ISLAM
i njegov uticaj na društvo

Verovanje u natprirodna bica i pojave datiraju još iz praistorijskog perioda, odnosno od same pojave coveka. Covek je od uvek verovao u postojanje natprirodnih sila koje ce mu pomoci da poveca ulov, a pomocu prvih slika koje je crtao po zidovima pecina u kojima je živeo verovao je da se ostvaruje kontakt izmedju njega (coveka) i Njega (natprirodnog).
Svest o religiji se menjala sa razvitkom ljudske civilizacije. Takav oblik svesti ce kasnije prerasti u drugaciji vid svesti, pre svega u racionalnu i naucnu svest. Samu religiju je, hronološki gledano moguce podeliti na cetiri osnovna oblika: animizam, totemizam, politeizam i monoteizam. Danas je najzastupljeniji oblik monoteisticke religije, i to: hrišcanstvo, islam, budizam i judeizam. Osnovne zajednicke crte svih ovih religija su te da su rasprostranjene širom sveta, sve imaju svog osnivaca, sve one uce svoje vernike o spasenju duše posle smrti, u životu uvek treba težiti savršenstvu i u svim njima postoji pojam i predpostavka apokalipse posle koje sledi “strašni sud”.
Temeljna demarkaciona linija izmedju islama i drugih religija pociva u cinjenici da je islam manje vera ortodoksije a više ortoprakse. Islam je, kako bi rekao Marks ,,sa filozofije bica prešao na filozofiju cina''. Dok se hrišcanstvo, primera radi, fokusira na ljubav kao vrhovnu ideju, islam se koncentrše na cin, u hrišcanstvu je središnja nauka teologija u islamu u središtu pociva šerijat kao zakon kojim se regulišu društveni odnosi. Otud je ideja vere u kontekstu islama nerazdvojiva od samoga cina koji je njen plod i prirodni rezultat. Možemo konstatovati da islamski “svjetopogled” i u segmentu socijalnih prava ne bi bio sprovodiv bez šerijata kao pravnog sistema koji osigurava mehanizme njegove realizacije.
Šerijat reguliše odnose svetovnog i religijskog prava. Kao podrucje prostiranja njegovih normi navodi se regulisanje odnosa coveka i njegovog Stvoritelja kao i svih medjuljudskih odnosa i relacija. Polazeci od takvog koncepta, vrednosti koje podupire i štiti šerijat nisu samo pravna materija, vec su istovremeno i temeljne verske dužnosti muslimana. U standardnim delima usuli fikha navodi se da je glavni cilj šerijata postizanje dobrobiti i otklanjanje nereda.

1. Religija

„Sve religije priznaju bitije Božije. Sve priznaju Boga kao prvouzrocnika svega što postoji. Sve priznaju realnu vezu božanske sile sa covjekom. Sve priznaju da Bog zahtijeva ispunjavanje moralnog zakona, sve priznaju, osim materijalnog, i nevidljivi svijet; sve priznaju zagrobni život.“
Valentin Svencicki

Nastanak i potreba za pojavom religije nije do kraja razjašnjena tema. U suštini postoje tri osnovne grupe teorija religije. Prema prvoj, religija je izum jedne (obicno vladajuce odnosno privilegovane) grupe ljudi kao sredstvo zaštite privilegija iste te grupe ljudi. Prema drugoj grupi teorija, religija je trajna egzistencijalna karakteristika ljudskog bica. Najzad, prema trecoj grupi teorija, religija je samo ljudska sklonost ka sujeverju, proizašla iz nedovoljnog poznavanja prave prirode stvari.

O nastanku religije postoje razlicita tumacenja. Najpoznatija su: teološko, psihološko, prosvetiteljsko i marksisticko. Pristalice teološkog tumacenja nastanka religije tvrde da je religija urodena coveku. Po psihološkom shvatanju religija je nastala kao rezultat covekovog emocionalnog odnosa prema prirodi, prema višim, natprirodnim silama. Prema prosvetiteljskom shvatanju religija je nastala kao rezultat covekovog neznanja i nemoci da objasni mnoge prirodne pojave. Po marksistickom tumacenju religija je društvena i istorijska kategorija. To znaci da ona ne postoji od kako postoji svet i ljudi vec da je nastala na odredenom stepenu društvenog razvoja.

Prvi oblici religije javljaju se još u prvobitnoj ljudskoj zajednici kao posledica covekovog uvidanja da se mnoge stvari u prirodi (suše, poplave, munje, gromovi i sl.) dešavaju i bez njegove volje i da on na te pojave ne može da utice kao ni da ih kontroliše, bez obzira na to koliko se trudio. To je navelo coveka da posumnja u postojanje nekih natprirodnih sila koje sve to kontrolišu. U tom trenutku su u covekovom umu nastali prvi oblici „bogova“ koji su simbolizovali jedinstvene moci koje suvereno i bez konkurencije vladaju covekovim postojanjem. Covek je nastojao da ove sile umilostivi molitvama i žrtvovanjem.

Religija je društvena pojava koja podleže odredenim zakonima nastajanja, razvoja i nestajanja. Religiju možemo definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim višim, svetim bicem, odnosno Bogom. Bog (na sanskritskom „gospodar hleba“) je ljudska zamisao o nekoj natprirodnoj, onostranoj sili. Sama rec „religija“ vodi poreklo od latinske reci „religare“ što znaci ponovo svezati, prepovezati. Dakle, religija je oblik društvene svesti u kome se prirodne i društvene sile prikazuju kao natprirodne, nezavisne od coveka, prirode i istorije. Svaka religija podrazumeva više ili manje jednostavno ucenje koje se odnosi na suštinu, svrhu i poreklo svega postojeceg. Takode svaka religija podrazumeva odredene oblike verskih zajednica, kao i odredene obrede, ritualne radnje koje se obavljaju na posvecenim mestima, odnosno u odredenim institucijama.

1.1. Religija, društvene promene i obrazovanje

Po marksistickoj teoriji, ove tri kategorije (religije, društvene promene i obrazovanje) su u uzajamnoj vezi tako što promene u ekonomskoj bazi uzrokuju promene u sferi nadgradnje, a to znaci u religiji i obrazovanju. Pojedinac svoje ponašanje usaglašava sa svojim shvatanjem sveta iz koga izvodi znacenja, ciljeve i motive. Religija cesto znatno determiniše shvatanje sveta. Na taj nacin religija može da utice na obrazovanje i ekonomiju kapitalizma. Obrazovanje je po božijoj volji jer unapreduje dužnost. Crkva kao zvanicna “teritorijalna” institucija modernih religija bitno utice na obrazovanje. Prvo, ona regrutuje svoje ucenike iz najširih narodnih masa. Drugo, ona u pravilu prihvata pravila i norme države i cesto podržava aktuelne strukture na vlasti. Trece, crkva je duboko integrisana u državni sistem, poštuje zakone date države i najcešce predstavlja svojevrsnog cuvara državnog sistema. Cetvrto, ona strogo cuva svoje pravo na versku istinu. U srednjem veku crkva je koristila dijalektiku da se obracuna sa jeretickim ucenjima. Rimokatolicka crkva se koristila inkvizicijom da bi iskorienila jeretike. Peto, ona se u pravilu miri sa drugim verama i crkvama a cesto i saraduje s njima. Sve u svemu, crkva je znatno prisutna u savremenom društvu i bitno utice na obrazovanje. Javnim djelovanjem i širenjem etike verskog ucenja, crkva bitno determiniše život savremenog coveka. Ono što je bitno naglasiti je da u svemu tome nije bitno koja se vera propoveda i u kojoj verskoj ustanovi se to radi.

1.2. Podela religija

Postoje dve vrste religija, politeisticke religije i monoteisticke religije. Za politeisticke religije (grcki: poli – više, mnogo i theos – Bog) karakteristicno je verovanje u više bogova, razlicita božanstva koja vladaju razlicitim sektorima prirode i ljudskog delovanja. Politeizam je karakteristican za stare, prirodne, paganske religije. Politeisticke religije su više ritualne, obredne nego teorijske. Politeisticke religije su više ritualne, obredne nego teorijske. Politeisticke religije uglavnom ne teže širenju za razliku od monoteistickih. Najznacajnije stare religije su bile politeisticke (egipatska, starogrcka, rimska, odinizam…). Gotovo svi narodi na tlu Evrope su pre primanja hrišcanstva ispovedali razne paganske, prirodne, politeisticke religije. Iako su politeisticke religije po nastanku starije od monoteistickih, danas su gotovo išcezle (izuzetak su hinduizam i plemenske religije).

Za monotgeisticke religije (grcki: monos – jedan i theos – Bog) je karakteristicno obožavanje jednog boga, i to je osnovna razlika u odnosu na politeisticke religije. Druga bitna razlika izmedju politeistickih i monoteistickih religija je u tome što su politeisticke religije mahom narodne religije, dok su monoteisticke religije nadnacionalne i univerzalne (izuzetak je jevrejska religija) i u nacelu se ne ogranicavaju na jedan klan, pleme, narod ili državu. Monteisticke religije nastajale su u periodu od VI veka pre nove ere do VII veka nove ere.

U svim monoteistickim religijama mogu se naci izvesne zajednicke karakteristike. Prva zajednicka karakteristika je vec spomenuti univerzalni, nadnacionalni karakter. Druga – sve monoteisticke religije su otkrivene, a to znaci da su ih osnovali i utemeljili proroci – religijski i moralni reformatori kojima se, svakom ponaosob, otkrio, u duhu prikazao, Bog. Treca zajednicka karakteristika – sve monoteisticke religije su soterološke (grcki: soter – spasilac) što znaci da je prorok u isto vreme i spasilac, izbavitelj naroda. Cetvrta zajednicka karakteristika je protivculno, asketsko i aseksualno stanovište koje zauzimaju sve monoteisticke religije, stavljajuci duhovno iznad materijalnog i telesnog, cak proglašvavajuci nagone i strasti zlim. Upravo ovu stranu religije oštro su kritikovali mnogi filozofi i naucnici, medju kojima su najpoznatiji Zigmund Frojd i Fridrih Nice. Najzad, sve monoteisticke religije su eshatološke (grcki eshaton – ono krajnje) što znaci da prema ovim religijama postoji kraj sveta.

2. Islam

Islam je najmladja monoteisticka religija. Nastala je u VII veku, a njen osnivac je bio Muhamed. Muhamed je po predanju stupio u kontakt s Bogom, ali na posredan nacin, kada mu se u snu javio andeo Gabrijel ili u nekim delima nazvan Gavrilo. Godina 662. uzima se kao prva godina muslimanske religije, jer je tada Muhamed iz Meke otišao u Medinu gde je zapoceo propovedanje nove vere.

Naziv za Boga u islamu je Allah, što bi u prevodu znacilo svemoguci.Osnovna verska knjiga po kojoj se islam propoveda je Kuran (Koran), a verski zakon po kojem se skoro ceo muslimanski svet upravlja je šerijat. Islam kao vera sadrži u sebi odlike i drugih vera, pre svega hrišcanstva i judeizma, ali i stare arapske politeisticke religije, od koje je do danas zadržan obicaj hodocašca u Meku. Samo hodocašce predstavlja obavezu za svakog muslimana i poželjno ga je ostvariti bar jednom u toku životnog veka. Iako najmlada, islam prestavlja najekspanzivniji religijski pravac u svetu.

U VIII veku došlo je do rascepa ove religije na dve struje: šiite i sunite. Raskol je nastao posle Muhamedove smrti, jer nisu se složili oko toga ko bi trebalo da ga nasledi na mestu božijeg izaslanika. Šiiti smatraju da je to imam, verski i svetovni voda, dok su suniti zauzeli stav da Muhamed nema zamenu i da niko u njegovo ime ne može propovedati. I pored ove krucijalne razlike u stavu prema jednom veoma bitnom pitanju, obicaji kod obe grupe islamista i nemaju bitnu razliku. Naime, i kod jednih i kod drugih je obaveza klanjanja pet puta dnevno, poštuje se ramazanski post, veruju i poštuju svetu knjigu Kuran i sl.

2.1. Džamija

Džamija je islamska bogomolja, mesto klanjanja, tj.zajednicke molitve muslimana.Rec džamija je arapskog porekla, a u srpski jezik je ušla preko turskog i oznacava centralno mesto gde se vrši molitva petkom.4) Za razliku od verskih objekata drugih religija u džamijama nema slika, tj.fresaka, kao ni religiozne muzike. Umesto toga u njima se pojavljuje arapska kaliografija (umetnost lepog pisanja) kao i predavanja iz Kurana, ali uvek na arapskom jeziku. Uz džamiju se nalazi medresa, što je arapska rec za školu, koja je pre svega islamska, religiozno obeležena obrazovna ustanova i obicno sa džamijom cini jedinstven gradjevinski kompleks.

Širenjem islama svaki grad je dobijao džamiju, uskoro i više njih a i svako selo. U vizantiji su nakon osvajanja od strane Turaka hrišcanske crkve rušene, ili u posebnim slucajevima pregradivane u džamije (Aja Sofija u Istambulu). Džamija nije prostor samo za molitvu, nego i opšte zborište Muslimana. Koristi se za javna okupljanja kod sudskih postupaka kao i za okupljanja radi javnih objava.

2.2. Socijalna prava i njihova zaštita u islamu

Skoro svi autori koji se bave pisanjem o islamu ne propuštaju da naglase integralnu dimenziju islama tj. da islam ne pretendira samo na uredenje relacija i odnosa izmedju coveka i uzvišenog stvoritelja, vec i svih drugih segmenata ljudskih odnosa i delovanja. Svaki redukcionizam stran je islamu, pa je i svodenje samo na duhovnu dimenziju suprotno njegovoj naravi. Muslimanski autori cak naširoko brane tezu da islam ima zgotovljen sistem kojim bi se rešili mnogi društveni problemi sa kojima se suocava savremeno, globalizovano društvo. Na samom vrhu te liste jesu problemi socijalne zaštite, a posebno zaštite ugroženih kategorija društva. Ovu temu potrebno je rasvetliti zbog toga što je i Muhamed, kao fundament svoje misije postavio zaštitu nezašticenih slojeva zajednice: robova, žena, sirocadi i siromašnih.

Svima je jasno da svet sve dublje tone u ponor društvene patologije uprkos nesumnjivom napretku u mongim segmentima življenja. Islam se, u novonastaloj situaciji, namece kao moguca alternativa, ili ti spasonosno uže koje bi moglo osigurati potrebnu unutrašnju energiju za pobedu dobrocinstva nad egoistickim nagonima u coveku.

2.3. Socijalna nepravda i društvo

Socijalni problemi generiraju ceo spektar devijantnih oblika ponašanja koji su pogubni za svako društvo u kojem eskaliraju. Kao nužnu konsekvencu socijalne neizbalansiranosti možemo dodati i povecanje stope kriminaliteta drastican porast konzumiranja opojnih sedstava, maloletnicka delikvencija, gradsta geta u kojima je na sceni zakon džungle, a sve to postoji u velikim urbanim centrima razvijenih zemalja sveta. Globalni problem jeste i pitanje terorizma ciji uzrocnik nije ukorenjena mržnja prema bilo kome, vec pre i iznad svega, višegodišnje socijalne pa i politicke nepravde koje sprovode odredene politicke elite. Tvrdnje da u korenu terorizma stoji urodeno neprijateljstvo prema necijim vrednostima služi samo za dnrevno politicku upotrebu – za zamagljivanje suštine problema. Sendimentirana mudrost današnjeg coveka kaže da nesreca nije teška kada je opšta, ali jeste uzrok mnogih nevolja ako jedni žive u sjaju i raskoši, a drugi se bore za vlastiti biološki opstanak. Poslanik Muhamed je po tom pitanju rekao “sve dok postoje vile i kolibe, veliki i mali, mucnina u stomaku (usled prejedanja) i malokrvnost, mržnja i prezir ce u srcima ljudi izazivati požar koji sve uništava”, isto tako cesto se citira i sledeca njegova recenica “kada je covek dužan, onda kaže pa slaže, obeca pa izneveri”.

Siromaštvo, beda, nepostojanje adekvatne lekarske nege i nedovoljno obrazovanje jesu zakonomerne posledice neuredenog socijalnog stanja. Sve to ostavlja dramaticne posledice na zdravlje i život stanovništva. Mnoge labilne licnosti u današnje vreme pod pritiskom ekonomskih problema, skrenu na put alkoholizma, narkomanije, prostitucije, pa na kraju dodu i do sve veceg broja samoubistava. Netreba zanemariti i cinjenicu da bogati roditelji imaju priliku da svoju decu šalju u najbolje škole, što im samim tim garantuje i bolja radna mesta, vece plate i privilegije. Nasuprot tome siromašni cesto nemaju mogucnosti ni za osnovno školovanje, pa se taj “zacarani krug” teško može prekinuti, što nam nedvosmisleno kazuje o direktnom uplivu socijalnih faktora na život pojedinca.

3. Položaj coveka u društvu

Ako se nadnesemo nad ciljeve islamskog verskog zakona, tj. mekasidu el-islamijje, videcemo da je islah ili poboljšanje položaja ljudi na samom vrhu njegove hijerarhije vrednosti. Termin islah obuhvata širok spektar znacenja, od popravljanja prilika, uspostavljanja srece i blagostanja kao i uspostavljanja reda u zajednici. Ljudska dobrobit masleha, kako tvrde muslimanski autori, povezana je sa zadovoljavanjem razlicitih vrsta potreba koje možemo podeliti u tri kategorije:

1. Neophodnosti - darurijjat (U ovu kategoriju spadaju stvari odnosno vrednosti neophodne za održavanje ljudskog života i poretka u njemu. To su din-vera, nefs-život, akl-razum, ard-cast, i mal-imovina. Neki pravnici dodaju i potomstvo-nesl).

2. Potrebe - hadžijjat (U ovu kategoriju ubraja se sve ono što olakšava ljudski život da bi mogao teci bez poteškoca. Zapostavljanje ovih vrednosti ne bi uništilo drutvo ali bi život ucinilo težim i teskobnim. Zbog toga su dozvoljeni odredeni akti koji predstavljaju odstupanje od važecih pravila. Tako je dozvoljeno da se ne posti ako ce post ugroziti zdravlje).

3. Poželjnosti - tahsinijjat (U ovu kategoriju spada sve što doprinosi ustanovljavanju lepih obicaja medju ljudima i izgradnji visokog morala. Njihovim odsustvom gubi se kvalitet licnosti i obara nivo medjuljudskih odnosa. Evo zašto je šerijat pripisao cistocu tela, lepo ophodenje, poštovanje starijih i blagost prema mladim. Za zaštitu svake od tih vrednosti šerijat je odredio posebne ustanove i propise).

U kontekstu onog što je nužno, stvari i njihovog osiguranja postavljamo sledece pitanje: kako islamsko pravo osigurava zaštitu ovih vrednosti?

Mehanizmi socijalne zaštite medju sredstvima kojima islam osigurava potrebnu pravdu i društvenu ravnotežu u zajednici islama jesu:

- prinudne mere (zakonska sankcija) i
- mere ubedivanja (vaspitanjem i savetom).

4. Rad i islam

Poslednji Poslanik je rad uzdigao na rang ibadeta, za koje se može ocekivati nagrada i na buducem svetu. Na tom tragu je izrekao veliki broj hadisa6) koji idu ka tome da podstaknu želju muslimana da vlastitim radom dodu do rešenja svojih problema. Tako je jednom prilikom i sam Allah kazao: “Ko zanoci sa žuljevima od halal rada bice mu oprošteni gresi”. Povrh toga, islam insistira i na fer odnosu izmedju poslodavca i zaposlenog na nacin da poslodavac plati zaposlenom zaradenu platu. Muhamed, je, izricito kazao: ,,Isplatite radniku platu pre nego se znoj na njemu osuši''. Insistiranje šerijatskog prava na važnosti promptnog isplacivanja za uradene poslove posebno dobija na znacaju u vreme krize kada postoji manjak radnih mesta a višak radne snage. ,,Nije dopušteno iskorišcavati teško stanje radnika pa ga prisiljavati da radi za mizernu platu ili dnevnicu koja ne može pokriti ni najnužnije životne potrebe''. Pomaganje rodbini u današnjem, do kraja fragmentiranom društvu, kada je pas covjekov najbolji prijatelj, pitanje održavanja rodbinskih veza namece se u svoj svojoj dramaticnosti. Jusuf el-Karadavi smatra da ,,rodbinske veze ne znace ništa ukoliko se ne izdržavaju siromašni srodnici”. Treba znati da se ovde ne radi o dobrovoljnom cinu vec o pravu siromašnih koje je Allah, ucinio obaveznim.

5. Šerijatsko pravo i rešavanje socijalnih problema

Zekat predstavlja jednu od važnih stavki u rešavanju socijalnih problema muslimanskog društva. Zekat je jedan od fundamenata islama i nedeljiv je od namaza kojim se uspostavlja relacija i ravnoteža stvorenja sa Allahom, dok se zekatom ostvaruje red i pravda u medjuljudskim odnosima. Muhamed Hamidullah smatra da je zekat ,,gradanski porez, obavezno davanje podržavano sankcijama i, po potrebi, upotrebom sile protiv onih koji bi odbili da ga placaju. Postoje autori koji pobijaju tezu da je zekat porez i to potkrepljuju time da porez propisuje nadležna vlast dok je zekat od Allaha, te da za placanje ili neplacanje zekata sledi pored državne sankcije i ahiretska kazna. No, ono što je za naslovljenu temu relevantno je nedvosmislena cinjenica da je zekat poluga kojom se nastoje rešiti socijalni problemi muslimanskog društva. U nekim prilikama Poslanik je spominjao iskljucivo siromahe u vezi sa zekatom. (Tako je naredio Muazu da ide u Jemen da ubire zekat od imucnih te da ga deli siromasima). Svi raniji porezi koje su države ubirale imali su samo jednu namenu, ulepšavanje života osionim vladarima i njihove svite. Islam u ovom pogledu pravi radiklani zaokret na nacin ubiranja poreza koji se rasporeduje potrebnim kategorijama društva. Ebu Hanife i njegove pristalice su otišle toliko daleko da su zekat smatrali iskljucivim pravom siromaha Evo zašto je glasovita fetva Huseina Ðoze o organizovanom prikupljanju sredstava zekata naišla na tako jako protivljenje tradicionalne uleme, kao što je Derviš-ef. Spahic iz Pojska kod Zenice, koji ju je proglasio ništavnom jer se njome,, uzurpira pravo siromašnih''. Valja naglasiti da zekat nije pitanje dobre volje pojedinca vec je to pravna norma iza koje stoji državni aparat prisile, što indikativno kazuje o važnosti koju islam pridaje rešavanju socijalnih problema. Naime, muslimani su prvi poveli rat protiv onih koji su odbili da daju sredstva za ovu društvenu kategoriju. Zakljucujemo da je zekat prvi organizovani zakon na planu socijalnog osiguranja koji se ne zasniva na individualnoj, dobrovoljnoj, milostinji, nego na organizovanoj periodicnoj državnoj pomoci siromaha i njihovih porodica.

Sadekatul-fitr predstavlja specificnu formu davanja u ramazanu, davanja ne na osnovu kolicine imetka vec na osnovu broja clanova jedne porodice. Za sadekatul-fitr ne postoji nisab (propis) vec je to obaveza svakog muslimana koji ima višak sredstava u kolicini potrebnoj za davanje sadekatul fitra.

Fida je ustanovljena Kuranom a odnosi se na otkup posta za bolesnike koji su izgubili nadu u izlecenje, te za stare osobe koje nisu u stanju da izdrže post. Za fidu postoje dve mogucnosti:
1- Za svaki propušteni dan nahraniti siromaha;
2- Iznos u vrednosti vlastite ishrane, odnosno vrednost dva prosecna obroka dati u fond za održavanje versko-prosvetnih zavoda .

Kefaret je sankcija za odredene prekršaje a smatra se vaspitnom sankcijom koja treba da disciplinuje pocinioca prekršaja i razvije u njemu nužnu samokontrolu. Postoji više vrsta keferata. To su kefaret za post, kefaret za nehoticno ubistvo, kefaret za izazvani pobacaj te kefaret za hadžske prekršaje. Sve forme kefareta ostvaruju se putem materijalnih davanja za siromašne kategorije stanovništva, zavisno od vrste prekršaja, a izborno može da se izvrši i postom od tri dana do 61 dan.

Kurban je takode prilika da socijalno ugrožene kategorije osete da su integrirane u zajednicu u kojoj žive te da se društvo brine i misli o njihovim potrebama. Klanje kurbana je obaveza imucnih muslimana i smatra se drugostepenom dužnošcu.

Individualno dobrocinstvo Rešenje socijalnih problema muslimanskog društva nezamislivo je bez individualnih vidova dobrocinstva pojedinaca, na cemu islam intenzivno insistira. Savremenim vokabularom receno, ovaj vid ucešca u rešavanju društvenih problema mogli bismo nazvati humanitarnim radom. Pod tim podrazumevamo, pre svega, obicno svakodnevno dobrocinstvo u vidu sadake koje je preporuceno u brojnim hadisima Muhameda, u kojima se eksplicitno poziva na udeljivanje makar i sa pola hurme. Pored toga, u individualni vid dobrocinstava ubraja se osnivanje zaklada ili vakufa koji se smatra trajnom, tekucom sadakom. Valja znati da vakuf nije ogranicen tek na izgradnju verskih ustanova vec ,,obuhvata celokupni društveni sistem: izgradnju puteva, bolnica škola, vodovoda itd. Pored cinjenice da islam podstice individualno dobrocinstvo, treba napomenuti da islam bodri na skromnost i odricanje od luksuznog življenja.Allah ne voli one koji pretjeruju, reci su iz Kurana kojim se kudi svako preterano uživanje u nepotrebnom luksuzu.

6. Pravo pobune protiv nepravde

Ako svi ovi mehanizmi zakažu i ne daju dostatne rezultate ugroženim kategorijama, islam je omogucio pravo na legitimnu pobunu protiv ekonomskog ugnjetavanja i društvene nepravde. Tako je Muhamed, rekao: “Kada jedan mu'min ogladni niko više nema pravo na svoj imetak”. To jasno kazuje da islam nije opijum za narod vec protest protiv društvene nepravde koju sprovode privilegovane kategorije društva. Na to jasno ukazuje cinjenica da su neki muslimanski pravnici jasno utvrdili da kada neko umre od gladi u jednom gradu, svi su odgovorni za njegovu smrt kao da su ucestvovali u njegovom ubistvu jer su svojom nebrigom doveli do njegove smrti.

7. Etika islama

Bitan segment koji omogucuje realizaciju ovih zadanih ciljeva pociva u samoj etici islama koja je zasnovana na temeljima Kurana koji se može citati i kao radikalna kritika pohlepe, škrtosti i nebrige prema sirotinji i nemocnim.. U sada vec klasicnom delu “Snagom vjere do savršenstva duše” Ismet U. Šehibrahimovic o radu piše sledece:” U šihabu je zabilježen sljedeci hadis koji glasi: ,, Tražite zaradu na dozvoljen nacin je jedna vrsta džihada, svete borbe koja spada u najbolja djela''. Jednom prilikom hazreti Omer iduci u Medinu, susrete odrpanog coveka opuštenih ruku koji stajaše i bezvoljno gledaše u prazno. Beše zdrav a nije hteo raditi i sebiobezbediti hleb. Omer ga udari kandžijom po ledima i rece: ,,Ne predstavljaj našu veru u liku mrtvaca, Allah te umrtvio!'' Nakon ovih reci iz konstitutivne tradicije islama Šehibrahimovic nastavlja: ,,Roditelji bi trebali od najranijih dana da uce decu radu i disciplini kao što ih uce sricanju prvih reci, kao što ih uce prvim koracima. Deci treba usadivati u srce smisao i ljubav za rad, da bi rad postao deo njihovog bica, da budu radosni i kada rade, kada ne lencare. Moralnu kritiku škrtosti uputio je pored ostalih i Mustafa Spahic koji je o ovom lošem svojstvu kazao sledece: ,,Škrticama šejtan daje privid kako je škrtost dobra, lepa i korisna i vredna, a to je u stvari samo šejtanska obmana. Sve ono cime su škrtarili Allah ce im kao teret na Sudnjem danu obesiti o vrat. ''Neka oni koji škrtare u onome što im je Allah, dao iz obilja svoga nikako ne misle da je to dobro za njih. Ne to je zlo za njih. Na Sudnjem danu bice o vratu obešeno ono cime su škrtarili a Allah ce nebesa i zemlju naslediti''. Ovo je tek delic onoga što su muslimanski autori napisali u kontekstu pohvale dobrocinstva i cestitosti i negacije loših svojstava. Ostaje da muslimanski teolozi odgovore na prevažno pitanje kako da se ova nesumnjivo pozitivna svojstva za sve i svakoga internalizuju u svetu koji je omeden negacijom moralnosti i koji sebicnost doživljava kao vlastitu vrednost.

Zakljucak

Islam nije samo skup obreda, verovanja ili nacina ponašanja. Islam nije susret Boga i coveka, kako su to neki pokušali da definišu. Islam se opire ovim jednoznacnim tumacenjima koji reduciraju poruku islama na duhovnu dimenziju. Islam jeste izazov zbog toga što zalazi u sve aspekte ljudskog življenja. Kao nesumnjiva realnost od koje je zaludno okretati glavu, namecu se socijalni problemi savremenog sveta uopšte i muslimanskog sveta posebno. Istorija kao najbolji sudija potvrdila je da je islam kadar da to ucini. Uz to, muslimanski autori tvrde da se u tome ogleda savršenost islama s obzirom da je to pitanje rešio u svojoj biti a Zapad je i do takvih, krnjih rešenja došao nakon vekova revolucija i unutrašnjih trvenja. Islam je originalan što znaci da ova prava nisu dopuna i ispravka nego su to osnovni principi koji cine srž šerijata. Neko je napisao da covecanstvo nije u krizi zbog manjka sredstava vec zbog manjka ciljeva. Zaista, u svetu postoje sasvim dovoljne kolicine prirodnih i inih resursa za pristojno življenje svih njenih stanovnika. Nevolja je što su jedni nezajažljivi u svojoj potrebi za potrošnjom i luksuzom zaboravljajuci da je sve u svetu povezano kao spojene posude. Ako je neko nesrecan niko ne može biti srecan. Islam ima unutrašnje potencijale i motivacionu energiju da privoli ljude da cine dobro. Ovo je element koji nedostaje aktualnim ideologijama u rešavanju ovog pitanja. Prema tome, islam se u rešenju socijalnih pitanja nije zadržao na jalovoj teoriji vec je osigurao i solidne poluge kojima se osigurava da se na Zemlji uspostavi što je moguce više pravde. Na kraju, svet može opstati uz neverovanje, ali ne i uz nepravdu. Islamsko zakonodavstvo je zaokružen sistem te stoga parcijalna aplikacija njegovih normi nije delotvorna. Zato je Allah, naredio: ,,O vernici prihvatite islam u celosti”. Stoga, svaka parcijalna rešenja samo predstavljaju kupovinu lažnog socijalnog mira a nikako trajno rešenje.

U poslednje vreme, a narocito posle 11. septembra 2001.godine, aktuelan je islamski fundamentalni pokret. On u suštini vec dugo vremena postoji, ali je postao narocito i vidno aktivan tek posle poraza Arapa u ratu sa Izraelom 1967.godine. Cilj ovog pokreta je bio i ostao obnova izvornog ucenja islama, a samim tim povecanjeuticaja islamskog sveta, kao i osnivanje panislamizma, odnosno jedinstva celokupne istocne muslimanske zajednice. Na žalost, osnovne i glavne saradnike islamskog fundamentalnog pokreta danas cine razne radikalne organizacije, ciji su osnovni instrumenti za ostvarivanje ciljeva teroristicki metodi.

L I T E R A T U R A

• Mutahhari Murteza, “Duhovna kazivanja”, Print-trade, Beograd, 2001.godina
• Petkovic Vlajko, “Sociologija”, Visoka poslovna škola, Cacak, 2007.godina
• Smailagic M., “Leksikon islama”, Svjetlost, Sarajevo, 1990.godina
• Tanaskovic Darko, “U dijalogu s Islamom”, Decje novine, Gornji Milanovac, 1992.godina
• http://www.nin.co.yu
• http://akoshib.com
• http://www.b92.net
• http://www.step.hr
• http://ibn-sina.net
• http://www.džemat-oberhausen.de
• http://sr.wikipedia.org

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | HEMIJA I INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi