Rad i gazdinstvo, narodna kultura i seoske institucije

Stanovništvo jedne geografske teritorije predstavlja skup ljudi koji žive na njoj. Ljudsko stanovništvo je predmet izučavanja više nauka, kao što su demografija, društvena geografija i sociologija.
Sociologija je nauka koja izučava društvo, podrazumijevajući s tim različite oblike društvenih odnosa, društvenih interakcija i njihov kulturološki aspekt. Područja kojima se sociologija bavi variraju od analiza običnih, svakodnevnih kontakata među anonimnim pojedincima na ulici, pa do izučavanja socijalnih interakcija na globalnom nivou. Brojne su oblasti u sociološkoj nauci koje se disciplinarno bave kako i zašto ljudi vode organizirano društvo, bilo kao individue ili kao članovi raznih asocijacija, grupa, institucija i slično. Kao akademska disciplina sociologija se nalazi kao jedna od branši društvenih nauka. U izučavanju opštih zakonitosti nastanka i razvoja društva, sociologija mora polaziti od zakonitosti koje utvrđuju posebne društvene nauke, izučavajući posebne oblasti društvene stvarnosti ili pojedine društvene pojave. Sociologija daje posebnim društvenim naukama teorijski i metodološki okvir za izučavanje onih oblasti društvene stvarnosti ili pojedinih društvenih pojava koje su predmet njihovog izučavanja, a posebne društvene nauke daju sociologiji, pre svega ogroman empirijski materijal, kao i rezultate do kojih su došle izučavanjem zakonitosti posebnih oblasti društvene stvarnosti i pojedinih društvenih pojava.
Sociolozi istražuju makro-strukture i procese koji stvaraju ili menjaju društvene okolnosti, kao što je rasa ili etničnost, rodovi, globalizacija, klasna stratifikacija. Ispituju institucije kao što je porodica i socijalne procese koji predstavljaju devijaciju ili potpune prekide u određenoj društvenoj strukturi kao što je kriminal ili razvod. Takođe, istražuju mikro-procese kao što su interpersonalna interakcija i socijalizacija pojedinaca. Sociolozi se takođe bave efektima pojava koje danas prolaze kroz duboke promjene a to su polovi, dobne granice, rase a što sve utiče na svakodnevni život pojedinaca.
Većina sociologa je posvećena jednoj ili više pojava u društvu kao što su socijalna stratifikacija, socijalna organizacija, socijalna pokretljivost; etnički odnosi; obrazovanje; porodica; socijalna psihologija; urbana, ruralna, politička i komparativna sociologija; uloge polova i njihovi odnosi; demografija; gerontologija; kriminologija (kriminalistika); kao i sociološka praksa. Ovo su pokazatelji da se sociologija bavi zaista mnogim dimenzijama društva.
Jedan deo tih dimenzija jesu i rad i gazdinstvo, narodna kultura i seoske institucije.

Rad i gazdinstvo

Organizacija rada i gazdinstva na selu zavisi od više faktora: stepen modernizacije sela, veličine gazdinstva, porodičnog budžeta, socijalnog sistema i sl.
Slaba podela rada i njegova tradicionalna organizacija karakteristični su za zaostala ruralna društva. U ovakvim društvima slabo je razvijena i društvena podela rad, kao i podela rada na radnom mestu.Modernizacijom ruralnog društva povećava se podela rada i menjaju se odnosi u agrarnoj strukturi. Sa njom opada značaj primarnog sektora i na selu, a raste sekundarni i tercijalni sektor. To dalje pojačava saradnju radnih kolektiva radi postizanja određenih ciljeva.
Gazdinstvo treba da bude tako organizovano da se što lakše prilagodi zahtevima moderne tehnike. Pri tome se teži da se postignu ekonomski ciljevi organizacije rada: proizvodnost; racionalnost i rentabilnost (težnja da se ostvari maksimalni profit sa što manje angažovanih sredstava u procesu reprodukcije).
Proizvodnost rada meri se odnosom između proizvodnje i utrošenog rada.
Racionalnost rada je zahtev da materijalna ulaganja i utrošak rada moraju biti manji od ostvarene proizvodnje, tj. da se sa što manjim ulaganjem materijala i rada postignu što bolji proizvodni rezultati/ uspesi.
Rentabilnost rada je odnos između dohotka i uloženih sredstava. Minimalna rentabilnost u agraru postiže se ako cena proizvoda može da pokrije troškove reprodukcije i ostvari dohodak za pokriće društvenih potreba onih koji rade. Osim stepena modernizacije, na organizaciju rada na gazdinstvima utiče njihova veličina i socijalni sistem.
Po veličini gazdinstva mogu biti veoma različita i obično se dela ne:
Latifundije veće od 1 000 ha ( hektara)
Velika gazdinstva od100 do 1 000 ha
Srednja gazdinstva od 20 do 100 ha
Manja gazdinstva od 5 do 20 ha
Sitna gazdinstva od 1 do 5 ha
Mikrofundije od 0 do 1 ha

Mikrofundije i sitna gazdinstva su nepogodna za obradu i na njima se ne mogu uspešno koristiti prednosti mehanizacije i hemizacije.
Relevantne prednosti velikih gazdinstava nad malim su: a) veća mogućnost primene mehanizacije; b) na većem gazdinstvu neobradive povržine zauzimaju manju površinu nego na manjem gazdinstvu; c) pšenica i kukuruz traže veće površine i racionalnije se proizvode na većem gazdinstvu. Srednja, pa i mala gazdinstva mogu imati izvesne relativne prednosti. Na njima se nekada rentabilnije proizvode neke kulture koje traže intenzivan rad i ne trpe mehanizaciju.
Postavlja se pitanje o najpovoljnijem načinu iskorišćavanja zemlje seljačkog gazdinstva. Postoje tri načina: sopstvena obrada, zakup i napolica.
Sopstvena obrada zahteva privatnu zemljišnu svojinu, tu sopstvenik obrađuje svoju zemlju. Sopstvenik zemlju nasleđuje ili je kupuje.U novije vreme sama država putem zemljišnog minimuma ili seljačkog okućja štiti seljačku svojinu zemlje koju seljak obrađuje sopstvenim snagama. Tu se polazi od pretpostavke da je seljak koji ima svoju zemlju i sam je obrađuje stabilan osnov društva.
Zakup je oblik obrade zemlje u kome vlasnik na određeno vreme ustupa svoju zemlju radi obrade nekome drugom licu uz novčanu naknadu. Zakupac je preduzimač u agraru, kome je cilj da na zakupljenom dobru proizvodi pod što povoljnijim uslovima i da na tržištu postigne što povoljniju cenu.
Napolica je “sredina između sopstvene obrade i zakupa”, jer sopstvenik ustupa siromašnom seljaku svoju zemlju na obradu; prvi ustupa pravo svojine zemlje, drugi ulaže rad, a prihod dele. Prilikom sklapanja ugovora može biti dogovoreno da vlasnik daje i oruđe, stoku ili obrtni kapital, a da žetvu dele po naročitom ključu. Tradicija i običaji u ovom pogledu mogu imati značajnu ulogu.
Ovakva organizacija rada karakteristična je u kapitalističkim zemljama i zemljama u razvoju.

Naša zemlja raspolaže sa 5.187.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, od toga oranicama pripada 3.421.000 ha, dok voćnacima,vinogradima, pašnjacima i livadama pripada 1.487.000 ha. Prosečna veličina srpskog gazdinstva iznosi 3 ha, što je vrlo malo uzevši u obzir bilo čiji prosek. Prosek veličine gazdinstva u EU je 18 ha, dok je u SAD prosečna veličina 207 ha.
U našoj zemlji postoje tri oblika gazdinstva na selu:
1. individualna seljačka gazdinstva;
2. društvena poljoprivredna dobra i ekonomije;
3. razne varijante zadružnih poljoprivrednih gazdinstava.

Individualna seljačka gazdinstva često se nazivaju porodičnim. Na tom gazdinstvu podela i organizacija rad su posebni. Često se ovde gazdinstvo, domačinstvo i porodica poklapaju, tj. jedna porodica stanuje i radi na istom gazdinstvu i živi od njegove obrade. Osnovne odlike porodičnih odnosa na ovom gazdinstvu sastoje se u ovome:
a) Članovi porodice ne dobijaju za svoj rad platu, već dobijaju proizvedena sredstva prema potrebi;
b) Glavni oblici potrošnje su zajednički: stanuje se zajedno, zajedno se hrani i zajednička je dokolica;
c) Članove porodice povezuje krvno srodstvo i oni nasleđuju nepokretnu imovinu i inventar.

Oni proizvode za svoje potrebe, a samo jedan deo iznose na tržište.
Seljak na ovakvom gazdinstvu gaji mešovite kulture iz tri razloga:
- Da bi se osigurao od elementarnih nepogoda,
- Da bi lakše izašao na tržište i
- Da bi ravnomernije rasporedio radnu snagu.

• Seljaku je neophodno da oko kuće ima dvorište – kućno i stajsko, kao i okućnicu.
• Kućno dvorište čine objekti sa kojima stoka i vozila nemaju veze, tu su pomoćni stambeni objekti; vajati, mlekarnik, ambar, skladišta i sl.
• Stajsko dvorište obično se nalazi pored kućnog. U njemu su objekti potrebni za rad i vuču, kao i objekti povezani sa kretanjem, boravkom i gajenjem domačih životinja.
• Okućnicu čine poljoprivredne površine neposredno vezane za stan ili kuću. To su obično voćnjaci, povrtnjaci i prostori za omanje ratarske kulture. Ponekad je ograđena i različite je veličine.
U seljakovoj porodici prihodi pristižu od prodaje proizvoda sa gazdinstva.

Narodna kultura

- Narodnu kulturu čine.: narodna tehnika, sredstva sporazumevanja i narodne umetnosti.
- Tehnika obuhvata ne samo materijalne proizvode i oruđa, več i skup sistematizovanih znanja u obliku iskustva i njihove primene. Tehnika u užem smislu je određena veština u postizanju ciljeva u proizvoodnji i saobraćaju. Takva tehnika ima sledeće oblike:
a) Ona je objektivna i materijalna,
b) Cilj joj je izmena oblika ili mesta materije,
c) Rezultat joj je stvaranje dobara, snage i usluga,
d) Merenja su u tehnici kvantitativna,a ne vrednosta ( kvalitativna).

Savremena tehnika se može podeliti i prema upotrebljivim izvorima energije ( ručna, mehanička, električna i sl.) i prema cilju ( proizvodna, potrošna, transport i sl.).
- Najvažniji deo tehnike jesu oruđa kojima se čovek služi. Oruđa ili alati na selu su od različitog materijala i imaju različit oblik i svrhu; poluga, klin ili valjak. Oni služe sa obradu materijala; sekira, čekić, pila, klešta, dleto, lopata, kosa, motika i sl. Za rukovanje alatom koristi se fizička snaga, a razvojem tehnike za to sada služe mašine. Napredkom u ovom pogledu došlo se do veće primene mehanizacije i hemizacije.
- Mehanizacija je primena mašina u agraru, naročito traktora i složenih mašina. Primena mašina u poljoprivredi je značila prelom razvoja. Mehanizacijom se u poljoprivredi štedi radna snaga, a mašina obavlja radove brže i jeftinije nego radnik.
- Hemizacija poljoprivrede je primena hemijskih sredstava u njoj da bi se povećala plodnost zemljišta ili zaštitila stoka i biljke od bolesti i štetočina. Materijalnu osnovu hemizacije čini industrija i primena nauke.
- Posebna obeležja narodne kulture čine: sredstva sporazumevanja i narodna umetnost.
Osnovni oblici sporazumevanja su: jezik, mimika i znaci.
Jezik je normalno i najčešće sredstvo sporazumevanja. Razlikuje se obično književni i narodni jezik. Prvi je jezik književnosti i obrazovanijih slojeva po gradovima, dok drugi preovladava u ruralnim sredinama.
Narodni jezik ima ove funkcije: on je instrument verbalnih komunikacija, ali u različitim narodnim slojevima koriste se i različiti oblici ovog instrumenta. To znači da je narodni jezik opšte sredstvo sporazumevanja određene populacije. Tako nastaju regionalne i socijalne razlike u upotrebi istog jezika, tako nastaju i dijalekti i tzv. tajni jezici. Među tajnim jezicima poznati su: majstorski, zanatski, pastirski, đački, šatrovački, nemušti itd.
Mimikom i gestom takođe se ljudi sporazumevaju. Mimika je trenutni izraz lica koji odražava mržnju, pažnju ili prezir. Gestovi su simbilčne radnje kojima se izražavaju sumnje, raspoloženja ili društveni takt.
Znaci takođe služe za sporazumevanje ljudi. Oni mogu biti akustični i optički. Prvim se zviždanjem, udaranjem u bubnjeve ili zvonjenjem prenose vesti, dok se drugima pomoću svetlosti postiže isto.
Najvažniji znaci sporazumevanja jesu mnemonički i znaci pisanja.
Mnemonički su prethodili veštini pisanja i suština im je u odabiranju nekog predmeta kao simbila određenog sentimenta. Npr, cveće izražava ljubav, so i hleb gostoprimstvo...
Usavršavanjem mnemoničkih znakova nastala je veština pisanja. Ta veština postala je bitna za prenos kulture jer pre nje sredstva za ovo bila su veoma ograničena. Veština pisanj aimala je 3 osnovne faze: piktografsku, silabičnu i fonetsku.
Najstarija faza je piktografsko pisanje , tj. način pisanja u kome se misli izražavaju slikama i šarama. Vremenom su se upotrebljavali samo delovi, a ne cele slike.
Silabično pisanje je dalji stepen usavršavanja jer se pojedinim delovim aizražavaju slogovi, pa su se tako počele izražavati i nijanse u mišljenju.
Fonetičko pisanje, kojim se beleži svaki glas u reči kojim se ljudi mogu još potpunije izraziti i sporazumeti.

Narodnu umetnost čine: književnost, muzika i likovna umetnost.
Narodna književnost je u početku bila usmena jer se ona javlja kod ruralnih zajednica koje još ne poznaju veštinu pisanja. Međutim, usvajanjem veštine pisanja u nekoj zajednici preovladava pisana književnost, značaj usmene književnosti opada i ona sužava funkcije: ne beleži znanja i događaje, već postaje više emotivna i ljubavna. Naša narodna književnost ima veliku vrednost i veoma je poznata u svetu. Nju čine poezija i proza. U poeziju se ubrajaju različite epske i lirske pesme, a prozu čine: priče, bajke, basne u kojima se alegorično ukazuje na neke društvene pojave i antimonije, anegdote u kojima se ismejavaju pojedine ličnosti ili društvene kategorija. Poseban sociološki značaj imaju narodne poslovice i zagonetke. Poslovice su kratki stavovi i zaključci, a zagonetke jedna vrsta tekstova kojima se ispituje poznavanje prirode i ljudi ili njihova inteligencija.
Narodnu muziku stvaraju stvaraju obično anonimni pojedinci, a ona se prenosi i transformiše u kolektivu. Njen razvoj povezan je sa razvojem i oblicima narodnih instrumenata, kao što su: gusle, šargije, tambure i dr.
Narodna likovna umetnost obično je posebno bogata. Njome se oblikuje drvo, tekstil, keramika, koža, metal, kamen ili slama. Zastupljeni su figuralni i geografski motivi. Razvoj muzike povezan je sa dokolicom. Termin dokolica je narodnog porekla, a u novije vreme zastupljen je i termin slobodno vreme. Ovi termini označavaju vreme kada se ne radi, ili se radi ali bez prinude i obaveze.
Usled povečanog uticaja grada na elu se postavlja pitanje komercijalizacije dokolice. Ono se svodi na pitanje gde se ona provodi. To su mahom određena mesta pored crkve ili škole, ili seoska kafana. Tamo se najčešće igraju narodna kola.

Seoske institucije

- Ruralno društvo ima svoj sistem institucija društvene strukture čiji je cilj i funkcija da zadovolje neke društvene potrebe. Instituciej se mogu podeliti na glavne i sporedne.
- Glaven su one koje imaju neku funkciju životnog značaja za društvo, a sporedn eimaju manje značajne društvene funkcije.
- U glavnim institucijama učestvuje većina članova društva i bez njih ovo ne bi moglo pravilno da funkcioniše. Ima 6 vrsta takvih institucija: porodične, ekonomske, vaspitne, profesionalne, političke i rekreativne.
- U ruralnom društvu glavne institucije su: seoska svojina, škola, hram, zadruga i opština.

Seoska svojina

To su delovi seoskog areala koji služe za ispašu stoke., snabdevanje drvima, zatim to su kultna mesta, javni trgovi, putevi, česme, zajednički mlinovi, kovačnice i sl. Sela su u svim našim krajevima izradila norme o korišćenju zajedničke seline i planine več prema tome gde se takvo zemljište nalazilo. U Srbiji je to bila opštinska zemlja, u Hrvatskoj gmajne i imovne općine, u Sloveniji vaška last tj. seoska zemlja. Negde su se zajedničke šume i utrine nazivale komunice, mere.
Tada je iz šume dobijana građa za podizanje kuća, koševa, ambara, a utrine i pašnjaci omogućavali su gajenje brojne stoke.
Sa modernizacijom sela sve se više menjau odnosi seljaka prema seoskoj svojini. Jedan od glavnih uzroka je sve veća uloga novca u životu sela. Seljak se postepeno navikava da proizvodna dobra gleda prema koristi i dohotku koji od njih ima. Za njega zemljišna svojina gubi saklarne osobine i mnoge sentimente; ona postaje uslov proizvodnje kao i drugi.

Škola

- Seoska škola unosi u selo kulturni progres; u njoj se omladina uči novim društvenim ulogama. Na školu sve više prelaze i neke funkcije porodice u oblasti vaspitanja. Jedan od osnovnih problema vaspitanja u školi je učenje dece individualnoj i grupnoj odgovornosti. Drugi važan problem kome se i seoskoj školi treba posvetiti jeste priprema dece za zvanje kome će se u životu posvetiti. To je pružanje pomoći deci ili grupama dece da izaberu zanimanje prema svojim sposobnostima, prirodi zanimanja i potrebama svoje sredine.
- Takva priprema treba da se zasniva na nekim osnovnim pretpostavkama:
- Deca se razlikuju po fizičkim, psihičkim i socijalnim osobinama i nisu podjednako pogodna za sva radna mesta,
- Skoro svaki čovek poseban ej za neki rad; izuzetak su samo defektna lica,
- Zanimanja su različita, pa su za uspešan rad u njima potreban različita lična svojstva i sposobnosti; zbog toga treba težiti ispunjavanju principa “Pravi čovek an pravom mestu”.
- U seoskoj školi obavlja se samo pripremna faza u kojoj treba da se deca na pogodan način informišu o svemu ovome; kao i da se usmeri njihova pažnja na mogućnosti kasnijeg stručnog osposobljivanja i to izbor zanimanja i profesionalnu selekciju. Obe ove faze potrebne su naprednom ruralnom društvu, kao što su potrebne i urbanom.
- Međutim, javlja se problem seoske inteligencije i njenog stava prema promenama na selu, kao i stava seljaka prema njoj.
- Inteligenciju čine osobe koje se bave inteligentnim radom. To je kategorija lica koja je formirana na osnovu obraovanja. Tradicionalni predstavnici inteligencije na selu su svestenik i učitelj. Ali, razvojem tehnika i raznih zanimanja na selu se umnožio broj predstavnika inteligencije: agronom, lekar, veterinar, ekonomista, sociolog, pravnik, socijalni radnik i sl.

Hram

Zadruga

Zadruga je udruživanje ljudi da bi se postigao neki cilj. Taj cilj može biti različit; veoma često on je ekonomske prirode, tako da zadruga ima i organizaciju preduzeća.
Ovakve zadruge seljanima su veoma potrebne ne samo zbog prirode njihove proizvodnje i potrošnje, već i zbog njihove izolovanosti, slabe kreditne sposobnosti, uvođenja novih tehničkih mera, lakšeg izlaska na tržište i sl. Međđutim, jedan od osnovnih problema u zadruzi je kako udružiti njene članove i kako urediti vođstvo u zadruzi.
Vođstvo je često birokratsko ili je sklono birokratiji, u zadruzi vidi samo njenu ekonomsku stranu, a ne i društvenu, i ne uviđa značaj odnosa između ljudi.
Na selu ej veoma teško naći u istoj ličnosti pravog šefa zadruge.
Nisu manji ni problemi članstva zadruge. To su mahom seljani, obično nepoverljivi prema svemu novom, između kojih nisu ni susedski odnosi uvek dobri, među njima mogu i kulturne razlike biti znatne, pa u zadruzi jedni vide samo sredstvo zarade, a drugi su protiv toga.
U seoskoj zadruzi sociolozi vide društvenu i radnu zajednicu u kojoj se održava i širi duh solidarnosti i odnosi kooperacije. Zbog toga njen sastav i odnosi treba da doprinesu:
Da se članovi zaista osećaju kao zadrugari, da potpuno prihvate principe i duh zajednice i da ih prošire na svoje porodice i susede,
Zadružna sredstva su zajednička i niko na njih ne može imati neka posebna prava,
Moralno vaspitanje u zadruzi je posebno značajno i zbog toga samo zadrugari treba da izgdare svoj “kodeks normi ponašanja”
Formiranje zadružne ličnosti jedan je od glavnih ciljeva zadruge i zbog toga je veoma važan i intelektualni odgoj svakog pojedinca,
Odluke u zadruzi treba da se donose jednodušno, naročito izbor šefova i pravila, a i da se među članovima očuva poverenje.

Opština

Opština je institucija koja reguliše pitanja uprave lokalne zajednice. U sociološkom smislu to znači određenu akciju i određenu organizaciju. Akcija se sastoji u rešavanju društvenih poslova i uticanja na ponašanje ljudi.
Organizacija uprave u lokalnim zajednicama ima u svom razvoju ove osnovne tendencije: tendenciju porasta broja funkcionera, i to zbog postavljanja novih zadataka pred zajednicom, tendenciju porasta proizvodnih snaga i povezivanja ljudi i sl.; tendenciju sve veće podele rada, tj. diferenciranj poslova jer treba rešavati i razne komunalne probleme; tendenciju smanjivanja prinude, tj. svesnog delovanja u cilju nametanja određenog ponašanja drugima i tendenciju profesionalizacije, tj. vršenje poslova uprave zahteva profesionalnu spremu i plaćanje u novcu.
U zaostalim ruralnim društvima opština se obično poklapa sa selom, seoski areal je prostor na kome se prostire opštinska vlast.
Jačanjem države sve više se gubi izolovanost sela, pa se više sela grupiše i čine zajedničku opštinu.
Socijalizam je doneo komunu, odnosno teritorijalnu i društvenu zajednicu u kojoj se putem samoupravljanja usklađuju individualni i opšti interesi. Komune su ukinule razlikovanje na seoske i varoške opštine, jer komunu čine i seoska i gradska naselja. Komuna ima svoje ekonomske, političke, koordinacione i normativne funkcije, a njenim statutom određena su njena prava i dužnosti, kao i odnosi sa drugim teritorijalnim zajednicama.
Međutim, u sistemu našeg komunalnog sistema neke čisto seoske poslove rešavaju sami društveni organi u selu. To su mesni seoski odbori, koji su po pozitivnim propisima kompetentni za ove poslove:
Komunalne – popravka, izgradnja, održavanje seoskih puteva, škola,mostova,objekata za snabdevanje vodom-bunara, česama, pojilišta...
Agrarne – prskanje, čišćenje i održavanje voćnjaka, čuvanje i korišćenje seoskih prašnjaka, nabavka semena i veštačkog gnojiva...
Prosvetne: pohađanje nastave u školi, snabdevanje škole ogrevom, rad školskih odbora,
Finansijske: uvođenje seoskog samodoprinosa
Socijalne: higijena u selu, socijalne pomoći, postupak oko starateljstva
Organizacione: pripremanje i održavanje zborova birača, vođenje biračkih spiskova.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi