio poslednji ustanak u nizu ustanaka robova i Rim nije mogao sebi da dozvoli još jednu pobunu tih dimenzija.

8.5. ROPSTVO U OSTALIM ANTIČKIM DRŽAVAMA

 U Vizantiji je postojala značajna populaciju robova „nevernika“ i „otpadnika od vere“ sve do 12. veka koji su radili kako za pojedince tako i za državu. Tada se javlja otpor ali ne dobija na većem značaju. Robovi su često bivali kastrirani, a radili su najteže fizičke poslove.
Arapi su nalazili roblje prvenstveno po naseobinama i lukama istočne Afrike. Ovo je jedan od najstarijih poznatih puteva trgovine robljem i stotinama je godina stariji od transatlantske trgovine koju su vršili Evropljani. Robovi uhvaćeni na obalama istočne Afrike završavali su u Arabiji, na bliskom istoku, Persiji i na indijskom poluostrvu.
Procene broja Afrikanaca koji su ovako odvedeni sa kontinenta kreću se od 11 do 17 miliona od 650. to 1900.
Broj robova koje su Evropljani odveli u Ameriku je oko 11-12 miliona od oko 1500. do kasnih 1860-ih.

Slika 4. – Ropstvo u modernom dobu

U Osmanskom carstvu, posle bitaka, poraženi se često kastriraju kao izraz nadmoći. Ovako kastrirani muškarci — evnusi postaju deo posebnog društvenog sloja i koriste se kao čuvari harema. Robinje su služile često samo kao sredstvo za produžetak loze Sultana, rađajući mu sinove i time jačajući njegovu moć ali samo ako su bile za njega venčane.
Turci su u roblje odvodili balkanske narode i narode sa prostora južne Rusije. Budući da je najveći deo roblja u Turskoj bilo hrišćanske vere, ropstvo je prevashodno imalo religijsku a ne rasnu konotaciju. Elitne trupe turske vojske bili su janičari i gotovo svi su poreklom sa Balkana.
Poznato je ropstvo u osvojenim kolonijama, a naročito ropstvo na Američkom kontinetu tokom 17 i 18 veka, koje je takođe bilo jako surovo, sve dok Abraham Linkoln nakon građanskog rata u Americi nije ukinuo ropstvo.

ZAKLJUČAK

            Iako je robovlasničko društvo kao državni sistem i način uređenja države prestao da postoji padom Zapadnog Rimskog carstva, ropstvo kao sociološka i društvena pojava nije prestalo da postoji. I u feudalizmu i u kapitalizmu, možemo prepoznati klasične oblike ropstva. Ono može biti manje surovo u odnosu na fizičke patnje koje trpe potlačeni – tj. oni bez prava, ali ne umanjuje svesnost pojedinca da nije slobodan.
Iako možda smatramo da smo kao društvo napredovali i da je ropstvo iskorenjeno, u današnjem svetu svakodnevno nailazimo na primere ropstva.
Svake godine milioni ljudi, uglavnom žene i deca, su obmanjena ili naterana na različite forme zarobljeništva iz kog neće pobeći, ili će teško pobeći. Trgovina ljudima predstavlja jednu od najlukrativnijih I najbrže rastućih oblasti ,,kriminalne industrije”. Ovaj moderan oblik ropstva je najgore moguće kršenje ljudskih prava kojimsu  ljudi lišeni svoje slobode i dostojanstva, što je osnova onoga  što nas čini ljudima. Seksualno iskorišćavanje, ropstvo ili prisilan rad, prinuđivanje na prosjačenje ili neka druga kriminalna aktivnost, sve su to oblici prinudnog rada osnosno ropstva jer žrtva trgovine ljudima nije sama izabrala tu sudbinu, a po definiciji modernog sveta – svaki čovek – dete , rađa se slobodno.
Nažalost i danas se zgražavamo nad činjenicama da ropstvo kao društvena pojava nije iskorenjeno i da u nekim delovima sveta vlasti i dalje prećutno gledaju na ovu društvenu pojavu.
Civilizacijska tekovina je lična sloboda i dostojanstvo svakog čoveka i zato je bilo kakav oblik ropstva neprihvatljiv.

Slika 5. – Okovi američkih crnaca-radnika na plantaži pamuka

LITERATURA

• „SOCIOLOGIJA” – Prof. Dr. Vlajko Petkovic, VPŠ, Cacak, 2008.god.
• „MENADŽMENT LJUDSKIH RESURSA“ - Prof. Dr.Vlajko Petkovic, VPŠ, Cacak, 2006.god.
•  „SOCIOLOGIJA” – Dr. Ljubivoj Gvoic, Dr. Smilja Rakas, Megatrend, Beograd, 2005.god.
•  „SOCIOLOGIJA“ - Dr. Milan Miškovic, Beograd, 2003.god.
•  „UVOD U SOCIOLOGIJU” – Dr. Zoran Vidojevic, Obrazovni informator, Beograd, 1997.god.
•  www.wikiperija.org
•  www.istorijskabiblioteka.com/

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi