УТИЦАЈ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ НА СИРОМАШТВО

Глобализација је данас један од најчешће кориштених и најмање прецизно дефинисаних израза. Она је често предмет недосљедних и непримјерених критика. Многи људи мисле да је она нешто ново, мада је она стара скоро колико и људска раса! Често се односи само на једну сферу – углавном на економију – мада је присутна у готово свим областима. Потпуно супротни процеси се развијаји истовремено или наизмјенично. Глобализација је процес са великим бројем вишеструких, далекосежних и важних импликација.
Кључне ријечи: глобализација, економија, развој, импликација.

Глобализација представља историјски преокрет који мијења друштво убрзаним темпом. Има много различитих начина тумачења овог феномена, који истовремено указују и на однос према њему.
Присталице глобализације наглашавају њену улогу у размјени информација, бољем разумијевању различитих култура, ширењу демократије, повећању животног стандарда итд. Критичари тврде да су се развијене земље окористиле на рачун неразвијених и да је удио најсиромашнијих људи свијета у глобалном дохотку у сталном паду.
На економском плану глобализација представља процес раста међународних токова роба, услуга, капитала и људи, а самим тим и технологије, као и процес глобализације тржишне привреде, тј. ширења капитализма на оне сфере и оне земље у којима још увијек није доминантан систем.
Мисао водиља глобализације је неолиберализам. Према тој идеологији друштвени проблеми се могу најбоље ријешити ако се препусте тржишту и приватним предузећима.
Непрестано сучељавање различитих мишљења и дјеловања везаних за овај феномен и мене је навело да подробније истражим и у свом раду обрадим, по мени најважнију, економску страну глобализације, односно њене ефекте, а посебно повећање економске неједнакости, како између држава, тако и унутар саме државе.
Покушала сам да одговорим на сљедећа питања:
Пошто је чињеница да је глобализација свјетски процес, како је тај процес текао, у којим околностима, ко му је највише допринио и у којим областима је највише дошао до изражаја?
Неоспорно је да је у посљедњим деценијама дошло до огромних промјена у свим сферама живота. На једној страни вртоглави напредак, на другој страни, у развијеним земљама слабљење социјалне државе и раст сиромаштва, а у неразвијеним земљама, без обзира на улазак страног капитала, све веће сиромаштво и заостајање у односу на богати свијет. Зашто и како се то дешава? Који је допринос глобализацијe у повећању економске неједнакости и у поларизацији свијета на богате и сиромашне?
Познато је да је издвајање богатих земаља за помоћ неразвијеним у паду. Зашто? И како међународна заједница треба дјеловати да помогне неразвијеним земљама?

2. ПОЈАМ И РАЗВОЈ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ

2.1. Развој, димензије и узроци глобализације

Глобализација је ријеч која се данас веома много користи у различитим областима, тако да постоје бројне дефиниције овог појма које одражавају различитост схватања овог феномена. Навешћу неке од њих.
„Глобализација је повећање међународне размјене на тржиштима добара, услуга и тржишту неких фактора производње, укључујућираст и развој институција које премошћују националне границе – предузећа, владе, међународне институције и невладина удружења.”
„Глобализација је глобална конвергенција цијена добара.”
Свјетска банка је дефинише као слободу и могућност појединаца и предузећа да својевољно иницирају размјену са становницима и предузећима у другим земљама.
За неке глобализација представља свјетски, планетарни процес интеграције и цивилизацијског напретка, односно отјелотворење историјске нужности, а за друге пројекат доминације западних земаља, посебно D. Held Сједињених Америчких Држава, односно деструктивну силу која доводи до повећања социјалне и економске неједнакости. У мноштву различитих приступа, према класификацији коју је извршио постоје двије струје: струја хиперглобалиста која тврди да се ствара униполарни свијет без ратова и конфликата, и струја скептика која глобализацију сматра митом и пројектом западних земаља, усмјереним ка подјели и сукобљавању цивилизацијских блокова. Према Z. Bauman-у, U. Beck-у, M. Castells-у i A. Giddens-у постоји и струја критичке теорије глобализације која уочава и анализира и добре и лоше стране глобализације.
Тешко је утврдити када је тачно почела глобализација. Њом су се, иако не под тим називом, бавили и класични економисти: Adam Smith, David Ricardo, John Stuart Mill и Karl Marx.
Многи аутори, који процес глобализације своде на процесе који се одвијају у свјетској привреди, за почетак узимају седамдесете године деветнаестог вијека и сматрају да је она дошла у три фазе. Прва фаза је трајала од 1870. до 1914. године. Тада је у цијелом свијету растао приход по глави становника, али не довољно брзо да спријечи пораст броја сиромашних. Друга фаза је трајала од 1950. до 1980. и у току ње је дошло до чврстог повезивања богатих земаља, док су земље у развоју оскудијевале у елементарним добрима. Трећу фазу која се везује за осамдесете године двадесетог вијека карактерише појава неолиберализма и слабљење социјалне државе.
Може се рећи да је глобализација процес који задире у све области живота. У првом плану је економска димензија, која доводи до све веће међузависности националних економија. Нема више затварања у националне границе. И политика се мора прилагођавати процесу интернационализације и трагати за новим политичким формама и интеграцијама. Долази до слабљења функција социјалне државе и стварања опште социјалне несигурности. Свијет постаје „глобално село”. Међусобни утицај различитих култура доводи до промјене система вриједности и стварања једне глобално-униформне културе која погодује ширењу тржишта и интересима мултинационалних компанија. Изузетно су значајни и проблеми заштите околине и људских права, који захтијевају глобалну политику и глобалну свијест..
Зависно од начина схватања глобализације, именују се и различити узроци њеног настанка. Технолошке новине у подручју размјене информација и у подручју комуникација, посебно интернет, имају једну од најзначајнијих улога у настанку и развоју глобализације. Долази до глобализације финансијског тржишта и наглог пораста трговине, што има за посљедицу брзо смањивање трошкова транспорта. Посебан значај има трговина преко интернета. Укинуте су царинске баријере и смањена царинска заштита у оквиру GATT-а, а то значи да се тргује тамо гдје се постиже највећа добит. Крај хладног рата често се наводи као један од узрока глобализације. Бивше државе „источног блока” се отварају и излазе на свјетско тржиште, долази до њихове демократизације и прихватања принципа тржишне економије. Глобални проблеми као што су заштита околине и људска права захтијевају глобалну политику и глобалну свијест. Либерализација свјетске трговине у оквиру GATT-a, односно WTO-a омогућила је политику дерегулирања под вођством SAD-а.

2.2. Носиоци глобализације

Као најважнији носиоци процеса глобализације појављују се глобалне корпорације. Оне оснивају своје подружнице, отварају творнице и продавнице широм свијета, идићи искључиво за својим интересом. У том незадрживом освајању тржишта користе разне менаџерске алате. У оптицају је теза према којој мултинационалне корпорације носе жиг националног поријекла и како карактеристике домаћег окружења иду у међународну експанзију. Насупрот томе је размишљање према ком се корпорације у глобалној експанзији користе новом глобалном културом коју саме стварају, а да домаћа обиљежја чине само дио колажа који менаџери користе за придобијање јавности.
Посебну улогу у овом процесу имају SAD-е, јер већина мултинационалних компанија има сједиште у њима. У једном говору 2000. године генерални директор ВВС-а, Greg Dyke је рекао: „Речено нам је да се свијет глобализира. То није истина, он се американизира.”
Сједињене америчке државе су крајем хладноратовских односа и колапсом SSSR-а остале као свјетска велесила бр. 1 која једноставно чини оно што науми, без великих административних компликација и укључивања међународне заједнице у процес доношења одлука које имају глобалне посљедице. Већина осталих држава посматра ово понашање као арогантни амерички имперјализам који се темељи на глобалној војној моћи, глобалном привредном утицају, глобалном културно-идеолошком утицају, односно глобалном политичком утицају.

3. ЕФЕКТИ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ

3.1. Глобалне економске промјене

Са економског становишта, може се рећи да су узроци и потицаји глобализације капиталистички начин производње, технолошки напредак и међународна регулација. Тежња носиоца глобализације је изједначавање цијена производних фактора на различитим дијеловима глобалног тржишта.
Међутим, врло споро долази до изједначавања цијена капитала због различитих ризика који су углавном посљедица неекономских фактора, као и цијена рада због културних, језичких и дугих разлика.
У глобалној привреди фактори производње – природни ресурси, капитал, технологија, рад, информације, као и добра и услуге слободно крећу свијетом. Остварују се огромне зараде пребацивањем наведених фактора са мјеста гдје су јефтинији на мјеста гдје су скупи, а произвођачи смјештају своје погоне тамо гдје је то најјефтиније, тј. у неразвијене земље, гдје профитирају не само на ниским цијенама надница, него и на непрописаним стандардима рада и заштите околиша, односно на ниском нивоу људских права и неорганизованости радничких покрета.
Неразвијене земље имају корист од преноса технологије која је на западу давно застарјела и превазиђена, а запослени радници и од нешто веће плате (око 10%) него код домаћих послодаваца. Домаће тржиште постаје дио јединственог глобалног тржишта, а свако привелеговање домаћих произвођача је забрањено међународним конвенцијама. Свјетска конкуренција и глобализација утичу на смањену интервенцију државе што доводи у питање социјални мир.
Доминантан је либерални концепт друштва у коме је све подређено интересима капитала и политичке моћи.
Процес глобализације је довео до формирања три снажна економска региона, мегарегије, са водећим центрима у SAD-у, Јапану и Европи, дакле, долази до снажних процеса интеграције и конвергенције, јачања међусобних веза и међузависности, стварања јединственог тржишта и општих стандарда.
Упркос томе, савремено друштво је и даље подијељено. Још више долази до изражаја диспропорција у развоју индустријски развијених и неразвијених земаља, интензивира се сукоб између богатих који постају још богатији и сиромашних чије се сиромаштво повећава. Преко ноћи се руше планске привреда због финансијских и економских криза, стотине хиљада радника остају без посла.
У току је формирање и ширење нових стратегија развоја, које се базирају на новим идеологијама, посебно неолиберализму и неоконзерватизму. Наступа ерозија социјалне државе, расте социјална несигурност и долази до поткопавања основних демократских начела. Јављају се огромне разлике у технолошком, економском и цивилизацијском смислу између свијета богатих и свијета сиромашних.
Међународна заједница мора осмислити пут превазилажења насталих противрјечности и обезбиједити минимум социјалне сигурности у оквиру глобализиране економије.

3.2. Криза социјалне државе

Неолиберали, који долазе до изражаја средином седамдесетих година двадесетог вијека негирају темељне вриједности модерне социјалне државе. Оспорава се колективно, социјално, јер то, по њима, грађанима одузима дио индивидуалног суверенитета и слободе. Заступа се минимална држава која неће ограничавати тржиште и слободну игру индивидуалних интереса. Појединац се усмјерава на остваривање личних интереса, а дестимулирају се облици социјалног повезивања.
У многим земљама крајем прошлог вијека наступа политика резања социјалних трошкова, нарочито у Великој Британији у вријеме владавине M.Thatcher и у SAD-у када је предсједник био R. Reagan. Неолиберална политика захвата и Западну Европу, посебно земње у транзицији, у које се реформе уводе преко Свјетске банке и Међународног монетарног фонда.
Крупни капитал има мноштво социјалних противника. Све се више уочава да и неолиберална држава , која се још није учврстила у Западној Европи, улази у кризу, ништа мању него држава благостања. У овом тренутку „нема на видику стратегије изласка из кризе модела државе благостања, али и латентне, а све више и манифестне кризе неолибералног модела привреде и цјелокупног друштва.”
Усоцијалном погледу, за запослене је још неповољнији амерички модел неолибералног капитализма. Он се у уско економском смислу показао ефикаснијим, управо зато што није оптерећен социјалним давањима. Капитал Сједињених Држава је запосјео Европу. С обзиром на његов тип, он је у оштром сукобу са социјалном државом. Усљед притиска корпоративног капитала и глобализацијских процеса који намећу сурову борбу на свјетском тржишту врло је тешко очувати основне функције социјалне државе.
Снажну улогу у кризи социјалне државе има и појава нових играча у процесу глобализације, Кине, Индије, Јужне Кореје, итд. Они продиру на европско тржиште великом количином јефтине, а релативно квалитетне робе широке потрошње, што доводи до тога да се капитал земаља у који они надиру повлачи у земље слабо плаћене радне снаге, веома ниских социјалних стандарда и слабе еколошке заштите. На тај начин западно-европске државе остају без неопходних прихода од пореза које су им плаћале корпорације, што се одражава на социјалне бенефиције.
Прерасподјела свјетске економско политичке моћи изазвана процесом глобализације заоштрава питање социјалног идентитета европских земаља, тако да оне улазе у процес великих промјена, велике неизвјесности, преплитања различитих врста сукоба и криза. Ма колико било тешко, мора се тражити излаз у компромису, у коме долази до кориговања и надопуњавања економске ефикасности и најмодернијег технолошког развоја, с једне, и социјалне праведности и равноправности људи као индивидуа и грађана, с друге стране. У том смислу неопходна је рационализација и модернизација, не само социјалних функција државе, него и стратегије развоја бизниса који иде у сусрет бољој будућности.
Јављају се различити видови борбе становништва за очување социјалне улоге државе, док с друге стране, долази до јачања феномена борбе за опстанак на тржишту радне снаге, као и до осипања тих покрета усљед бриге за радно мјесто и за нормалне услове егзистенције. Неолиберални капитализам тежи строгом дисциплиновању радне снаге и смањењу моћи синдиката, тако да је радник у непрестаном страху од отказа.
Међутим, и након тридесетак година обиљежених кризом, социјална држава у Европи се одржала. Може се рећи да социјални трошкови нису значајно редуковани и поред притисака нове политике, што се објашњава високим степеном привржености европских грађана стеченим социјалним правима. Осим тога, у задње вријеме су неки социјални проблеми нарасли до таквих размјера да је немогуће смањивати социјалне трошкове. Ради се о све већем броју старих становника, порасту здравствених захтјева, масовној незапослености, повећању неједнакости у друштву. Усљед свега тога је неопходна државна интервенција, као и нови социјални издаци.
У сваком случају, долази до одређених промјена у карактеру социјалне државе у оквиру којих се велики дио социјалних трошкова пребацује на терет појединца, врши се њена реструктурација, али не и укидање. Неки теоретичари сматрају да је европска социјална држава залеђина отворене економије.

4. ПОВЕЋАЊЕ ЕКОНОМСКЕ НЕЈЕДНАКОСТИ

4.1. Два лика глобализације

Према М. Печујлићу „...форма глобализације крајње је противречна, свака од њених димензија, попут старог бога Јануса, садржи два потпуно различита лика, која обележавају све сфере друштва.”
У економској сфери неолиберални пројекат истовремено има двије супротне димензије: с једне стране економску супериорност, а са друге стране социјалну инфериорност. Долази до наглог богаћења. Профит транснационалних корпорација вишеструко се повећава. Изворе повећања економске супериорности представља отварање нових извора ефикасности, као што је масовна дерегулација, приватизација и либерализација капитала и његово преношење у руке предузимљивог приватног предузетништва, затим глобална мобилност, односно слободна циркулација капитала који кружи свијетом у потрази за најповољнијим условима за пласман, смањење средстава за социјалне издатке, као и драстично смањивање помоћи земљама у развоју.
Насупрот силовитом повећању економске ефикасности које доводи до брзог увећања богатства уске елите, долази до демонтирања социјалне државе, повећања социјалне неједнакости и глобализације сиромаштва. Глобализација доводи до драстичног опадања раста бруто националног дохотка, у најсиромашнијим земљама чак на 0.5%, у групи средње развијених земаља на 1%. Диспропорција у развоју индустријски развијених и неразвијених земаља повећала се са 3:1 у послијератном периоду, на 100:1 у садашњем тренутку, на штету неразвијених. Интензивира се конфронтација на релацији Сјевер – Југ, односно богати – сиромашни. Незапосленост у земљама Европске уније вишеструко се увећала. На једној страни преко 1.5 милијарди становника живи са једним доларом дневно, а на другој 255 свјетских милијардера посједује богатство веће од годишњег дохотка 45% свјетског становништва. Сиромаштво није присутно само у замљама Трећег свијета. Може се рећи да се тзв. „црне рупе глобализације”, односно људи и територије који нису укључени у процес напретка налазе у сваком великом граду земаља Првог свијета.
У политичкој сфери, насупрот свеопштем ширењу демократије, долази до стварања ауторитарне транснационалне државе, као нове форме владавине. Стварају се наднационалне институције као што су: Г-8, Свјетска банка, Савјет безбједности, NATO. Глобална елита моћи постаје субјект одлучивања изнад кога нема демократске контроле. Умјесто једног темеља моћи који је оличен у власништву, јавља се мноштво основа. Осим власништва, велики значај има моћ управљања и расподјела културног капитала, односно знања. Нову владајућуа класу, савремену буржоазију , која представља водећи монополски слој, чине сљедеће групе: корпорацијски богаташи, управљачи транснационалних компанија, односно слој врхунских менаџера, државна, политичко-војна елита и врхови научне елите.
Под паролом „хуманог интервенционализма” крије се интерес крупног капитала. Стратегија новог свјетског поретка омогућује отворено мијешање и доминацију велесила над неразвијеним подручјима. У свјетској заједници долази до појаве нових видова зависности, експлоатације и неједнаке размјене рада.

4.2. Неједнакост међу државама

Истраживања различитих аутора показују да постоји веза имеђу глобализације и раста бруто друштвеног производа. Њихове анализе показују да су носиоци глобализације који су највише смањивали царине остварили и највише стопе раста БДП-а по становнику, насупрот сиромашним државама које нису у значајној мјери захваћене овим процесом. Према Deardorff-у и Stern-у „...глобализација поставља добре темеље расту БДП-а смањењем инфлације те убрзањем технолошког напретка и раста продуктивности”. Има аутора који сматрају да глобализација доноси многе прилике, али и пријетње, или пак, разлог неодрживости раста виде у вањским шоковима који долазе са отвореношћу. Ипак, преовлађује први приступ који сматра да постоји позитивна корелација између глобализације и раста БДП-а.
Кад се говори о неједнакој расподјели раста БДП-а, односно о неједнакости међу државама примјењују се три приступа:
• тражење конвергенције,
• Stolper – Samuelson-ов (SS) теорем,
• процјена неједнакости према мобилности фактора.
Поједини теоретичари тврде да се неједнакост међу државама губи. У бившим социјалистичким земљама у којима се на вјештачки начин одржавала једнакост долази до повећања неједнакости, а у земљама у којима је вјештачки одржавана висока неједнакост, као што су земље Латинске Америке, долази до пада неједнакости. Тврди се да неједнакост међу земљама зависи од фактора који се споро мијењају, али се и значајно разликују у различитим земљама. Као могући разлози изостајања конвергенције наводе се:
• технолошки аспекти, при чему се претпоставља да је продуктивна технологија унутрашња особина богатих и технолошки напредних земаља, а посљедица тога је да ће богати бити још богатији због ефекта прелијевања;
• образовни аспекти, гдја се сматра да ће до конвергенције доћи тек кад земље достигну одређени ниво људског капитала са којим се могу користити страном технологијом;
• укупни потенцијал земље, укључујући и географске одреднице, као што је излазак на море или удаљеност од екватора;
• економске политике, гдје се, у случају изостајања конвергенције земаља које се глобализирају са развијеним земљама сматра да оне воде лошу економску политику;
• „пропуштена прилика” – тврди се да усљед ограничења потражње индустријских добара земље које су пропустиле да се до сада глобализирају не могу више достићи развијене земље, без обзира на економску политику, што демантује убрзани развој азијских тигрова, који више не представљају тржиште јефтине радне снаге и тако отварају простор за глобализацију Вијетнама, Филипина и сл.
Развијене земље које су богате капиталом истовремено су сиромашне радом. С обзиром на глобализацију, очекује се да ће се наднице нискоквалификованих радника у сиромашним земљама приближавати надницама висококвалификованих радника у сиромашним земљама, те нискоквалификованих радника у богатим земљама, односно да ће се смањивати неједнакост. Истраживања показују да наднице нискоквалификованих америчких радника стварно падају, међутим кретање висина надница у сиромашним земљама је разнолико.
Што се тиче мобилности фактора, повећава се мобилност капитала, али је кретање радне снаге отежано антимиграцијским мјерама. Усљед тога већу корист од глобализације имају земље богате капиталом, односно долази до повећања неједнакости. Изналажење начина за повећање покретљивости радне снаге допринијело би већој користи за сиромашне земље.
Што се тиче утицаја глобализације на повећање неједнакости, неки сматрају и показују на основу практичних истраживања, да она повећава неједнакост, а други супротно. Тешко је изабрати једну истину, имајући у виду да нема равномјерне глобализације у свим земљама, да је тешко сврстати земљу у групу глобализираних или неглобализираних, да постоји отпор глобализацији који такође може имати негативне ефекте.

4.3. Неједнакост унутар државе

Теорија о неједнакости унутар државе има више полазишта:
• Stolper-Samjuelson-ов (SS) теорем;
• Kuznetz-ова хипотеза;
• Lewis-ов модел;
• мобилност фактора производње;
• политичко-економски фактори;
• несавршености тржишта капитала.

SS теорем полази од претпоставке да ће се земље у међународној размјени специјализовати на основу двају фактора производње – радне снаге и капитала и да ће на добитку бити власници богатијег фактора производње, а на губитку власници мање обилног фактора производње. Из тога слиједи да ће у земљама које обилују капиталом доћи до повећања разлика, а у земљама богатим радом разлике ће се смањивати.
Да бисмо представили Kuznetz-ову хипотезу посматраћемо два сектора, пољопривреду и индустрију, и три групе радника: нискоквалификоване, средњеквалификоване и висококвалификоване. Током привредног развоја долази до кретања рада из нископлаћених сектора (пољопривреда), гдје је неједнакост мала, у боље плаћене секторе (индустрија), гдје су разлике у надницама веће. Модернизација привреде доводи до нестајања међусекторске неједнакости, а пуна запосленост елиминише неједнакост унутар самог сектора. Према поменутој хипотези земље на нижем степену развоја ће имати повећање неједнакости све док не постигну одређени ниво развоја, након чега долази до заокрета.
Према Lewis-овом моделу неједнакост је резултат миграције из нископрофитног у високопрофитни сектор, при међусекторској неједнакости.
Капитал, као мобилнији фактор производње, крећући се међу земљама, бира земљу која има најповољнији однос између продуктивности рада и наднице. Он присиљава земље да дерегулишу тржиште рада, укључујући и минималну надницу. Усљед тога се повећава профит власника капитала, независно од тога да ли земља обилује радом или капиталом. Овај процес је познат под називом „утрка према дну” и садржи у себи став да ће већина економија завршити на истом, прилично огољеном систему социјалне заштите.
У настојању да одрже или повећају постојеће стање неједнакости богати су у могућности да лобирањем или корупцијом утичу на изборну политику.
Сиромашни нису у могућности да потпуно искажу и искористе властите способности јер је за њих отежан приступ кредитима, веће су каматне стопе због већег ризика и сл.
Већина теоријских и емпиријских истраживања показују да глобализација повећава неједнакост унутар земље, као и неједнакост међу земљама. Осим што директно утиче на раст БДП, она дјелује и индиректно, путем образовања, државне потрошње и инфлације, тако што повећава квалитет образовања и државну потрошњу а смањује инфлацију. Према томе, у циљу ублажавања негативних посљедица глобализације на неједнакост, неопходно је подузимати корективне мјере, у смислу политике која подржава раст а смањује неједнакост.

4.4. Глобализација, раст и сиромаштво

Као прво, треба имати у виду да сиромаштво и неједнакост немају исто значење. Такође, постоји проблем дефиниције сиромаштва. Једна од њих каже да је сиромашна она особа која има неуобичајено низак ниво потрошње у поређењу са осталим становницима те земље. При том нису дати критерији за одређивање тог нивоа. Данас се под сиромаштвом подразумијева и постојање односно непостојање могућности и шанси за остваривање права на живот у достојанству, као што су приступ ресурсима и механизмима остваривања и заштите људских права и учешће у одлучивању. И овдје се поставља питање да ли се сиромаштво повећава усљед глобализације или отпора глобализацији.
На основу тврдње да глобализација подстиче раст БДП-а, многи аутори сматрају да она истовремено смањује сиромаштво. Други аутори сматрају да је смањење сиромаштва врло мало у поређењу са оствареним стопама раста.
При анализи кретања сиромаштва на глобалном нивоу превиђа се кретање сиромаштва по регијама. Већина регија постиже незнатан напредак у борби против сиромаштва, док се у Африци расте број сиромашних. Значајно смањење сиромаштва у југоисточној Азији у првом реду је посљедица глобализације, док у Кини и Индији, које имају најбоље резултате на овом плану, то нема везе са глобализацијом. Резултати проучавања односа глобализације и сиромаштва од стране Lundberg-а и Squire-а показали су да глобализација доноси корист већини становништва, али штети најугроженијој популацији, односно најсиромашнијем дијелу становништва.
Статистички показатељи и студије UN показују значајно повећање јаза између богатих и сиромашних, како између развијених и неразвијених земаља, тако и између појединих друштвених слојева унутар појединих земаља и региона, укључујући и најбогатије земље. Посматрањем петине свјетске популације са највишим примањима и петине са најнижим примањима утврђено је да је њихов однос у сталном расту. У 1960.-тој години је износио 30:1, у 1990.-тој 60:1, а у 1999.-ој 74:1. Током задњих деценија приходи 60% свјетске популације су се умањили, 20% је остварило скромно повећање прихода, док је 20% становништва остварило драстично повећање прихода. Индекс хуманог развоја који се примјењује у студији UN опао је у 30 земаља свијета, што илуструје тенденцију апсолутног пораста сиромаштва.
Отварање тржишта, уклањање царинских баријера и либерализација трговине погодују само великим и богатим тржиштима, државама, регионима и појединцима. Раст интеграције, као једног од основних фактора глобализације, веома мало користи доноси онима који значајно доприносе стварању добара и богатстава, односно радницима, међу којима велики удио имају мигранти, који данас представљају невидљиву државу унутар Европске уније и индустријски развијених држава Сјеверне Америке. Иако се привреда развијених земаља добрим дијелом базира на кориштењу ове јефтине радне снаге, она је потпуно обесправљена. Мигранти немају право гласа нити право удруживања, не могу да раде у јавном сектору, немају правне заштите на радним мјестима. Све чешће раде привремене и повремене послове, без сигурности у погледу адекватне наднице и заштите на раду. Чињеница да већина миграната не припада бијелој раси указује на расну и дискриминаторску позадину ове проблематике.
Посебну причу представљају извозне производне зоне. Без обзира гдје се налазе, положај запослених радника је једнако лош. Радни дан траје од 12 до 16 сати. Већина запослених су младе жене које раде за уговараче из Кореје, Тајвана и Хонг Конга, који испуњавају наруџбе за компаније поријеклом из држава Г7. Управа је војног стила, наднице недовољне за преживљавање, рад затупљујући и не тражи посебну радну вјештину, а саме извозне производне зоне су издвојене из законодавног и порезног система земље која их удомаћује.
Сиромаштво има тенденцију раста и у развијеним земљама, а највише у SAD. Сваки четврти Американац живи у сиромаштву, чак око два милиона су бескућници. Истовремено најбогатија врхушка нагло увећава своје богатство.
Земље у развоју, у настојању да привуку страни капитал, снижавају заштићену најнижу цијену рада, стандарде рада и стандарде заштите на раду и уводе пореске олакшице за инвеститоре. Све то угрожава економска и социјална права запослених и оних који су у потрази за послом. Радни однос на неодређено вријеме све се више замјењује радним односом на одређено вријеме, хонорарним пословима, повременим и привременим пословима. Оваква политика одговара крупном капиталу који у таквим условима лако долази до јефтине радне снаге, снижава своје трошкове и повећава профит. На овај начин савремена глобализација доводи до раста сиромаштва међу запосленим.
Неопходно је споменути и отплаћивање дугова које неразвијеним земљама оставља врло мало, или чак нимало, средстава за улагање у развој привреде, односно у инфраструктуру, технологију или истраживања. Нема довољно средстава за одржавање основних елемената друштвеног стандарда: здравства, образовања, прехране, становања. Тридесет два милиона HIV серопозитивних људи у земљама у развоју немају могућност лијечења, јер лијекови коштају између пет и педесет просјечних годишњих прихода тих земаља. Ионако мала јавна потрошња често је усредоточена на потребе политичке и економске елите док су фондови за сиротињу подложни разноразним ударима. Природна богатства се исцрпљују ради отплате кредита, умјесто за развој сопствене привреде. Издвајања земаља субсахарске Африке за отплату кредита развијеним земљама вишеструко су већа од средстава која добијају као помоћ. Програми стабилизације највише погађају најсиромашније слојеве становништва. У таквим условима често долази и до друштвених немира, што узрокује страдања људи, разарања и још већу биједу.
Међутим, смањивање сиромаштва на тај начин је дуготрајан процес. Примјер за то је Бразил у коме живи половина сиромашног становништва Латинске Америке. Иако се пораст БНП-а по глави становника усталио на три процента треба проћи неколико деценија привредног раста да би становништво достигло границу сиромаштва односно постало несиромашно.

4.5. Улога међународне заједнице

Процес глобализације доводи до формирања снажних центара моћи. Настали су економски региони, мегарегије, са исходиштима у SAD-у, Јапану и Европи; успостављене су међународне економске и политичке организације: OUN, UNESKO, GATT, WTO, IMF, WB и друге, преко којих центри моћи владају свијетом.
Капитал је концентрисан у рукама малог броја гигантских корпорација које распоређују инвестиције на велики број земаља отклањајући тако опасност великих ризика. Њихова тежња је да инвестиције пласирају, умјесто у виду зајмовног капитала (индиректно инвестирање), у виду предузимачког капитала, тј директног инвестирања. Константни вишак капитала са ограниченим инвестиционим могућностима у развијеним земљама, тражи нове могућности за пласман. Извоз капитала у неразвијене земље је објективна нужност за развијене земље.
Глобална стратегија TNK је да настоје да највећи дио фондова који је потребан за њихове операције обезбиједе у самим земљама у развоју и да истовремено лавовски дио добити изнесу из ових земаља. Треба имати у виду да оне имају и негативних и позитивних утицаја на привредни раст земаља у развоју.
Негативни утицај се не огледа само у непосредној експлоатацији, тј извлачењу вишка вриједности. Ради се о томе да су TNK ограничавајући фактор развоја, да утичу на формирање одлика зависне привреде која није способна да се развија на самосталној основи. Дакле, учвршћује се економска зависност земаља у развоју према развијеним земљама. TNK доводе до концентрације капитала и профита у неколико водећих индустријских земаља, првенствено у SAD. Не може се порећи да има случајева да су TNK донијеле и одређене користи у појединим земљама у развоју, али је много више случајева у којима је њихов утицај био негативан и гдје је, дугорочно гледано, инострани капитал постајао препрека друштвене, политичке и економске еманципације земаља у развоју.
Што се тиче позитивних утицаја TNK, може се навести сљедеће: доносе у земљу домаћина пријеко потребни капитал, нову технологију, повећање запослености, доприносе порасту извоза, као и отварању земље према свијету.
Капитал је потребан земљама у развоју како би се активирали постојећи ресурси и кренуло путем индустријализације, а у неким случајевима се модерна технологија може обезбиједити само сарадњом са TNK. Упоредо са том сарадњом неопходно је јачати отпор улагању капитала под експлоататорским условима који омогућавају одлив највећег дијела акумулације из земаља у развоју.
За неразвијене земље актуелан је проблем немогућности приступа тржиштима богатих земаља. Кроз Свјетску трговачку организацију – WTO, која је замијенила GATT као општи споразум о трговини и царинама, воде се преговори у првом реду о тржишту аграрних и неких индустријских производа. Покренуто је и питање финансирања развоја у земљама у развоју. IМF врши све већи утицај на економску политику земаља у развоју, условљавајући приступ капитала прихватањем његових одлука о монетарној, фискалној и вањскотрговачкој политици. Често се морају прихватити ултимативни захтјеви да би се добила средства од Свјетске банке.
Усљед глобализације, тржишне економије у развоју имају мноштво проблема у области социјалне политике. Да би се ти проблеми превазишли неопходна је помоћ међународне заједнице која би била усмјерена управо на „губитнике” произашле из економских и технолошких промјена, односно оне који су у најнеповољнијем положају.
С друге стране, помоћ за развој, коју пружају главне индустријске земље, драстично се смањила од 1991. године, у великој мјери због смањења учешћа SAD-а. Иако америчка економија чини 30% укупног индустријског свијета, њен допринос за пружање помоћи чини мање од 17% укупне помоћи. Издвајање за помоћ из БДП развијених земаља мање је од 0.25%, односно упола мање него што је износило почетком деведесетих година двадесетог вијека. Сматра се да су разлози за ово смањење крај хладног рата и обновљени фискални притис ак на социјалну државу.
Осим тога, испитивање јавног мњења показало је распрострањеност скептицизма у погледу дјелотворности програма помоћи. Велики дио јавности сматра да средства за помоћ одлазе у „рупу без дна”.
Свјетска банка је направила детаљну анализу и процјену помоћи и дошла до закључка да међународна помоћ успијева када подржава чврсте економске мјере дотичне земље, односно да може допринијети укупном расту и ширењу индивидуалних могућности у оним земљама које теже за макроекономском стабилизацијом. У окружењу које је орјентисано на реформу, помоћ и приватна улагања међусобно се подржавају. Помоћ у будућности треба бити усмјерена на изведиве пројекте и не само на оне земље које су предане економским реформама, него и на владе које су исто тако предане ширењу образовања и радних могућности особа у неповољнијем положају.

ЗАКЉУЧАК

Hакон мог истраживања које се бавило глобализацијом као феноменом који свакодневно дотиче наше животе, посебно њеним дјеловањем на повећање неједнакости у економској сфери, потпуно бих се сложила са мишљењем М. Печујлића да она има два потпуно супротстављена лика, односно да има и добре и лоше стране.
Што се тиче теза и питања постављених у уводном дијелу рада, сматрам да сам у доброј мјери дала образложења и одговоре. Још једном ћу направити преглед добрих и лоших страна проучаваног феномена кроз ставове супротстављених струја.
Присталице глобализације тврде да она доноси слободу и опште благостање, односно бржи економски раст, повратак пуне запослености, појаву нових производа и услуга, одсуство инфлације, монетарну стабилност, ширење капитала и јачање демократских снага у свијету.
Како сам ја утврдила, ради се о слободи и благостању изабраних, односно довољно богатих, а по стандардима носилаца капитала који диктирају и начин живота и појам демократије. Што се тиче осталих тврдњи, издвојила бих услове запошљавања у неразвијеним земљама, у негативном контексту.
На другој страни, јавни, па често и насилни, протести указују на противљење овом процесу. Критичари глобализације истичу њен допринос повећању сиромаштва, угрожавању националних култура и идентитета неразвијених земаља, као и уништавању околине. Истичу чињеницу да неједнакост наставља расти у условима глобализације, односно да је она узроковала пораст неједнакости, а једини начин за заустављање таквих нежељених и опасних трендова је да се она потпуно заустави.
Што се тиче негативних ефеката глобализације наведених у претходном пасусу, ја бих се углавном сложила са њиховим постојањем и посебно нагласила проблем сиромаштва и потребу за његовим рјешавањем.
Међутим, моје је мишљење, након истраживања које ми је разјаснило многе непознанице и отворило нове видике, да је глобализација незаустављив процес чије предности и добре стране нису на прави начин распоређене, о чему би се у будућности морало водити рачуна.

ЛИТЕРАТУРА

1. Видојевић, Зоран. Криза „државе благостања” и евроинтеграција. Зборник Центра за економска истраживања Института друштвених наука, главни и одговорни уредник Данило Шуковић. Београд: Центар за економска истраживања Института друштвених наука, 2006.Стр. 248.-257.
2. Deardorff, Alan; Stern, Robert. What You Should Know about Globalization and the World Trade Organization. Review of International Economics, 2001. Стр. 403.-427.
3. Lundberg, Mattias; Squire, Lyn. The Simultaneous Evolution of Growth and
Inequality. World Bank Working Paper, 2000.
4. Митровић, Љубиша Р. Савремено друштво: стратегије развоја и актери. Београд: Институт за политичке студије, 1996.
5. Samuelson, Paul A.; Nordhaus, William D. Економија. 15. издање. Загреб: Мате, 2000.
6. Taylor, Andrew. Globalization, Trade and Development: Somme Lessons from
History. NBER Working Paper Series, 2002.
7. World Bank. Globalization, Growth and Poverty. Washington: World Bank, 2002.
Chen, Shaohua; Ravallion, Martin. How Did the Poorest Fare in the 1990s?. Washington: World Bank, Development Research Group, 2000.

Web siteови:
1. http://www.ifg.org/The International Forum on Globalization
2. http://www.worldbank.org/Svjetska banka
3. http://www.globalizacija.com
4. Pečujlić, Miroslav. Globalizacija – dva lika sveta. (2002.)
http://www.bos.org.yu/cepit/idrustvo/pecujlic/globalizacija.PDF (20.06.2007.)
5. Lustig, Nora. Kapitalizam s ljudskim likom. Globalizacija i sirotinja. (2001.)
http://www.bhdani.com/arhiva/220/t22011.shtml (12.07.2007.)

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi