SPARTA

Geografski položaj Sparte

Sparta pre Likurga

Ovaj tekst o Sparti, neću početi na uobičajen način. Većina ljudi koja se bavila ovom temom, uglavnom je priču počinjala od Likurga, njegovog ustava i Spartanskog vaspitanja. Međutim, moje je mišljenje da, da bi se na pravi način sagledala istorija Sparte, mora se poći od malo ranijeg perioda. Naime pre Likurgovog ustava, Spartanci gotovo da se nisu razlikovali od ostalih Grka. U tom periodu cvetala je muzika i umetnost više nego u bilo kom periodu posle njega. Ne pokušavam poreći da je čak i tada u velikoj meri Sparta bila vojnički uređena, ali je za umetnost, a naročito muziku, uvek bilo mesta. To se vidi na primeru festivala pesama i igara gde su se horovi takmičili međusobno. Ipak, bez obzira što je u pitanju muzika, i tu se oseća prisustvo Spartanskog vaspitanja. Retko su se Spartanci individualno bavili muzikom, tako da su uglavnom pevali u horu, a ono je pružalo Spartancima još jednu priliku za disciplinu i masovne formacije, jer je svaki glas bio podređen vođi. Tokom festivala Gimopedije, Spartanci su se, bez obzira na starost i pol pridruživali masovnoj igri i antistrofnoj pesmi, a zabeleženo je da je na svečanosti Hijakintije, čak i kralj Agestilaj poslušno pevao na mestu i u vreme koje mu je bilo određeno.

Kako je Likurg dobio svoj zakon

Prva stvar koja se mora istaći u vezi sa Likurgom jeste da godine vezane za njega nisu precizno određene, Smatra se da je živeo između devetsto i šesto godina pre nove ere. Takođe postoje suprotnosti i u vezi stvaranja njegovog ustava kao i u vezi načina donošenja njegovog ustava na snagu.
Jedna grupa istoričara, na čelu sa Herodotom smatrala je da je Likurg od proročista u Delfima dobio izvesne edikte, koje jedni tumače kao zakone samog Likurga a drugi smatraju da je on u Delfima dobio božansku potvrdu zakona koje je on predložio. Međutim, prema Plutarhu je priča drugačija. On kaže da je Likurg putovao svetom, i za to vreme stvorio svoj zakon, tako što je birao samo ono najbolje u jednoj zemlji, i to je stavljao u njega. Likurg je bio na Kritu, u Aziji, Egiptu, Libiji, Španiji pa čak i Indiji, sve dok nije sakupio sve što mu je bilo potrebno za zakon koji je u pokornosti držao čak i najbogatije i najmoćnije Spartance. Kada se oba ova tvrđenja uzmu u obzir, najprihvatljiviji je zaključak da su oba tačna. Verovatno je Likurg baš na ovaj način sakupio zakone, ali je znao da će ih lakse uvesti uz “božju pomoć”, tako da je otišao u Delfe gde je navodno dobio zakone. Zato i ne čudi špo su Spartanci prihvatili jedan od najstrožijih i najneprijatnijih zakona u celoj istoriji.
Za donošenje ustava su takođe vezane dve priče. Obe se slažu u tome da je Likurg bio stric Spartanskog kralja Harila i da je ustav doneo za vreme njegove vladavine, ali tu se razilaze. Po prvoj se Likurg sam vratio u Spartu i postavio svoj ustav dok je bio staratelj maloletnom sinovcu. Nasuprot ovome se kaže da je on bio pozvan od strane kraljeva koji su se žalili da osim časti i imena nemaju nikakve povlastice u odnosu na narod, a u njemu su videli čoveka sa urođenom sposobnošću da vodi državu i upravlja narodom. Bilo kako bilo, ove dve priče se naravno ponovo susreću i slažu u tome da je Likurg ipak uspeo da postavi svoj zakon na jedan ili drugi način.Kada je osetio da je vreme da se povuče, uradio je to na najoriginalniji i najpametniji mogući način. Smatrao je da Spartanci bolji zakon od ovoga ne mogu dobiti tako da je hteo, koliko je to bilo moguće, da ga učini “besmrtnim”. Sudeći po Plutarhu, učinio je to ovako:”Zato sve građane sazove u skupštinu i saopšti im da je sve što je u vezi sa blagostanjem države i vrlinom građana uredu; ostaje samo ono što je najvažnije i najkrupnije, a to im ne može saopštiti pre nego boga upita za savet. Stoga oni treba da se drže postavljenih zakona i da ništa ne menjaju i ne izvrću dok se on ne vrati iz Delfa; a kad se vrati, on će postupiti kako ga bog bude savetovao.” Odmah posle toga je otišao u Delfe gde je izgladneo sebe do smrti, a Spartanci su se, kao što su se i zakleli, držali Likurgovog ustava dugo posle njegove smrti.

Državno uređenje Sparte

Starešinsko veće

Kada se uzmu u obzir sve promene koje je Likurg izdejstvovao donoseći svoj ustav, možda je od svih najvažnija, stvaranje Starešinskog veća. Ustav koji je varirao, i čas se priklanjao narodu a čas kraljevima, konačno je pronašao oslonac, i to baš u Starešinskom veću. Gerusija , koja je brojala dvadeset i osam članova, imala je osim zakonodavne još jednu funkciju. Morala je da uspostavi, što je moguće više, normalan odnos između kraljeva i naroda. Kada bi kraljevi postali suviše jaki i kada bi njihova vlast pretila da preraste u tiraniju, gerusija bi u tom slučaju, pristala uz narod. Ako bi bilo potrebno da se obuzda narodna moć, u tom slučaju bi se gerusija pridružila kraljevima. Kao što sam rekao, Starešinsko veće ima dvadeset i osam članova. Kandidati su bili spartijati stariji od šezdeset godina, jer se smatralo da su građani koji su bili mlađi, bili nedovoljno zreli i mudri za takav posao. Izbori su se vršili na sledeci način: ,,Kada bi došlo do upražnjenja jednog mesta, od kandidata se zahtevalo da ćutke, jedan za drugim, prođu ispred članova Narodne Skupštine; onaj koji je bio pozdravljen sa najglasnijim i najdužim povicima proglašavan je za izabranog.” Ipak, Starešinsko veće, bez obzira na ovaj, pomalo smešan način biranja članova, imalo je veliku ulogu u životu Sparte, a to dokazuje i činjenica da mu je dodeljena uloga donosioca zakona, vrhovnog suda i vođenja javne politike.

Kraljevi u Sparti

Kada sam govorio o Geruziji, nisam greškom rekao da joj je uloga bila da ograniči moć kraljeva, zato što su u Sparti bila dva kralja na vlasti. Odnosno, u Sparti je vladala duarhija. Ova vrsta vladavine je postojala da bi ograničila moc kraljeva, tako da je jedan kralj sputavao drugoga, ne u korist naroda kako bi trebalo, već da ga ovaj ne bi zbacio sa vlasti i zaveo tiraniju. Iako su nosili ovu zvučnu titulu, kraljevi u Sparti nisu imali ni približnu moć kao kraljevi u drugim zemljama. U Sparti su kraljevi najveću moć imali kada su odlučivali o ratnim pohodima i u vreme samog rata. Glavnokomandujući vojske, je bilo zvanje koje im je ovo omogućavalo. Dakle, sve odluke vezane za vojsku i rat su donosili kraljevi. Tokom perioda mira, kraljevi su imali simboličnu ulogu prinosioca žrtve i bili su na čelu sudske vlasti. Sve ostale važne odluke donosila je Gerusija uz pomoć Narodne Skupštine. Na osnovu svega izloženog do sada, sa slobodom se može reći da je duarhija obezbeđivala psihološko korišćenje kraljeva u cillju održanja društvenog reda i nacionalnog prestiža

Efori

Izgleda da je u Sparti sve bilo upereno protiv apsolutističke vlasti. Pored Gerusije i dvojice kraljeva, javljaju se i efori. Smatrajući da je duarhija suviše jaka i moćna, tražio se način da se kraljevima još umanji moć, i u tom trenutku na scenu stupaju efori. Eforat se sastojao od pet efora koje je Narodna Skupština birala jednom godišnje. Podarena im je bila administrativna vlast, a njihove odluke je razmatrala Gerusija. Jedan period efori su uspešno vršili zadatak, a kaže se da su se sredinom šestog veka gotovo izjednačili sa kraljevima. Sudeći po većini istorijskih izvora, efori su posle Persijskog rata praktično držali vrhovnu vlast u svojim rukama. Donosili su i sprovodili zakone, primali izaslanike, komandovali vojskom, usmeravali kraljeve, a po potrebi su ih razrešivali vlasti i kažnjavali ih.

Narodna Skupština

Kao poslednje, ali ne i najmanje važno državno telo u Sparti javlja se Narodna Skupština. Za nju se još kaže da je bila Spartina koncesija demokratiji. U nju su bili primani svi muškarci stariji od trideset godina. Prema rečima istoričara, Skupština se sastajala svakog dana punog meseca, i pred njih su iznošena pitanja od velikog javnog značaja i bez njene saglasnosti se nisu mogli donositi zakoni. U suštini, bio je to javni skup na kome su učesnici sa strahopoštovanjem slušali kraljeve i geronte, tako da se retko ko usuđivao da im se javno usprotivi. U početku je, teoretski, mesto suvereniteta bilo baš u Skupštini ali se kasnije jednim amandmanom ustava Gerusiji dalo pravo da, ako oceni da je Skupština donela pogrešnu odluku, može da je izmeni. Iako je ovim Skupština izgubila svoj prvobitni značaj, još uvek je imala veliki uticaj na vlast a tako i na kompletne društvene odnose u Sparti.

Društvemi poredak Sparte i Likurgova podela zemljišta

Društveni poredak

Celokupno Spartansko stanovništvo se delilo na tri dela. Prvu grupu su sačinjavale Spartijate. Oni su bili stanovnici same Sparte, i vodili su poreklo od Doraca. Predpostavlja se da ih je bilo oko 9 hiljada, na koliko je Likurg poseda, sudeći po istoričarima podelio zemljiste u okviru grada. Spartijati su za razliku od ostalog stanovništva učestvovali u političkom životu Sparte, i imali pravo da biraju i budu izabrani. Mogli su postati član bilo kog državnog tela. Za razliku od njih, Perijeci nisu bili potomci plemića, nisu živeli u gradu i nisu imali pravo glasa. Živeli su po selima, baveći se poljoprivredom, zanatstvom i trgovinom. Bili su potpuno slobodni i nisu zavisili ni od koga. Poslednji sloj stanovništva bili su robovi, odnosno heloti. Za razliku od ostalih oni nisu imali nikakva prava. Dodeljivani su Spartijatima zajedno uz posed koji su obrađivali. Za njih je zanimljivo da su mogli biti kažnjavani i ubijani bez suđenja.

Likurgova podela zemljišta

Podela zemljišta je možda jedan od najhrabrijih ali i najmudriji Likurgov potez. Pre podele veliki broj stanovništva je bio prilično siromašan, a takvo stanje se vremenom sve više pogoršavalo. Nasuprot njima, mali broj porodica se bogatio iz dana u dan. Da bi takvo stanje u zemlji promenio, Likurg je nagovorio građane da svoju zemlju ustupe, kako bi se ona ponovo podelila. Zemljište je podelio na 30.000 jednakih poseda i dodelio ih ponovo stanovništvu. Svako je dobio onoliko koliko mu je bilo dovoljno, tako da narod ne bi gladovao, ali i da ne bi preterano raskošno živeo, jer je Likurg u tome video ne samo slabost, već i jednu vrstu bolesti. Uspeo je da smanji moć pojedinca, tako da je ovaj vid ravnopravnosti gotovo iskorenio zavist i drskost naroda u međusobnim odnosima.
Pored ovoga Likurg je uveo i sisitije. To je jedna vrsta zajedničke sofre gde su se svi građani zajedno hranili. I bogati i siromašni su sedeli za istim stolom i jeli istu količinu hrane. Svaki od njih, morao je kada bi došao njegov red, da donese određenu količinu hrane, a ako to ne bi uradio, bivao bi kažnjen. Takođe, kada bi neko išao u lov, morao bi deo da prinese zajedničkoj sofri kao dar.
Uz pomoć obe reforme, Likurg je gotovo iskorenio prezir i zavist među građanima, tako da su se vremenom sve više zbližavali i možda baš zbog toga postali tako jedinstven i jak narod.

Spartansko vaspitanje

Spartansko vaspitanje, ili Spartanski kodeks, bio je poznat širom sveta, a predanja o tome postoje i danas. Priča počine od samog rođenja deteta. Kaže se da babice nisu prvi put kupale dete u vodi već u vinu, zato što bolešjivoj deci od vina bude loše, a jaka i zdrava postaju još jača. Zakržljala, ili u bilo kom drugom pogledu zaostala, deca bacana su sa planine Tajget u provaliju jer se smatralo da kad odrastu neće nikakva dobra doneti, već će samo živeti o trošku države.
Zdrava muška deca su sa sedam godina odvođena od roditelja, i brigu nad njima preuzimala je država. Tokom niza godina, mladići su bili izloženi teškim telesnim naporima, oskudici u hrani, odelu, čak nisu smeli ni da se kupaju tokom cele godine osim nekoliko izuzetnih dana. Ovakav tretman je služio za što bolju telesnu otpornost na nedaće koje čekaju budućeg Spartanskog vojnika. Osim fizičke spremnosti, bila je veoma važna i hrabrost mladića, koji su u tom pogledu često testirani, a svaki kukavičluk teško je kažnjavan. Od rane mladosti učeni su da kada govore, budu kratki i jasni. Da nemaju mana, a da im najveće vrline budu hrabrost, trezvenost i razboritost.
Sa trideset godina postaju ravnopravni građani. Obično se tada žene, jer se smatralo da su to najbolje godine za muškarca, a žene su se udavale sa dvadeset godina. Moralo se voditi računa ko sa kim sklapa brak, radi što zdravijeg potomstva. Neženje su bile sramota za Spartu. Nijedan nije imao pravo glasa niti je mogao ići u zajedničku kantinu, a to je bila obaveza svakog muškarca od tridesete do šezdesete godine. Spartanci su od malena učeni da budu skromni i u duhu ponosite isključivosti “šta bi to pa nas neki drugi narod mogao naučiti?” govorili su. Zbog toga stranci nisu bili poželjni u Sparti, a Spartanci su retko odlazili u druge zemlje.

Ratovi i njihov uticaj na Spartu

Iz svega navedenog do sada lako se može zaključiti da je Sparta bila vojno uređena. Iz toga se vidi da ona nije bila od onih država koje su živele u miru i blagostanju. Prvi razlog su bila osvajanja. Sparta je započinjala ratove da bi došla do plodnijeg zemljišta, sirovina, materijalnih dobara, kao i robova. Drugi povod za ratovanje je bila zaštita onih naroda koji su bili pod njihovom vlašću ili onih koji su od njih tražili da budu zaštićeni. Samim tim su podpadali pod protektorat Sparte i faktički postajali potčinjeni u odnosu na nju. Trći činilac je bila odbrana. Mnogi su pokušavali da porobe Spartu, izazivajući mnoštvo ratova, ali nikome od njih to nije pošlo za rukom. Izdvajaju se dva rata, koja su najviše uticala na Spartu. To su bili Helensko-Persijski ratovi i Peloponeski rat.

Helensko-Persijski ratovi

Do Helensko-Persijskih ratova došlo je ustankom i odmetanjem Milećana, pod vođstvom Aristagore, od Darija i Persijske vlasti. Aristagora je uz pomoć Atine krenuo na Sard i spalo ga do temelja. To je izazvalo bes Kserksa, Darijevog sina, koji je rešio da pokori celu Heladu. Iz ovog sukoba izdvojićemo bitku u Termopilskom klancu. Iako su Persijanci dobili ovu bitku, ona je ipak najbolji primer Spartanskog vaspitanja, njihove hrabrosti i ponosa. Plan je predviđao da Spartanci zajedno sa određenim brojem Tebanaca brane ulaz u klanac i zadrže Kserksovu vojsku dok ne stigne pojačanje. Prva tri dana im je to uspevalo uz minimalne na njihovoj i velike gubitke na protivničkoj strani. Kada je Kserks već počeo da gubi nadu došao mu je Epijalta, koji je Persijance poveo stazom kojom su obišli Spartance i došli im iza leđa. Kada su Spartanci saznali da su Persijanci krenuli da ih osiđu, i da su prošli Fokićane koji su ih čuvali; Leonida, kralj Spartanski, vratio je kući svoju vojsku osim tri stotine Spartanaca i Tebanaca koje je ostavio jer se sumljalo u njihovu odanost. Na tom mestu zapisano je:

»Stranče, Lakoncima javi da ovde u grobu ležimo
znajući slušati svi njihovih zakona moć.«

Peloponeski rat

Glavna odluka ovog rata bila je da je on bio bratoubilački. Sa jedne strane bila je Sparta na čelu Peloponeskog saveza, a sa druge Atina sa svojim pristalicama. Borba je naravno, možda samo prikrivena, bila oko prevlasti nad Helenima i Helenskim gradovima. Na kraju rata se shvatilo da je isti bio veliki gubitak za obe strane, ne samo u vojnom već i u svakom drugom pogledu. Možda se samo u početku činilo da je rat doneo neke promene, ali se na kraju sve praktično vratilo na staro.

Literatura:

1. Istorija starih Grka do smrti Aleksandra Makedonskog - Dr. Miloš N. Đurić, Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1990.
2. Herodotova istorija I – Matica srpska, Novi Sad, 1988.
3. Herodotova istorija II – Matica srpska, Novi Sad, 1988.
4. Život Grčke – Vil Djurand, Narodna knjiga alfa, Beograd, 1996.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi