Atinski model demokratije

„Mi imamo ustav koji nije građen ni po kakvu kalupu susednih naroda; naprotiv, mi služimo više drugima za obrazac nego što bismo se ugledali na druge. I kako državna uprava nije usredsređena u rukama maloga broja, nego u rukama većine, zove se naša vladavina narodna vlada (demokratija).“
 Perikle

1. Atinski model demokratije

1.1. Određenje antičke demokratije

1.2. Društvene i duhovne promene

Napuštanjem civilizacije mikenske palate ( u središtu mikenskog društvenog života je palata, dok kralj okuplja i spaja u svojoj ličnosti sve elemente vlasti, sve vidove suverenosti) antička Grčka stvara društveni i duhovni svet polisa. Pojava polisa pretpostavlja stvaranje novog društvenog prostora čije je središta agora (trg) kao javni i zajednički prostor. Svi oni koji ulaze u ovaj prostor određuju se kao jednaki, a jedni s drugima stupaju u ravnopravne međusobne odnose.
Nestanak mikenskog suverena čija moć nadzire društveni život i njime upravlja, unapređuje reči u slobodnu raspravu (isogoria), govor postaje politički instrument i sredstvo sticanja premoći u polisu, a retorička je veština za Aristotela jedna od veština bitnih za dobru politiku.
Karakter javnosti koji je dat društvenom životu naročito se ispoljava u javnosti pisanih zakona i dekreta koji su sada dati na uvid svim građanima.
Najznačajnije, zamena starih hijerarhijskih odnosa nadređenosti i podređenosti novim demokratskim tipom društvenih odnosa koji počivaju na jednakosti, i odatle uzajamnosti između sličnih ili jednakih građana u novoosvojenom političkom prostoru, prepoznaje se u dva paralelna pravca: jedan u osvajanju demokratskog društvenog prostora preko političkih borbi demosa i aristokratije; drugi, u stvaranju novih kozmogonija prvih jonskih fizičara i rađanju antičke filozofije.
Što se tiče prvog procesa demokratizacije, od sredine VIII do sredine VI veka jedan od ključnih činilaca koji su u helenskom svetu doveli do pojave demokratskog oblika vlasti bili su krupni politički preokreti. Osnivanje polisa teklo je u teškim borbama u kojima su jake političke ličnosti poput Solona, Klistena, Perikla i široki slojevi naroda dobijali sve značajnije mesto. Nakon sloma aristokratskog uređenja vladavine izbijaju sve jače imovinske i društvene protivrečnosti između povlaštene aristokratije i demosa, koje će rezultirati obaranjem društvene nadmoćnosti osione aristokratije i uspostavljanjem vladavine naroda.
I prva sophia sedam grčkih mudraca bila je moralne i političke prirode, a nastojala je da definiše osnove novog poretka vladavine koji bi apsolutnu moć monarha, aristokratije ili tirana zamenio zakonom koji podjednako važi za sve(3). Suprotno drevnim teogonijama koje su bile deo mitova o suverenosti božanskog kralja, sa strogo utvrđenim hijerarhijskim poretkom elemenata, kosmogonije prvih filozofa uspostavljaju ravnotežu između, sada, jednakih prirodnih elemenata od kojih ni jedan ne treba da ima prevlast nad drugim jer bi to, kako obrazlaže miletski filozof Anaksimandar (oko 610-547. godine pre n.e.), dovelo do razaranja kosmosa: „Da je jedno od toga (četiri elementa od kojih je sazdan kosmos- dodao D.E.) beskonačno ostali bi propali.“ (4). Sliku društvenog poretka jednakosti Anaksimandar, u sačuvanim fragmentima, projektuje na kosmos u kojem sada: „...zemlja zbog odnosa jednakosti zadržava isti razmak od svega...“ Zavisnost jonske filozofije od rečnika i ustanova polisa prepoznaje se i u sledećem Anaksimandrovom fragmentu: „Jer ona (bića) po redu vremena plaćaju kaznu i odštetu jedni drugima zbog nepravde.“(5) odnosno, kao u nastajućoj neposrednoj demokratiji svi građani naizmenično se pokoravaju i vladaju i to pod zakonima koji su jednaki za sve građane polisa, poput filozofovog načela to apeiron, koji je jedan i jednak za sve elemente iz kojih se, elemenata, kosmos sastoji.(6) Dakle novi model kosmosa koji razrađuju prvi filozofi, u kojem se stvaranje i propadanje svetova dešava unutar odnosa jednakosti koje, odnose jednakosti, osigurava i štiti nepropadljivo/božansko načelo, odraz je društvenih struktura isonomie svojstvenih demokratskoj vladavini.

1.3. Od prihvatanja do odbacivanja

Periklov prijatelj sofista Protagora (481-410 godina pre n.e.) u Platonovom dijalogu Protagora pojavljuje se kao najstariji teorijski zasnivač demokratije kao jedino opravdanog oblika vladavine. Prema Platonovom Protagori za učešće u političkom životu i za slobodno iskazivanje mišljenja u zajedničkom rešavanju političkih pitanja imaju pravo svi građani polisa. „Kad je Div“, kaže Protagora ,“naredio Hermu da ljudima donese stid, tj. moralno osećanje i pravdu, upita ga Hermo na koji bi način ljudima podelio pravdu i stid: da li onako kako su podeljene veštine da tako i njih podelim? A veštine su podeljene ovako: jedan koji ima lekarsku veštinu dovoljan je mnogima koji nemaju te veštine, a tako je i sa ostalim veštinama. Treba li tako i pravdu i stid da podelim ili da ih svima dam? Svima odgovori Div i svi neka ih imadu, jer ne bi mogli nastati gradovi ako bi ih imali samo neki kao kod ostalih veština... Tako Sokrate ostali Atinjani smatraju...da kada je reč o političkoj veštini, gde sve stoji do pravednosti i razboritosti, s pravom podnose svakoga jer svakome dolikuje da učestvuje u toj vrlini ako država uopšte treba da postoji.“ (7)
Suprotno Protagorinom izrazito demokratskom stavu antički filozofi vrlo negativno se određuju prema vladavini naroda. Heraklit iz Efesa (535-475 godina pre n.e.) prezire narodnu vladavinu. Naime kada je narod u Efesu preuzeo vlast Heraklit je s ogorčenjem napisao: „Efešani bi učinili pravo kada bi se svi listom obesili... jer su Hermodora, svog najsposobijeg čoveka prognali rekavši: Od nas niko neka ne bude najbolji, ako li je nekog takvog, neka to bude drugde i kod drugih ljudi.“(8)
Isonomia je za Herodota, kao i za Perikla, osnovna karakteristika demokratije. Međutim, samo pedeset godina nakon Herodotovog određenja demokratije, tačnije 406. godine pre n.e., Ksenofont prenosi tvrdnje: „...da je besmislica da demos nema pravo da radi ono što hoće.“(9). Isonomia, koja je bila originalnost antičke inventivnosti, u atinskoj narodnoj vladavini načas je izopačena. Jednakost pod zakonom imala je kratak vek. Već je Aristotel (384-322 godina pre n.e.) posmatrao atinsku demokratiju u kojoj je demos stvarao i poništavao zakone po svojoj volji, ili, kako sam piše: „U demokratijama gde masa stoji iznad zakona...“(10).
Međusobno isključujuća određenja demokratije, oduševljenih poklonika i teorijskih osporavanja, najupečatljivije je preneo Periklov savremenik Herodot, u poglavlju svoje Istorije u kojem opisuje raspravu trojice vojskovođa, oslobodioca Persije od tiranije, o najboljem državnom uređenju. Treba naglasiti da je razumno pretpostaviti da je sama rasprava zapravo vođena Herodotovim promišljanjem demokratske vladavine u Atini. Prema vojskovođi Otanu: „...vlada naroda je, pre svega, i po imenu nešto najlepše na svetu i ona pre svega znači jednakost za sve.“ Otan koji se zalaže za uspostavljanje demokratske vladavine svoje izlaganje završava sledećim rečima: „Predlažem dakle da zavedete vladu naroda, jer je u narodnoj masi sve.“ Suprotno ovom veličanju demokratije, drugi vojskovođa Megabiz predlaže uvođenje oligarhije jer: „...nema ničega glupljeg ni obesnijeg nego što je neprosvećena gomila... koja nije u stanju da nešto zna.“ , smatrajući pri tom da je demokratija gora od tiranije. Poslednji vojskovođa Darije zalaže se za monarhiju jer kada: „...je gomila na vlasti, nemoguće je da najgori ne izbiju na površinu.“(11)
S obzirom na različita vrednosna procenjivanja atinske demokratije pred nas se postavlja nimalo lak zadatak: kako razumeti demokratsku vladavinu antičke Grčke.
Demokratija je grčka reč i grčka ideja ali i oblik vladavine u kojoj su neki Grci živeli. Obzirom na to da je grčka inventivnost stvorila i političku teoriju, može se pomisliti da su Grci demokratsku vladavinu teorijski promislili i eventualno branili. Međutim, nije tako. Sačuvani spisi Platona i Aristotela, koji su demokratsku vladavinu teorijski promišljali, nisu bili naklonjeni demokratiji što može izazvati sumnju u njihova vrednosna određenja demokratije. Tumačenje i razumevanje demokratije zahteva, dakle, i poznavanje demokratske prakse u Atini ali i iščitavanje teorijskih spisa onih koji su atinsku demokratiju žestoko osporavali.
Takvom, dvostrukom iščitavanju demokratske prakse i kritički orijentisane teorije u razumevanju antičke, tačnije atinske, demokratije pristupa se na narednim stranama.

2. Demokratska Atina

„Demokratija je bolja od tiranije.“
Perijandar iz Korinta (jedan od sedmorice grčkih mudraca)

2.1. Solonova demokratizacija atinskog ustava

„I zakon jedan narodu i uglednicima napisah
Istu pravdu za svakog dadoh.“
 Solon

Aristotel u spisu Ustav atinski daje najbolji sačuvani opis atinske političke prakse. On u svom delu predstavlja jedanaest promena atinskog ustrojstva koja sežu sve do njegovog vremena, ali prati i: „...sve veću moć koju preuzima narod.“, da bi u atinskoj demokratiji, koju je Aristotel posmatrao: „... narod ...sebe samog učinio gospodarem svega, a svime se upravlja na osnovu narodnih odluka i sudova gde narod ima odlučujuću vlast.“(13). Odnosno kako Aristotel piše u spisu Politika: „...sadašnji oblik...“ atinskog ustrojstva predstavlja „...krajnju demokratiju.“(14)
U spisu Ustav atinski analizirajući političku i društvenu ulogu koja se pripisuje snažnim političkim ličnostima, Aristotel značajno mesto posvećuje atinskom zakonodavcu Solonu (640-564 godina pre n.e.), jednom od sedmorice grčkih mudraca, kojeg je filozof izuzetno poštovao. Stranačke borbe u VI veku pre n.e. u Atini proizašle su, kako nam prenosi Aristotel, iz državnog poretka u kojem: „...mnogi behu potčinjeni manjini...“ i,: „...podiže se narod na one koji svojom vlašću u odnosu na većinu behu moćnici.“(15) Naime, u Solonovo vreme teške ekonomske prilike izazvale su veliku socijalnu bedu koja je izrodila društvene antagonizme. Solonu koji se isticao u spoljnoj politici suprotstavljene strane poverile su 594. godine pre n.e. mesto arhonta (arhon je vrhovni predstavnik civilne vlasti) da bi rešio pitanja unutrašnje politike tj. da ukloni sve antagonizme koji su državu rušili iznutra.
Postavši upravitelj državnih poslova Solon je, pronicljivo primećuje Aristotel, zapravo: „...oslobodio narod kako za dati trenutak tako i za budućnost.“ (16) Naime, i u tome se ogleda Solonova inventivnost, on je utvrdio ustav i dao zakone koji su isti za narod i za aristokratiju i pred kojima su, ustavom i zakonima, sada svi jednaki. Da bi onemogućili samovoljno tumačenje zakona, Solonovi zakoni bili su ispisani na pločama i postavljeni u kraljevskom tremu radi uvida javnosti, o čemu svedoči i Aristotel: „Zakone su ispisali na pločama i postaviše ih u kraljevskom tremu.“(17)
Međutim, prema Aristotelu, najpopularnija među promenama koje donosi Solonov ustav čime je ponajviše politički i ojačao narod je davanje jednakog prava svakom građaninu da učestvuje u radu suda. Aristotel smatra da ova jednakopravnost nužno dovodi do demokratskog državnog uređenja: „Jer zagospodari li narod sudom zagospodariće i državom.“(18). I u spisu Politika Aristotel potvrđuje svoj stav: „Solon je uspostavio demokratiju time što je sudove obrazovao od svih građana.“(19) .
To je ono čime je Solon prema Aristotelu svoje: „...zakone učinio narodnim...“(20). Obraćajući se narodu, ipak nezadovoljnom zbog izostanka agrarnih reformi, u svojim elegijama Solon proročki piše:
„Otvoreno odgovarajući narodu,
Ni u snu oni videli ne bi
Šta imaju sada.“

U čemu se dakle ogleda demokratizacija Solonovih zahvata. Atinski zakonodavac uspostavlja zakonima politički poredak ravnoteže među suprotstavljenim stranama. Putem ustavnih reformi Solon daje značajno mesto jednakosti odnosa među građanima koja se javlja kao jedan od temelja novog demokratskog shvatanja poretka, ili, kako Solon piše: „Zakon jedan narodu i uglednicima napisah“. Bez jednakosti nema ni grada: „Iz jednakog“, piše Solon, „ne može da se rodi rat.“
I pored svega, treba to istaći, Solon ipak ne uspostavlja potpunu jednakost među građanima. Tačnije, kod Solona je reč o „proporcionalnoj“ (jednake stvari jednakima) a ne „aritmetičkoj“ (sve isto svima) jednakosti, u kojoj, proporcionalnoj jednakosti, svako raspolaže delom vlasti koja mu pripada na osnovu lične vrline.(21) O tome Solon piše:
„ Jer narodu koliko mu i priliči udostojih,
Časti mu ne oduzeh, niti odveć mu je pridodah“.

2.2. Klistenove reforme

„Demokratija je državno uređenje koje svima bez razlike i jednakima i nejednakima, deli nekakvu jednakost.“
 Platon

Nakon pada tiranije Pizistratida odnosno sa Klistenovim reformama iz 508. godine pre n.e. govori se o počecima pune atinske demokratije.
Ove reforme prema Aristotelu: „Učiniše ustav mnogo demokratskijim nego što je bio Solonov.“(24), jer Klistenove namere usmerene su ka tome da: „...ih što više ima udela u vlasti.“(25). Klisten je proširio broj gradskog stanovništva dajući građanska prava naseljenim strancima (metecima), obespravljenom stanovništvu i oslobođenima, odatle smatra Aristotel potiče uzrečica, : „Ne pitajte za poreklo.“(26)
Proces demokratizacije Atine svoj snažan zamah dobio je u sledećem. Klistenove reforme koje su ukinule staro rodovsko-plemensku podelu na četiri file uvele su deset teritorijalnih fila podeljenih na tritije. File i tritije nisu sačinjavale teritorijalne jedinice već su se tritije sastojale iz svake od tri atinske oblasti da bi se stanovništvo pomešalo.(27) Klisten je demokratizovao na ovome i institucije. Uvedeno je Veće od 500 članova, po pedeset predstavnika iz svake file. Godina koja je bila podeljena na deset perioda od po 36-37 dana omogućavala je da predstavnici svake file obavljaju poslove u Veću jednom godišnje tokom jednakog perioda.
Klisten je povećao delatnosti narodne skupštine koja se sazivala češće, a i uloga narodnog suda takođe je porasla, i sve to nauštrb Areopaga.
Dakle, Klisten ovim reformskim zahvatima, u Atini široko otvara vrata demokratiji. On sve građane definiše kao jednake pošto imaju potpuno ista prava da učestvuju u svim vidovima javnog života. To je ideal isonomije. Jedina prava mera koja može da usaglasi odnose među građanima je potpuna jednakost. Nije više reč o tome da se kao u Solonovom ustavu uspostavi srazmera između vlasti i zasluga, i da se između različitih političkih entiteta ostvari harmonična saglasnost, već da se strogo izjednači učešće u vlasti svih, kao i njihov pristup javnim funkcijama: Klistenova podela na deset fila, a ove na tritije, otklonja razlike koje međusobno suprotstavljaju različite delove grada, čime se uspostavlja politička celina, a građani se uniformiše mešanjem i stapanjem, kako se ni po čemu ne bi izdvajali na političkom planu. I veštačka podela građanskog vremena omogućava jednako učešće u vlasti svih tako stvorenih grupa. Naime administrativna godina je podeljena na deset perioda, a svaki period odgovara jednom od deset plemena, tako da tokom tog razdoblja svako pleme, na smenu obrazuje stalnu komisiju Veća.
Ideal jednakosti je tako sa Klistenom postao politička stvarnost. Građani se određuju kao istovetni koji stupaju jedni s drugima u ravnopravne odnose, dok se polis ukazuje kao jedinstven svet bez hijerarhija, a vladavina je podeljena u čitavoj oblasti zajedničkog života. Ravnomernim ciklusom suverenost prelazi s jedne grupe na drugu, s jednog pojedinca na drugog, tako da onaj koji vlada i nad kojim se vlada postaju dva nerazdvojna momenta istog procesa.

2.3. Zlatno doba atinske demokratije

„Išlo se sve dalje u povećanje moći naroda dok nije došlo do današnje demokratije.“
 Aristotel

Proces demokratizacije je nezaustavljiv. Upornim političkim borbama, 462. godine pre n.e. narodna skupština donosi zakon protiv Areopaga čime je oboren i poslednji bedem oligarhije, a 457. godine pre n.e. za arhonta prvi put je izabran pripadnik nižih imovinskih klasa koji po Solonovom ustavu nije imao, zbog imovinskog stanja, pravo da bude biran. Aristotel, koji je bio protivnik demokratskog poretka vladavine, govori o ovim promenama veoma uopšteno. Obavljanje državnih poslova vršeno je, prema Aristotelu, : „...bez iste one brige za zakon.“(28) Prema Aristotelu razlog ovome su ostrašćene narodne vođe (demagozi) zbog kojih je: „...došlo do popuštanja ustavnog poretka.“(29), i to naročito sa narodnim vođom Periklom za vreme čije vladavine je većina sebi prigrabila vlast učinivši ustav još demokratičnijim: „Kada Perikle uznapredova kao narodni vođa, ustav je postao još demokratičniji, a većina je sebi prigrabila mnogo veću vlast.“ , piše Aristotel(30).
Ostavljajući zasad po strani Aristotelove političke opservacije na temu atinske demokratije potrebno je uočiti karakteristične crte atinske demokratije za vreme Periklove vladavine poznate kao „zlatno doba demokratije“.
Za državno uređenje Atine formirano za vreme Periklove vladavine karakteristično je to da puna vlast pripada svim punopravnim građanima koji su bili organizovani u narodnu skupštinu (eklesija). Narodna skupština donosila je odluke neposredno, zato se i može reći da je eklesija mogla opstati u jednoj maloj zajednici kao što je to bio atinski polis V i IV veka pre n.e.. Zahvaljujući veličini polisa, koja je po današnjim merilima izuzetno mala, kako po teritoriji tako i po broji punopravnih građana, bilo je moguće da svi direktno učestvuju u procesu vladavine. Zapravo pitanje predstavništva se nije ni postavljalo pred atinske građane jer su se svi bez teškoće mogli smestiti na trgu polisa.
Kada bi se narod okupio poklisar je proklinjao svakog ko bi pokušao da prevari narod i da demagozi ne bi zloupotrebljavali govorničku veštinu, skupština je sve vreme bila „izložena pogledu Boga“.(31) Dakle svako je mogao slobodno da se obrati skupštini građana, ali nisu sve slušali. Uglavnom su se građanima obraćali poznati retori i besednici.
Dakle svaki građanin je bio lično uključen u proces vladavine umesto da ga predstavlja neko drugi. Svakom učesniku skupštine bila je zagarantovana sloboda govora (isogoria) i zakonodavna inicijativa. Svaki građanin je mogao da istupi s bilo kakvim predlogom, kritikom svakog od službenih lica ili kritikom već prihvaćene i sprovedene mere. Raspolažući neograničenim pravima skupština je mogla da se bavi bilo kojim pitanjem. Sva pitanja rešavana su javnim glasanjem.
Ali da bi neko bio punopravni građanin u demokratskoj Atini morao je da zadovolji kriterijume Periklovog zakona iz 451/450. godine pre n.e. o sastavu atinskog građanstva.
Prema ovome zakonu atinsko građanstvo dobijao je samo onaj koji je navršio dvadeset godina života i čiji su roditelji po svom rođenju spadali među prave Atinjane, kako Aristotel piše: „Pravo građanstva pripada samo onima čiji su roditelji građani.“(32) Ako nekome roditelji nisu bili atinski građani on je mogao da živi na toj teritoriji i vodi sasvim normalan život ali ne bi bio punopravni građanin. Ova grupa se zvala meteci i činila je priličan deo stanovništva Atine ( Aristotel je spadao u ovu grupu). I žene su bile isključene iz građanstva. Posle žena dolazili su robovi koji nisu imali nikakva prava i nisu bili slobodni. Punopravnih članova, koji su sprovodili demokratiju, bilo je oko tridesetpet hiljada od oko 300.000 stanovnika Atine. Iako se zalagala za jednakost pred zakonom atinskoj demokratiji bio je potpuno stran princip jednakosti svih ljudi pred zakonom.
Princip građanstva povlačio je za sobom, kako je više puta naglašeno, posebna politička prava i slobode. Prvo od njih je da su građani bili potpuno zaštićeni zakonom, jer su pred zakonom bili jednaki (isonomia). Perikle u čuvenoj Nadgrobnoj besedi kaže da u: „...privatnom poslovima vlada za sve jednakost“.
Pored jednakosti, u demokratiji je za građane bila važna i sloboda govora ili isegoria. Reč isegoria koliko označava slobodu isto toliko označava i jednakost.(33) Zapravo, pojam isegoria ravnopravno se prevodi i kao jednakost i kao sloboda. Otuda ne čudi da su u IV veku pre n.e. mislioci identifikovali slobodu kao glavni cilj demokrata. Tako Aristotel u spisu Politika piše da postoje dve stvari koje određuju demokratiju: „...suverena vlast masa i sloboda.“(34) Dok Platon u spisu Država navodi da će u: „...demokratskoj državi reći da je sloboda nešto najlepše i da onome ko je po prirodi slobodan jedino radi toga vredi da živi u njoj.“(35) Ovo su primedbe antidemokratski nastrojenih mislilaca koji pišu da neobuzdana sloboda postaje neobuzdanost odnosno kako Platon piše: „...neograničenost u slobodi...stvara potrebu za tiranijom.“(36) Međutim sloboda koju podrazumeva isegoria znači jednaku slobodu svih građana da obznanjuju svoje stavove u javnim raspravama, kako bi doprineli procesu donošenja odluka u skupštini.
Poslove za skupštinu pripremalo je Veće. Iako nijedno pitanje nije moglo da se pretrese u skupštini dok prethodno ne prođe kroz Veće, pogrešan je utisak da Veće stoji iznad skupštine. Veće je predstavljalo celokupno građansko telo, a sastojalo se od petsto građana, po pedeset iz svake file. Bilo je dozvoljeno da služba traje dve godine, što je onemogućavalo dominaciju jedne grupe, a obzirom na to da je bilo retko da se služi više od jednog mandata, priličan deo građana učestvovao je u nekom trenutku u radu Veća. Kada je reč o izboru na dužnosti, građani su birani kockom: „Svi se činovnici za opšte funkcije biraju žrebom.“, piše Aristotel(37), umesto glasanjem jer su izbori smatrani oligarhijskim: uključuju izbor najboljih a ne pružanje svakome istih šansi kao pri izboru kockom. Prema razumevanju antičkih mislilaca takav način popunjavanja službi bio je vrlo demokratičan. Zato Platon u spisu Država piše da se u demokratiji: „...vlasti najčešće biraju kockom.“(38) I Aristotel u spisu Politika piše da se: „...smatra da je biranje organa vlasti kockom demokratski način, a biranje glasanjem oligarhijski.“(39)
Ako je suditi prema Aristotelovim neposrednim uvidima u funkcionisanje atinske demokratije sud je imao znatna ovlašćenja nad navedenim institucijama. Zagospodari li narod sudom zagospodaraći i državom smatrao je Aristotel. I članovi suda birani su kockom među prisutnim građanima. Sud nije razmatrao samo čiste sudske slučajeve već je delovalo i kao telo za razmatranje postupaka u skupštini.U prilog ovome svedoči i Aristotel kada piše da su se tužbe mogle podneti sudu: „...protiv onih što nastoje da legalizuju nedolične zakone.“(40)
Dakle u razmatranju prakse atinske demokratije treba uzeti u obzir sva tri centralna tela. U atinskoj demokratiji svi građani imali su pravo da prisustvuju skupštini i da joj se obrate; skupština je glasala o bitnim pitanjima, a poslove pred skupštinu iznosilo je Veće; većina činovnika birana je kockom; a sudovi su u krajnjoj instanci imali mogućnost nepristrasnog razmatranja skupštinskih odluka.

2.4. Protivrečnosti atinske demokratije

I pored navedenih demokratskih elemenata ne treba prevideti izvesne nedostatke i protivrečnosti atinskog uređenja vlasti.
Meteci, žene i robovi nisu imali nikakvih političkih prava u Atini pa nisu mogli ni da učestvuju u državnom životu. Ekskluzivan (isključujući) status građana nije odlika današnjih demokratija, ali naš vrednosni sud o tome svakako nije primeren starogrčkog poimanju institucije ropstva. Osporavanja atinske demokratije sa ovakvom argumentacijom skorijeg je datuma. Uslovilo ga je novo gledanje na jednakost ljudi, odnos polova, robovlasništvo. Platon ne bi kritikovao demokratiju zbog njenog mirenja sa institucijom ropstva jer je i sam roba smatrao za gospodarevu svojinu, dok Aristotel roba smatra „oruđem koji govore“. I za Platona i Aristotela ljudi su po prirodi nejednaki, a Platon u spisu Zakoni piše o potrebi: „...razlikovanja koja stvarno postoji između robova, slobodnih ljudi i gospdara.“(41)
S druge strane odbrambeni savez između Atine i drugih polisa koji je u vrlo kratkom vremenu prerastao u atinsku hegemoniju, kod savremenika izaziva osude za tiraniju. Atinski narod sada zloupotrebljava vlast da bi, jednako kao nekada tirani, gazio pravdu ( drugih) naroda.
Međutim, reći da Atina nije imala demokratsko državno uređenje onovremenim misliocima zvučalo bi nerazumljivo. Platon i Aristotel nisu sumnjali da žive u demokratiji. Govoreći u spisu Politika o vremenu posle Solonovih reformi da se išlo sve: „...dalje povećavajući moć naroda, dok nije došlo do današnje demokratije.“(42), Aristotel zaključuje da oblik atinskog ustrojstva vladavine njegovog vremena predstavlja krajnju demokratiju.
Ono što je, između ostalog, bila njihova teorijska kritika demokratije usmerena je prema (ne)ispoljavanju pravde i opšteg dobra u atinskoj demokratiji. Sa ovim misliocima sve više se nameće misao da demokratija i tiranija nisu međusobno radikalno suprotstavljeni oblici vladavine. One se sada poistovećuju kao jednako izopačeni oblici vladavine.
Dakle preostaje da u celovitom razumevanju antičke demokratije budu iznete teorije mislioca koji narodnoj vladavini nisu bili naklonjeni.

3. Platonova kritika demokratije

„Još nijedan grad Kirno, nisu plemići srušili nego niži ljudi kad ih obuzme besnilo obesti. Oni iskvare narod i zakon predadu bezakonima, i to sve za svoju vlast, ne nadaj se da će u takvom gradu dugo biti reda. Nema mu spasenja kad jedared nižim ljudima omili korist što narodu može doneti veliku štetu.“
Teognid iz Megare (druga polovina VI veka)

3.1. Demokratija kolevka tiranije

„Prilično je jasno da tiranija proizlazi iz demokartije“
  Platon

Otklon antičkih mislilaca od atinske demokratije inspirisan je uvidom da demokratija može biti tiranska kao i sama tiranija. Sokratova smrt za koju je Platon smatrao odgovornom demokratiju Atine, značajno je uticala na Platonov antidemokratski stav koji je pratio njegova promišljanja o štetnosti demokratskog oblika vlasti.
Tako u osmoj i devetoj knjizi ranog spisa Država Platon razvija filozofiju istorije i unutar ove tipologiju državnih uređenja i teoriju o njihovom cikličnom smenjivanju. U ovim državnim uređenjima vladaju sile koje vode njihovom uništenju i uspostavljanju novog oblika i tako u krug.
Savršena država je aristokratska država kojom upravljaju filozofi koji imaju istinsko znanje o nacrtima idealne države i taj nacrt mogu da ispune. Usled eugeničke greške aristokratskog rada nastaje timokratija u kojoj se ističu ambicija i častoljubivost. Međutim nesavršene klase se sada udružuju da podele svojinu drugih građana. Ljubav prema bogatstvu će rasti sve dok se timokratija ne preobrazi u oligarhiju, u kojoj politička moć zavisi od veličine vlasništva. Obzirom na to da u oligarhiji: „...vladaju bogataši, a siromašni nemaju udela u vlasti.“(45), siromašni pritisnuti osionošću bogataša počinju da se udružuju i na kraju uspevaju da izgnaju oligarhe i uspostave demokratiju. Dakle, prema Platonu: „Demokratija nastaje kad siromasi pobede..“(46) Navedeno je da je sklonost ka slobodi karakteristična za demokratiju, međutim kada je u : „... u demokratiji sve dozvoljeno i vlada mogućnost da svako u njoj radi šta hoće...“ odnosno kada se ne poštuju zakoni prema Platonu stvaraju se uslovi za uspostavljanje tiranije. Jer narod koji ne mari za zakone pre ili kasnije biće zaveden narodnim vođom(demagogom) koji će se pretvoriti u tiranina. I tako bi narod sklon neobuzdanoj slobodi, piše Platon na kraju osme knjige spisa Država : „...umesto krajnje i neumerene slobode, navukao ruho najtežeg i najgoreg robovanja.“(47)
Vrednost demokratija ostaje ista i u spisu Državnik. Vladavina može biti vladavina jednog, nekolicine ili mnoštva. Kada piše o dobro uređenim vladavinama onda je vladavina jednog odnosno monarhija najbolja, vladavina nekolicine je druga najbolja, a vladavina mnoštva je najgora. Kada piše o lošim oblicima vladavine onda je tiranija najgora, druga je oligarhija, a demokratija je manje rđava: „...jer je slaba i nemoćna da učini neko veliko dobro ili veliko zlo.“ (48)

3.2. Demokratija - vladavina neznanja

„Jer od plemenitih naučićeš se onom što je plemenito, ako se družiš s prostim ljudima izgubićeš i pamet koju imaš.“
  Teognid iz Megare

Rečeno je da samo filozof može da obezbedi nacrt konkretnih obrisa idealne države i taj nacrt može da ispuni, jer je upoznat sa svetom ideja koje može da uzme za svoj uzor pri stvaranju istinske vladavine ili kako Platon piše: „Pošto su filozofi oni ljudi koji mogu da shvate ono što je uvek jednako i nepromenljivo... oni treba da budu vođe države.“(50)
Demokratsko načelo vladavine je prema Platonu nerazumno: upravljač treba da vlada s obzirom na znanje o istini postojećeg, a demos kao takav znanja nema. Na Sokratovo pitatanje, u spisu Država, da li će svetina moći da primi i shvati istinu o stvarima, jedan od sagovornika odgovara da nikako neće moći jer : „... nemoguće je da svetina bude filozof...“(51), odnosno da poseduje znanje o svetu ideja. Platon to plastično predstavlja poređenjem sa brodom, vlasnikom broda i njegovom posadom. Sokrat traži od svojih sagovornika da zamisle brod čiji je vlasnik nagluv i kratkovid i čije poznavanje brodarstva nije mnogo bolje. Posada se zbog ovoga buni i preuzima brod pijeći i gosteći se oni plove nasumice. Posada broda nema nikakvog znanja o veštini krmanenja niti o tome kakav treba da bude istinski krmanoš. Slično ovome i Platonov prigovor atinskoj demokratiji ukazuje da u njoj političke vođe ne znaju kako treba upravljati državom, a narod ih smenjuje kad god im se to svidi, a dalje produžava da vlada kao da to ne zahteva nikakvo posebno znanje, te zbog toga: „... filozofi ne uživaju počasti u državi...“(52).
Demokratska Atina, prema Platonu, izjednačava ono što je nejednako: istinsko znanje o pravilnom vođenju države i neznanje svetine, ili kako Platon piše u Državniku: „ Nikakvo mnoštvo ljudi, ma kakvi oni bili, ne može steći političko znanje niti mudro urediti državu.“(53)

3.3. Demokratsko bezvlašće

U kasnijem spisu Zakoni Platon atinsku demokratiju predstavlja kao: „...potpunu slobodu i bezvlašće.“(54) Bestidnost „...preterane slobode...“ podsticana „...mnoštvom na slobodu...“ prešla je prema Platonu sve granice kada su građani prestali da se pokoravaju zakonima postavljajući se sad kao „...gospodari i nad zakonima... samovoljno donoseći zakone...“.(55) Obzirom na to da u spisu Zakoni Platon menja koncepciju idealnog državnog uređenja koje je sada politeja u kojoj je „...zakon gospodar upravljača, a vlast potčinjena zakonima...“(56) demokratska Atina i dalje je za Platona loš oblik državnog uređenja jer kao oligarhija i tiranija donosi zakone za dobro samo nekih grupa a ne za dobro čitave države.Demokratska Atina dakle nije prava država. Platon o tome u spisu Zakoni piše: na Sokratovo pitanje „Misliš li... ako narod ili neki drugi nosilac vlasti, ili pak tiranin, posle izvojevane pobede donese samovoljne zakone, da će se u prvom redu obazirati na nešto drugo a ne na ono što će biti od koristi njima da bi trajno sačuvali vlast“, sagovornik Kleinije odgovara: „ Kako bi moglo biti drukčije.“(57)
U spisu Zakoni demokratsko nepoštovanje zakona Platon slikovito opisuje govoreći o vremenu u kojem se narod dobrovoljno pokoravao zakonima, navodeći kao primer poštovanje zakona muzike. Zbog neobuzdanih pesnika koji nisu poznavali „...pravilo i zakon...“ odnosno zbog neznanja pogrešno tvrdili: „...da u muzici ne postoji pravilnost...“ naveli su mnoštvo da počne „...kršiti zakone...“ u muzici uobražavajući da je sposobno da donese sud o njoj i podstčući, pesnici, među mnoštvom nepoštovanje zakona. Mnoštvo odnosno gledaoci koji su u početku bili mirni: „...počeli su da postaju bučni kao da se tobože razumeju... i tako se u muzici umesto aristokratije pojavila neka iskvarena teatrokratija.“ (58) Nakon toga Platon definiše pojam teatrokratija kao demokratija u muzici, tumačeći sve to kao posledicu: „... preterane slobode.“ demokratije u kojoj svetina: „... uobražava da je dovoljno mudra i da se razume u sve“ i ne priznaje nikakve zakone. Izjednačavanje demokratije i teatrokratije (kontrapozicijom između vladavine svetine/publike i vladavine najboljih) Platonu služi da još jednom, kao i u spisu Država, osudi atinsku demokratiju, dakle kao loš oblik državnog uređenja, shvaćenu kao prevlast neumerene slobode iz koje se rađa bezakonje i haos.
Dakle, Platonova kritika atinske demokratije mogla bi se svesti na opasnost od propadanja vladavine naroda u haos i tiraniju. Vladavina neprosvećene mase, a ne zakonodavca/filozofa ili kasnije zakona, kao posledica preterane slobode i jednakosti – temelja demokratske vladavine atinskog polisa, odlike su lošeg državnog uređenja.

4. Aristotelov iskorak iz tradicije „junačkog otpora“ tiraniji

„Jer tiranida se javlja u krilu neumerene demokratije.“
  Aristotel

Aristotelov otklon spram demokratije treba sagledati imajući u vidu i istorijsko iskustvo atinske demokratije koja je uistinu imala razdoblja kada se spuštala do demagogije. Demokratija je u Aristotelovo vreme već bila u dubokoj krizi, pokazujuću znake degeneracije i odbrojavala je svoje zadnje dane.
Međutim, razumevanje Aristotelovog iskoraka iz tada dominantnog demokratskog diskursa zahteva prethodno objašnjenje demokratskog utemeljenja Atine u „junačkom otporu“ tiraniji Pizistratida.

4.1. Demokratska mitologizacija tiranoubica

„Da, vaša slava će, o heroji opstati
O vama će se uvek po zemlji govoriti
Zato što ubiste tiranina
Pravo i jednakost steče Atina.“
(skolija spevana u čast tiranoubica Harmodija i Aristogitona)

Preplitanje duha otpora tiraniji i demokratskog etosa odnosno zaštita čitavog polisa od tiranske vlasti najupečatljivije je predstavljeno u mitu, koji je osmislila demokratska Atina, o Harmodiju i Aristogitonu, dvojici Atinjana od kojih „...proističe tradicija junačkog otpora tiraniji.“(59).
Naime, nakon smrti Pizistratove, za koju Aristotel piše da je bila tiranska vladavina „...pod dobrim Kronosom...“, društvene i spoljnopolitičke prilike u Atini se toliko usložnjavaju da njegovi sinovi Hiparh, Hipija i Tetal mogu da reaguju samo pojačavanjem nasilja koje kulminira nakon ubistva Hiparha (514. godine pre n.e.) o čemu Aristotel i svedoči: „Posle ovoga tiranska vlast je postala mnogo oštrija, jer Hipija je mnoge pogubio i prognao sveteći brata, postavši svima tako nepouzdan i mrzak.“(60). Mit o tiranoubistvu, koji su počinila dvojica Atinjana Harmodije i Aristogiton, započinje, prema Aristotelovom (61) kazivanju, zaljubljivanjem Tetala (najmlađeg Pizistratida) u Harmodija. Kako njegova naklonost nije nailazila na odziv, Tetal je u različitim prilikama vrlo oštro istupao protiv Harmodija. Kada je Harmodijeva sestra trebalo da nosi košaricu tokom Panatinske svečanosti Tetal to spreči, uvredivši Harmodija i njegovu porodicu. Ovaj čin uvrede starih porodičnih vrednosti (običajnog prava) inspirisao je otpor Harmodija i Aristogitona, koji uz saučesništvo mnogih (ili malo njih- oko ovoga se različiti istorijski izvori ne slažu) počeše pripremati zaveru protiv tiranina. Iako rukovođeni ubistvom Hipija, Harmodija i Aristogiton ubijaju Hiparha, a tom prilikom strada od telesne straže i Harmodija. Drugi zaverenik Aristogiton umro je kasnije pošto je prethodno bio zatvoren i dugo zlostavljan.
Iako su tiranoubice bili branioci starog običajnog prava, u demokratskom miljeu, nakon Klistenovih reformi, njihov čin tiranoubistva, emancipovan od pravih motiva, tumači se kao zaštita pravnog poretka od osionih pojedinaca koji imaju nameru da ga krše i kao zaštita demokratskog poretka (62). Odnosno, demokratskom mitologizacijom tiranoubice Harmodije i Aristogiton, junaci otpora tiraniji, sada su predstavnici celog puka, koji staju u odbranu demokratskog pravnog poretka koji ugrožava tiranin. Strofa gore navedene skolije koju su vremenom, kako se etablirao demokratski poredak i uzdizao ideal isonomije, pevali svi građani:
„Zato što ubiste tiranina
Pravo i jednakost steče Atina“

jasan je znak da su demokratskom mitologizacijom ubistva tiranina, Harmodija i Aristogiton postali ne samo utemeljitelji: „novog demokratskog i slobodarskog poretka, nego i njegovo istinsko otelotvorenje.“(63) Iz ovog demokratskog mita, kako je gore navedeno, proističe tradicija „junačkog otpora tiraniji“.
Statue podignute u čast junaka , obogotvorenje dvojice mučenika, simbolizovale su duh otpora nad tiranijom, trijumf slobode nad tiranskom vlasti. Tako i u demokratskoj Atini Aristotelovog vremena polimarh: „...čini žrtve zadušnice u čast Harmodija i Aristogitona“.(64).

4.2. Demokratija i tiranija

„Narod je sebe samog učinio gospodarem svega.“
   Aristotel

Suprotno ovoj tradiciji istaknuti antički mislioci, kako je već rečeno, ističu da demokratija može biti tiranska koliko i sama tiranija.
Naime, nakon tiranske strahovlade Pizistratida, Klistenovim reformama, o čemu je gore bilo reči, razvoj atinske demokratije dobija snažan zamah. Atinjani toga vremena stvorili su sada sliku da jedino tiranija stoji na putu demokratije i „prava i jednakosti koje stiče Atina“, kao što je ispevano u sholiji. Međutim, nakon poraza u Peloponeskim ratovima, dva državna udara ( 411. godine pre n.e. Atinjani su primorani da odstupe od demokratije i uspostave vlast Četiri stotine; 404. godine pre n.e. u Atini je uspostavljena oligarhijska vladavina Tridesetorice) i, konačno, suđenja Sokratu, 399. godine pre n.e., koje je okončano smrtnom presudom, sve ovo dovodi u pitanje poverenje u demokratsko državno uređenje, odnosno samovladavinu naroda, i njen otklon spram tiranije. O tome svedoči jedan od najistaknutijih antičkih mislilaca toga vremena: Aristotel.
U spisu Politika Aristotel piše da je Solon: „...uspostavio demokratiju time što je sudove obrazovao od svih građana... A kada se ovo uređenje učvrstilo, ljudi koji su se ulagivali narodu kao tiraninu, pretvorili su politeju u današnju demokratiju.“(66).
U Ustavu atinskom Aristotel otvoreno povezuje atinsku demokratiju i tiraniju, navodeći ,kao i u spisu Politika, da je u doba narodnog vođe Perikla demokratija još više uznapredovala, odnosno da je većina sebi prigrabila mnogo veću vlast, a da bi u krilu osvojene većinske demokratije, nakon Perikla, zapravo demagozi, ugađajući većini, preuzeli vlast: „...vođstvo su preuzimali ljudi koji su najviše pokazivali drskost i koji su nastojali ugađati većini, kako bi time stekli trenutnu korist.“(67)
U spisu Politika na osnovu prethodnih razmatranja, da su demagozi zapravo produkt aktuelnog jačanja demokratije i pojava koja se nije mogla odvojiti od novonastalog porasta moći naroda, Aristotel izvodi nedvosmislen zaključak: „...da najveći broj tirana postaje od demagoga.“ (68) Naime, razmatrajući u spisu Politika uzroke postanka tiranije, Aristotel u tiraninu vidi: „...čoveka iz naroda, iz mase...“(69) koji se suprotstavlja plemićima od kojih narod trpi nepravdu
Iz prethodnih Aristotelovih uvida može se zaključiti da u antičkoj misli tiranija ne mora uvek da bude vlast jednog čoveka ili manje grupe ljudi, nego i većine građana jednog polisa. Aristotelovi uvidi mu pokazuju da atinski model demokratije zapravo predstavlja tiraniju demagoga (narodnih vođa), koji vešto manipulišu strastima slobodnih i jednakih građana okupljenih u Skupštini ili Sudu demokratskog polisa.
Dakle, otklon antičkih mislilaca od demokratskog etosa, radikalizovan je približavanjem demokratije i tiranije koje, u Aristotelovom, videli smo i u Platonovom filozofskom diskursu, više nisu radikalno suprotstavljene, već se sada poistovećuju kao jednako izopačeni oblici vladavine. A otpor tiraniji, u demokratskoj Atini predstavljen kao zaštita pravnog poretka od tiranije, u Aristotelovim empirijskim uvidima dobija potpuno drugačiju konotaciju koja će se odraziti i u njegovoj političkoj teoriji.

4.3. Aristotelova klasifikacija oblika vladavine

4.4. Bezakonje demokratije, demagogija i tiranija

Dakle kao za Platona tako i za njegovog učenika Aristotela iz demokratije izrasta tiranija.
Obzirom na to da Aristotel smatra da u nekim oblicima demokratije odlučujuću snagu imaju narodne odluke, a ne zakon odnosno „...vrhovna vlast pripada masi a ne zakonu...“ u tom obliku vladavine „...gde zakon nema vlast javljaju se demagozi...“(74). U takvom bezakonju vlast demagoga postaje despotska, a takva vrsta demokratije, po Aristotelu, je tiranija. Bitno je ponovo napomenuti da su za ovo izopačenje demokratije u tiraniju, prema Aristotelu, dakle krivi demagozi, koji prenoseći sva prava na narod, narodnim odlukama daju veću moć nego zakonu. Obzirom na to da demagozi imaju najveći uticaj na narod, jer ih narod sluša, demagozi vremenom stiču moć nad narodnim odlukama i postaju tirani, ili, kako Aristotel piše u Politici: „...najveći broj tirana postaje od demagoga.“(75).
Aristotel ovim samo potvrđuje stav velikog broja antičkih mislilaca koji optužuju demokratiju da svojim neobuzdanim isticanjem slobode na uštrb zakona priprema tiraniju. Odnosno, demagoška zloupotreba slobode koju je,demagogiju, demokratija obezbedila, uticala je na pojavu tiranije.

4.5. Vladavina načela

„Zbog toga nije dopušteno da vlada čovek nego načelo, jer on to čini sebe radi i postaje tiranin.“
  Aristotel, Nikomahova etika 1134a

Kod Platona i Aristotela jasno dolazi do izražaja starogrčki koncept po kome polis i pojedinac čine jedinstvo u kome je javni interes istovremeno i lični.
Filozofska interesovanja Platona i Aristotela usmerena su ka pronalaženju uslova za uspostavljanje idealnog oblika vladavine. Slobodan čovek da bi istinski bio slobodan može postojati samo politički u okviru polisa jer njegova je priroda određena kao zoon politikon. Upravo radi ove slobode polisom mora vladati uređenost, poredak, zakon, načelo, razum. U protivnom to ne bi bio polis. Suprotno, samovolja vladara, jednog ili mase naroda, podrazumeva smrt polisa.
Stoga su Aristotel i kasni Platon ubeđeni da polisom mora vladati ustav i zakoni, a ne jedan čovek, pa bio on i prosvećeni filozof, ili ceo narod kao u neposrednoj demokratiji. Ukoliko se ustav i zakoni ne poštuju pojedinac i/ili većina izmetnuće se u tiranina.
Međutim sumrak atinske demokratije nastupao je ne samo zbog slabosti koje je pokazivala, već uporedo i sa sunovratom tradicije polisnog organizovanja antičke Grčke, koja je slomila i premestila u istoriju centralistička vladavina Filipa i Aleksandra Makedonskog.

Zaključak

„Više ne možemo biti slobodni kao stari.“
  Benjamin Konstan

Za slobodnog Atinjana politička sloboda u smislu prava na participaciju u političkom odlučivanju, prava na javno izražavanje mišljenja je nešto što se samo po sebi podrazumevalo, i što je predstavljalo njegovu obavezu. Politički život bio je izraz nepodoljenosti javnog i privatnog života.
Međutim na pitanje da li su stari Atinjani bili slobodni veliki broj savremenih autora odgovara da nisu, i pored političkih prava koje su smatrali za svoju slobodu oni su bili potčinjeni državi. Suprotno ovima Đovani Sartori odgovara potvrdno uz primedbu da je sloboda antičkih naroda bila drugačija od one u savremenom svetu, odnosno: „...da to nije bila sloboda za nas, prema našem shvatanju slobode.“(76)
Prema Sartoriju da bi se stvar oko slobode razjasnila treba se pozvati na starogrčko shvatanje čoveka, odnosno na Aristotelovu definiciju čoveka kao zoon politikon koja određuje čovekovu suštinu. Naime u političkom životu stari Grci sagledavali su suštinu života. Čovek je bio građanin, što znači da je bilo neshvatljivo razlikovati pojedinca od grada i suprotstaviti ga polisu.(77) Sartori izvodi zaključak da se sloboda za stare Grke ostvarivala samo u kolektivnoj vladavini u okviru polisa sa vladavinom direktne demokratije. Nestankom antičkog polisa i „iskorenjavanjem“ savremenog čoveka nestaje mogućnost za ostvarenje direktne demokratije atinskog tipa odnosno neposredne demokratske vladavine koja se zasniva na učešću građana u upravljanju svojim polisom.
Grci kako je to izrazio Benjamin Konstan nisu poznavali ideal slobode autonomije (negativne slobode). U svojoj besedi iz 1819. godine, posvećenu problemu slobode starih i modernih naroda, Benjamin Konstan, izlaže da se radi o dve vrste slobode i da je društvena organizacija starih Grka vodila ove do želje za slobodom koja je sasvim različita od slobode koju nam naš svet obezbeđuje. U čemu je dakle suština antičkog poimanja slobode. Konstan uči da se antička sloboda sastojala u aktivnoj i konstantnoj partcipaciji i: „...podeli društvene moći među svim građanima jedne otadžbine. Toje ono što su nazivali slobodom.“(78) Dok se sloboda modernih sastoji u mirnom uživanju i privatnoj nezavisnosti, kako Konstan smatra: „Što se naše slobode tiče nju treba da čini spokojno uživanje privatne nezavisnosti.“, ili, „...individualna sloboda... je istinska moderna sloboda.“ U suštini grčkog ideala, sloboda se, dakle, sastojala u kolektivnom i direktnom ostvarivanju mnogih elemenata suvereniteta uzetog u celosti: „... u raspravljanju na javnom mestu o pitanjima rata i mira, u zaključivanju saveza sa stranim zemljama, u izglasavanju zakona, u izricanju presuda, rada vlade i postupaka sudija u nastojanju da i njih izvede pred celi narod i da i njih optuži, da ih osudi ili oslobodi...“, tvrdi Konstan. Dakle sve ovo govori o velikoj suverenosti antičkog građanina u javnim poslovima.
I pored ove suverenosti Konstan smatra da je institucijom ostrakizma, uvedene Klistenovim reformama da bi se predupredila tiranija, legalizovana samovolja. Ovaj element atinske demokratije Konstanu pokazuje da je individua bila još uvek sasvim: „... potčinjena nadmoćnoj vlasti kolektivne društvene moći u Atini.“ Ostrakizam je dakle otelotvorenje činjenice da atinska demokratija nije poštovala pojedinca.
U ovome je i prema Sartoriju osnovna suprotnost između koncepcija savremenih i antičkih naroda. Čovek se ne apsorbuje u građanstvu, političnosti ili državnosti, u suprotnom imali bi totalnog građanina. Totalni građanin prema teoretičaru demokratije Norbertu Bobiu je drugo lice totalne države. Totalni građanin i totalna država predstavljaju dve strane iste medalje, jer im je zajedničko isto načelo da je sve politika, odnosno svođenje svih ljudskih interesa na interese polisa, potpuna politizacija čoveka, utapanje čoveka u građanina, smatra Norberto Bobio(79). S ovim se slaže i Sartori koji piše da samovladavina koju su praktikovali stari Grci obuhvata potpunu odanost građanina opštoj stvari: samovladati znači provesti život vladajući. Na taj način: „...građanin je morao da bude građanin sve svoje vreme. Iz toga je proizilazila hipertrofija politike u odnosu na atrofije privrede. Totalni građanin je proizvodio loše formirano društvo.“, piše Sartori.(80)
Predlog uspostavljanja direktne demokratije, koja, da ponovimo, podrazumeva učešće građana u donošenju svih odluka koji ih se tiču, prema Norberto Bobiu je besmislen.(81) Sartori primećuje da je demokratija antičkih naroda nekima poželjna ali smatra da prenošenje vlasti na nadindividualni totalitet ne rešava ni naše probleme kao što nije rešilo ni probleme u IV veku pre n.e.
Narodna vladavina je, smatra Sartori, postala valjak koji je ubrzo pregazio ono što je bila isonomia- jednakost pred zakonom i sloboda u učešću u kolektivnom vršenju vlasti. Na kraju je zakon postajalo sve što je gomila uzvikivala, nikakva ograničenja nisu sputavala tu diskrecionu vlast da se vrši apsolutna vlast. Da zaključimo zajedno sa Sartorijem:
„ I to je bio kraj.“

Bibliografija

1. Aristotel, Ustav atinski, „Plato“ Beograd 1997.

2. Aristotel, Politika, „Kultura“ Beograd 1970.

3. Benjamin Konstan, O slobodi stari u poređenju sa slobodom modernih naroda, „Republika“ br. 262/2001. Beograd str. 2-11

4. Bobio Norberto, Budućnost demokratije, „Filip Višnjić“ Beograd 1990.

5. Diels Herman, Predsokratovci, „Naprijed“ Zagreb 1983.

6. Đurić N. Miloš, Istorija helenske etike, BIGZ Beograd 1976.

7. Harison Ros, Demokratija, „CLIO“ 2004.

8. Herodot, Istorije, Kultura Beograd 1970.

9. Kaningem Frenk, Teorije demokratije, „Filip Višnjić“ Beograd 2003,

10. Kalistov D.P. i Struve V.V., Stara Grčka, „BOOK MARSO“ 2000.

11. Molnar Aleksandar, Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi, „Samizdat b92“ Beograd 2001.

12. Platon, Država, „Kultura“ Beograd 1966.

13. Platon, Državnik, „Liber“ Zagreb 1977.

14. Platon, Zakoni, „BIGZ“ Beograd 1990.

15. Sartori Đovani, Demokratija- šta je to?, „CID“ Podgorica 2001.

16. Vernan Žan- Pjer, Poreklo grčke misli, „Dobra vest“ Novi Sad 1990.

17. Vasović Vučina, Savremene demokratije I, „Službeni glasnik“ Beograd 2008.

Dodatak I

1. Tako Vučina Vasović, Savremene demokratije, „Službeni glasnik“ Beograd, str. 46
2. Herodot, Istorija, str. 186
3. Prema Diogenu Laertiju, Tales jedan od sedmorice mudraca i prvi jonski filozof, tek nakon bavljenja državničkim poslovima dao se na proučavanje prirode. Upor. Hermann Diels, Predsokratovci, „Naprijed“ Zagreb 1983, str. 61.
4. Herman Diels, isto, str. 81
5. Herman Diels, isto, str. 85
6. Tako i Žan-Pjer Vernan, Poreklo grčke misli, „Dobra vest“ Novi Sad 1990., str. 8
7. Preuzeto iz Miloš N. Đurić, Istorija Helenske etike, „BIGZ“ Beograd 1976., str. 185
8. Herman Diels, isto, str. 160., Heraklit posao vladavine poverava aristokratiji- vladavini najboljih odnosno malom broju: „Zakon jeste samo volja jednoga.“ Diels, str. 152.
9. Preuzeto iz Đovani Sartoti, Demokratija šta je to, CID Podgorica 2001, str. 184.
10. Aristotel, Politika, „Kultura“ Beograd 1970., str. 180
11. Herodot, Istorija, str. 186-187.
12. Aristotel, Ustav atinski, „Plato“ Beograd 1997., str. 44.
13. Aristotel, isto, str. 44.
14. Aristotel, Politika, str. 180.
15. Aristotel, Ustav atinski, str. 39.
16. Isto, str. 39.
17. Isto, str. 40.
18. Isto, str. 42.
19. Aristotel, Politika, str. 67.
20. Aristotel, Ustav atinski, str. 42.
21. Aristotel potpuno jasno postavlja razliku koja više od svih vlada nad tumačenjem demokratije, a to je razlika između „aritmetičke“ i „proporcionalne“ jednakosti. Kriterijum prve je „sve isto svima“ , kriterijum druge je „jednake stvari jednakima, a nejednake nejednakima“ pa prema tome „iste istima“. Politika, str. 156.
22. Aristotel, Ustav atinski, str. 43.
23. Platon, Država, „Kultura“ Beograd 1966., str. 268.
24. Aristotel, Ustav atinski, str. 52.
25. Isto, str. 51.
26. isto, str. 51.
27. V.V. Struve i D.P. Kalistov, Stara Grčka, „BOOK MARSO“ 2ooo., str. 168.
28. Aristotel, Ustav atinski, str. 55.
29. Isto, str. 55.
30. Isto, str. 55.
31. Tako Norberto Bobio, Budućnost demokratije, „Filip Višnjić“ Beograd 1990., str. 52.
32. Aristotel, Ustav atinski, str. 66.
33. Tako Ros Harison, Demokratija, CLIO 2004., str. 28.
34. Aristotel, Politika, str. 181.
35. Platon, Država, str. 287.
36. Isto, str. 287.
37. Aristotel, Ustav atinski, str. 67.
38. Platon, Država, str. 280.
39. Aristotel, Politika, str. 132.
40. Aristotel, Ustav atinski, str. 79.
41. Platon, Zakoni, BIGZ Beograd 1990., str. 196.
42. Aristotel, Politika, str. 67.
43. Preuzeto iz Miloš. N. Đurić, Istorija helenske etike, str. 66.
44. Platon, Država, str. 287.
45. Isto, str. 271.
46. Isto, str. 280.
47. Isto, str. 297.
48. Platon, Državnik, „Liber“ Zagreb 1977., str. 66-7.
49. Preuzeto iz Miloš N. Đurić, Istorija helenske etike, str. 66.
50. Platon, Država, str. 193.
51. Isto, str. 205.
52. Isto, str. 199.
53. Platon, Državnik, str. 59.
54. Platon, Zakoni, str. 106.
55. Isto, str. 125.
56. Isto, str. 126.
57. Isto, str. 125.
58. Isto, str. 109.
59. Tako Aleksandar Molnar, Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi I, „Samizdat b92“ Beograd 2001, str. 38.
60. Aristotel, Ustav atinski, str. 49.
61. Nekoliko je verzija ovog događaja sa različitim motivima ubistva Hiparha.
62. Aleksandar Molnar, isto, str. 37.
63. Isto, str. 38.
64. Aristotel, Ustav atinski, str. 79.
65. Isto, str. 66.
66. Aristotel, Politika, str. 66.
67. Aristotel, Ustav atinski, str. 55.
68. Aristotel, Politika, str. Str. 182.
69. Isto, str. 182.
70. Tako i Frenk Kaningem, Teorije demokratije, „Filip Višnjić“ Beograd 2003., str. 25
71. Aristotel, Politika, str. 136.
72. Isto, str. 181.
73. Isto, str. 84.
74. Isto, str. 124.
75. Isto, str. 182.
76. Đovani Sartori, Demokratija šta je to, str. 185.
77. Isto, str. 186.
78. Benjamin Konstan, O slobodi starih u poređenju sa slobodom modernih naroda, „Republika“ br. 262/2001, Beograd, str. 2-11.
79. Norberto Bobio, isto, str. 41.
80. Đovani Sartori, isto, str. 184.
81. Norberto Bobio, isto, str. 40.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi